(ЛИРСКЕ РАЗЈАСНИЦЕ)

 

 

01

 

По најбољим изданцима једне расе, једног народа, судиће будућа поколења и о тој раси, и о том народу.

Само оно што је најбоље, у сваком погледу, остаје будућим нараштајима.

Једно далеко будуће србско поколење знаће, рецимо, Емира Кустурицу и Новака Ђоковића, али неће знати име ниједног србског политичара у последњих стотину лета.

О србским политичарима, од 1918. године наовамо, нико ништа неће знати, јер није ни вредно ишта знати о њима.

Није вредно ишта знати, зато што међу србским политичарима, у последњих стотину година, нема ни једне једине личности, нема ни једног јединог човека вертикале.

 

02

 

Најбољи србски изданци остају за сва времена.

Тесла, Његош, Црњански, Андрић, Дучић и други посвећеници србски – то је оно најплеменитије и најузвишеније што је Србство изнедрило.

Међу политичарима србским – све сама брука, и стид и срамота.

Они ни помена нису вредни!

 

03

 

Племенит, узвишен, слободан и посвећен човек – то је ретка, веома ретка, појава.

Један такав човек, вреди на стотине, на тисуће других људи.

Зато су све демократије неприродне и противприродне.

Демократија је, уистини, опадање и назадовање једне расе, једног народа, једног словесног друштва.

 

04

 

Болест србског друштва огледа се управо у томе, што најгори бивају бирани да владају србским друштвом.

Скоро по правилу – увек најгори представљају Србство и Србију!

Због тога србско друштво и не може да напредује.

Напредују само србски појединци; оне најјаче личности Србства које остају изван свих друштвених токова.

 

05

 

Шта је у суштини демократија?

То је када глас једног рођеног господина, једног племенитог човека, једне стваралачке личности, једног пожртвованог родољуба, вреди колико и глас последње белосветске фукаре!

 

06

 

Већ вековима, и тисућама година, води се на Земљи рат између Хиперборејаца и Атлантиђана.

Хиперборејци су вертикала, Атлантиђани су хоризонтала.

Први корачају Путем Светлости, други бауљају Путем Таме.

Једни су посвећени Животу, други су опседнути Ништавилом.

Рат између Хиперборејаца и Атлантиђана јесте рат између Живота и Смрти, између Светлости и Таме, између Добра и Зла.

 

07

 

У последње време, примећујем, све чешће ми се квари рачунар, и све чешће ми се искључује интернет.

Ово што ја пишем, смета многим мрзитељима Србства.

Они желе да ушуткају сваког словесног Срба, да ушуткају сваког србског песника.

Дејствују тамоони преко свих поља; дејствују и преко Астрала.

То поуздано знам, одавно знам!

Али, неће још дуго.

Ближи им се конац; зато су тако и узнемирени.

 

(ЛИРСКИ ЗАПИСИ)

 

 

01

 

Све ово што пишем вама, драги моји читаоци, то истовремено пишем и Богу.

Свака моја песма, сваки мој лирски запис, јесте, истовремено, и моје обраћање Створитељу – Ономе Суштом Који је ПраИзвор Живота.

Ја сам по себи, заиста, ништа не могу да учиним!

Без Бога, ја сам слаб, крхк, трошан и немоћан.

Сваки је човек такав, и свако је биће такво.

Сви људи су крхки, трошни, слабашни и немоћни, само што ретки, веома ретки, бивају свесни тога, а још ређи,

 смеју то и да признају јавно.

 

02

 

Са Богом разговарам, онако како са ближњим разговарам.

Не разговара се са Богом само преко молитве; са Богом се разговара свуда и вазда.

Свака помисао наша, свака мисао наша, свако осећање наше, свака реч наша и свако дело наше, уистини, јесте унутарњи разговор са Богом.

Кад ми је тешко, пожалим се Богу; кад сам радостан, заблагодарим Богу.

Што год заиштем у Бога, знам да ћу, пре или доцније, од Њега и добити.

 

03

 

О својој Вери ретко причам.

Зато што не умем да препричам и разјасним своју Веру.

Моје Вере и нема и има у књигама.

Своју Веру нисам из књига научио; нисам преко књига дошао до своје Вере.

Моја је Вера однекуд рођена са мном.

Ми смо Једно!

У младости сам читао многе књиге; истраживао многе и различне вере и религије –

како Истока тако и Запада,

како Севера тако и Југа.

Али сам се, на концу, свагда и увек враћао својој Вери.

Поштујем све вере и религије, уважавам свачије духовно и мисаоно опредељење.

Све разлике поштујем и уважавам, а држим се својега Пута, држим се своје Вере!

 

04

 

У последње време, често ми се квари рачунар, још чешће ми се прекида веза са интернетом.

Ова машина на којој вам пишем, већ је на умору.

Одрадила је своје.

Иако немам новца, верујем и знам, да ћу ускоро имати нову машину.

Стићи ће однекуд; Бог ће ми је послати преко добрих људи.

Тако је вазда бивало, тако ће вавек и бити.

Желим да имам нови и најбољи лап-топ!

Кажем то пријатељу, а он ме у чуду пита: а како то мислиш?

Моје је да пожелим, и да жељу проследим Богу, а Бог ће већ то Сам да одлучи и реши.

И, не само ја да имам – да има сваки расни Србин, свака расна Србкиња!

Да сваки расни Србин и свака расна Србкиња имају све најбоље што им је за Живот и стваралачки рад потребно.

Јер, тек кад имамо, кад од Створитеља добијемо, онда можемо са ближњима и да делимо.

Тада смо корисни и себи и ближњима, тада смо друштвено корисни.

 

05

 

Ми Срби, не смемо више да се задовољавамо само мрвицама са богаташких трпеза – морамо од ПраВасељене и од Створитеља да тражимо и највише, и најлепше, и најбоље!

Тражимо – и добићемо!

Што тражимо – то и добивамо!

Ако ништа не тражимо, ништа ћемо и добити.

Нас су погрешно васпитавали и на дому, и у школи.

Васпитавали су нас да будемо скромни.

То је лицемерје.

Скромност у духовном није врлина, већ мана.

Кад схватимо да је скромност у духовном мана, тада ћемо сви имати довољно; зато што и наш Створитељ жели да сви ми имамо довољно!

Посвећено оним ретким ВедСрбима, који се диче својим аријевским Србством!

 

 

Време страха.

Време страха од страха.

Време умирања од страха.

Време кад људи по стотину пута на дан умиру од једног те истог страха.

Страх од смрти, страх од живота.

Страх од Трећег светског рата, страх од глади и жеђи.

Страх од Америке, страх од Европске уније.

Страх од тероризма, страх од смака света.

Страх од туђина, страх од брата.

Је ли то живот са сврхом и смислом?

Јесмо ли се за то родили као божанска бића и битија?

Где је ту наш Пут?

Где је ту наше посвећење за дела Богу мила?

После толиког страха, да ли је ишта од нас остануло?!

По чему ће да нас памте они који ће после нас доћи, они који морају доћи?

Хоће ли нас памтити по страху, од којега смо свакога часа, свакога трена, по стотину пута умирали?!

Нема подмуклијег, нема потуљенијег, нема гнуснијег, и нема грознијег непријатеља од страха!

Човек опхрван страхом, после кратког времена, престаје бити божанским бићем и битијем.

Човек у страху престаје бити човеком.

Он више није човек, већ биће страха, оваплоћење страха.

Свет живи у страху, јер смо ми тако одлучили.

Ми смо тај страх створили, ми смо га сами призвали.

Тај страх је из нашега ума.

Страх од којега умиремо у страху, јесте производ наших мисли, наших осећања, наших речи, наших дела.

Када из свог унутарњег бића погледате Србију – шта видите?

Видите земљу страха, видите народ страха, видите људе страха.

Страх влада Србијом, страх по стотину пута већи од саме Србије.

У страху је народ, у страху је власт, у страху су све владе, у страху су сви које срећете.

Страх је у Срба убио и последње зрнце части, и последње зрнце поноса, и после зрнце човечности.

Сви шуте, сви молчају, сви муком замукнуше.

Нико више не сме јавно да каже шта мисли, шта осећа, шта види, шта чује.

Данас нигде у свету нема застрашенијег народа од Срба.

Жао ми је што ћу ово рећи, али ови Срби – то нису моји Срби!

Не могу, и не желим да поверујем, да смо постали тако страшљив, тако плашљив народ.

Наши политичари, наши људи из власти, наше владе и наши изасланици, не смеју нигде у свету, па ни у самој Србији, да јавно изнесу свој став у одбрану Србства и Србије.

Немају свог става, немају свог мишљења, немају свог виђења и појимања ствари, заиста, ничега својега и србског немају!

Зашто немају?

Зато што су престрашени као најпрестрашенија дивљач.

Умиру од страха, а овамо глуме силу и моћ.

Показују силу и моћ тамо где не треба – над ионако претсрашеним и од страха слуђеним народом.

А пред сваким туђином шене као последња кучка која лиже руку која је мотком бије.

Наши политичари, и наши људи на власти, то су последње белосветске парије.

То је све сам изрод од изрода, све сам отпад од отпада.

Да смо по беломе свету скупљали све оне најгоре од најгорих, боље бисмо од ових изабрали!

Имамо власт које ће се и наши чукунунуци стидети,  после стотину лета.

А, ако ћемо по души рећи, онда имамо власт какву смо и заслужили!

 

 

(РАЗГОВОР ИЗМЕЂУ ДВОЈИЦЕ ВЕДСРБСКИХ РАТНИКА)

 

 

Гледам те, соколе и брате Стриборе Даждбоже Сварожићу, из битке у битку, из боја у бој, како смирено и неустрашиво на бојноме пољу пред битку стојиш; и како на твојему лицу и у очима твојим, ни сенке од страха нема; и како чудно поиграва коњиц твој и како се ти у седлу с коњицем повијаш као на љуљашци; и како отвараш пролаз копљем и сабљом испред себе; и како се сви врази наши, кад тебе угледају, као сенке распршују; реци ми, брате и соколе  Стриборе Даждбоже Сварожићу, какве то тајне знадеш, које су нама осталим ратницима тајинствене и непојамне?

 

 Кад на бојно поље крочим, никада не гледам колико је испред мене врага, ни какви су врази, већ поглед тада усмерим високо понад бојнога поља, пут најсветлије тачке небеснога свода, и у својему срцу закликћем прецима и свим бозима нашим.

И тада почне кроза ме да струји божанско животно дејство, од темена главе, низ кичму и уде, све до прстију ножних; и кад осетим да сам сасма прожет дејством предака и богова, тада бивам лаган као дашак горски, и у мени потом не бива ни трунке страха никаквога, као да врази испред мене и нису живи створи, већ сенке и утваре из неких тмина и раселина.

Па кад заиграм кољица, и ја с коњицем у седлу заплешем, осетим у трену да смо и коњиц и ја за копље изнад поља узнети, и да лебдимо понад свега што пољем гамиже.

Моје копље тада само погађа мету, моја сабља тада сама сече враге, а високо горе, понад белих облака у плаветном прстену свода, језде моји преци и бози наши броде.

Тада свим бићем својим унутарњим осетим да је живот вечан, да нема ни почетка нити свршетка имаде; и знам да ништа не може да ми се догоди без допуста наших богова и предака.

Ето, сад знадеш, брате и соколе Перуне Оре Дајбожићу, с каковим посвећењем ја у битку улазим, и знадеш да је свака моја битка као последња ратникова битка, као потоњи ратников плес, на пољу пред бозима и прецима.

 

Колико има Срба који се никаквим благом овога света не могу купити нити се и на трен један пожеле икада и икоме продати, толико ће и Србство бити јако.

Колико има Срба који верују у своје аријевске Претке (у Претке који су рођени Одозго!) и у своје божанско Порекло, толико ће и Србство бити јако.

Колико има Срба који љубе свога Брата, и хоће Брата за Брата, а презиру сваког туђинског господара, толико ће и Србство бити јако.

Колико има слободних, пробуђених, посвећених и освешћених Срба, који се диче Пореклом својим србским, толико ће и Србство бити јако.

Колико има Срба који знаду, да је то што су рођени  (као) Срби, велика Милост Оца Сварога, и велика Љубав Сербоне Мајке, и велики Благослов Божанских Предака, толико ће и Србство бити јако.

Колико има Срба који дично и достојно корачају Унутарњим Путем Светлости, и чувају Тајна Знања својих Белих Богова, толико ће и Србство бити јако.

И, заиста, Србство ће бити онолико јако, онолико моћно, онолико мудро, онолико вечно, колико је јак, моћан, мудар и вечан сваки ведски Србин.

Сваки ВедСрбин, и свака ВедСрбкиња!

 

 

У Летописима Акаше, Стриборија се спомиње као Земља под Крстом, као Земља Укрштених ветрова, и, најзад, као Земља четирију Сварогова креса.

Будући да Записе из Акаше, у часу преузимања,  преводим тренутачно на песнички језик, као и то, да сам песник по унутарњем гласу и бићу, стога читаоцима не могу, не желим и, не смем, давати научна објашњења и разјашњења појмова и космичких знамења.

Нека они, који су Науци посвећени, објасне и разјасне, зашто се Стриборија звала Земљом под Крстом, или Земљом Укрштених ветрова, односно, Земљом читирију Сварогова креса (илити оцила).

Сви Записи у Акаши јесу на песничком и архетипском језику, а то је језик саздан од космичких симбола, знамења, завојница, елипса, парабола и праслика језик којим су говорили ведски Богови!), тако да свако буквално тумачење може, онога који тумачи, одвести на стрампутицу.

У сваком случају, Древни су имали Тајна Знања о распореду звезда и планета, сазвежђа и звезданих јата; о кретањима електро-магнетних галактичких поља; о укрштањима светлосно-дејствених поларних ветрова, али су сва та Знања исказивали, и на потомке преносили, језиком праслика и симбола, језиком тајинственим, оностраним и песничким.

И, будући да су наши древни Преци следили Унутарњи Пут Светлости, стога нису ни осећали потребу да Знања Срца преводе у Знања Ума, јер су веровали и знали да је Срце мудрије од Главе.

 

 

После свега,

остају само снови,

које смо у детињству

будни сневали.

 

После свега,

остаје само сета

 у души сетној која

 још сневати уме.

 

После свега,

 и ми снови јесмо

 које ће неки будући

песници да снију,

 

у ноћи Месеца пуног,

 кад пољем цвате

багрем, румен

и бео.

 

(Праискона песма ведсрбског песника-ратника)

 

 

Твоја је Света Дужност

да се бориш за Породицу,

за Племе, за Род.

 

Мораш да се бориш,

а поражен бити не смеш!

Мораш да бориш,

а предати се не смеш!

Мораш да се бориш,

а погинути не смеш!

 

Тебе су Богови изабрали,

да се без предаха бориш –

за Племе,

за Породицу,

 за Род.

 

Да се бориш за Светлост,

 за Истину,

 за Правду,

за Живот у Вечности!

 

Ти ни трена једног не смеш

посумњати у Порекло своје,

 у Богове своје,

у Божанство своје.

 

Ти си Један и Једини,

не само у свету овоме,

 већ у свим знаним

и незнаним

 световима иним.

 

Један и Једини,

и Непоновљив.

 

Мораш да се бориш,

и мораш да истрајеш!

Мораш да се бориш,

и мораш да надјачаш!

Мораш да се бориш,

 и мораш да победиш!

 

Твоја је Света Дужност

да се бориш за Породицу,

за Племе, за Род.

 

Мораш да се бориш,

јер си Сварогом Свебохом

изабран –

 да се вечно

бориш!

http://www.youtube.com/watch?v=8ld3E-QV8Gc

Драган Симовић: МОРАШ ДА СЕ БОРИШ! (видео)

Опремио Стари Словен

 

ЛИРСКЕ РАЗЈАСНИЦЕ

01

 

 

По песми се народ препознаје.

По песми се и сваки човек препознаје.

Какве песме певаш, и какву свирку свираш, и какве игре играш, таква ти је и душа.

Душу јединке и душу народа –

песма, свирка и игра обликује.

Кроз многе векове обликује и оплемењује!

Оно што се данас у Србији чује, као свирка и песма, најбоље сведочи о томе где је данас Србија.

Нигде у свету, претпостављам, нема толико шунда и кича, толико свакојаког музичког смећа које убија сва чула, као у Србији.

Оно што се турбо-фолком зове, то је изум парија и палија којих је пуна Србија.

Парије и палије се примише у Србији, као коров, после летње кише, на запуштеној њиви.

По том музичком смећу најбоље се види да је у Србији веома мало расних Срба.

Док путујете Србијом, повероваћете да и нисте у Србији, јер оно што чујете, као песму и свирку, нема ни једнога слова србскога.

Они који слушају овакву музику, могу бити што год пожелиш, само – Срби никада не могу бити!

 

02

 

Арлаукање и завијање – то се данас ори Србијом.

То је музика натурализованих Србијанаца, чији је сам живот шунд и кич.

То је један полусвет без сврхе и смисла; полусвет који не зна ни ко је ни чији је, ни одакле је пошао ни куда иде!

У Србији се однекуд и ниодкуд у зло доба створио, као да је са воденим бујицама на србске обале избачен.

Има и оних који су рођени у Србији, и који имају  србска имена, али у својој души ничега србског немају.

Такви, назови Срби, само брукају расне и словесне Србе.

Брукају ВедСрбе – Хиперборејце, Санскрићане, Аријевце!

 

03

 

Данас је србомржња у моди.

Не само што је у моди у народа у окружењу, који су давно некада отпали од Срба, већ и у оних који се и данас изјашњавају као Срби, а у души својој презиру и мрзе све оно што је расно и аријевско Србство.

Да ће србомржња бити у моди и у самих Срба, то нико словестан и паметан није могао ни да замисли!

Кад један народ дође до тог ступња, да презире и мрзи самога себе, онда је с тим народом већ свршена ствар за сва времена!

 

04

 

Ни највећи србски националисти, ако их игде има (а знам да их негде има, да их мора бити!), неће имати ни  снаге ни времена да ишта у Србији учине.

Да ишта у Србији набоље преокрену, да ишта поправе.

Они највећи, расни аријевски националисти србски,  биће принуђени да штите и бране себе, заиста, да бране себе од оних који имају србска имена а презиру и мрзе расно аријевско Србство.

 

У окружењу свих могућих и немогућих антисрбских национализама, ви и ми, ведски, хиперборејски и аријевски Срби, не можемо опстати без здравог, темељног и освешћеног србског национализма.

Све ово расуло у Србству и Србији, све ово безверје и безнађе, сва ова беда и простаклук, сав овај лелек и кукњава, сва ова малодушност и малоумност, сав овај смрад и гној, што од дна до врха захвата Народ и Државу, јесте управо стога што нема здравог, темељног и самосвесног србског национализма.

Само образовани, освешћени, самосвесни и самобитни србски националисти, који знају ко су и чији су, могу да спасу Србство и Србију.

Србски националисти, нема никакве сумње, не би дозволили присуство туђинских, антисрбских национализама, који, без стида и срама, проповедају Србијом праискону мржњу према србскоме народу.

Антисрбски национализам већ разједа Србију изнутра!

Србија је поробљена антисрбским национализмима из окружења, који се у Београду више величају и славе  него у својим матичним земљама.

Заиста, Београдом и Србијом владају потуљени и подмукли антисрбски националисти, скривени иза невладиних организација, који све време измишљају лажи о србском национализму којега, уистини, ни на видику нема.

Сав олош и шљам из окружења сабран је у  београдским невладиним организацијама, а њихов једини задатак јесте потпуно сатирање и затирање Србскога Бића.

Београд је престони град свих антисрбских национализама, оних патолошких србомрзачких национализама који презиру и мрзе све што је србско.

Заиста, све што макар и предзнак србски има, то ће за њих бити предметом праисконе мржње –

мржње која се ничим словесним не може ни појмити, ни схватити, нити разјаснити!

Да Србство и Србија имају здраве, самосвесне, самобитне и освешћене србске националисте, попут Милоша Црњанског, не би Србијом данас владале белосветске парије и палије!