Category: СВЕ ОБЈАВЕ
Шта је заједничко „исламизацији, азилантизацији и регионализацији“ Србије !?
….Али наша влада је такође потписала и обавезу да прихвати (назад) и све остале азиланте који су у Србији били у транзиту и илегално се докопали Евроуније, шта више, прецизне ставке тих уговора обавезују Србију да прихвати и протеране азиланте из ЕУ, који немају ничије држављанство. Наравно, сада већ постаје јасније, зашто је „азилантски проблем“ у Србији у последњих пар година толико видљив и све више „болан“ за наше грађане- Једноставно Србија је постала једна од ободних „азилантских депонија“ Евроуније…
————
Шта је заједничко „исламизацији, азилантизацији и регионализацији“ Србије !?
28 новембар 2013, СРБски ФБРепортер
Пише: Миодраг Новаковић
————————-
АЗИЛАНТИЗАЦИЈА СРБИЈЕ…
Ових дана смо сведоци, спорадичних, али све више распрострањенијих и „жустријих“, протеста грађана Србије против „азилантизације“ њихових локалних заједница. Многи „душебрижници“ оптужују те јавне и спонтане манифестације забринутих грађана за ксенофобију, расизам, нехуманост, исл. Али да ли је то прави разлог (или једини разлог) за такво понашање наших грађана, који су и сами у огромном броју осиромашени, обесправљени и остављени на маргинама овог друштва- док истовремено широм Србије, и то више од две деценије, живе десетине хиљада протераних Срба (из наших бивших „братских република и покрајина“) у оронулим баракама, контејнерима, или приградским кућерцима- који се на развијеном северу нашег континента не би квалификовали ни као кокошињац !?
——————-
Још колико јуче, стотине огорчених грађана из Ушћа и Скеле, у близини Термо-електране Обреновац, су својим телима спречавали смештај- пар стотина, углавном тамнопутих азиланата, са „рога“ Африке и са Блиског Истока- у дотрајале бараке ТЕ Обреновац; Које по речима обреновачког председника општине Мирослава Чучковића, не испуњавају елементарне услове за живот, јер су у тим баракама разваљене све инсталације, нема грејања, недостају прозори итд.
Чучковић је такође поставио и питање безбедности ТЕ Обреновац, нашег стратегијског енергетског постројења, у чије „двориште“ држава намерава да усели пар стотина, углавном млађих мушкараца „војног доба“ (већина су иначе исламског порекла), за које није урађена никаква, или можда површна, безбедносна провера (ако је уопште била и могућа, с обзиром да већина њих долази без икаквих докумената)!? За саме мештане околних насеља, највећа је брига, да кад им се деца, супруге и ћерке враћају ноћу касно кући да им се нешто не деси (и крајем у коме живе „нови тамнопути суседи“, који им не улевају много поверења)…
Иначе ови азиланти стижу у „обреновачки комшилук“, управо „протерани“ од стране забринутих становника Боговађе, из њихове средине- у нову, такође „непожељну“. Слична прича се последњих пар година понавља широм Србије. Забележени су високопрофилни инциденти са азилантима у Бањи Ковиљачи, и више места у Војводини као и на другим локацијама…
Овде се поставља и оправдано питање, зашто је овај проблем оволико „интензивиран“ последњих пар година, да ли се ради само о „неразумевању“ грађана Србије, или просто о револту већинског и осиромашеног становништва, које не жели да им неко на већ постојећу властиту беду, прикачи и туђу, или можда наша осиромашена држава једноставно нема више ресурса за животно адекватне и безбедне институције, па ове несрећнике трпа где год им се укаже неко „празно пољанче“?
Или се можда овде ради о нечему другом? Јер на крају крајева, азиланти су на ове просторе стизали и у прошлости, и у другим сличним кризним временима, али никада у оволиком броју, и никада нису изазивали сличне негативне реакције локалног становништва (бар не на овој скали).
Својим истраживањем сам дошао до закључка, да се овде ипак ради о нечему другом.
———————
Наша држава, укључујући и њене „претходнице“, је већ деценијама потписница Женевске конвенције из 1951 и Протокола из 1967- о заштити избеглица. Ти акти обавезују државе потписнице да прихвате избеглице (азиланте) којима је у матичним земљама угрожено право на живот или слободу. И ту нема ништа погрешно, такви „азиланти“ већ више од пола века, стижу на наше просторе, и то углавном у транзиту, јер су им одувек биле атрактивније Западне државе, од ове наше- и по одобреном азилу у тим земљама, напуштају наше просторе за стално.
Такав тренд постоји и код ових данашњих „модерних азиланата“, већина једноставно жели да се дочепа „богате и просперитне“ Европе, или бар северно-америчког континента. Овде постоји само један мали проблем- тај „богати и просперитни“ Западни свет, њих једноставно не жели…
…Тај„мали проблем“, за нас у Србији, потом постаје много већи, јер ми овде имамо на власти прозападну, сервилну и бескичмену владу, који чини све да задовољи своје господаре у Бриселу- па макар и по цену „комплетне азилантизације и нихилизације“ наше отаџбине.
———————–
О чему се овде ради?
Наша западно-поданичка власт, је почевши од 2007, у склопу такозваних преговора са ЕУ „о придруживању“, потписала низ билатералних уговора о „ре-адмисији“ азиланата (али и других сродних докумената)- који се пре свега односе на обавезу пријема (и то по скраћеном поступку) протераних „лажних азиланата“ држављана Србије, из земаља Евроуније- али наша влада је такође потписала и обавезу да прихвати (назад) и све остале азиланте који су у Србији били у транзиту и илегално се докопали Евроуније, шта више, прецизне ставке тих уговора обавезују Србију да прихвати и протеране азиланте из ЕУ, који немају ничије држављанство. Наравно, сада већ постаје јасније, зашто је „азилантски проблем“ у Србији у последњих пар година толико видљив и све више „болан“ за наше грађане- Једноставно Србија је постала једна од ободних „азилантских депонија“ Евроуније…
———————-
Да документујемо горњу тврдњу…
Европа је већ дуже време припремала терен за овакво „коначно решење“ азилантског питања.
– Савет министара ЕУ је 1997 наложио потписивање билатералних уговора о ре-адмисији азиланата, и то не само држављана земаља потписница, већ и лица из трећих земаља у транзиту…
– Терен за такву одлуку је припремила Даблинска конвенција из 1990, која је ступила на снагу 1997 (исте године кад је донешена одлука ЕУ о „ре-адмисији“. Та конвенција је дефинисала „концепт трећих земаља“, што је био темељ за горњу одлуку.
– Амстердамским уговором из 1997, чланице ЕУ су препустиле своја овлашћења из области имиграције и „азилантизма“ Бриселу. Европска комисија, 2002 године доноси посебан пропис којим регулише проблем азиланата на целој територији ЕУ.
Дакле, из ових горњих аката, се јасно види да је „богата и просперитетна“ Европа све учинила са своје стране да (се)реши проблем азиланата- наравно на туђу штету.
—————————–
А сада, да видимо шта је осиромашена (и обогаћена евроатлантским осиромашеним уранијумом) Србија учинила, да би задовољила своје бриселске (НАТО) газде….
– Србија је у склопу споразума о придруживању прихватила беспоговорно све понуђене „билатералне уговоре“, и у складу са њима донела Закон о азилу 2007 (ступио на снагу 2008)- тим законом је јасно прецизирано да Србија има обавезу да прихвати назад (ре-адмисија) све азиланте које протерује Евроунија, укључујући и оне који нису њени држављани (то је уређено у посебној ставци билатералног споразума, који је у то време потписала Тадићева влада). Оно што је посебно индикативно, Тадићев режим је потписао и ставку да овај „билатерални азилантски споразум“ са Еврозаједницом (којој чак и не припадамо), има ПРИМАТ над свим осталим споразумима и међународним актима, које је Србија претходно потписала. Тако да се, по мом личном убеђењу, овде поставља и питање уставности таквих „деградирајућих“ правних аката које је потписала влада Србије са Евроунијом!?
Све ово што сам изложио у претходном пасусу, детаљано је описала професорка Факултета политичких наука у Београду, Дренка Вуковић, у свом научном раду под насловом: „Реадмисија и управљање емиграцијом“.
———————-
РЕГИОНАЛИЗАЦИЈА СРБИЈЕ…
29 августа 2009, свом раду под насловом „Докусурити српску државност“, старији научни сарадник Руске Академије наука, магистар Пјотр Искендеров, је у детаље описао планове Евроуније из 2008 да кроз такозвани процес „административно територијалне реформе“ трансформише Српску државу у „Заједницу српских региона (ЗСР)“.
ЕУ је 2008 наложила Србији горњи процес као услов за наводни пријем у Европску заједницу. Колико су евроатлантски колонизатори „немаштовити“, сведочи и примена исте терминологије (и методологије) коју ЕУ данас примењује на северу Косова, у форми „Заједнице српских општина (ЗСО)“, са идентичним циљем- елиминације Српске државе (на нашем вековном простору)!?
Но, кренимо редом…
– Приликом своје посете Београду 2008, ЕУ изасланик Јелко Кацин је отворено уценио српске власти „регионализацијом“ Србије, нагласивши да ће им бити укинута финансијска асистенција из Брисела, ако не испуне тај захтев.
– Одмах потом (2009) тадашњи председник Србије Борис Тадиће је иницирао тај „дезинтеграциони“ процес у Народној скупштини. Он је шта више, захтевао да се неке кључне ингеренције државе одмах пренесу на будуће регионе.
– У јулу 2009 Скупштина Србија усваја Закон о регионализацији, којим се Србија (у почетној фази) дели на седам региона. Овде је индикативно да је овај закон дефинисао и Косово и Метохију као један од региона Србије, али је Брисел одбио да тако нешто усвоји у својим документима, инсистирајући на посебном статусу Косова, под контролом цивилно-полицијске мисије ЕУ. Кацин је отишао и корак даље, нагласивши да „нерегулисани статус Косова“ не сме да буде препрека регионализацији остатка Србије. Том приликом је поново прибегао уценом, ускраћивања помоћи Србији из ЕУ фондова, ако не „заборави“ Косово…
– Као носиоци пројекта регионализације Србије, одређени су Млађан Динкић, Ненад Чанак и Бошко Ничић (Млађин „пајтос“ и Чанков колега у „Савету за децентрализацију“). Ничић није крио, да је регионализација осмишљена као оживљавање „социјалистичког конфедералног“ уређења Брозове Југославије, чији је концепт почивао на принципу „Слаба Србија, Јака Југославија“. У тој новој квази-држави (ЗСР) Србијом би управљала дводомна Скупштина са Већем региона и Већем грађана. Слично, Брозовој анти-српској Југославији, региони би имали право вета у односу на „републичку власт“, региони би били охрабрени да се директно повезују са „сродним“ суседним земљама, и од њих примају финансијску и сваку другу асистенцију. Другим речима- Албанија би била присутна у Јужном (прешевском) региону (где локални албански челници већ најављују интеграцију са Косовом, одмах по ступању на снагу „регионализације), Босна и Турска у Западни (рашки) регион, Мађарска у Војвођански, Румунија и Бугарска у Источи, Другим речима отвара се „Пандорина кутија“.
Док је посебна прича са Централним регионом (област Шумадије и Поморавља), овде се сада враћамо на „азилантизацију“ Србије. Наиме, према истраживању професора Искендерова, постоји план ЕУ да се у „Централни регион“ населе Роми из бивших чланица Југославије и других региона Србије. Тиме би дефакто Централни регион Србије постао „Ромска република“ са главним градом Нишом. Иначе ЕУ у последње време потенцира трајно решење ромског статуса (стварању ромске државе), али наравно изван самог језгра ЕУ. Очигледно је данашња, ослабљена, осирмашена и издана Србија, са квислиншком гарнитуром на власти, више него погодна дестинација за тај пројекат (бар у главама бриселских планера). За овако нешто је већ припремљен терен од стране Тадићеве гарнитуре, наиме потписани билатерални споразуми о „реадмисији“ азиланата, предвиђају „повратак у Србију“ ромских азиланата који нису наши држављани (и већина вероватно никада нису ни живели у Србији), или немају ничије држављанство (што је иначе чест случај са ромском етничком скупином).
—————–
ИСЛАМИЗАЦИЈА СРБИЈЕ…
Да би овај наш планирани „јад“ у форми дезинтеграције и десрбизације Србије био потпун, потрудио се и овај најновији плагијаторски Српски режим, оличен у „Станлију и Олију“ наше политичке сцене- Алексу Вучићу и Ивици „коферчету“ Дачићу, који поред распродаје најплодније Српске земље арапским шеицима, планирају и „мега-исламизацију“ Српских универзитета.
О чему се овде ради…
Према тврдњи министра просвете Томислава Јовановића (од 11 октобра 2013) Српски режим планира да у Србију „увезе“, посредством једне блискоисточне „родитељске“ фондације богатих арапских земаља, ни мање ни више- него 10,000 арапских студената.
По речима министра Јовановића, долазак ове једне целе дивизије младих арапских академских грађана у Србију (пре свега у Београд) би знатно ојачао нашу економију, и о нама створио бољу слику у свету!?
Ако занемаримо чињеницу, да је и Осама Бин Ладен био гакође просперитетни арапски академски грађанин из богате породице, као и већина терориста који су се обрушили авионима на америчке солитере у Њујорку и Пентагон 2001 године – сам долазак овакве читаве армије младих академаца из земаља са стриктним Шарија законом, би неизоставно за собом повукао одговарајућу „исламску инфраструктру“ у форми верских објеката, НВО, угоститељских објеката, и вероватно других „институција“…
УМЕСТО ЗАКЉУЧКА…
Сада се поставља питање, да ли је нама у Србији, са већ постојећим процесима исламизације југа Србије и Рашке области, потребна и оваква „академска исламизација“ наших универзитетских градова. Или је можда то све део једног ширег плана, стављања целе Србије „под турбан“.
Ако се пак све ово постави у шири контекст, горе споменуте- „азилантизације“, регионализације (читај ромизације) и ове последње „академске исламизације“, неизоставно се намеће закључак, да ће ова наша Србиј(иц)а постати комфорна за све друге, осима нас Србе!?
Или ја можда нисам у праву- уосталом сами извуците властите закључке…
М. Новаковић
Шта је заједничко „исламизацији, азилантизацији и регионализацији“ Србије !?
Шта је заједничко „исламизацији, азилантизацији и регионализацији“ Србије !?
28 новембар 2013, СРБски ФБРепортер
Пише: Миодраг Новаковић
————————-
АЗИЛАНТИЗАЦИЈА СРБИЈЕ…
Ових дана смо сведоци, спорадичних, али све више распрострањенијих и „жустријих“, протеста грађана Србије против „азилантизације“ њихових локалних заједница. Многи „душебрижници“ оптужују те јавне и спонтане манифестације забринутих грађана за ксенофобију, расизам, нехуманост, исл. Али да ли је то прави разлог (или једини разлог) за такво понашање наших грађана, који су и сами у огромном броју осиромашени, обесправљени и остављени на маргинама овог друштва- док истовремено широм Србије, и то више од две деценије, живе десетине хиљада протераних Срба (из наших бивших „братских република и покрајина“) у оронулим баракама, контејнерима, или приградским кућерцима- који се на развијеном северу нашег континента не би квалификовали ни као кокошињац !?
——————-
Још колико јуче, стотине огорчених грађана из Ушћа и Скеле, у близини Термо-електране Обреновац, су својим телима спречавали смештај- пар стотина, углавном тамнопутих азиланата, са „рога“ Африке и са Блиског Истока- у дотрајале бараке ТЕ Обреновац; Које по речима обреновачког председника општине Мирослава Чучковића, не испуњавају елементарне услове за живот, јер су у тим баракама разваљене све инсталације, нема грејања, недостају прозори итд.
Чучковић је такође поставио и питање безбедности ТЕ Обреновац, нашег стратегијског енергетског постројења, у чије „двориште“ држава намерава да усели пар стотина, углавном млађих мушкараца „војног доба“ (већина су иначе исламског порекла), за које није урађена никаква, или можда површна, безбедносна провера (ако је уопште била и могућа, с обзиром да већина њих долази без икаквих докумената)!? За саме мештане околних насеља, највећа је брига, да кад им се деца, супруге и ћерке враћају ноћу касно кући да им се нешто не деси (и крајем у коме живе „нови тамнопути суседи“, који им не улевају много поверења)…
Иначе ови азиланти стижу у „обреновачки комшилук“, управо „протерани“ од стране забринутих становника Боговађе, из њихове средине- у нову, такође „непожељну“. Слична прича се последњих пар година понавља широм Србије. Забележени су високопрофилни инциденти са азилантима у Бањи Ковиљачи, и више места у Војводини као и на другим локацијама…
Овде се поставља и оправдано питање, зашто је овај проблем оволико „интензивиран“ последњих пар година, да ли се ради само о „неразумевању“ грађана Србије, или просто о револту већинског и осиромашеног становништва, које не жели да им неко на већ постојећу властиту беду, прикачи и туђу, или можда наша осиромашена држава једноставно нема више ресурса за животно адекватне и безбедне институције, па ове несрећнике трпа где год им се укаже неко „празно пољанче“?
Или се можда овде ради о нечему другом? Јер на крају крајева, азиланти су на ове просторе стизали и у прошлости, и у другим сличним кризним временима, али никада у оволиком броју, и никада нису изазивали сличне негативне реакције локалног становништва (бар не на овој скали).
Својим истраживањем сам дошао до закључка, да се овде ипак ради о нечему другом.
———————
Наша држава, укључујући и њене „претходнице“, је већ деценијама потписница Женевске конвенције из 1951 и Протокола из 1967- о заштити избеглица. Ти акти обавезују државе потписнице да прихвате избеглице (азиланте) којима је у матичним земљама угрожено право на живот или слободу. И ту нема ништа погрешно, такви „азиланти“ већ више од пола века, стижу на наше просторе, и то углавном у транзиту, јер су им одувек биле атрактивније Западне државе, од ове наше- и по одобреном азилу у тим земљама, напуштају наше просторе за стално.
Такав тренд постоји и код ових данашњих „модерних азиланата“, већина једноставно жели да се дочепа „богате и просперитне“ Европе, или бар северно-америчког континента. Овде постоји само један мали проблем- тај „богати и просперитни“ Западни свет, њих једноставно не жели…
…Тај„мали проблем“, за нас у Србији, потом постаје много већи, јер ми овде имамо на власти прозападну, сервилну и бескичмену владу, који чини све да задовољи своје господаре у Бриселу- па макар и по цену „комплетне азилантизације и нихилизације“ наше отаџбине.
———————–
О чему се овде ради?
Наша западно-поданичка власт, је почевши од 2007, у склопу такозваних преговора са ЕУ „о придруживању“, потписала низ билатералних уговора о „ре-адмисији“ азиланата (али и других сродних докумената)- који се пре свега односе на обавезу пријема (и то по скраћеном поступку) протераних „лажних азиланата“ држављана Србије, из земаља Евроуније- али наша влада је такође потписала и обавезу да прихвати (назад) и све остале азиланте који су у Србији били у транзиту, и илегално се докопали Евроуније, шта више, прецизне ставке тих уговора обавезују Србију да прихвати и протеране азиланте из ЕУ, који немају ничије држављанство. Наравно, сада већ постаје јасније, зашто је „азилантски проблем“ у Србији у последњих пар година толико видљив и све више „болан“ за наше грађане- Једноставно Србија је постала једна од ободних „азилантских депонија“ Евроуније…
———————-
Да документујемо горњу тврдњу…
Европа је већ дуже време припремала терен за овакво „коначно решење“ азилантског питања.
– Савет министара ЕУ је 1997 наложио потписивање билатералних уговора о ре-адмисији азиланата, и то не само држављана земаља потписница, већ и лица из трећих земаља у транзиту…
– Терен за такву одлуку је припремила Даблинска конвенција из 1990, која је ступила на снагу 1997 (исте године кад је донешена одлука ЕУ о „ре-адмисији“. Та конвенција је дефинисала „концепт трећих земаља“, што је био темељ за горњу одлуку.
– Амстердамским уговором из 1997, чланице ЕУ су препустиле своја овлашћења из области имиграције и „азилантизма“ Бриселу. Европска комисија, 2002 године доноси посебан пропис којим регулише проблем азиланата на целој територији ЕУ.
Дакле, из ових горњих аката, се јасно види да је „богата и просперитетна“ Европа све учинила са своје стране да (се)реши проблем азиланата- наравно на туђу штету.
—————————–
А сада, да видимо шта је осиромашена (и обогаћена евроатлантским осиромашеним уранијумом) Србија учинила, да би задовољила своје бриселске (НАТО) газде….
– Србија је у склопу споразума о придруживању прихватила беспоговорно све понуђене „билатералне уговоре“, и у складу са њима донела Закон о азилу 2007 (ступио на снагу 2008)- тим законом је јасно прецизирано да Србија има обавезу да прихвати назад (ре-адмисија) све азиланте које протерује Евроунија, укључујући и оне који нису њени држављани (то је уређено у посебној ставци билатералног споразума, који је у то време потписала Тадићева влада). Оно што је посебно индикативно, Тадићев режим је потписао и ставку да овај „билатерални азилантски споразум“ са Еврозаједницом (којој чак и не припадамо), има ПРИМАТ над свим осталим споразумима и међународним актима, које је Србија претходно потписала. Тако да се, по мом личном убеђењу, овде поставља и питање уставности таквих „деградирајућих“ правних аката које је потписала влада Србије са Евроунијом!?
Све ово што сам изложио у претходном пасусу, детаљано је описала професорка Факултета политичких наука у Београду, Дренка Вуковић, у свом научном раду под насловом: „Реадмисија и управљање емиграцијом“.
———————-
РЕГИОНАЛИЗАЦИЈА СРБИЈЕ…
29 августа 2009, свом раду под насловом „Докусурити српску државност“, старији научни сарадник Руске Академије наука, магистар Пјотр Искендеров, је у детаље описао планове Евроуније из 2008 да кроз такозвани процес „административно територијалне реформе“ трансформише Српску државу у „Заједницу српских региона (ЗСР)“.
ЕУ је 2008 наложила Србији горњи процес као услов за наводни пријем у Европску заједницу. Колико су евроатлантски колонизатори „немаштовити“, сведочи и примена исте терминологије (и методологије) коју ЕУ данас примењује на северу Косова, у форми „Заједнице српских општина (ЗСО)“, са идентичним циљем- елиминације Српске државе (на нашем вековном простору)!?
Но, кренимо редом…
– Приликом своје посете Београду 2008, ЕУ изасланик Јелко Кацин је отворено уценио српске власти „регионализацијом“ Србије, нагласивши да ће им бити укинута финансијска асистенција из Брисела, ако не испуне тај захтев.
– Одмах потом (2009) тадашњи председник Србије Борис Тадиће је иницирао тај „дезинтеграциони“ процес у Народној скупштини. Он је шта више, захтевао да се неке кључне ингеренције државе одмах пренесу на будуће регионе.
– У јулу 2009 Скупштина Србија усваја Закон о регионализацији, којим се Србија (у почетној фази) дели на седам региона. Овде је индикативно да је овај закон дефинисао и Косово и Метохију као један од региона Србије, али је Брисел одбио да тако нешто усвоји у својим документима, инсистирајући на посебном статусу Косова, под контролом цивилно-полицијске мисије ЕУ. Кацин је отишао и корак даље, нагласивши да „нерегулисани статус Косова“ не сме да буде препрека регионализацији остатка Србије. Том приликом је поново прибегао уценом, ускраћивања помоћи Србији из ЕУ фондова, ако не „заборави“ Косово…
– Као носиоци пројекта регионализације Србије, одређени су Млађан Динкић, Ненад Чанак и Бошко Ничић (Млађин „пајтос“ и Чанков колега у „Савету за децентрализацију“). Ничић није крио, да је регионализација осмишљена као оживљавање „социјалистичког конфедералног“ уређења Брозове Југославије, чији је концепт почивао на принципу „Слаба Србија, Јака Југославија“. У тој новој квази-држави (ЗСР) Србијом би управљала дводомна Скупштина са Већем региона и Већем грађана. Слично, Брозовој анти-српској Југославији, региони би имали право вета у односу на „републичку власт“, региони би били охрабрени да се директно повезују са „сродним“ суседним земљама, и од њих примају финансијску и сваку другу асистенцију. Другим речима- Албанија би била присутна у Јужном (прешевском) региону (где локални албански челници већ најављују интеграцију са Косовом, одмах по ступању на снагу „регионализације), Босна и Турска у Западни (рашки) регион, Мађарска у Војвођански, Румунија и Бугарска у Источи, Другим речима отвара се „Пандорина кутија“.
Док је посебна прича са Централним регионом (област Шумадије и Поморавља), овде се сада враћамо на „азилантизацију“ Србије. Наиме, према истраживању професора Искендерова, постоји план ЕУ да се у „Централни регион“ населе Роми из бивших чланица Југославије и других региона Србије. Тиме би дефакто Централни регион Србије постао „Ромска република“ са главним градом Нишом. Иначе ЕУ у последње време потенцира трајно решење ромског статуса (стварању ромске државе), али наравно изван самог језгра ЕУ. Очигледно је данашња, ослабљена, осирмашена и издана Србија, са квислиншком гарнитуром на власти, више него погодна дестинација за тај пројекат (бар у главама бриселских планера). За овако нешто је већ припремљен терен од стране Тадићеве гарнитуре, наиме потписани билатерални споразуми о „реадмисији“ азиланата, предвиђају „повратак у Србију“ ромских азиланата који нису наши држављани (и већина вероватно никада нису ни живели у Србији), или немају ничије држављанство (што је иначе чест случај са ромском етничком скупином).
—————–
ИСЛАМИЗАЦИЈА СРБИЈЕ…
Да би овај наш планирани „јад“ у форми дезинтеграције и десрбизације Србије био потпун, потрудио се и овај најновији плагијаторски Српски режим, оличен у „Станлију и Олију“ наше политичке сцене- Алексу Вучићу и Ивици „коферчету“ Дачићу, који поред распродаје најплодније Српске земље арапским шеицима, планирају и „мега-исламизацију“ Српских универзитета.
О чему се овде ради…
Према тврдњи министра просвете Томислава Јовановића (од 11 октобра 2013) Српски режим планира да у Србију „увезе“, посредством једне блискоисточне „родитељске“ фондације богатих арапских земаља, ни мање ни више- него 10,000 арапских студената.
По речима министра Јовановића, долазак ове једне целе дивизије младих арапских академских грађана у Србију (пре свега у Београд) би знатно ојачао нашу економију, и о нама створио бољу слику у свету!?
Ако занемаримо чињеницу, да је и Осама Бин Ладен био гакође просперитетни арапски академски грађанин из богате породице, као и већина терориста који су се обрушили авионима на америчке солитере у Њујорку и Пентагон 2001 године – сам долазак овакве читаве армије младих академаца из земаља са стриктним Шарија законом, би неизоставно за собом повукао одговарајућу „исламску инфраструктру“ у форми верских објеката, НВО, угоститељских објеката, и вероватно других „институција“…
УМЕСТО ЗАКЉУЧКА…
Сада се поставља питање, да ли је нама у Србији, са већ постојећим процесима исламизације југа Србије и Рашке области, потребна и оваква „академска исламизација“ наших универзитетских градова. Или је можда то све део једног ширег плана, стављања целе Србије „под турбан“.
Ако се пак све ово постави у шири контекст, горе споменуте- „азилантизације“, регионализације (читај ромизације) и ове последње „академске исламизације“, неизоставно се намеће закључак, да ће ова наша Србиј(иц)а постати комфорна за све друге, осима нас Србе!?
Или ја можда нисам у праву- осталом сами извуците своје закључке…
М. Новаковић
Шта је заједничко „исламизацији, азилантизацији и регионализацији“ Србије !?
Шта је заједничко „исламизацији, азилантизацији и регионализацији“ Србије !?
28 новембар 2013, СРБски ФБРепортер
Пише: Миодраг Новаковић
————————-
АЗИЛАНТИЗАЦИЈА СРБИЈЕ…
Ових дана смо сведоци, спорадичних, али све више распрострањенијих и „жустријих“, протеста грађана Србије против „азилантизације“ њихових локалних заједница. Многи „душебрижници“ оптужују те јавне и спонтане манифестације забринутих грађана за ксенофобију, расизам, нехуманост, исл. Али да ли је то прави разлог (или једини разлог) за такво понашање наших грађана, који су и сами у огромном броју осиромашени, обесправљени и остављени на маргинама овог друштва- док истовремено широм Србије, и то више од две деценије, живе десетине хиљада протераних Срба (из наших бивших „братских република и покрајина“) у оронулим баракама, контејнерима, или приградским кућерцима- који се на развијеном северу нашег континента не би квалификовали ни као кокошињац !?
——————-
Још колико јуче, стотине огорчених грађана из Ушћа и Скеле, у близини Термо-електране Обреновац, су својим телима спречавали смештај- пар стотина, углавном тамнопутих азиланата, са „рога“ Африке и са Блиског Истока- у дотрајале бараке ТЕ Обреновац; Које по речима обреновачког председника општине Мирослава Чучковића, не испуњавају елементарне услове за живот, јер су у тим баракама разваљене све инсталације, нема грејања, недостају прозори итд.
Чучковић је такође поставио и питање безбедности ТЕ Обреновац, нашег стратегијског енергетског постројења, у чије „двориште“ држава намерава да усели пар стотина, углавном млађих мушкараца „војног доба“ (већина су иначе исламског порекла), за које није урађена никаква, или можда површна, безбедносна провера (ако је уопште била и могућа, с обзиром да већина њих долази без икаквих докумената)!? За саме мештане околних насеља, највећа је брига, да кад им се деца, супруге и ћерке враћају ноћу касно кући да им се нешто не деси (и крајем у коме живе „нови тамнопути суседи“, који им не улевају много поверења)…
Иначе ови азиланти стижу у „обреновачки комшилук“, управо „протерани“ од стране забринутих становника Боговађе, из њихове средине- у нову, такође „непожељну“. Слична прича се последњих пар година понавља широм Србије. Забележени су високопрофилни инциденти са азилантима у Бањи Ковиљачи, и више места у Војводини као и на другим локацијама…
Овде се поставља и оправдано питање, зашто је овај проблем оволико „интензивиран“ последњих пар година, да ли се ради само о „неразумевању“ грађана Србије, или просто о револту већинског и осиромашеног становништва, које не жели да им неко на већ постојећу властиту беду, прикачи и туђу, или можда наша осиромашена држава једноставно нема више ресурса за животно адекватне и безбедне институције, па ове несрећнике трпа где год им се укаже неко „празно пољанче“?
Или се можда овде ради о нечему другом? Јер на крају крајева, азиланти су на ове просторе стизали и у прошлости, и у другим сличним кризним временима, али никада у оволиком броју, и никада нису изазивали сличне негативне реакције локалног становништва (бар не на овој скали).
Својим истраживањем сам дошао до закључка, да се овде ипак ради о нечему другом.
———————
Наша држава, укључујући и њене „претходнице“, је већ деценијама потписница Женевске конвенције из 1951 и Протокола из 1967- о заштити избеглица. Ти акти обавезују државе потписнице да прихвате избеглице (азиланте) којима је у матичним земљама угрожено право на живот или слободу. И ту нема ништа погрешно, такви „азиланти“ већ више од пола века, стижу на наше просторе, и то углавном у транзиту, јер су им одувек биле атрактивније Западне државе, од ове наше- и по одобреном азилу у тим земљама, напуштају наше просторе за стално.
Такав тренд постоји и код ових данашњих „модерних азиланата“, већина једноставно жели да се дочепа „богате и просперитне“ Европе, или бар северно-америчког континента. Овде постоји само један мали проблем- тај „богати и просперитни“ Западни свет, њих једноставно не жели…
…Тај„мали проблем“, за нас у Србији, потом постаје много већи, јер ми овде имамо на власти прозападну, сервилну и бескичмену владу, који чини све да задовољи своје господаре у Бриселу- па макар и по цену „комплетне азилантизације и нихилизације“ наше отаџбине.
———————–
О чему се овде ради?
Наша западно-поданичка власт, је почевши од 2007, у склопу такозваних преговора са ЕУ „о придруживању“, потписала низ билатералних уговора о „ре-адмисији“ азиланата (али и других сродних докумената)- који се пре свега односе на обавезу пријема (и то по скраћеном поступку) протераних „лажних азиланата“ држављана Србије, из земаља Евроуније- али наша влада је такође потписала и обавезу да прихвати (назад) и све остале азиланте који су у Србији били у транзиту, и илегално се докопали Евроуније, шта више, прецизне ставке тих уговора обавезују Србију да прихвати и протеране азиланте из ЕУ, који немају ничије држављанство. Наравно, сада већ постаје јасније, зашто је „азилантски проблем“ у Србији у последњих пар година толико видљив и све више „болан“ за наше грађане- Једноставно Србија је постала једна од ободних „азилантских депонија“ Евроуније…
———————-
Да документујемо горњу тврдњу…
Европа је већ дуже време припремала терен за овакво „коначно решење“ азилантског питања.
– Савет министара ЕУ је 1997 наложио потписивање билатералних уговора о ре-адмисији азиланата, и то не само држављана земаља потписница, већ и лица из трећих земаља у транзиту…
– Терен за такву одлуку је припремила Даблинска конвенција из 1990, која је ступила на снагу 1997 (исте године кад је донешена одлука ЕУ о „ре-адмисији“. Та конвенција је дефинисала „концепт трећих земаља“, што је био темељ за горњу одлуку.
– Амстердамским уговором из 1997, чланице ЕУ су препустиле своја овлашћења из области имиграције и „азилантизма“ Бриселу. Европска комисија, 2002 године доноси посебан пропис којим регулише проблем азиланата на целој територији ЕУ.
Дакле, из ових горњих аката, се јасно види да је „богата и просперитетна“ Европа све учинила са своје стране да (се)реши проблем азиланата- наравно на туђу штету.
—————————–
А сада, да видимо шта је осиромашена (и обогаћена евроатлантским осиромашеним уранијумом) Србија учинила, да би задовољила своје бриселске (НАТО) газде….
– Србија је у склопу споразума о придруживању прихватила беспоговорно све понуђене „билатералне уговоре“, и у складу са њима донела Закон о азилу 2007 (ступио на снагу 2008)- тим законом је јасно прецизирано да Србија има обавезу да прихвати назад (ре-адмисија) све азиланте које протерује Евроунија, укључујући и оне који нису њени држављани (то је уређено у посебној ставци билатералног споразума, који је у то време потписала Тадићева влада). Оно што је посебно индикативно, Тадићев режим је потписао и ставку да овај „билатерални азилантски споразум“ са Еврозаједницом (којој чак и не припадамо), има ПРИМАТ над свим осталим споразумима и међународним актима, које је Србија претходно потписала. Тако да се, по мом личном убеђењу, овде поставља и питање уставности таквих „деградирајућих“ правних аката које је потписала влада Србије са Евроунијом!?
Све ово што сам изложио у претходном пасусу, детаљано је описала професорка Факултета политичких наука у Београду, Дренка Вуковић, у свом научном раду под насловом: „Реадмисија и управљање емиграцијом“.
———————-
РЕГИОНАЛИЗАЦИЈА СРБИЈЕ…
29 августа 2009, свом раду под насловом „Докусурити српску државност“, старији научни сарадник Руске Академије наука, магистар Пјотр Искендеров, је у детаље описао планове Евроуније из 2008 да кроз такозвани процес „административно територијалне реформе“ трансформише Српску државу у „Заједницу српских региона (ЗСР)“.
ЕУ је 2008 наложила Србији горњи процес као услов за наводни пријем у Европску заједницу. Колико су евроатлантски колонизатори „немаштовити“, сведочи и примена исте терминологије (и методологије) коју ЕУ данас примењује на северу Косова, у форми „Заједнице српских општина (ЗСО)“, са идентичним циљем- елиминације Српске државе (на нашем вековном простору)!?
Но, кренимо редом…
– Приликом своје посете Београду 2008, ЕУ изасланик Јелко Кацин је отворено уценио српске власти „регионализацијом“ Србије, нагласивши да ће им бити укинута финансијска асистенција из Брисела, ако не испуне тај захтев.
– Одмах потом (2009) тадашњи председник Србије Борис Тадиће је иницирао тај „дезинтеграциони“ процес у Народној скупштини. Он је шта више, захтевао да се неке кључне ингеренције државе одмах пренесу на будуће регионе.
– У јулу 2009 Скупштина Србија усваја Закон о регионализацији, којим се Србија (у почетној фази) дели на седам региона. Овде је индикативно да је овај закон дефинисао и Косово и Метохију као један од региона Србије, али је Брисел одбио да тако нешто усвоји у својим документима, инсистирајући на посебном статусу Косова, под контролом цивилно-полицијске мисије ЕУ. Кацин је отишао и корак даље, нагласивши да „нерегулисани статус Косова“ не сме да буде препрека регионализацији остатка Србије. Том приликом је поново прибегао уценом, ускраћивања помоћи Србији из ЕУ фондова, ако не „заборави“ Косово…
– Као носиоци пројекта регионализације Србије, одређени су Млађан Динкић, Ненад Чанак и Бошко Ничић (Млађин „пајтос“ и Чанков колега у „Савету за децентрализацију“). Ничић није крио, да је регионализација осмишљена као оживљавање „социјалистичког конфедералног“ уређења Брозове Југославије, чији је концепт почивао на принципу „Слаба Србија, Јака Југославија“. У тој новој квази-држави (ЗСР) Србијом би управљала дводомна Скупштина са Већем региона и Већем грађана. Слично, Брозовој анти-српској Југославији, региони би имали право вета у односу на „републичку власт“, региони би били охрабрени да се директно повезују са „сродним“ суседним земљама, и од њих примају финансијску и сваку другу асистенцију. Другим речима- Албанија би била присутна у Јужном (прешевском) региону (где локални албански челници већ најављују интеграцију са Косовом, одмах по ступању на снагу „регионализације), Босна и Турска у Западни (рашки) регион, Мађарска у Војвођански, Румунија и Бугарска у Источи, Другим речима отвара се „Пандорина кутија“.
Док је посебна прича са Централним регионом (област Шумадије и Поморавља), овде се сада враћамо на „азилантизацију“ Србије. Наиме, према истраживању професора Искендерова, постоји план ЕУ да се у „Централни регион“ населе Роми из бивших чланица Југославије и других региона Србије. Тиме би дефакто Централни регион Србије постао „Ромска република“ са главним градом Нишом. Иначе ЕУ у последње време потенцира трајно решење ромског статуса (стварању ромске државе), али наравно изван самог језгра ЕУ. Очигледно је данашња, ослабљена, осирмашена и издана Србија, са квислиншком гарнитуром на власти, више него погодна дестинација за тај пројекат (бар у главама бриселских планера). За овако нешто је већ припремљен терен од стране Тадићеве гарнитуре, наиме потписани билатерални споразуми о „реадмисији“ азиланата, предвиђају „повратак у Србију“ ромских азиланата који нису наши држављани (и већина вероватно никада нису ни живели у Србији), или немају ничије држављанство (што је иначе чест случај са ромском етничком скупином).
—————–
ИСЛАМИЗАЦИЈА СРБИЈЕ…
Да би овај наш планирани „јад“ у форми дезинтеграције и десрбизације Србије био потпун, потрудио се и овај најновији плагијаторски Српски режим, оличен у „Станлију и Олију“ наше политичке сцене- Алексу Вучићу и Ивици „коферчету“ Дачићу, који поред распродаје најплодније Српске земље арапским шеицима, планирају и „мега-исламизацију“ Српских универзитета.
О чему се овде ради…
Према тврдњи министра просвете Томислава Јовановића (од 11 октобра 2013) Српски режим планира да у Србију „увезе“, посредством једне блискоисточне „родитељске“ фондације богатих арапских земаља, ни мање ни више- него 10,000 арапских студената.
По речима министра Јовановића, долазак ове једне целе дивизије младих арапских академских грађана у Србију (пре свега у Београд) би знатно ојачао нашу економију, и о нама створио бољу слику у свету!?
Ако занемаримо чињеницу, да је и Осама Бин Ладен био гакође просперитетни арапски академски грађанин из богате породице, као и већина терориста који су се обрушили авионима на америчке солитере у Њујорку и Пентагон 2001 године – сам долазак овакве читаве армије младих академаца из земаља са стриктним Шарија законом, би неизоставно за собом повукао одговарајућу „исламску инфраструктру“ у форми верских објеката, НВО, угоститељских објеката, и вероватно других „институција“…
УМЕСТО ЗАКЉУЧКА…
Сада се поставља питање, да ли је нама у Србији, са већ постојећим процесима исламизације југа Србије и Рашке области, потребна и оваква „академска исламизација“ наших универзитетских градова. Или је можда то све део једног ширег плана, стављања целе Србије „под турбан“.
Ако се пак све ово постави у шири контекст, горе споменуте- „азилантизације“, регионализације (читај ромизације) и ове последње „академске исламизације“, неизоставно се намеће закључак, да ће ова наша Србиј(иц)а постати комфорна за све друге, осима нас Србе!?
Или ја можда нисам у праву- осталом сами извуците своје закључке…
М. Новаковић
Драган Симовић: Роди самога себе!
(ЛИРСКИ ЗАПИСИ)
01
Човек није само ово видљиво физичко тело; штавише, човек је најмање човек управо у том видљивом физичком телу.
Постоје виша животна, душевна, суштаствена, духовна и божанска тела из којих се и обликује видљиво физичко тело.
Човек не храни физичко тело само физичким тварима, физичком храном, већ то тело храни и много тананијим тварима из виших духовним и божанских светова – човек се храни и светлошћу, као и дејствима виших духовних и божанских бића.
02
Култ физичког тела, култ физичке лепоте јесте смрт човека, смрт цивилизације која је и створила култ физичког тела.
Пробуђен и освешћем човек мора да се уздигне изнад варљивог духа времена, те да себе сазерцава у галактичким и космичким пространствима као светлосно, духовно и божанско биће.
Само тако човек ће моћи да се оствари и испољи као галактичко, космичко, духовно и божанско биће, како у времену тако и у вечности.
Уколико се човек не узнесе понад варљивог духа времена, завршиће у ништавилу и бесмислу цивилизацијске каљуге као бесловесно и трагично биће.
Скончаће као биће без сврхе и смисла, које је у једном тренутку боравило у привидном свету, и заувек отишло незнано куда, опет без сврхе и смисла.
Без сврхе и смисла је дошло, без сврхе и смисла је неко време боравило овде, и без сврхе и смисла је отишло у таму безнађа и ништавила.
03
Ако човек не роди самога себе, онда је залуд и рођен!
Чему нам живот уопште, ако не родимо сами себе?!
Ако човек не роди самога себе, онда никакве разлике нема између човека и животиње!
Без рођења самога себе, без рођења човека у Духу Стварања, онда ни човечији живот није ништа вреднији од живота било које животиње!
04
Огромна већина савремених људи живи и бивствује једнако као и друге животиње: једу и пију, као и животиње; нападају и бране се, као и животиње; воде телесну љубав, као и животиње; спавају и глуваре, као и животиње.
Ретки су они, можда само три посто од свеколиког човечанства, који желе нешто више, лепше и боље од овога; који желе душевне, духовне и стваралачке садржаје; који трагају за сврхом и смислом својега живота.
05
Савремени свет јесте планетарна цивилизација робова.
Они који су све то осмислили, бивају невидљиви и недостижни.
Они из сенке повлаче конце; а светске владе јесу тек лутке у њиховом луткарском позоришту.
Милијарде робовова у свету ради за Великог Инквизитора, кога неки од милиоште зову Великим Братом.
Они будно бдију над свима вама, над свима нама, да се неко од вас, да се неко од нас, не пробуди и не освести.
Они се највише и прибојавају нашега буђења и освешћивања.
Ако је већ тако – онда се пробудимо и освестимо!
Будимо слободне, освешћене и самосвојне личности!
Стари Словен: ТРАГАЊЕ
Драган Симовић: О СЛОВЕНСКОМ БОЖАНСТВУ СВЕТЛОСТИ
(ЛИРСКИ ЗАПИСИ)
01
Да ли сте слушали Светлану Стевић Вукосављевић?
Да ли сте слушали тај праискони србски глас, тај прасрбски пој и пев, ту праизворну србску песму коју још само, можда, певају и попевају последње виле изворкиње и загоркиње из Хомољског горја?
Ја сам слушао Светлану, то словенско женско божанство светлости, и могу вам рећи, да само богиње и виле имају такав глас!
Било је то пре, скоро, четредесет година, када смо се Светлана и ја срели и упознали.
Обоје смо започињали свој посвећенички рад у трагању за древним србским праизворима и духовним ризницама – она као сакупљач и певач заборављених србских песама, бајки и предања, а ја као песник који трага за тајинственим и оностраним у Србској Акаши.
Дружили смо се и припомагали узајамно, на свим пољима стваралаштва.
Одмах да разјасним, песнички.
Светлана је била најпре другарица моје супруге, па је онда постала наша заједничка пријатељица.
Реч пријатељица, наравно, користим у изворном србском значењу – како језичком, тако и естетском и, етичком!
То су оне године, када је тама комунизма владала Србијом, и када се ништа древно србско није смело истраживати.
Били смо обележени обоје, али не само ми, већ и наше породице.
Дешавало се, да обе наше породице остану и без стана и без новца, па смо онда заједнички сакупљали новац за нешто што је само привидно личило на стан, у неким уџерицама и ћумезима београдским.
Светлана са трогодишњом ћерком, и ја са супругом и једногодишњим сином.
Једног зимског дана бејаше нам свима веома тешко.
Притисла беспарица, као и вазда, студено у соби, а остало је једва нешто млека, хлеба и сира за децу.
Тада је Светлана, уз свећу, отпевала једну праизворну песму која нам је свима подигла дух.
Сутрадан смо, захваљујући овој песми, победили силе таме.
Убрзо смо имали и довољно новца, и свако од нас понаособ пристојан стан.
Песма се зове Леп је божур, нане! коју и вама препоручујем, да је управо, овде и сада, чујете!
http://www.youtube.com/watch?v=1qELSzKeaWU
02
Има Светлана и лепших и дубљих и бољих песама, али је за мене ова песма веома драга и мила – схватате већ из којих разлога!
Писао сам о Светлани за разне листове и часописе, али то није ишло лако.
Нису хтели, и нису смели, уредници да ми пусте чланак, интервју, репортажу или есеј о Светлани – плашили су се властитих сенки, сенки бољшевизма!
Тек је средином осамдесетих година Светлана успела да уђе у радио и телевизију, тек је тада њена песма допрла до народа.
Питам се, зашто вам све ово казујем?
И, да ли ово моје казивање и писање има икаквог смисла?!
Да ли ћете разумети и доживети срцем и душом?!
Казујем вам и пишем, да би сте схватили и разјаснили, да је борба за Духовно Србство увек, и вазда, бивала и тешка и мучна и болна.
Да бисте схватили и разјаснили, шта је то србска судбина, србски усуд и србска карма.
03
Светлана је обавила и посвећенички заокружила свој задатак добивен од богова и предака.
Србство после Светлане биће духовно – и моћније,
и лепше, и богатије, и узвишеније.
Пре Светлане, нико у Србству није ни знао, ни умео, ни могао да пева и попева праизворне ведсрбске песме.
Сада је, из дана у дан, све више оних који иду тим Светланиним путем, само што нико нема Светланин глас!
А Светланин глас – то је заиста чудо! –
Светланин глас јесте, уистини, глас хомољске виле нагоркиње!
04
Драго ми је што је Светлана остварила националну пензију – заслужила је, па и више од тога! – и што сада може смирено да се посвети стваралаштву.
Ја се још увек борим – можда ћу и сам ускоро остварити нешто у виду пензије, ако ли сам заслужио!
Одавно се нисмо видели Светлана и ја, али се моја супруга и ћерка повремено сретну с њом, па ми онда све потанко исприповедају.
Дешава се, да годинама не сретнем своје драге и врле пријатеље из младости.
Не знам шта је то у мене, и зашто, али неке своје пријатеље одавно нисам видео, а као да све знам о њима, и као да они све знају о мени!
Обавили смо заједничке послове и задатке, и то је остало записано у Акаши, па сада свако од нас, понаособ, обитава и ствара у свом свету.
Драган Симовић: БОГ КОЈИ СТВАРА
(ЛИРСКИ ЗАПИСИ)
01
Сваки расни Србин јесте Стваралац и Градитељ.
Бог Који Ствара јесте архетип, праобразац, праузор сваког расног Србина.
Србска надмоћ огледа се управо у томе; србска надмоћ и происходи из Духа Стварања и Духа Грађења.
На тим поткама и јесте рођена србомржња.
Србомржња је рођена још у ПраИсконији.
Она племена и они народи који нису у Духу Стварања и Грађења, разумљиво је да ће завиде Србима, а из зависти се увек и мржња рађа.
02
У сваком веку, у сваком времену, постоји Србин који ствара и гради.
Срби стварају и граде, а други уништавају и руше.
Срби морају да стварају и граде, свеједно што унапред знају да ће то нека дивља племена и неки бесловесни народи да униште и разграде.
То је србски задатак, то је србска мисија.
Србима је од Богова поверено да стварају и граде.
03
По свим балканским земљама, по свим европским земљама, Срби су вековима стварали и градили, а онда су дошла нека дивља племена, а онда су дошли неки бесловесни народи који све то руше, спаљују и уништавају.
Те слике рушења, спаљивања и уништавања Србског Стваралачког Духа, обишле су Мајку Земљу, обишле су Сунчев Систем и стигле су до Акаше, до Језгра Звезданог Јата.
04
Срби су надмоћан народ – народ надмоћан у стварању и грађењу.
Лако је рушити, спаљивати и уништавати, али је тешко стварати и градити.
Само храбри, мудри и самосвојни народи – стварају и граде.
Слаби, немоћни и кукавички народи – руше, спаљују и уништавају.
Рушење, спаљивање, уништавање и убијање јесте израз душевне и духовне немоћи, јесте израз сваке немоћи.
05
Дивим се Емиру Кустурици.
Заиста се дивим, свим бићем својим.
Он је архетип србског ствараоца и градитеља.
Он је АрхеСрбин; он је ПротоСрбин; он је ПраСрбин.
Он је велики посвећеник стварања и грађења.
Таквих Срба је бивало у свим вековима, у свим временима, и у свим пространствима.
Сви знаменити и велики Срби, уистини, бејаху велики по стварању и грађењу, свеједно да ли су стварали и градили у духовном или у материјалном свету.
Један једини Кустурица –
у Србији, на Балкану и у Европи –
који у овом времену, у овом веку, ствара и гради, а свуда унаоколо рушитељи и разградитељи, свуда унаоколо они који спаљују, руше, разбијају и уништавају.
06
Али, Кустурицу нису обесхрабрили они који руше и уништавају – напротив, они су га већма ојачали!
Он зна ко је и чији је, он зна да је ПраСрбин, и зна да као ПраСрбин мора да ствара и гради.
Не ствара он и не гради за дивље чопоре и крда; он ствара и гради за Богове и Велике Претке, он ствара и гради за ПраВесељену и за оне Велике Потомке из Звездане Будућности који ће једном доћи, који морају доћи!
Драган Симовић: Живи Живот достојно Живота!
(ЛИРСКИ ЗАПИСИ)
01
Зато што Живот увек побеђује, и ми морамо победити.
Не слушајте оне који говоре, да смо готови, да је свршено с нама, да нема ни смисла ни сврхе –
борити се.
То они из себе о себи говоре, а то што они о себи говоре, нема никакве везе са нама.
Они су готови, зато што су одувек били готови.
Какви су рођени, такви су и остали.
Живот увек побеђује!
Ако се Живота држимо, онда морамо победити.
02
Нисмо сами!
С нама су сва бића из свих духовних светова.
Кад год их призовемо, притекну у помоћ.
Нисмо ми никакв Случај, већ Божја Намера.
Ако смо Божја Намера, онда смо и Важни.
Важни смо Ономе Коме смо Важни!
03
Како ми дишемо, тако и сви светови и сва звездана јата дишу.
Сви смо један Удисај, и сви смо један Издисај – сви смо једно Дисање.
04
Не стрепи за Живот, већ живи Живот!
Јер ако стрепиш, онда не живиш.
Како може нестати Живот, када је све око нас и у нама Живот?!
Живот је Све, и Све јесте Живот.
Не слушај људски ум, већ ослушкуј Божји СвеУм!
Људи ко људи – из незнања свога свашта причају.
Људски ум – то је девет десетина страха, и једна десетина магловитог знања.
Потражи Божји СвеУм у својему срцу!
Живи Живот достојно Живота!
Драган Симовић: Коло Великог Триглава
(ЛИРСКИ ЗАПИСИ)
01
Закон сетве и жетве је веома моћан.
Нико не умаче том Закону!
Постоје мали, средњи и велики кругови тог Закона.
Мали кругови су из дана у дан, из године у годину; средњи кругови су из столећа у столеће; а велики су кругови сваких двадесет и четири века.
Управо у овоме веку јесте тај Велики Круг Закона сетве и жетве.
Ово је век Великог Триглава, век у којему пресуђују Сварог, Перун и Световид, ово је век Кола Великог Триглава.
02
У овоме веку скончава свеколика западна цивилизација; у овоме веку скончава јудео-кршћанство у својој завршници – рептило-сатанизму; у овом веку скончавају све рушилачке и убилачке религије и идеологије; у овоме веку почиње Ново доба и рођење галактичке духовности.
У овоме веку Запад залази и нестаје са светске позорнице, а на светску позорницу ступа Исток са новим идејама за Ново доба Духа Стварања.
03
Почиње Ера словенске духовности, Ера Духа Стварања.
Све је ово већ давно виђено и најављено у тајним кружоцима Белих Посвећеника Светлости.
Већ је истекло време англосаксонске и германске расе, расе која је преко јудео-кршћанства успоравала, ометала и осујећивала сваки духовни развој човечанства.
У последњих двадесет векова владавине јудео-кршћанства, чији је носилац била англосаксонска и германска раса, човечански дух уопште није могао да се развија према Галактичком Језгру, због вечитих крвавих ратова који су вођени, без престанка, све ове минуле векове.
04
Владавина Словена јесте владавина Духа Стварања, владавина Словенске Душе.
Али не јудео-кршћанских Словена, већ Словена очишћених од свих јудео-кршћанских секти, партија и идеологија.
Ново доба јесте Доба без религија и идеологија; Ново доба јесте Доба галактичке духовности.
Нико неће укидати и забрањивати никакве религије и идеологије – оне ће се саме укинути!
Уникуће их Велики Дух Стварања.
05
Срби су били највеће жртве јудео-кршћанства, англосакосанаца и германа, у минулих двадесет векова.
У Акаши су остали записани свеколики злочини над Србима, од стране јудео-кршћана, мухамеданаца, англосаксонских и германских дивљих племена.
Космички бол је нарастао у толикој мери, да му се већ ближи коначни галактички прасак.
06
Срби немају разлога да стрепе и да се плаше од онога што наилази из Језгра Звезданог Јата.
То је србски космички бол отеловљен у Живи Перунов Огањ који ће се спустити на Земљу.
07
Сада је јасно сваком пробуђеном и освешћеном Србину, да су сви јудео-кршћани кроз векове били заклети непријатељи Србства.
Многе јудео-кршћанске цркве и многе јудео-кршћанске нације рођене су управо на србомржњи.
Да није било србомржње, не би било ни тих јудео-кршћанских цркава, ни тих јудео-кршћанских нација.
08
Али, Срби морају у Духу Великоме да се уздигну и узнесу изнад свега тога што им се у Прошлости дешавало, да би могли, сабрани и освешћени, да крену у сусрет ономе што им из Галактичке Будућности долази.
Владан Пантелић: ИЗЛЕТ ИЗ ТИЈАНИЈЕ
Мудрованије из Тијаније
*
Јутрос сам просуо мисао и поглед на пољовиту реку Тијану
која благо вијуга ка свом уточишту – сестрици Белици, а потом
ће заједно да отклизе у Луч-ане, где ће их Мо-рава пригрлити.
Једним делом Тијана тече кроз пространство исцељујуће енергије,
пространство титрајућих златних, сребрних, љубичастих, плавих,
и зелених лоптица здравља, мира и спокоја, поред врба са тисућу
отворених радозналих очију, бреста-устрепталка, храста-учитеља.
У Тијанији има седам река небеских, седам река земаљских и седам
река у подземљу. Оне су увек повезане са суштом и тајинством
Вода. Када кренем из Тијаније ка другим васељенама, увек и у
ситно, испричам се са свеколиким живим околишом – белуцима,
стенама, земљом родницом – црницом и црвеницом, јасикама,
брезама, храстовима, хајдучицом, наном, рузмарином, каћуном,
веверицама, ласицама, лисицама, медведима, шаркама, поскоцима,
крејама, орловима, гавранима, комшијама, облацима, потоцима,
изворима, ливадама. Када имам времена причам са свима појединачно,
а када журим, причам са њиховим живописним поглавицама, учим их,
благосиљам, и молим за помоћ и активно учешће у Божјем плану.
* *
Када се приближавам Егодрагу плућа ми се скупљају. Скупљање
увек истискује лабилнији комадић праисконе радости. Постваљам
се у вертикалу и повезујем чвршће осетилице и силнице. Лагано и
мирно зашниравам невидљиви огртач свести и пажљиво посматрам
околину, а посматрам и путнике намернике у својој близини. Једни
дремуцкају, други читају паралаже и ступидице из новина, понеко
дубоко спава. Обичан дан, рекло би се, мада не постоје обични дани.
Сваки дан је прилика за учење, и сваки дан је добар за давање. Будимо
будни и усмерени у овом времену великог буђења и откривења, и
идимо напред без застоја. У чврстом ходу ка циљу, а циљ је стабилни
и непрекидни развој свих живих бића, спасење од порока, и спас од
безсрцих, учимо и делујмо, и дишимо неизмерну срећу Једноте.
* * *
Ево ме на месту где се спајају две велике реке. Сада се зову Дунав и
Сава. Река С-ава доноси сладкост и амбозију Дунаву. У андрогином
споју они настављају пут кроз српске земље. Овде је енергија веома
моћна. Сваки становник би могао, када би знао, да се непрекидно
допуњује. Потребно је да сви иду на реке, посебно на Ушће, да се
повежу са Водом и да тихују. У тиховању на срчани центар, на душу,
откривају се највећа знања и неописиви унутарњи светови.
Широким јасновиђењем летим низ Дунав, увећан реком Савом,
гледим околину, прелиставам векове. Видим вредне и мудре Србе
из Винче, Лепенског вира, и других места широм данашње Србије.
Онда се подижем високо и крећем кроз пустахију духа, коју зову
Европа. Све су то српске земље, од истока до запада, од севера до
југа, од Азије до Португалије, Ирске, Енглеске, Немачке, свуда.
Закопајте само пола метра у дубину у граду Дрездену, или било где
широм Европе. Свуда су србски гробови, србски храмови, стубови
победе, писмености, културе. Ускоро ће Арсеније Четврти, зналац и
добротвор храбри, раздвојити лажу од истине, и објавити најмоћну
повесницу света, велику сагу о Перуновом роду који је свету донео
светлост и Слово. Народу који је мачем победио репоње, и поново
ће – мачем етериним, мачем истине, мачем љубави. А док се то
издешава, повесницу ће откривати сваки човек у својој души, у
своме гену и пробуђеном неурону, а то се сада силовито догађа.
* * * *
Враћам се поново у језгро бога Срба, у средину геомагнетских
вратница. Овде се одиграва Армагедон нови. Он је наставак оног
недавног Армагедона који је кренуо из града Емоне*.Напада се
на свим фронтовима, свим средствима. Рас-памећивање раде и
спољњи и унутарњи непријатељи. Раде кроз све облике отвореног
заглупљивања – серије, песме, новости у новинама и телевизији,
монтажу свакојаких бесмислица и нелогичница, отимању прошлица,
отимању богатстава, усмеравању пажње са важног ка неважном…
Најгори су унутарњи прерађени и наново обојени непријатељи.
Највише боли када брат брату вади очи. Али, видим, понестаје им
снага, пресахњују им мозгалице, и све је више рупа и глупица у
њиховим не-делима. Биће Рода се буди и нараста. Истина се шири о
свему – великим делима Рода, великим људима из прошлости, свему..
Језгро бога Срба, печат резонантног човека, лагано запљускује
моћни Тија-надо, хладно расуђујући и свезнајни електрични ветар.
И одувава безсмисле, лажице, ступидице, глупице и идиотице.
*АРМАГЕДОН = Град Емона (Љубљана)
* * * * *
У духу – на Великом ратном острву, узимам облик хиљадулисног
рас-цветалог лотоса. Постављам се у тачку између видног и невидног,
где се прошлост, садашњост и будућност држе за руке, и круголетом
облећу светове. Посматрам догађаје који су се еонима одигравали,
видим како могу да се дешавају у будућности. Гледам земљу својих
предака, гледам многа, многа покољења рода свога, созерцавам.
Осећам велике промене у себи, у свима. Уздижем се и посматрам са
једног од водоказа. Видим да ми хитно треба да саградимо дугачку
брзу пругу. За то нам је неопходна дубока ти-шина. Највећу галаму
подиже незнање. Потребно је да охладимо хемијске главе у безброју.
Свако од нас треба да постане зидар – стваралац, да поправља,
обновљено враћа, васкрсава, ствара нова сунца и целе сунчане системе,
да се смеје и игра непрекидно. Док идем у то стање, у то доба, гутам
емоције, навикавам се на вечност и безконачност. Још мало пупим
хладовину овог места, онда нестајем, а никад живљи!, у онострањењу и
озарењу. У моме уму кристалишу се кључне речи времена које надолази:
СЛОБОДА, ВЕЧНОСТ, ЗДРАВЉЕ, ОЗАРЕЊЕ, СРЕЋА
25. 11. 2013.
В л а д а н П а н т е л и ћ
