За Ленку

 

Плешем на водама светог Истера,

 и са мном плешу звездана јата.

 Ништа и Све у трену бивам;

 Ништа не бивам, а Све јесам.

 

Око мене снежна тишина,

плаветнобела и све дубља;

све тиша тишина у дубини,

 и све јаснија на висини.

 

Плешемо јасике сетне и ја;

плешу оскоруше и борови вити;

и модре јелике, у даљини,

плешу на ветру од пурпура.

 

У сутон вечерњи плаветнозелен,

све плеше, гле! титра и трепери,

од Милине и Дивот-Дивоте,

што се на Земљу, с висина, низводи.

 

Што се на Земљу, с висина, низводи!

 

 

   

 

Мудрованије из Тијаније

 

*

Вратио сам се у Тијанију после дужег лутања. Како је лепо и

како је лековито живети у Тијанији – у Вечности! Срце је увек

широм отворено, душа испуњена, видик јасан, без заклоница.

Јутровао сам у пунини радости и стварања. Осмислио сам

и саградио разбојно спирално степениште са тридесет и три

провидна кристална степеника. У овом времену стварање је

највећи духовни циљ. Стварање – то значи славити Лепоту у

свим њеним облицима и појавама. Стварањем рађамо себе у

себи, себе у другима, у свему, у Једном, у Свелепоти.

* *

Док сам радио на изградњи кристалног степеништа гледао сам

цвет своје душе, слушао њену песму и гледао њену лепоту.

 Ушао сам кроз њена доња врата која воде у архиву па кренуо у

десну страну њене полулопте, у прошлост, и с њом сам се додирнуо

тридесет и три пута. Додирнуо, испричао, исплакао, испевао,

изиграо, миловао, опраштао. У њој сам се видео са свим учитељима

 и аватарима из разних времена, почев од Прајапатија (“пре ја па ти“),

Срб-а и Перуна, до Његоша и Николе Тесле. О стварању говори

садашњи аватар, по духовној праслици и знању многосличан Тесли,

 Др Григорије Петрович Грабавој. Колективна свест је нарасла

да прихвати учење о општем складном развоју и спасењу, вечном

 животу, учењу без патње, о врховној сврси.

* * *

Највећа лаж у историји је да су Срби мали народ и да су се

доселили на садашње просторе у шестом веку. Срби су народ

са изворним геном, који је на ову планету донео светлост Слова,

Слога, Речи, Реченице, Гласа, Језика. Србска блистава повесница

(историја) је скривана, прерађивана, забрањена, крадена, велике

личности присвајане, омаловажаване или убијане. Над србским

народом извршен је србоцид, највећи покољ у свем постању. Но,

изворни ген је Божје чудо. У њему је запис кога је свестан и сваки

сељак из Шумадије. Свестан је шта треба да уради у сваком трену

одсудном, а њих је било – ни броја им се не зна. И у овом времену

живимо у у-судном времену. Непријатељ, домаћи и онај други,

потпуно је погубио уларе и дизгине, забалавио, запенио, у мозак

свршио. Залудно им, биће славе, јер се Светлост на Истоку буди …

* * * *

Време, дугачка вијугава змија, чудница над чудницама, одмотава

своје вечно тело, и открива све заборављено, вади из Акаше,

осветљава. Сваког дана се откопавају нови локалитети широм

земље Праисконије, широм земље Тијаније, који говоре истину.

Земља Праисконија се данас зове Србија, али су њене праве

границе много шире. Пола света почива на србским гробљима,

Европа посебно. Основу свих европских језика, мање или више,

или у целости, чини србски језик. Стога је ружно, подло, а лажно

свакако, када нам неки бриселац или нем-ац држи слово, или поуке

о култури, језику, религији, уметности, или било чему другом.

Земља Тијанија је унутарња потка Праисконије и неуништива

је по својој природи. Ускоро ће цео свет знати ову истину, и

она ће се предавати на свим универзитетиме истине. Можда ће

се предавати и на Универзитету у Београду, уколико се откраве

воштане фигуре наших академика, палео истраживача, геолога,

историчара, психонеуролингвистичара, и разних зналаца.

* * * * *

Нараста моја родна Тијанија… Проширујем је својом свешћу.

Раније је заузимала пространство данашњег Драгачева, чија је

престоница Гуча, домаћин највећег светског надтрубаљавања.

 Сада, у првоширенију, покрива васцелу земљу Праисконију.

У другој фази биће проширена на негдашње земље Праисконије

широм планете Гаје, а у трећој фази Тијанија ће бити безгранична.

Сви тијанијанци тихују два пута дневно испод Храста-учитеља,

или Бреста-устрепталка, или на Пољу од каћуна, или у дому

Махатме – познатог Витеза Праисконог Реда, или на Гумну Љубе

Поповића, или под крушком караманком мог стрица Селомира.

У свечаним приликама, на празнике поводом великих природних

промена, одржавају се велики ритуали које води лично Мансаман

Остварени. Церемонијал мајстор и први помоћник је поглавица

народа цврчака Вјастослав Вирлак. Путеводитељ до круголета,

места церемонијала, је велики витез Радмир, чувар Живе Воде,

тајинственик-дошљак из времена које је давно прохујало.

Ритуалну заставу индиго боје, препуну бројева за здравље, вечни

мивот, мир и спокој и друге, сашила је Вила Мала Језера и на

њој, унутар србрно-беле с-вере, исцртала белог орла једноглавца,

који симболизује усредсређено размишљање, јасновидост, моћ

подмлађивања и брзог премештања у времену и простору.

* * * * * *

Народ Тијаније је весник нове свести која пламти као буктиња, и

шири се брже од ватре убрзане ветром Тијанадом, када се запали

сува трава покрај пољовите реке Тијане. Због тога сви тихују на

местима где извиру силнице, и због тога живо учествују у тајним

ритуалима, заједно са великим душама овосвета и оносвета.

Ове године, јубиларне и прекретне, гости на ритуалу, поред народа

Минерала, Биљака и Животиња, Патуљака, Вила и Вилана, Светлих

Духова, биће и Витези Праисконог Реда. Предводи их славни Мерач

Васељене – Аранђел Румених Облака. Остали гости су – Буљубша

Златна Нит, Суђај Пегаз Бели, Мала Вила Језера, Благоје Стрелац

Ариљац, Сабина Сијено, Санлаила -Велика Играчица, Надзевз Штит

Штит, Анак Шива Анак Шива, Оанде Норвиџ Велики, Сурђон Велики

Играч, Ил Конем Пилток, Љубиша Ловац, Бели Гавран, Драгон

Пламеног Језика, Арсеније Четврти, Тринаести Апостол, Маирија

Милосна, Кија Ма Мудра, Наташа Првоотијањена и други.

Из света отишлих најавили су долазак витези Јован Златна Ђинђува,

Видница Мануел Пламбера и Ананда Писак Вавилонка, са својим

овоземаљским водичима.  Ово ће бити њихово прво учествовање

 у Великом Ритуалу – Девет Кругова Око Ватре

* * * * * * *

Ритуал ће бити одржан на дан Звездане игре и нико, осим Мансанмана

Оствареног, не зна цео програм, али се зна део поруке која ће бити

упућена свету:

ОЗДРАВИ  ГЛЕДАЈУЋИ ИСТИНИ У ОЧИ

БУДИ ЛЕП ГЛЕДАЈУЋИ ЛЕПОТУ

СЕБЕ ЗАПАЛИ СРЕЋОМ И ОБРИШИ КАРМУ

НЕМАЈ ГУРУА, РАДИ СА БОГОМ

НЕКА ТВОЈЕ КЉУЧНЕ РЕЧИ БУДУ: БОГ, ВЕЧНОСТ, ЖИВОТ, СРЕЋА, РАДОСТ, ВАСКРСЕЊЕ, МЛАДОСТ, ЛЕПОТА, СТВАРАЊЕ, СВЕТЛОСТ.

03. 12. 2013. год

 

(ЛИРСКИ ЗАПИСИ)

 

01

Плашим се прејаких речи.

Речи које су опасније од мача.

Речи које секу, речи које убијају.

Стога одмеравам сваку реч, пре него што је изречем, пре него што ја напишем.

Али, деси се, некад, у неким тренуцима небудности, да ми се омакне прејака реч, због које дуго болујем, због које дуго болује и пати моја душа.

Знам да се то и другима дешава, знам да се то и вама дешава.

Свима нам се исто, или слично, дешава.

Стога се сви ми одреда, сви ми скупа, чувајмо прејаких речи!

Јер прејаке речи, које изговарамо и пишемо, стварају нашу карму за један будући животни ток.

 

02

Никада нисам начисто, да ли ми је важније знање од вере; да ли ме више спасава и штити вера или знање!

Некад дајем првенство вери, а некада знању.

Али, шта је вера? – питао сам се толико пута.

Вера је скривено знање.

Вера је дубоко, у нашем унутарњем бићу, скривено знање, којега нисмо свесни.

Знање из једног ранијег животног тока, из једног давно догођеног живота.

Знање које је у нама посејано још у праискони преко божанских предака.

 

03

Постоји древно предање о космичком семену.

О семену живота што је расејано планетама, сунцима,  сазвежђима и звезданим јатима.

То семе живота јесте вечан живот.

Вечан живот у нама, у свим бићима, у свеколикој творевини.

Има тренутака, кад наше видовито сећање, кад наше тајинствено онострано пра-сећање, сеже управо до тог семена, до првобитне клице из тог семена и, тада ми знамо, а не знамо да знамо; али, будући да не знамо да знамо – ми верујемо!

 

04

Шта је космичко семе?

Не знамо, а слутимо!

Слутимо да то могу бити честице Свести.

Да је Свест, истовремено, и узрок и почетак и последица свега.

Али, нити почетак има почетка, нити свршетак има свршетка!

 

05

Мојему бићу, моме срцу, ближа је вера од знања.

Мада има тренутака када сам и буквално распет између вере и знања.

Кад не могу да се определим, када пожелим да спојим у једно – и веру и знање.

 

06

Ови се лирски записи догодише данас, после разговора са Драгославом Бајагићем.

(ЛИРСКИ ЗАПИСИ)

 

01

Ма шта год ми чинили, ма како год се ми понашали, наши вековни заклети непријатељи остају увек исти према нама.

Наши вековни врази и душмани вековима већ не мењају свој став, свој однос према нама.

Њихова болесна мржња према нама остаје увек иста.

И та се мржња њихова према нама неће никада променити.

Ма каква божанска чуда у свету да се догоде, они ће и даље живети у болесној мржњи према нама.

Пре ће они сами са лица Земље нестати, него њихова болесна мржња према нама.

 

02

Несрећа Србства јесте управо у томе, што су Срби, детиње чисто и наивно веровали, да ће мржња наших заклетих душмана једном престати и нестати.

Та наивност детиња у Срба, учинила је да се Србство, само у двадесетом веку, и буквално биолошки преполови.

Детиње чисто и наивно, Срби су двапут, само у једном полувеку, стварали заједничку државу са својим заклетим вековним крвницима, са највећим мрзитељима Србства и свега што србско име носи.

Та детиња чистота и наивност србска, одавно није ни чистота ни наивност, већ несувислост и бесловесност Србства.

 

03

Сви они који се другим боговима моле у нашему окружењу, живе за србомржњу и живе од србомржње.

Србомржња јесте основа и потка њиховог бића, њиховог националног, религијског, идеолошког као и сваког другог идентитета.

Они се од тешке душевне и духовне болести, која се зове србомржња, никада неће излечити.

Заиста, они не желе да се лече!

Ово је важно – не, ово је, уистини, битно! – да сваки расни Србин и свака расна Србкиња освесте једном за свагда, за све минуле и будуће векове.

 

04

Опростите ми, што вам о овоме приповедам у својим лирским записима.

Толико сам пута рекао себи, да нећу више о овоме да пишем, али сам због нечега, што сам вечерас открио у Акаши, а што се као мрачан облак зла надвија над Србством, пожелео још једном, на време, да вас опоменем и упозорим.

Зато што осећам и знам, поуздано знам, да би још једна детињаста чистота и наивност србска – овога пута, овога потоњег пута – посве , и заувек, исписала Србство из Књиге Живота.

Пробудимо се и освестимо, за све минуле и будуће векове!

(ЛИРСКИ ЗАПИСИ)

 

01

Неке Тајне никада не желим да откријем.

Свесно сам одбијао да откријем многе Тајне.

Зато што се Лепота скрива иза сваке Тајне.

Свака Лепота бива Велика Лепота све док се не открије Њена Тајна.

Кад год откријемо неку Тајну ми истовремено убијамо Лепоту те Тајне.

Зато између нас и Духа Стварања постоји Велика Тајна.

Велика Тајна између нас и Духа Стварања заувек остаје Велика Тајна.

 

02

Присећам се својих заљубљивања у детињству, па и првих љубави у раној младости.

Тада је све бивало Тајна.

Девојке у које сам се заљубљивао бејаху за мене Тајна.

Што је нека девојка бивала већа Тајна, тиме је и моја Љубав према њој бивала све већа.

Тајна је зрачила чудесном Божанском Светлошћу око љубљене девојке, а и она сама бејаше оличење Светлости, утеловљење Лепоте, оваплоћење Божанства.

Још тада сам наслућивао и осећао, а и срцем знао, да, када откријеш Тајну – све се у теби и око тебе сруши!

Кад год откријеш Тајну – убио си Љубав!

 

03

Зашто данас у свету нема Великих Љубави?

Зато што су откривене све Тајне између Човека и Човечице, између Бића Човека и Бића Човечице.

Све је откривено, разоткривено и обелодањено до најдоње приземности; све је свучено на земљу, у блато, у каљугу; остало је само скрвчено, обесвећено, понижено и мајушно, јадно и никакво, биће сексуалности.

Сексуално васпитање убило је Љубав, убило је Божанско Биће Човека и Човечице, убило је Сврху и Смисао Живота и Живљења.

Тако је Велики Инквизитор од словесних људи створио бесловесну руљу.

Човек и Човечица нису више Муж и Жена, него мужјак и женка, баш као у нижих врста, баш као у псина.

 

04

Свако Знање мора да прати Осећање.

Осећање освешћене Љубави.

И то је онда исцељујуће и животодајно Знање.

То је Знање Бога – БогоПознање.

Такво Знање подразумева и уважава Тајну –

као потку Знања, као Знање унутар Знања, као Знање с ону страну Знања.

Знање које разоткрива и разграђује Тајну, престаје бити исцељујуће и животодајно Знање, и постаје знање које човека води у болест и смрт, у бесмисао и безверје, у безнађе и ништавило.

 

05

У савременом свету нема више Велике Чаролије, и зато су људи на смрт болесни – на смрт болесни, безнадежни и немоћни, од лажних знања и сазнања која их према смрти воде.

Нема више Чаролије Живота и Живљења; нема више Чаролије Љубави и Лепоте; нема више Чаролије Истине и Доброте; нема више Чаролије између Човека и Човечице; нема више Чаролије између Човека и Природе.

На концу, нема више ни Цивилизације, јер ово што још називамо цивилизацијом јесте, уистини, сушта опречност и супротност ономе што би требало да буде, по Великој Замисли – Словесна Цивилизација илити Цивилизација Словесних Бића!

(ЛИРСКИ ЗАПИСИ)

 

01

Кад прођу и мину године, човек се само лепог присећа.

Зато што га само лепота може сачувати и спасити.

Моје рано детињство пуно је тајинствене лепоте.

Кажем тајинствене лепоте, зато што то није лепота од овога света.

Јесте виђена и доживљена у овоме свету, али није од овога света.

Не знам одакле је потекла, и не знам како је до мене дотекла!

Када у овоме часу уроним у своје рано детињство, онда ми се чини, да то није било детињство обичног детета, већ детињство детета вилењака.

Растао сам у Природи које нигде више нема – у бајковитим пределима какви се још само срећу у сновима великих сневача.

У Природи сам видео и препознавао Мајку, као што сам и у Мајци видео и препознавао Природу.

Две Мајке бејаху, уистини, Једна у Једној Мајци!

 

02

Ја више не знам шта је стварност, а шта сан!

Не знам да ли је стварност – сан, или је сан – нека виша стварност!

Та два света – сан и јава – у мени су се одувек преплитала и прожимала.

Живео сам упоредо, и истовремено, у оба та света.

Да нисам живео тако како сам живео, можда уопште другачије и не бих живео!

 

03

Овај свет је веома суров.

Толико је суров овај свет, да је право чудо и да опстајемо у њему!

Људи обично не размишљају ни о чему, па ни о својему животу, као ни о животу уопште, али ко год размишља и промишља, ко год сазерцава себе и свет у којему живи, одмах ће схватити да је ово веома суров свет, те да је право чудо што живот у овоме свету ипак опстаје, и траје, до дана-дањег!

Човек без својих снова које будан снева, не може да опстане у овоме свету.

Снови које будни сневамо, бране нас и штите од суровости света.

Суровости света које су израсле у велико зло света!

 

04

Шта су наши снови које будни сневамо?

То је светлосно уже преко којега смо повезани са вишим духовним бићима из виших божанских светова.

Ако немаш своје снове које будан сневаш, онда те никаква религија и никакво духовно знање и сазнање не може повезати са вишим духовним бићима из виших божанских светова.

Не знам како је то у других, али знам да је у мене вазда и увек бивало тако.

Да нисам имао, и да немам, снове које будан сневам, не бих се одржао у свету ни до двадесете године!

 

05

Све тако брзо прође и мине као сан.

Као вечерњи дашак понад горскога језера.

И, ако не живимо овај тренутак, ово вечно сада, онда ће нам живот проћи тако као да га и нисмо живели!

Само онда када живимо све милионе тренутака свога живота као један једини тренутак, као овај тренутак, можемо проширити и продужити свој живот све до граница вечности и бескраја.

И тада ће нам овај кратак земаљски живот, од шездесет или осамдесет година, бити бескрајан и вечан, али, бескрајан и вечан са сврхом и смислом!

(ЛИРСКИ ЗАПИСИ)

 

01

Некада су људи и вилењаци живели заједно.

Били су једни поред других, били су једни уз друге.

И једни и други, у Праисконији, биваху посвећеним чуварима Велике Мајке Природе.

Да, некада давно и, опет, некада не тако давно, људи и вилењаци бејаху блиски једни другима.

Између једних и других, у Златно Доба Стриборије,  бејаше присних сусрета и прожимања – у лепоти, доброти и чистоти душе.

Заиста, људи су тада, у то Праисконо Време, по свему  били слични белим и плавим вилењацима.

Живели су тада, једнако као и вилењаци, свој душевни и снолики унутарњи живот у тиховању; били су више окренути ка тајинственим пространствима својих тајносаних унутарњих светова.

Из Акаше су, изравно, преузимали знања срца и душе, негујући и развијајући видовита умећа и знања.

 

02

Србија некада бејаше земља белих и плавих вилењака.

Највећи србски јунаци, највећи србски ратници, песници и певачи, живели су у пријатељству са вилама и виланима.

Виле бејаху сапутнице србских витеза и ратника, сапутнице србских лутајућих песника и певача, а биваху и верне посестриме србских див-јунака.

По једном древном предању, највећи су србски јунаци управо и рођени из чулне љубави између виле и човека.

То нам откривају и србске народне песме, не само епске (јуначке), већ и лирске (женске).

Сваки је знаменити србски јунак имао посестриму вилу, која му је притицала у помоћ кад год би се у великој невољи нашао; а и сваки би се србски народни песник и певач, на почетку свог певања, обраћао са благодарношћу својој вили заштитници, да га надахне, да га поведе у духовне светове, те да песму дивотну испева.

 

03

Рећи ћете: па то су бајке!

Да, јесу бајке, али су управо у бајкама и највеће истине о нама.

У бајкама, причама и митовима јесте душа народа, јесте срце народа, јесте повест народа.

Народ без бајки, прича, песама и митова јесте духовно мртав народ.

Сада вам је јасно, зашто наши вековни душмани и  смерају да нам пониште бајке, песме, приче и митове.

Без наших бајки, митова, прича и песама – ни нас неће бити!

 

04

Последње племе белих вилењака, које је обитавало у моћним буковим шумама између Златибора, Златара, Голије и Јавора,  напустило је Србију средином прошлога века.

Тада су, а управо у тим пределима, почели и горски исцељујући извори изненада да усахњују.

Са повлачњем вилењака, и вода се повукла у дубину и, усахнула.

 

05

Ови су се лирски записи догодили благодарећи мојему врлом пријатељу Милану Пуалићу, који ме данас, у сутон вечерњи, а својим надахнутим причама, подсети на ова древна предања и тајна знања наших вилинских предака.

(ЛИРСКИ ЗАПИСИ)

 

01

Морамо да верујемо, да ће свет бити бољи, и да ћемо сви једнога дана бити бољи.

Морамо да верујемо, да ћемо, заиста, сви бити бољи, и да ће свет бити бољи, јер, ако не верујемо у боље, онда никада и неће бити боље.

Вера је наша најдубља мисао изражена у сликама; вера – то су наша тајна знања преточена у пра-слике наше свесне душе.

 

02

На тренутке нам се чини, да је светом завладала тама и зло од века, и да је већ свршено са овим светом као и са свима нама у овоме свету.

На тренутке нам се чини, да нигде лепоте, доброте и љубави нема у свету, те да наш боравак у овоме свету више нема ни сврхе ни смисла.

На тренутке нам се чини, да је Створитељ заувек напустио овај свет и сва бића сушта у њему.

Свашта нам се на тренутке чини и причиња, али ми не смемо поверовати у то, већ морамо да верујемо у лепоту, доброту и љубав која ће завладати светом и над  свим бићима суштим у свету.

 

03

Десиће се само оно у шта истински верујемо; само оно у шта верујемо свим бићем и суштаством својим.

Мисли претачимо у веру, а веру у мисли уливајмо!

Хранимо мисли вером, па ће нам вера подарити још лепше и узвишеније мисли.

 

04

Свуда око вас чујете само ружне и црне мисли преточене у вести, у вести које читате, слушате и гледате, и од тих ружних и црних мисли у вестима, ви бивате све слабији и немоћнији, све брижнији и страшљивији, све беспомоћнији и безнадежнији и, дође вам, на тренутке, да одустанете од свега – па и од самог живота – да побегнете некамо незнано куда, да дигнете руку на себе, да се убијете.

Свашта вам падне на ум, како и иначе бива човеку опхрваном бригама и страхом.

Али, не верујте им, не верујте тим црним мислима, тим злогуким тицама-вестима, већ се преостварите у свом унутарњем бићу, и послушајте мисли своје душе, својега срца, својега божанског бића, послушајте вести из Акаше, из језгра звезданог јата!

 

05

Ту смо, да бодримо и соколимо једни друге, да јачамо и укрепљујемо једни друге, да дижемо и спасавамо једни друге.

Не смемо се затварати у своју љуштуру и чауру, не смемо бити равнодушни према патњама и страдањима ближњих, не смемо окретати главу једни од других!

Морамо бити брат брату, морамо бити сестра сестри, и морамо бити брат сестри и сестра брату.

Заиста, морамо бити богови и божанства једни другима, да би смо се спасили, да бисмо се избавили, да бисмо душе своје исцелили и сачували – за оно што наилази и навире, за оно што долази и што ће доћи, за оно кроза шта морамо проћи – поновно рођени у једном будућем животном току, у једном бућем животу са сврхом и смислом.

(ЛИРСКИ ЗАПИСИ)

 

01

Када говорим о вери својих предака, тада имам у свести веру коју осећам у овоме тренутку, веру која се мења и престварује из часа у час, из трена у трен.

Вера мојих предака – то није вера далеке прошлости, већ вера и освешћивање звездане, галактичке и космичке, будућности.

Кад кажем будућност, онда мислим на садашњост која у мене увире као будућност и у истом трену из мене извире као још недогођена прошлост.

Сварог, Мокоша, Перун, Лада, Весна, Световид, Сербона, Дајбог, као и сви ини богови и богиње мојих древних предака, јесу, истовремено, и моји сушти  савременици.

Они су свуда око мене, па и у мени – моји ближњи, моји сапутници, моји чувари и водичи!

Разговарам са њима, онако како разговарам са сваким од ближњих.

Некад им певам песме благодарне, а некад се, пак,  љутим на њих; некад сам радостан и усхићен са њима, а некад сам, опет, сетан и тужан.

Они ме схватају, појимају и разумеју, управо онако како и ја њих схватам, појимам и разумем.

 

02

Вера јесте жива вера.

Вера овог тренутка.

Вера се не може научити из књига; веру ти нико не може усадити; вера мора да се роди у теби, у твојему срцу и бићу, у твојему суштаству.

Праве, истинске и истините вере – нема у књигама!

Оно што налазимо у књигама – то је религија.

А религија је повезивање и везивање, урамљивање и ујармљивање, правилник и законик –

понашања, мишњења, размишљања, појимања, схватања и живљења.

Религија – то је задат живот!

Религиозан човек није слободан човек, није човек вечнога тренутка; религиозан човек јесте роб нечијих мисли и замисли које он прихвата као своје мисли и замисли, и тако самога себе држи у властитој тамници својега поробљеног ума.

 

03

Вера је исто што и живот.

Живот се – или живи, или не живи!

Како може вера да се објасни и разјасни умом?

Како може да се објасни и разјасни умом, оно што превазивали и надилази ум?

То је исто као када би сликар покушао да наслика тишину!

 

04

Слободан човек бива верујући човек, док поробљен човек бива религиозан човек.

Вера је биће слободе; религија је биће робства.

Верујући и религиозан чивек никада не корачају упоредо истим путем.

Први је отворен према звезданим јатима и свим световима срца, душе и духа, док је други затворен према свему томе, а усмерен само на једну замисао коју је прогласио за све у свему!

 

05

Ово је време буђења и освешћивања, време искрености и истине, време галактичке свести и свесности.

Ово је време умирања себичности и саможивости, и време рађања суживости и свеживости.

Време када ће сва бића несебично делити и давати; време када ће се деобом све ствари умнажати.

Што више будемо давали, све ћемо више имати за давање.

О овоме вечерас, возећи се кроз маглу и тмушу поред Дунава, разговарасмо Владан Пантелић и ја.

Оно што сам ја осећао, то је Владан потврђивао; и оно што је Владан осећао, то сам ја потврђивао.

Тако пробуђени и освешћени пријатељи разговарају.

 

06

Нека су благословени Зорка, Мира и Божидар!

И нека им се умножава оно што са ближњима деле!

Долази време, и већ је дошло, када ћемо сви давати и делити, и када ћемо сви имати довољно, па и више од тога!