Category: СВЕ ОБЈАВЕ
Драган Симовић: О СРБСКОМ СУШТАСТВЕНОМ ПИТАЊУ
(ЛИРСКИ ЗАПИСИ)
Милану Пуалићу и иним ВедСрбима
01
Срби су, већ одмах по стварању Југославије, престали да се баве србским суштаственим питањима, као да су сва прошла и будућа србска суштаствена питања била заувек решена.
Кад кажем суштаствена питања, онда имам на уму она вековна питања која се тичу самог Бића Србства.
Питања Србског Присуства и Бивствовања, питања Космичког Позвања Србства.
Југославија је била свачија и ничија домаја, али једно је (у овоме часу поготову!) посве извесно и јасно: Југославија никада не бејаше била творевина Србскога Духа!
Штавише, у Југославији се уопште и не осећаше присуство Србског Стваралачког Духа.
Срби су у Југославији били најтиши, најпоспанији и духовно најобамрлији народ.
Били су тако нечујни, тако успавани и затворени у своју љуштуру, да се, на тренутке, чињаше, да у Југославији уопште и нема Срба.
02
Ретки су они који ово могу да схвате:
Срби су за седамдесет година преживљавања у Југославији, више биолошки и духовно осакаћени, него за три и по века робовања под Турцима!
За седамдесет година чамовања и таворења у Југославији, од Србског Аријевског Духа није остало скоро ништа!
03
Имао сам деветнаест година, када сам, у пролеће 1968. године, отишао у војску, која се тада зваше – југословенском!
Ја сам већ првих дана војевања, а са деветнаест година, видео да у тој војсци нема ничег (буквално ничег!) србског.
То није била војска ни мојих Предака, а ни мојих Потомака!
То бејаше била војска највећих мрзитеља Србства.
Са тим познањем и освешћењем, ја сам се одмах обрео у казненој јединици, и свих осамнаест месеци бејах у разним казненим јединицама.
Војска је само убрзала моје буђење и освешћивање.
Они који су ме бацили у казнену јединицу, нису ни слутили да су ме, уствари, послали на духовну академију!
Из војске сам изишао као расни ВедСрбин, као Србски Аријевац.
04
Ни једно једино србско суштаствено питање још није ни започето да се решава.
Срби су преспавали Југославију, а преспавали су и распад Југославије.
Срби и даље спавају, али, када се, неким чудом, у времену долазећем, буду изненада пробудили ода сна (који није сан већ снолика духовна обамрлост), појмиће и схватиће, да су туђинци и просјаци на земљи својих Предака, те да су, буквално, изгубили све оно што су њихови Преци кроз векове творили!
05
Све приче о Јужним Словенима, као и о јужнословенским језицима, јесу чиста измишљотина.
Нема Јужних Словена – постоје само ВедСрби; и нема јужнословенских језика – постоје само дијалекти ведсрбског језика; дијалекти од којих су постали неки нови (тобожњи) језици!
Ову Истину знаду расни ВедСрби –
и, то им је довољно!
06
Болећивост је слабост Духа.
Болећив народ јесте духовно посрнули народ.
Србска је болећивост, гле, Србе стајала Живота –
Живота са Смислом!
Србска је болећивост створила Југославију, у којој ће Срби тамновати седамдесет лета.
И, ако уђемо у саму суштину ствари, схватићемо да је Србска болећивост узроком свеколике патње србске!
07
Не судим, само запажам.
Нисам судија, већ песник!
Свако ће самоме себи судити, и сви ћемо свима судити.
Судићемо сами себи за дела која смо творили, али и за дела која нисмо творили, а могли смо да творимо!
Драган Симовић: САДАШЊИ ТРЕНУТАК
(ЛИРСКИ ЗАПИСИ)
01
Зашто је битан Садашњи Тренутак?
Зато што се Све дешава у Садашњем Тренутку.
Милост Божја јесте Садашњи Тренутак.
Милост се Божја управо и дешава у Садашњем Тренутку.
Живот јесте Живот у Садашњем Тренуку.
Када се молимо Богу, када нешто тражимо од Бога, када са Богом разговарамо – то је Садашњи Тренутак.
Зато је Благодарност Богу највиши ступањ Молитве.
Са Богом се увек разговара у Садашњем Тренутку.
Стога је наша једино исправна Молитва –
Молитва Благодарна и Молитва СвеЗахвална.
Песма Благодарница, Песма СвеЗахвалница јесте наша најдивотнија Молитва Богу.
Бог је већ учинио оно што ми иштемо у Њега; већ је нашу Молитву Њему спровео у дело; учинио је То управо у Садашњем Тренутку, у Тренутку док ми изговарамо речи упућене Њему.
02
Не тражи, не моли у Бога ништа за сутра, за неки следећи тренутак, већ у Садашњем Тренутку тражи Све само за Садашњи Тренутак.
То је Молитва, то је Живот Садашњег Тренутка.
Али, да би се догодио Садашњи Тренутак, ми морамо бити свесни Садашњег Тренутка.
Морамо бити будни и свесни!
Јер, ако нисмо будни и свесни, онда (за нас!) и нема Садашњег Тренутка.
Ми смо, у том случају, изузети из Садашњег Тренутка.
Изузети смо, јер нисмо усаображени са Богом, са Животом.
Ово упамтите: будност и освешћеност јесу предуслов усаображености са Богом!
03
Када нисмо у Садашњем Тренутку, онда нам се само лоше и ружне ствари дешавају.
Кад изиђемо из садашњег Тренутка, ми смо тада већ једном ногом закорачили у Предворје Смрти.
Кад изиђемо из Садашњег Тренутка, тада смо иступили из Поља Божје Милости.
Милост се Божја више не излива на нас!
Уистини, Милост се Божја и даље излива, али не допире до нас, јер ми нисмо на Правоме Месту, нисмо у Садашњем Тренутку.
Нисмо на Правоме Месту, и Бог ни Сам не зна где смо!
Бог нас тражи, али нас не види, јер нисмо на Правоме Месту, нисмо у Садашњем Тренутку.
Нама се тада само лоше и ружне ствари дешавају.
И, ми се тада љутимо на Бога, јер смо умислили да нас Бог због нечега кажњава.
Не кажњава нас Бог ни за шта, већ ми нисмо на Правоме Месту!
Када изиђемо из Садашњег Тренутка, тада ни Бог не зна више где да нас тражи!
Ми се даље љутимо на Бога, а Бог нас и даље тражи.
Из којих разлога излазимо из Садашњег Тренутка?
Из разлога умовања и размишљања нашег.
Када смо у Уму својему, тада нисмо у Садашњем Тренутку.
Кад год не видите себе у Садашњем Тренутку, знајте да сте се изгубили у Лавиринту Ума својега.
У Лавиринту Ума својега човек заиста може да залута; може да се заувек изгуби.
04
Не будите мислиоци, не будите философи!
Немојте се губити у мислима својим.
Не корачајте Путем Смрти!
Све што бисмо ми измислили, и својим мислима створили, Бог је то управо у Садашњем Тренутку створио.
Будите будни и самосвесни, и творићете Дела Љубави:
певаћете у Љубави; сликаћете у Љубави; свираћете и плесати у Љубави; писаћете поезију Љубави и у Љубави; рађаћете и подизати децу у Љубави – све ћете и лепше и боље творити када сте будни и самосвесни, када сте Биће Љубави.
05
Нас су од детета васпитавали да будемо мислиоци, да будемо философи.
Сви су нас тако васпитавали, и сви су нас погрешно васпитавали.
Боље би било да нас уопште и нису васпитавали!
Тада бисмо макар сами, из својега Унутарњег Бића, дошли до Пута Светлости, до Пута Живота.
То је Европа, то је Запад!
То је европски позитивизам, то је западни нихилизам.
У Европи, као и другде на Западу – све сами мислиоци и философи, све сами шпекуланти и калкуланти, све саме рачунџије и шићарџије.
Све сами идиоти, заиста – фах-идиоти!
06
Србија на Западу – шта је то?
Србија на Западу јесте живи мртвац!
Нема Србије на Западу – Србија је већ мртва.
Умрла је крварећи на бесмисленом путу према Западу.
Србија која се одрекла себе; Србија која се одрекла свега својега; Србија која се одрекла ВедСрбства; Србија која се одрекла својега језика и писма, своје културе и традиције – не, то више није Србија!
То више није ничија Србија!
Стога ми морамо да стварамо Своју Нову Србију.
Морамо да је стварамо у својему Унутарњем Бићу, у својим Стваралачким Сновима.
Морамо да стварамо Нову Србију, јер то и јесте наша дужност!
За оном Србијом што је умрла на Западном путу, не треба ни жалити.
Јер та Србија је умрла, зато што је морала да умре.
Све нам је казивало да та и таква Србија мора да умре, да би могла да се роди Нова и Наша Србија!
Драган Симовић: ДОБА ДУХА СТВАРАЊА
(ЛИРСКИ ЗАПИСИ)
01
Ми смо од Великог Духа Стварања примили многе дарове.
Један од ретких дарова јесте и дар самоисцељења.
И, не само што можемо да се самоисцељујемо, већ можемо и да се самообнављамо.
Сви наши дарови од Духа Стварања делују и дејствују преко Поља Божанске Свести и Свесности.
Преко Свести и Свесности увек исправно дејствујемо.
Свест је Море, а Свесност је Водеан.
Свест је у Свесности која је вечно обновљива.
Свест происоди из Свесности, и вазда се изнова улива у Свесност.
То је Дејствено Коло Сварога, Великог Створитеља и Обновитеља.
02
Ведсрбски врач и исцелитељ, а мој пријатељ врли, Владан од Тијаније, делује и дејствује преко многих поља Свести, Свесности и Духа Стварања.
Делује и дејствује како у Овосвету тако и у Оносвету.
Делује и дејствује тако што уопште нити делује нити дејствује, већ припрема тле за деловање и дејствовање Великог Духа Стварања.
То је Он – Владан од Тијаније!
03
Кад год си у прилици (а вазда буди у таквој прилици!), нађи неку лепу, дивотну реч за онога кога сретнеш.
За свакога кога сретнеш!
Свака твоја лепа и дивотна реч, имаће исцељујуће дејство за свакога кога сретнеш.
Потруди се да буде што више оних које на тај начин срећеш!
Од тога ћеш бити и лепши, и бољи, а и здравији.
Заиста, бићеш здравији!
Јер свака реч коју си некоме упутио – теби се враћа, до тебе назад стиже!
04
Један од дивних људи које срећем јесте и Милан са Велебита.
Сваки ме од тих дивних људи (попут Милана са Велебита), које на Путу својему срећем, нечим обрадује.
Милан је један од ретких који уме да обрадује, и воли да обрадује.
Његов је Задатак да те свагда нечим обрадује!
05
Онај који уме да обрадује, и да се радује, проширује Поље Светлости око себе.
То је Биће-Које-Светли.
У присуству Бића-Које-Светли ми осећамо Радост и Лепоту бивствовања.
06
Древни Дух.
То је Девичаство, Лепота и Доброта.
То је Љубав што се из Трећега Неба на Земљу низвела.
Љубав јача од свега, па и од саме смрти!
07
Нећу да вам приповедам о дешавањима у свету.
То већ и сами знате, боље од мене!
Не верујте онима који само о лошем и ружном причају.
Не верујте им на реч!
Лажу саме себе, па лажу и вас.
Свет уопште није онакав каквим га представљају људи који тако празнослове.
Свет је онакав каквим га ви сами стварате у својему Унутарњем Бићу.
Ви сте ствараоци и творитељи света у којему обитавате.
Не слушајте празнословља лажљивих људи!
08
Светске владе, светски политичари, светски душебрижници, светски моћници – све су то сенке и утваре!
Они као сенке и утваре имају само ону важност коју им ви придајете.
Заиста, ви сте они који одлучују о њиховој судбини!
Бришите из својих мисли, из својих светих књига.
Бришите их заувек!
09
Овај број је тајинствен, мистичан и оностран.
Помножите овај број са било којим бројем, и, у крајњем збиру, вазда ћете добити управо овај број!
Заиста, овај број увек даје самога себе.
Овај број је једна од тајни ВедСрба.
10
Причају људи, и празнослове, о разним изабраним народима.
А зна се, одавно, да је само један –
Изабран Народ!
Сви добро знају, а сви и даље празнослове.
Нека празнословци и даље празнослове – ви их немојте слушати!
Када ви престанете да их слушате, и они ће престати да празнослове.
11
Реците свом Унутарњем Бићу да га љубите.
Реците по стотину пута на дан свом Унутарњем Бићу да га љубите као Бога Живога!
Почећете одмах да се боље и лепше осећате.
Ако не заволите Себе, своје Унутарње Биће и Суштаство, онда ћете и несвесно почети да мрзите Себе, своје Унутарње Биће и Суштаство.
12
Онога трена кад заволите Себе, своје Унутарње Биће и Суштаство, тада ће и они који вас мрзе-
изненада почети да вас воле.
Јер нема никога ко нас мрзи, ако ми не мрзимо саме Себе.
Ми мрзимо, па нам се само чини да нас мрзе!
Ако ми заволимо саме Себе, онда ће нас цео свет волети.
Љубљени смо онолико колико сами Себе љубимо!
13
Ново доба јесте Доба Духа Стварања и Духа Љубави.
Али, то нећете препознати нити осетити у Спољном, већ у свом Унутарњем.
Ново доба је дубоко у вама, у вашем Бићу и Суштаству!
Све је у вама.
Ви сте у Духу, и Дух је у вама!
Драган Симовић: ЉУБАВ УВЕК ПОБЕЂУЈЕ
(ЛИРСКИ ЗАПИСИ)
01
Љубав увек побеђује.
Побеђује и онда кад нам се чини да губи.
Стога су Древни говорили: Највећи је грех – и од Богова неопростив – убиство Љубави!
02
Највећу одговорност од нас тражи сам Живот.
Живот нас жестоко кажњава управо онда када нисмо одговорни према Животу.
Само онај ко је одговоран према Животу бива од Богова и награђен Вечним Животом!
03
Још много пре видљивог поробљавања Србије
био је невидљиво поробљен Србски Стваралачки Дух.
Тамо где нема Србског Стваралачког Бића – тамо ни Србије нема!
Може се та Земља по стотину пута звати Србском – она није Србска.
Прошетајте Београдом – од Славије до Калемегдана – и одмах ћете схватити да ту више ничега Србског нема!
04
Србска Жена, Србска Мајка, одлучује у овоме трену о судбини Србства.
Ово казујем из Унутарњег Бића, из Акаше.
Ако Србска Жена одлучи да буде Србска Мајка, онда ће и бити Србства.
Ако Србска Жена одбија да буде Мајка, одбија да рађа децу, онда је свршено са Србством.
Свршено за сва времена!
05
Волим све вас, и волим све знане и незнане Србе и Србкиње.
Волим вас, заиста, свим Бићем својим.
Онако како самога себе волим, онако како Вечни Живот љубим.
Желим да се са свима вама сретнем у Ирију Сварогову, у Духовним Пространствима ПраВасељене.
И, да тамо наставимо Дела Љубави која смо овде на Земљи започели!
Ово вам из Душе своје казујем.
06
Нека свако од нас Срба чини оно што му је по Души мило.
Нећу никога ни прекоревати, ни опомоњати.
Није ми ни дано да то чиним.
Нисам ни призван ни позван да судим о било коме, о било чему.
Свако ће од нас, кроз Дела своја, судити самоме себи.
Ово знам, ово поуздано знам!
Страшни Суд о којему говоре Свети Списи јесте Суд који смо ми сами кроз многе животне токове, на различне начине, стварали.
Наша су Дела – наш Страшни Суд!
Створитељ са нашим Страшним Судом нема никакве везе.
Немојмо рећи да је Страшни Суд од Бога – не, Страшни је Суд од нас, од Дела наших!
07
Свака Душа, на овај или онај начин, пати у овоме свету; сва Бића Сушта стрепе од смрти.
Ако ово знамо, онда немојмо ником (ниједном Бићу) задавати патње и боли.
Љубимо – и бићемо љубљени!
08
Суштаство и корен речи родољубље, значи – Љубав према Роду.
Родољубље се мери и вреднује кроз Љубав.
Не кроз мржњу према иноплеменицима и иноверцима, већ управо кроз Љубав према Роду својему!
Онај ко истински љуби свој Род, тај не може да мрзи никога и ништа.
09
Они који мрзе свој Род, а тобож љубе све ине народе, такви лажу и себе и свет.
Како се могу љубити ини народи, како се ико и ишта може љубити, ако се презире и мрзи свој Род?!
То је плитка психологија, да плића не може бити!
10
Борите се против увођења сексуалног васпитања у србске школе.
Борите се свим силама, и победићете!
Србској деци није потребно сексуално васпитање, већ васпитање у Љубави.
Ако деца имају Знање Љубави, онда ће се сексуално сама образовати управо кроз Знање и Уметност Љубави.
11
Љубав мора да буде изнад свега.
Изнад сваког знања, познања и умећа.
Ако Љубав није Божанство, онда нам је залудно свако знање, познање и умеће.
Без Љубави, гле, све што знамо, умемо и можемо – пада у воду!
12
Будите што чешће у свом Унутарњем Бићу, будите у стању нечујног и неприметног молитвеног тиховања, и тада вам нико ништа неће ни моћи ни смети, а противно вашој вољи, да учини!
13
Онај кога истински свим Бићем својим љубимо, ми тога и од смрти спасавамо.
Ми својом Љубављу и од смрти спасавамо онога кога љубимо, јер смо Дар Љубави од Створитеља примили.
Љубав има најчудесније исцељујуће дејство у свим световима.
И, не само исцељујуће, већ и животодајно дајство!
Драган Симовић: У СВЕТУ ОД ПЕНЕ И ОПСЕНЕ
(ЛИРСКИ ЗАПИСИ)
01
Из Унутарњег Суштаства, из Поља Љубави и молитвеног тиховања, а усаображени са божанским прецима и Великим Духом Стварања, бивамо светлосни исцелитељи – себи и ближњима.
Речи што извиру из Језгра ПраВесељене, из ПраБића и ПраЖивота, имају исцељујуће дејство:
Божански Преци моји,
покажите и обзнаните
све моћи своје,
и, у трену једном,
исцелите
Биће и Суштаство Онога
који је Крви и Духа нашега!
02
Будућност је с ону страну Прошлости;
Прошлост је с ову страну Догађања.
Путујући у Прошлост, стижемо до давно догођене Будућности.
03
Поезијом се браним од смрти.
Без Поезије, заиста, одавно ме не би било у овоме свету.
Не би ме нигде било!
Али, кад кажем Поезија, то нису само стихови и риме које записујем, већ је то један поглед на свет, једна праискона поетика, једна свеобухватна уметност живљења и бивствовања.
И мој Пут до познања Живога Бога, до Вечнога Живота, није водио кроз Веру и Религију, већ кроз Поезију и преко Поезије.
04
Овај нараштај Срба живи без стваралачких визија, без снова и сневања, без песничког надахнућа и заноса – зато толико и пати!
Срби су постали мислиоци, философи, прагматичари и практичари – постали су оно што нису, што, по својему Унутарњем Бићу, никако не могу бити.
Позитивистичко и материјалистичко умовање и промишљање, избацило је Србско Биће из божанске равнотеже, из Божјег Присуства.
Постали смо, као Род и Народ, ситне рачунџије, бедни трговци, подозриви и сумњичави једни према другима.
Вреднујемо само оно што се кроз новац, кроз материју, кроз нешто опипљиво може исказати.
Убили смо машту, убили смо песнички и божански занос; престали смо да се радујемо и дивимо.
Престали смо и да живимо!
Заиста, ми не живимо, већ преживљавамо!
Није то због сиромаштва, већ због одсуства Духа Стварања.
Шта је сиромаштво и, опет, шта је богатство?
И једно и друго јесте привид, варка и опсена.
Омаја и маја, рекао би ведски песник.
Да ли је сиромах – сиромах, и, да ли је богат – богат?!
Ако нема Живота са Смислом, онда је сасвим свеједно да ли живиш у сиромаштву или у благостању.
Јер, ако нема Живота са Смислом, онда ни тебе нигде нема!
05
Тешко је нама Србима помоћи, зато што смо престали да верујемо у себе.
Престали смо да верујемо у чуда, у своје божанске претке и у своје богове.
Престали смо да верујемо у Љубав; престали смо да верујемо у Живот.
Ко ће нама помоћи?!
Ко нам може помоћи?!
06
И још нешто.
Срби су у овоме нараштају постали већи Западњаци и од самих Западњака!
И западни се човек све више окреће Истоку, али Срби и даље путују на Запад.
Запад се већ урушава, пропада и нестаје, но, ми смо још увек у оним давнашњим измишљеним причама о Западу.
Ми, уистини, не хитамо ка Западу, већ ка нашој умишљеној и лажној слици Запада.
Када бисмо само на тренутак погледали у звездано небо, видели бисмо нови распоред звезда и планета, сазвежђа и звезданих јата; схватили бисмо да је Запад давно одсвирана свирка.
Али, нека нас!
07
Још мало, и нестаће све лажне вредности.
Нестаће сви лажни људи.
И нестаће сви лажни народи!
Свет који је стварао и обликовао Велики Брат, истопиће се, у трену, као грудва снега крај огњишта.
Нестаће лажни уметници и лажне уметности; нестаће лажни спаситељи и још лажљивији спасиоци.
Заиста, све лажно мора да нестане; и, ево, пред нама већ нестаје свет од пене и опсене!
Само, ретки то виде, и препознају.
Драган Симовић: ДА СЕ ПРИСЕТИМО БОЖАНСТВА СВОЈЕГА
(ЛИРСКЕ РАЗЈАСНИЦЕ)
01
Свуда се по Србији немилосрдно уништавају шуме.
Као да је овај нараштај Срба одлучио да иза себе остави пустолине!
Као да се овај нараштај Срба унапред свети својим потомцима!
Свуда се секу и уништавају шуме, и сви то виде и знају, а, ипак, сви шуте о томе као да су од соја ушуткана.
Ево, и на левој обали Дунава, између Панчеваког моста и Панчева, уништавају прелепу праискону оазу!
Неки дивљи људи (зову их Вишњичанима!), без милости (као да се Природи свете!), секу столетна дрвета, одвлаче их тракторима у сумрак, остављајући пустош иза себе.
У овом нараштају Срба, палом у духовну тмушу и чамотињу, ништа тако није изражено као грамзивост и алавост.
За коју годину, кад се униште шуме, и изворска вода повуче, Србија ће бити последња пустолина!
02
Повратак Природи!
Нема повратка Природи без повратка себи.
Како можеш да се вратиш Природи, ако се ниси вратио себи?!
Ако ниси упознао себе, не можеш ни Природу упознати.
Ти си Природа!
Врати се себи, и вратио се Природи.
Не посматрај Природу извана, већ је изнутра сазерцавај.
Тек када будеш научио да Природу сазерцаваш из својега Унутарњег, тада ће ти се и Природа сасма отворити.
03
Америчка демократија!
Знате ли шта је америчка демократија?
То је када крволочну звер испустите из кавеза (да слободно шета улицама), а словесног човека стрпате у кавез!
Америчка демократија – то је закон чопора и крда!
Америчка демократија – то је закон јачег и дивљег.
У америчкој демократији има слободе за ружне, прљаве и зле, али за поштеног и радиног човека – ту никкаве слободе нема!
04
Никада не верујте јудео-кршћанима; никада не верујте латинима.
Биће боље за вас.
Лукави су и превртљиви, подмукли и потуљени.
Истина, не сви, али већина јесте!
Тек да знате – да вас на спавању не изненаде.
05
У Златно доба Стриборије, Човек бејаше био Бог, а Човечица бејаше била Богиња.
Из Љубави између Човека и Човечице рађаху се Бели Богови.
Човек бејаше био Отац Небо, а Човечица бејаше била Мајка Земља.
Њихов љубавни чин, уистини, бејаше био љубави загрљај Неба и Земље.
Ако љубавни чин Човека и Човечице није Мистерија, није Велика Тајна Стварања, онда се ту на тренутак сударају две плоти чији чулни загрљај води ка бесмислу и ништавилу.
06
Када Човечица открије све своје Тајне Лепоте, онда се она преко жене срозава до женке.
Нестало је етеричности, нестало флуидности, нестало тајинствености, нестало космичке титравости и треперавости, а остала је само обнаженост згрченог сексуалног бића.
После тога, од негдашње Човечице, којој се, негда, и Богови клањаху и дивљаху, пред нама се указује огољена љуштура и грозота пустоши.
У овом времену, негдашња је Човечица, по властитом избору, пристала да буде понижена до скота.
07
Реци ми ко си, а не показуј ми шта имаш!
То што имаш није твоје, и није твоја заслуга – ту нема твојих дела.
Твоја се дела пројављују у ономе што јеси и биваш.
Ти ниси имање – ти си бивствовање!
08
Све више је Срба који се клањају Златном Телету.
Од силног клањања Златном Телету, ево их где и сами постадоше – телад!
Али, не златна телад, већ телад за кланицу.
09
Има тренутака, мучних тренутака, кад ми се чини да сам посве залудан човек.
Да сам све, од најранијег детињства до дана-дањег, наопако и погрешно чинио.
Да сам силно грешио, како према себи тако и према ближњима.
Али, највише према себи!
И још ми се, у тим мучним тренуцима чини, да сам све промашио.
Да сам промашио и род, и племе, и државу, и свет, и време.
Да нисам оправдао своје рођење, свој долазак на свет.
Срећа је што ови мучни тренуци не трају дуго.
Заиста, срећа!
10
Некада пожелим, истински пожелим, да све патње својих ближњих, и све патње оних иних које никада ни упознао нисам, на своја плећа примим.
Више ме боли патња ближњих, него моја властита патња.
Тешко ми је кад моји ближњи пате; а ја своју патњу њима не откривам.
Своју патњу откривам само Божанским Прецима, као и иним Бићима из Духовних Светова.
11
Љубав према вама, тера ме да пишем вама!
Када бих писао из сујете и таштине, ово би било само писање по води.
12
Нема ни случајних случаја!
Све је Намера и Сврха.
Ми смо Намера и Сврха!
Ми смо самима себи Богови, ако смо свесни Божанства Својега.
Ако смо свесни, заистински свесни, да смо синови и кћери Божанских Родитеља!
Драган Симовић: ВЕЛИКА ТАЈНА ЉУБАВИ
(ЛИРСКИ ЗАПИСИ)
01
Све се дешава у Унутарњем, у самом Језгру Бића и Живота, у Тишини Духа Стварања, у ПраВодеану Богова.
Ми смо бића Светлости на Вечном Путу Светлости.
У Материци Светлости долазимо, и у Материци Светлости одлазимо.
Сва наша дела, све наше речи, све наше мисли, и сва осећања наша, гле, иза себе остављају светлосни запис у Акаши, у Великој Мајци Присуства!
Само преко Унутарњег Бића, можемо да мењамо и поправљамо Спољни свет.
Спољни свет је, уистини, пресликан Унутањи свет.
Оно што је у Унутарњем, то се и Спољном пројављује.
02
Овај Тренутак садржи све тренутке – минуле и будуће.
Сви тренуци што творе Вечност, стају у један једини тренутак – у Овај Тренутак!
Вечност није бескрајно мноштво тренутака, Вечност је само један једини тренутак – Овај Тренутак.
Кад год изиђемо из Ума, ми се нађемо у Вечности Овог Тренутка.
Све док смо у Уму, не можемо да познамо Вечно Сада, не можемо да живимо Овај Тренутак.
И са Богом се срећемо само у Овом Тренутку, у Тишини Овог Тренутка.
03
Ево песме која се догодила ових дана, у тишини шума на левој обали Дунава:
Као некад, маме ме даљине,
Иза горја, про плавог обзорја;
Као некад, и сад туга мине
Када ветар свира понад борја.
Сетна песма, и борови вити,
Под руменим сводом у свитање.
Гле! све исто – та, исто ће бити,
И кад моје сконча путовање!
Као некад, и сад исти боли
Сетне душе што још светом вије;
Још имаде неко ко ме воли –
волим и ја, исто ко раније.
04
Колико дајемо, толико и примамо; колико љубимо, толико смо и љубљени; што сејемо, то и жањемо.
То је Закон над законима.
Сви смо подређени овом Закону, сви смо условљени овим Законом, и над свима нама влада овај Закон.
Из овог Закона происходи свеколико Бивање и Постојање.
Овај Закон важи подједнако и за људе и за богове, за сва бића, битија и суштаства.
Нема никога у Вечној ПраВасељени ко је изузет од овог Закона!
05
Љубав је Велика Тајна.
Ако Љубав није Велика Тајна, онда, зацело, ни Љубав није!
Тајна је Оно на чему почивају сви светови, и сва бића у свим световима.
Љубав између мушкарца и жене, такође се пројављује унутар Велике Тајне, која је светлосна потка Живота и Постојања.
Оно што призива, привлачи и спаја мушкарца и жену, није у плотском и чулном, већ у ономе што надилази и превазилази све плотско и чулно.
Мушкарац и жена представљају два Божанска Начела произишла из Велике Тајне Стварања.
Да није Велике Тајне Стварања, онда би Љубав између мушкарца и жене била најприземнији вид животњског нагона без ичег Божанског и Узвишеног у себи.
06
Будите у свакоме трену свесни, да ми живимо у болесном човечанском друштву.
Садашње планетарно људско друштво јесте тежак болесник, који одбија да прими лекаре и исцелитеље; тежак болесник који не жели да се лечи!
Почетак исцељења и оздрављења друштва почиње од нас и са нама; свако је од нас дужан да лечи и исцељује самога себе.
Исцели самога себе, и цео ће свет бити исцељен!
07
Тамо где мушкарац види жену као Велику Тајну, као Богињу; и тамо где жена види мушкарца као Велику Тајну, и као Бога, тамо се и рађа Велика Љубав која се и у Јзегру Звезданих Јата уписује за сва времена, за све минуле и будуће векове.
Стога је сексуално васпитање деце, по замисли Великог Брата, коначно срозавање човека до скота, и убијње свега Божанског и Узвишеног у човеку.
Ако жена није сан и поезија, како каже један песник посвећени, онда она и није више жена, већ женка!
Онда, у том случају, ни нас више нигде нема.
Од племенитих и узвишених Божанстава, остаће само животињски двоношци, који се ни по чему више неће разликовати од осталих животињских створова.
Драган Симовић: УПРАВО ОВАЈ ТРЕНУТАК
(ЛИРСКИ ЗАПИСИ)
01
Нико нас и ништа из спољнога света спасити не може!
У Језгру своје Душе морамо да стварамо свет у којему ћемо вазда имати уточишта.
У сваком часу, у сваком трену.
Свет у којему ће владати Љубав, Лепота и Доброта.
Свет у којему ће Живи Бог да обитава.
02
Ових сам дана, пером и мастилом, записивао стихове, док сам чекао да ми неко од пријатеља донесе нов монитор, да ми поправи рачунар.
Данас је то био Соко са Велебита.
Ко је Соко са Велебита?
То је један расни праискони Србин.
Србин који живи за Србство.
Србин који живи за Ведско Србство, за Србство у Светлости.
Ево стихова, згуснутих и језгровитих:
Истина о нама је онаква
каквом је створимо
и живимо.
Нашу властиту повесницу –
пишемо ми
Срцем својим,
а не туђини
из Ума варљива!
***
Оно смо што бивамо
у Суштаству Суштом
тамо иза свега
где ничега нема!
***
Будућа звездана јата
давно су већ рођена!
03
Никада немојте престати да верујете у Љубав, Лепоту и Доброту!
Верујте и онда, кад нигде у свету не буде било ни Љубави, ни Лепоте, ни Доброте.
Верујте због себе, и верујте зарад Душе своје!
Јер само нас та Вера спасити може.
Оног трена кад будемо престали да верујемо у Љубав, Лепоту и Доброту, срушиће се, и заувек нестати, овај свет у којему обитавамо.
Ако верујемо, ако свим Бићем верујемо, онда ћемо самом Вером својом изнова створити и Љубав, и Лепоту, и Доброту.
04
Обраћам се вашим душама, вашим срцима.
Ту је, свако од нас, и најлепши и најбољи.
Ту смо, сви ми, своји на својему; једино у Души и у Срцу – ми јесмо и бивамо!
Ту се ми сусрећемо, и препознајемо.
Ту се и са Богом састајемо.
И, није важно колико нас Неко љуби; битно је колико ми Некога љубимо!
Љубав је и лепшша, и чистија, и богатија у давању!
Дивно је када нас Неко љуби, а још је дивотније када ми Некога љубимо.
Нека то буде наш Пут Светлости!
05
Када говорим о Србству, ја имам тада визију Србства у Светлости, Србства Вертикале, Србства Језгра Звезданих Јата.
То Србство о којему певам, никада се на Земљу спустило није, никада се спустити неће!
И сам сам често тужан због тога, али је то Истина.
Можда Истина која боли, али Истина!
Песник мора да пева и о ономе чега нема, да би тога макар у песмама имало и бивало.
06
Ја знам (не само да верујем, већ знам!), да смо сви ми једни друге тражили кроз многе векове и светове.
Да смо сви ми чекали, толико дуго, да се у овом времену и у овом Народу, заједно појавимо –
да се инкарнирамо, да се оваплотимо, да се утеловимо.
Чекали смо, и дочекали.
Јер имамо заједнички Задатак од Створитеља, од Мајке ПраВасељене, од Богова и Предака, али и од Потомака!
Ево нас – ту смо, на Страшноме Судилишту!
07
Када се за ведрих летњих ноћи, негде у високим горама, загледам у звездана јата, тада осетим свим Бићем својим колико сам мајушан у ПраВасељени, али, и велик, превелик, у исти мах!
Ми смо истовремено и нашто Најмање и нешто Највеће у свим световима.
Ми смо и Људи и Богови, у исти мах!
Ми смо оваплоћење Божје Љубави.
08
Ако вашој Души, ако вашему Срцу, нешто значи ово што пишем, онда то штампајте и чувајте за Потомке своје!
Ово што сада пишем, никада више поновити нећу.
Нити бих могао, нити бих умео да ишта од овога поновим.
Ја сам само песник који путује низа звездана јата.
Све што имам у Души својој, то вама предајем.
За себе ништа не чувам.
Ја сам Песник Румених Облака, како кажу пријатељи моји – Бели Индијанци.
Живим само Овај Тренутак, само Ово Вечно Сада.
Сваки тренутак пре, и сваки тренутак после – јесте Управо Овај Тренутак!
Драган Симовић: О ЖИВЉЕЊУ СА СМИСЛОМ
(ЛИРСКИ ЗАПИСИ)
01
Наше мишљење о некоме и нечему, увек је варљиво, превртљиво и непоуздано.
Може се говорити о осећању, али се о мишљењу не може говорити.
Зато што ми само умишљамо да имамо мишљење о некоме или нечему, а онда, када у саму суштину зађемо, схватимо и освестимо, да то није мишљење, већ осећање.
Ми смо, зацело, само умишљали да имамо мишљење, а онда, изненада, откријемо, да то мишљење и није мишљење, него осећање које се, лукаво, преметнуло у мишљење.
02
Зашто је варљиво и непоуздано наше мишљење?
Зато што ниједно наше мишљење није наше мишљење, већ је то оно што смо на свом животном путу напабирчили од других, било преко књига или из разговора, било преко родитеља или многих наших васпитача и учитеља, од најранијег детињства до дана дањег.
Сви су они, свесно или несвесно, на овај или онај начин, утицали на нас, на наше мишљење, на наше размишљање, на мисли наше, на замисли и промисли наше, на нашу животну поетику, на наш духовни и умни поглед на свет.
За разлику од мишљења, која су само привидно наша, осећања су заистински само наша!
Зато се и каже да је срце мудрије од главе.
03
Пита ме пријатељ, шта мислим о једном песнику.
Намерно нећу да споменем име песника, да не бих збуњивао и саблажњавао оне читаоце који (умишљају да) имају некакво своје мишљење о том песнику.
Питање је веома просто, али и сложено.
Питање је, штавише, слојевито и згуснуто.
На ово питање лакше ми је дати одговор у обличју песме, него изравно у оваквом сажетом лирском запису.
Могу одмах да одговорим, да немам никакво мишљење о том песнику, иако се дивим његовом песничком остварењу.
Могу још рећи, да је то расни србски песник; да је самосвојан и самобитан; да је, на свој песнички начин, прослављавао и величао Србство.
Могу да кажем и то, да је, као песник, изврстан стилиста; да се по стилу препознаје и разликује од мноштва умишљених и набеђених песника.
Али, више од овога немам шта словесно и сувисло (а да то буде самосвојно и самобитно) да кажем.
Све што бих преко овога рекао, то не би било моје виђење и мишљење, већ виђење и мишљење професора и академика, књижевних историчара и теоретичара.
04
О Србству, поново.
Србство није само Крв, већ, пре свега, Дух!
Србство јесте Род, али није Народ, није Нација.
Србство је Позвање; Србство је Каста.
Штавише, Србство је НадКаста!
Србство по Крви, а без Духа, јесте мртво србство.
(Обратите пажњу на велика и мала слова!)
Да би србин узрастао у Србина, он мора да сједини Крв и Дух.
Заиста, није лако бити Србин!
Зато што бити Србин, значи: превести Крв у Дух.
Ако нема Духа, онда ће србин заувек остати србин.
А такав србин, србин без Духа, може бити све што год пожелиш.
Сваког Божјег дана он може бити неко други.
Зашто је то тако?
Зато што је Србство рођено из Култа Ура.
Првобитно то није био Народ, већ Род и Каста (НадКаста) Ура, Чувара Великих Тајни.
Бити Србин, још значи и ово: имати Моћи Богова.
Имати Визије Богова.
Управо Моћи (Визије) Богова и чине Србство – Србством!
Сада вам је јасно, зашто многи (бивши) срби постају највећи мрзитељи Србства.
Зато што су изгубили Моћи Богова, изгубили су Моћи Духа Стварања, и постали су само срби; срби по Крви, али без Духа.
05
Ако на свом животном путу нисам обрадовао макар једног јединог човека, онда сам залуду и живео!
Ако се нисам жртвовао за ближњега, за љубав, за лепоту и доброту, онда ништа и није имало смисла.
Ако вас, драги читаоци моји, не радује ово што ја пишем, онда је бесмислено писање моје.
Не желим да пишем из таштине и сујете своје; не желим да пишем писања ради!
Никад ми ништа значило није, ако то није имало макар каквог-таквог смисла.
Ако реч коју сам записао и изговорио није одјекнула у нечијем срцу, онда је би боље било да сам муком мучао!
06
Унапред сам одбио пријатеље, да ми објаве изабрана или сабрана дела за живота.
Када ја будем напустио овај свет, онда нека други праве избор из свеколиких мојих песничких остварења.
Ако има шта вредно, нека узму и објаве; ако ничега вреднога не буде било, онда сам писао по води!
Нека тако и буде!
07
Није ми важно где ће ме људи сврстати и сместити; где ће се моја поезија наћи.
Мени је важно да сам, певајући, осећао безграничну љубав према сваком човеку, према сваком бићу, према свим световима.
И, важно ми је да сам волео и љубио, не тражећи и не очекујући да мене неко воли и љуби.
Волео сам и љубио, у оном праисконом и праизворном значењу речи.
Живот ће имати смисла само онда, ако си макар једног јединог човека љубио онако како љубиш душу своју.
Драган Симовић: БОГОВИ СУ ВАШИ ПРЕЦИ!
(ЛИРСКЕ РАЗЈАСНИЦЕ)
01
Расни и освешћени аријевски Срби знаду свој Пут.
Они су постојани и стамени на својему Путу.
Они се држе своје Вере, својега Предања, својих Богова и Предака.
Држе се Неба, док Земљом корачају!
Они не ходају, већ корачају као Богови.
За њима лају дивље псине, за њима се чују погани језици, али, они не маре ни за дивље псине нити за погане језике.
Они који кличу: Србе на врбе! јесу сенке и утваре.
Сенке и утваре живе у мржњи, живе за мржњу, и живе од мржње.
Зато и јесу сенке и утваре!
Ко то кличе: Србе на врбе?
То кличу мртворођени од мртвоређених; то кличу смрдљиве вреће меса и костију.
То кличу они чији ће се сваки траг и сваки помен заувек избрисати из Књиге Живота.
Нека их нек кличу, и нека још јаче кличу!
Тим клицањем они своју вечну смрт призивају.
Нека кличу: Србе на врбе! јер ће ускоро вечним муком замукнути.
Нека их поједе мржња над мржњама; нека се у властитом гноју и смраду заувек удаве.
02
Срби, ви сте надмоћни!
Ви сте надмоћни, зато вам и кличу: Србе на врбе!
Они који кличу: Србе на врбе! нису ваши врази, већ своји душмани.
Они тим клицањем стварају карму, која ће им се сутра о главу обити.
Стићи ће их властита дела, властита карма, и властити космички бол.
Нека их, нека још мало кличу: Србе на врбе!
Видећете шта ће сутра од њих останути!
Срби, ви сте Хиперборејци, ви сте Аријевци, и вас се та мржња не сме текнути.
Они мрзе господствени, хиперборејски, аријевски дух; они мрзе све што је лепо, племенито и узвишено.
Јадни су да јаднији не могу бити, зато и кличу: Србе на врбе!
То им је сва поезија, то им је сва уметност, то им је сва лепота.
То је њихова вера, то је њихов пут, то су они такви какви јесу; јер нити су били нити могу бити бољи него што јесу.
03
Ко су они без србомржње?
Они су мртви, они не постоје без србомржње!
Они су своју присутност и осебеност вековима градили на србомржњи; ако им се укине србомржња – ко су они и шта су они?
Замислите нацију која свој идентитет гради на мржњи према народу од којега је отпала!
Можете ли да замислите такву нацију?!
И сад, ако тој измишљеној и умишљеној нацији укинете мржњу према народу од којега је отпала – шта ћете добити?
Добићете дивље чопоре и крда.
04
Све измишљене и умишљене нације, вештачки створене лажне нације, морају да имају лажну митологију, лажну повесницу, лажну културу.
А све то што је лажно, морало је бити од некога украдено; а тај од кога је украдено –
мора да се мрзи!
Стога су све измишљене и умишљене нације у суштини својој подређене и заувек малолетне.
Такве нације никада не могу постати надмоћне и пунолетне.
Из тог сазнања, да никада неће постати надмоћне и пунолетне (самосвојне и самобитне), такве нације и прибегавају мржњи.
Мржња им је једина утеха, једина надокната, једино уточиште, једино задовољење.
Надмоћан народ никога не мрзи.
Надмоћан је свестан своје надмоћи, и зато не мрзи.
Мржња је страна надмоћном, јер када би надмоћан почео некога или нешто мрзи, тада би и престао бити надмоћан.
Срби, ви сте надмоћни!
Вама је свака мржња страна.
Ви сте звездана раса, ви сте потомци Богова.
Заиста, Богови су ваши Преци!
