Лирски записи

 

 

Седим на тераси понад врта за тиховање, слушам усаглашено, титрајуће и трепереће, глазбање на стотине, на тисуће хорова жаба, глазбање које се прелива у дивотну смирујућу, мантричну и омамљујућу чаровиту вилинку, што се на лаганом дашку, који допире са Дунава, узноси пут звезданих јата.

Загледан у звездана јата, између румених и пурпурних облака, у пролетњој тихој ноћи, зурим, у својим песничким сновима, у неке тајинствене и оностране даљине, с ону страну звезда, с ону страну обзорја, с ону страну свих даљина и светова стварности.

У стању тиховања, у стању праисконе сневајуће медитације, проничем у само Језгро, у само Биће, у само Суштаство Стварања.

Све што видимо, и све што не видимо, у свим световима, у свим пространствима, све смо то ми сами створили, а да ни свесни нисмо тога.

Заиста, нисмо свесни – давно смо, лутајући тајинственим и овостраним пространствима света у опсени, испали из наручја Прамајке Свести – да ми поседујемо чудесне дарове Божанског Стварања, да смо ми самима себи Богови, да смо ми самих себе Створитељи.

Све што смо кроз многа поколења, кроз многе нараштаје, кроз многе векове, кроз многа тисућлећа тражили у спољним световима и пространствима, заиста, све то дубоко у нама, дубоко у нашем бићу, дубоко у нашем суштаству, гле, одувек, и заувек, обитава.

Седим на тераси понад врта за тиховање, загледан у своју звезду, загледан у сазвежђа, загледан у звездана јата и, у дубини својега унутарњег срца, осећам неизрециву радост и милину, осећам једну дивоту над дивотама, што могу то своје осећање да преточим у песничке речи, и да пренесем и предам својим читаоцима кроз време и простор, кроз бескрај и вечност, те да и они, читајући ову лирику, осете и доживе ово што и ја сада, у овоме трену, осећам, појимам, доживљавам и живим.

Како се свим бићем и свим срцем радујем, што смо сви ми – Једна Душа, Једно Биће и Једно Суштаство!

Заиста, верујте и знајте, само нас Лепота, само нас Дивота, само нас Љубав спасити може – и хоће, и гле, већ нас и спасава!

Лирски записи

 

Ми препознајемо и разумемо само оно што носимо у свом унутарњем бићу.

Знања која немаш у свом унутарњем бићу, никада нећеш схватити у спољноме свету.

Можеш стотину година да учиш, али их никада научити нећеш.

Само зато што их немаш у свом унутарњем бићу, само зато што дејствену, светлосну и духовну потку за та знања немаш у својим унутарњим пространствима.

Одавно је познато, да песници и уметници нису никакви математичари.

И опет, врсни математичари и физичари немају уопште слуха за поезију и уметност.

То су различити светови, различите галаксије.

Важно је то разумети и освестити.

Не смемо због тога падати у тескобу, и осећати се мање вредним.

Мноштво је различних путева који воде до Битног и Суштог.

Неко ће до Битног и Суштог доћи преко поезије и кроз поезију, а неко, пак, преко математике и кроз математику.

Математику сам учио само до петог разреда основне школе.

После тога, заувек сам одбацио математику.

Тај предмет за мене није постојао више.

Већ тада сам осетио и појмио, да је математика наука ни о чему.

Ничег Битног и Суштог нисам могао наћи у математици.

Ништа од онога што би наставник математике причао, нисам могао да пронађем и препознам у свом најдубљем унутарњем бићу.

Имао сам осећање, у дубини срца, да нам наставник прича ни о чему, само зато што је његов живот без сврхе и смисла, само зато што је далеко од истине о животу.

Ја знам, верујем и знам, да су неки (можда и многи!) преко математике и кроз математику дошли до познања Битног и Суштог, али, што се мене тиче, могао сам је учити и стотину лета – ништа више од петог разреда  школе научио не бих!

И, не само што ништа не бих научио, већ бих, вероватно, био посве слуђен и поништен заувек у овоме животном току.

Лирски записи

 

Ако ниси пробуђен и освешћен, онда не можеш ни бити слободан човек.

Ако желиш да будеш слободан човек, онда пре тога мораш бити пробуђен и освешћен, самосвојан и самобитан човек.

Заиста, мораш бити Личност!

Родитељи, ваљано васпитавајте своју децу!

Говорите им, да пут до Царства Слободе води кроз Знање и Самопознање.

Мораш бити у Знању, да би био слободан.

Али у Знању, а не у знању које је, уистини – незнање!

Не у знању мундијалиста и глобалиста; не у знању комуниста и либерала; не у знању еуропејаца и атлантиста, већ у Знању Ведских Срба.

У Знању о Суштоме и Суштаству, у Знању о Створитељу и Духу Стварања, у Знању о Животу са Сврхом и Смислом.

Ако се не образујеш, ако марљиво и посвећенички не радиш на своме унутарњем бићу, ако ниси у Знању Галактичких Срба, онда ћеш ти, брате Србине, бити последњи роб у свету којим владају највећи мрзитељи свега србског, највећи мрзитељи сваке лепоте, доброте и дивоте, највећи мрзитељи слободног и самобитног човека. 

Лирски записи

 

Од детета сам био упућен на тајанствени и тајносани свет природе.

На онострано, тајинствено и мистично биће природе.

Природу никада нисам посматрао из овостраног, већ из оностраног бића и суштаства.

У својим сновима, у својим јасновиђењима, у својим песничким визијама, залазио бих с ону страну природе, залазио бих у бајковита пространства вила, вилана и вилењака.

Моја природа, мој поглед на природу, моје виђење и појимање природе усаображено је са мојим унутарњим бићем песника вилењака.

Природа је божанство.

Природа је тајна.

Природа је чудо и чуђење.

Од детета сам имао осећање, дубоко и тајносано осећање, да сам залутао у овај свет.

Моја поезија, моје певање, моја лирика јесте одраз и израз тог осећања, тог стања душе.

Ја сам песник – ово сведочим из унутарњег срца – само зато што сам залутао у овај свет.

Да нисам песник, не знам шта бих био!

Вероватно – нико и ништа!

Једина истинита моја биографија, једини истинити мој животопис – то је моја поезија.

Изван поезије – немам биографију, и немам личну историју.

Моје привикавање на овај свет траје од детета.

То је привикавање песника вилењака на свет људи.

Још се нисам посве привикао на свет у којему тренутно обитавам, и, по свој прилици, никада се и нећу привићи.

Звоне звона, небом звоне,

 мед звездама звона звоне,

 и звоњава звонких звона

разлеже се низ обзорја;

 

низ обзорја понад горја,

иза зорја, праскозорја;

звоне звона над Србијом,

 звоне звона над Русијом,

 

 звоне звона и јек јека

одбија се од сазвежђа;

 

 па се вија и узвија

 

с ону страну свих висина,

 свих дубина,

свих празнина;

 

 с ону страну иза свега,

 

 тамо негде преко горја,

 тамо негде преко морја,

тамо негде преко зорја,

 

где Србија са Русијом,

уз свирале и уз гајде,

пут звезданих јата плови

ка звоњави звонких звона.

Лирски записи

 

Србском Соколу са Велебита и пуковнику Богосаву Стојменовићу.

 

 

Против Срба се у последњих сто четрдесет година води тајни, скривени, подмукли, потуљени, лукави и јединствени рат на Пољу Свести.

Тај рат би се могао назвати умним и духовним, а стручњаци га називају парапсихолошким, психотроничним, информационим и информативним ратом.

Све до недавно, Срби нису ни били свесни, да се преко Поља Свести, против Србског Бића, води тајни и дуго смишљан рат.

Да би се Срби одвратили од размишљања о тајном рату, да би им се скренула позорност од потуљеног и опаког умног и духовног рата, против Срба је, истовремено, све време ( од Берлинског конгреса), на војничком и ратничком пољу, вођен јавни и видљиви рат.

Додуше, бивало је одувек будних и освешћених Срба, великих србских посвећеника, који су одмах осетили и препознали тајни рат, али те србске посвећенике, упућене у многе тајне Неба и Земље, огромна већина Срба није желела ни да слуша, јер их је сматрала чудацима и лудацима, а њихове би приче доживљавала (и исмејавала!) као умишљене, измишљене и параноичне теорије завере.

Требало је да се окрене Космичко Витло; да се обрне Сварогово Коло; да се васпостави дуго очекивани  тајинствени и онострани распоред звезда и планета; да се Мајка Земља усаобрази са Галактичким Језгром; да се појача божанско дејство из Суштаства Звезданог Јата, те да би се, у Праскозорје Новога доба – када Космичка Свест појачано запљускује Мајку Земљу – Србско Биће пробудило и освестило.

У овоме трену, већина Срба осећа и препознаје тајни умни и духовни рат против Србства, и, удружени у бела тајна братства, крећу у одбрану Србског Бића и Суштаства, а преко Поља Свести и, на највишим ступњевима Присуства и Постојања.

За Галактичко и Ведско Србство одавно нема никаквих тајни, а ускро ће се све тајне открити и Србству на Земљи.

Србство ће, у времену долазећем, преко Највишег Поља Свести, коначно, и заувек, победити све своје вековне земаљске душмане.

Лирски записи

 

 

Док слушам руске изворне песме – мантрично, усаображено грлено појање женских и мушких гласова – имам осећање, осећање у дубини срца, да су то праисконе србке песме, песме које су појале србске прамајке и србски праоци, а које су Срби, из неких тајинствених и непојмљивих разлога, давно заборавили.

За разлику од руских песама, песме које певају Срби у последњих стотину лета, уопште не доживљавам као србске.

За мене су те песме, које називамо србским изворним песмама, све друго, само не – србске!

Од детета сам осећао, у дубини свог бића, да Срби немају ничег заједничког – што се тиче Душе, Духа и Свести – са другим балканским народима, па ни са оним народима који су у заједници са Србима боравили у Југославији.

Примера ради: ближи су ми Руси – по Души и Срцу, па и по Језику, по Поезији и Уметности – од Македонаца, Бугара, Хрвата и Словенаца.

Руски сам народ одувек доживљавао као свој народ.

Не као братски, већ управо тако: као свој!

Када би ме неко назвао русофилом, ја бих га опоменуо и, покушао, истовремено, да му разјасним.

Рекао бих му: лепо је од тебе, што си мене назвао русофилом, јер то је исто као да си ме назвао србофилом, зато што ја Србе и Русе – у дубини Душе, у дубини Срца – доживљавам, осећам и видим као Један Народ.

Један Народ, који некад зовемо Србима а некад, пак, Русима.

Наравно да су ретки они који ово осећају и схватају, али то је њихова, а не моја ствар!

У својој песничкој слободи идем и даље, па кажем: Србин је Срб, само онда када је истовремено и Рус; као што је и Рус – Рус, само онда када је у исти мах и Срб.

Лирски записи

 

Србство штите и чувају духовна бића из виших светова.

То осећам и знам.

У Акаши се све чува и памти.

Како у Времену тако и у Вечности.

Од самог силаска на Земљу, Србство је под заштитом бића из виших духовних светова.

Србство се није одувек звало тако, али виша звездана раса, која се низвела на Пупак Света, остала је запамћена под тим именом.

Језик којим говоре ВедСрби јесте Језик-Мајка.

То је језик који је створен у Галактичком Језгру и предан звезданој раси.

Од Језика-Мајке постадоше сви потоњи језици на Земљи.

Језгро и Суштаство Језика-Мајке јесте у Бићу ВедСрбства.

Свака реч у Језику-Мајци јесте по једна звездана праслика.

У праслици речи скривен је светлосни запис наших божанских предака.

Ниједан језик на Земљи није створио ниједан народ.

То су измишљене приче ватиканских и англосаконских жреца, опсенара и превараната.

Сви људски језици постадоше од Језика-Мајке, а Језик-Мајку створише ведсрбски богови.

Порекло Језика није земаљско, већ галактичко и божанско.

Лирски записи

 

Одавно су у Србству престале да се негују витешке и ратничке врлине.

Одавно су у Срба престала да се преносе витешка, борилачка и ратничка знања са оца на сина.

Одавно су Срби престали да буду ратнички народ, у оном праисконом значењу речи.

У последњих стотину лета свесно је и осмишљено сатиран и затиран ратнички дух у Србскоме Бићу.

Свака власт у Србији, у последњем столећу, убијала је ветешки и ратнички дух у Срба.

Свака србска породица, као и свака србска власт, одгајала је слабе, немоћне и кукавице, а, истовремено, прогонила и кажњавала храбре, одважне и неустрашиве.

Овај кукавички нараштај Срба јесте последица и завршница погрешног васпитања србске деце и младежи кроз многа поколења.

Са стварањем Југославије, то ћемо тек схватити и освестити, Срби су престали бити Србима.

Ово што данас видимо, ово што се данас зове Србима, све је то далеко од онога што су Срби уистини били и, што би требало да буду.

У огромне већине савремених Срба нема ничега више од витешког и ратничког духа.

Повратио се рајетински дух у Србско Биће.

Рајетински дух је страшнији од смрти.

Рајетински дух јесте смрт пре и после смрти.

Човек и народ рајетинског духа умире по стотину пута на дан.

Умире од страха.

Зато савремени Срби данас све трпе.

Пристају на свакојака понижења.

То је тако, и ту се ништа више не може ни променити  нити поправити.

Убијен је витешки и ратнички дух у Срба, и стога данашњи Срби на све пристају.

Свега ће се суштог и битног одрећи зарад приземног, јадног и бедног живота који и није живот достојан човека.

На убијању србског витешког и ратничког духа све су србске установе удружено радиле у више од стотину лета.

Од породице, преко школе и цркве, па све до тужилаштва и судова, те до самог врха државе и власти.

Сада су Срби скоро мртав народ.

У духовном, у витешком и ратничком смислу.

А најжешћи, најгрознији и најстрашнији ратови водиће се управо у овоме веку.

Да ли је Србство свесно тога?!

И, шта нам је чинити, да се у Србско Биће поврати витешки и ратнички дух?!

Лирски записи

 

На битна и суштаствена питања, никада нећемо добити одговоре у овоме свету.

Одговори на битна и суштаствена питања налазе се с ону страну свега, иза обзорја свих збивања и дешавања.

Остаје нам да слутимо, да наслућујемо, да замишљамо, да сневамо и да верујемо.

Тамо где нема одговора на битна и суштаствена питања – рађа се вера, рађа се религија.

Веровање и почиње тамо где престаје познање, тамо где битна и суштаствена питања остају без одговора.

Сви су велики посвећеници, кроз многе векове, трагали за одговорима на битна и суштаствена питања.

Они ретки, који су добили одговоре на битна и суштаствена питања, нису пожелели никад да причају о томе, повлачећи се заувек из света јаве у светове снова.

Суштина је у томе, да човек човеку и не може да пренесе одговоре на битна и суштаствена питања.

Само богови могу човеку да предају одговоре на битна и суштаствена питања.

Песнички речено: када се човек уздигне до Начела Свести, тада у трену прима одговоре на сва битна и суштаствена питања.

Или још лепше: тада нема ниједног питања и ниједног одговора, будући да посвећени човек и не борави више у овоме свету.

Не пита – јер све јасно види!