На спољни свет, ми више немамо никаквога утицаја.

Нико од нас, ма где да се нађе било ко од нас, ни о чему више ништа не одлучује.

Сви народи су поробљени, сви појединци су поробљени, а да нико није ни свестан тога.

Покушамо ли било шта да променимо у спољноме свету, одједном ће се све силе овога света окренути против нас.

Смождиће нас и сатрти у трену.

Смождиће нас и сатрти управо они у чије име покушасмо нешто набоље да променимо!

Човечанство нема више никакве моћи да било шта преокрене и промени, зато што је и сам Дух Човечанства одавно поробљен.

Раскинуте су све духовне везе између Богова и људи, и људски род је остао без икакве заштите у свету.

Раскинули смо и одбацили Ведски Завет који су наши Велики Преци имали са Белим Боговима.

Сада смо робови и сужњи, са којима мрачне силе могу да чине што год им је воља.

Ма шта да нам чине, ми смо посве немоћни да се одбранимо.

Штавише, ми се више уопште и не бранимо!

На све пристајемо; на све смо већ одавно и унапред пристали.

Пристали смо без борбе; пристали без одбране.

Било шта да нам душмани чине, ми више нити умемо нити желимо да се бранимо!

У нас нема више ничег од Духа наших Дичних Предака.

Чудо једно!

Као да то никада и не бејаху били управо наши –

Велики и Дични Преци!

Али, ништа заувек није пропало, и ништа заувек не може нестати.

Још има наде за нас!

Сва наша сила, сва наша снага, и сва наша моћ пребива  у нашем Унутарњем Бићу.

Када ово схватимо и освестимо,

онда смо већ спасени!

 

(ЛИРСКИ ЗАПИСИ)

 

 

01

 

 

Преко Унутарњег Бића буди усаображен са Језгром Духовних Светова.

Тамо обитавају наши Галактички Преци.

Они који су од ПраСветлости рођени.

Са Њима буди усаображен и повезан преко Океана Знања, преко Мајке Знања.

У пространствима овога света не тражи учитеље – све што пожелиш да знаш, потражи у Акаши!

 

02

 

Путуј Унутарњим Путем Светлости!

Унутарњи Пут Светлости јесте Једини Пут.

Сви други путеви јесу стрампутице и распутице.

Онај ко Унутарњим Путем Светлости путује стиже до Језгра Светлости, стиже до Језгра Живота.

 

03

 

Седимо мој пријатељ и ја у Врту за тиховање, негде на левој обали Дунава, с вечери у сутон зелен, опчињени и занети тајинственим и умилнм зрикањем зрикаваца.

Седимо, уз причу која се сама, из Унутарњих Светова, а под звезданим јатима, вазда изнова дешава.

Не испредамо ми причу, већ прича испреда нас.

Прича коју причамо, није негде изван нас, већ у нама, дубоко унутра.

Припремамо се да походимо Ртањ.

То је унутарње ходочашће, унутарње путовање ка Божанству које се зове Ртањ.

Све је око нас живо и духовно.

Одувек било, и биће!

Ртањ није само једна планина, само једна космичка пирамида – Ртањ је Духовно Биће.

Не желимо да се сретнемо само са једном планином, само са једном космичком пирамидом – желимо да се сретнемо са Божанством!

 

04

 

Људи само нешто грабе и отимају.

Сви грабе и отимају – од Хлеба до Знања!

Нема оне тихе побожности, нема молитвеног тиховања и благодарности, нема блаженства и стрпљивости.

Нема благодарности за Храну, за Воду, за Лек, за Лепоту, за Доброту, за Љубав, за Сазнање и Знање!

Људи не схватају, да све мора да се заслужи; да све происходи из Унутарњих светова Богова и Предака.

 

05

 

Соко са Велебита јесте један од ретких.

Један од ретких по Доброти, коју је наследио од ведсрбских Предака, од Галактичких ВедСрба.

Зовем га Белим Србом.

Он је последњи Бели Срб са Велебита; последњи од Рода и Племена својега.

Његово Племе Ведских Аријеваца, које столећима обитаваше подно и понад Велибита, у јаме и вртаче побацаше најкрволчније звери јудео-кршћанске.

Најкрволчније звери са крижом и србосеком у руци!

Они који се ИсуКрсту и Госпи моле, у име ИсуКрста и Госпе нагрозније злочине починише у повесници људскога рода.

За мог пријатеља, Сокола са Велебита, од јудео-кршћана нема већих злотвора!

 

06

 

Чудом се чудим, како Срби, и после толико векова страдања, не могу да схвате, и не желе да појме, да је јудео-кршћанство највећи душманин, највећи злотвор и мрзитељ Србства!

Све зло што је против Срба и Србства окренуто, у потоњих двадесет векова, измилело је из змијскога гнезда јудео-кршћанства.

 

07

 

Уздигни се над свим гадостима, над свим мржњама и над свим злочинима овога света!

Уздигни се, и путуј ка Светлости Живота!

Угледај се на своје Богове, и на своје Божанске Претке!

Ти ниси само један од многих, само један из мноштва бесловесних – ти си један и једини, ти си непонвљив – у свим вековима, у свим световима! 

 

(ЛИРСКИ ФРАГМЕНТИ)

 

01

 

 

Прошло је Време буђења.

Сада смо у Времену освешћивања.

Време освешћивања подразумева уздизање на више ступњеве Свести.

А Свест је увек Божанска Свест, зато што Човек нема своје Свести.

Свест преузимамо од Створитеља, од Духа Стварања – из Океана Свесности.

Освешћен Човек у трену разлучује битно од небитног.

Освешћен се Човек не може преварити и обманути – он разазнаје истинито од лажног, пријатеља од непријатеља.

 

02

 

Освешћен Човек јесте Одговоран Човек, а Одговоран Човек јесте Слободан Човек.

Неосвешћен човек не може бити Слободан Човек.

Да би био слободан, мораш бити освешћен.

Зашто би ти био слободан, ако не желиш да будеш освешћен?!

Само зато што си рођен као човек?!

Рођење Одоздо ништа не значи; тек пошто се родиш Одозго постајеш Човек!

 

 03

 

Постоје две расе унутар онога што се зове Србство.

Постоје Срби: словесни и самосвесни, самосвојни и самобитни – они су чиста Раса, они су ВедСрби, они су Хиперборејци, они су ПраАрије.

Они су Вертикала!

Наспрам ових расних Срба, постоје они други Срби: мамонисти, мундијалисти, глобалисти, комунисти, јудео-кршћани, ватиканци, србомрсци и човекомрсци.

То су Срби палије, астрални вампири, паразити, сисачи крви из Бића Расног ВедСрбства.

Они су Хоризонтала!

Разлика између Првих и Других Срба, јесте као разлика између Неба и Земље.

Моје ми космичко искуство казује, да они Други Срби никада неће постати Расни Срби.

Они ће пре нестати него што ће постати Расни Срби.

У последњих стотину лета, Србијом владају они Други Срби – владају србске палије и парије!

Расно ВедСрбство мора да се чува, да се штеди; мора  да омудри и да ојача!

Долази време Расних ВедСрба!

 

04

 

Против демонског, ариманског и фаустовског устројства света борићемо се из Унутарњег Бића.

Извана, из спољног пространства, ништа не можемо учинити, и стога је боље ништа и не чинити!

Спољним световима влада Тама и Зло, а Унутарњим Пространствима влада Светлост и Доброта.

 

05

 

Расни се Србин одмах препознаје.

Не знам како, али се препознаје.

Ја га у трену препознам.

То није ствар спољних чула, већ оних најдубљих –

 унутарњих чувстава.

Моје Унутарње Биће то препознаје; осећа и препознаје.

Ретки су расни Срби, али их, ипак, има; има их –

 довољно!

Чиста је Раса, и иначе, свуда у свету реткост.

После двадесет векова јудео-кршћанске тираније, свуда је у свету (у свих народа иних) реткост чиста раса!

Раса није само ствар Крви, како многи мисле –

Раса је превасходно ствар Духа Стварања!

Расу не држи Крв, већ Дух.

Може да држи и Крв, али само онда када је Крв усаображена са Духом.

Без Духа, Крв је само вода!

 

(ЛИРСКИ ЗАПИСИ)

 

01

 

Уметност живљења и уметност умирања творе Космичку Поетику на Путу Светлости.

Духовност и посвећеништво, у оном изворном ведском, хиперборејском и аријевском појимању и схватању, подразумева управо тај блиски сусрет са Животом, као и блиски сусрет са Смрћу.

Блиски сусрет из Унутарњег Бића.

Још од ране младости, песнички речено, на једном сам рамену осећао Живот, а на другом рамену Смрт.

Упоредо су са мном корачали и Живот и Смрт.

Из трена у трен, из дана у дан, из године у годину.

Знао сам и осећао да је Живот вечан, да Живот нема супротности ни опречности; знао сам и осећао да Живот нема ни почетка нити свршетка.

Па ипак, била је ту и Смрт; не као опречност и супротност Животу (пошто Живот нема опречности и супротности!), већ као пуноћа и свеукупност Живота!

Смрт је вазда била ту да ме опомене, да је Живот највеће чудо и највећа благодат.

Осећајући близину Смрти, ја сам све више и више љубио и благосиљао Живот; све сам се више и више радовао Животу без почетка и свршетка.

 

02

 

Смрт није крај, властита Смрт није свршетак.

Смрт је звездани сан, космичка рециклажа.

Нека наша тела морају да се прераде и обнове, да се рециклирају у Космичкој Лабораторији.

Наша Свест остаје; наша Љубав остаје; наша Доброта остаје; наша Лепота остаје; наша Дела остају.

То припада Вечности; то прелази у Акашу.

То смо, уистини, ми – Сушти!

 

03

 

У свим древним културама, у свих древних народа, Смрт је била сасвим природна појава.

Зато што су сви Древни знали да је Живот вечан; да Живот нема ни почетка ни свршетка.

Смрт је једини Пратилац и Сведок Живота.

Зашто се бојати Смрти, кад Смрт само сведочи о Животу?

Само у савременом свету људи страхују од Смрти.

Зашто у савременом свету људи страхују од Смрти?

Зато што страхују од Живота!

И, заиста, већи је страх у самовременог човека од Живота него од Смрти.

Страхују од Живота зато што не познају Живот.

Када би познали Живот, знали би да је Живот без почетка и свршетка.

И, знали би да Смрт није опречност Животу, већ садржина и садржај Живота.

 

04

 

Смрт није крај, већ Нови Почетак.

После Смрти чека се поновно Рођење.

После космичког сна долази космичко буђење, са обновљеним и подмлађеним телима.

Наш Задатак није још обављен.

Наш Задатак је да нас вазда изнова чека неки Нови Задатак!

Бог нас није створио тек тако!

Није нас створио да ми за мало будемо, па да се некамо изгубимо.

Бог од нас очекује Дела којима ће да се диве сва бића и сви светови.

Бог нас је створио да бисмо ми са Њим сарађивали.

Бог рачуна на нас!

Ако се ми некад заборавимо, па престанемо да рачунамо на Бога – Бог се не заборавља!

Он вазда и увек рачуна на нас.

 

05

 

У последње време осећам космички умор.

Као да у овоме Животу живим девет упоредних живота; као да у овоме свету а у овоме Животу, обитавам већ триста лета.

Нека су моја тела већ истрошена – време им је за космичку рециклажу!

Држи ме Свест, држи ме Дух Стварања, али су, као што рекох, нека друга тела већ уморна и истрошена.

Познато је да песници брзо сагоре.

Песници сагоревају у стварању, у предавању поезији.

За разлику од песника, сликари су дуговеки.

За србског песника – много је шездесет и пет година!

Највећи су песници отишли са тридесет лета.

 

06

 

Човек мора при пуној Свести, и у Океану Свесности, да се сретне са властитом Смрти.

Да се Човек и Смрт погледају очи у очи.

Да се Смрт уплаши од Човека, а не Човек од Смрти.

Тако су беседили наши Древни – ВедСрби, Сварожићи и Хиперборејци.

А како су беседили, тако су живели и умирали.

Никада нису питали како је неко умро, већ како је живео!

Јер, све се спрам Живота мери и одмерава.

 

07

 

Ако сте усаображени са Мајком Природом, онда знате да се у Природи прожимају и преплићу Живот и Смрт.

Видите дрвета како клијају; видите дрвета како расту; видите већ стасала дрвета у пуној снази; видите дрвета како падају; видите пала дрвета како труле и распадају се, да би се снова родила, да би изнова проклијала.

Видите Живот Један без почетка и свршетка.

И све је ту складно и савршено, и све је ту једна дивота над дивотама.

То је Космички Круг Живота, то је Коло Сварога.

 

08

 

Живи Овај Тренутак! па ће сви звездани и космички тренуци бити твоји.

 

 

(ЛИРСКИ ЗАПИСИ)

 

 

01

 

Нама се из дана у дан постављају питања, у виду тајинствених и оностраних загонетки, на која морамо да одговарамо.

Морамо, да бисмо били бољи него што јесмо, да бисмо били јачи него што јесмо, да бисмо били мудрији него што јесмо, и морамо, да бисмо живели Живот.

Ко нам поставља та суштаствена и сушта питања?

Поставља нам Створитељ, поставља нам Дух Стварања, поставља нам Мајка Природа, поставља нам ПраВасељена, поставља нам сам Живот.

Ми можемо неко време да заваравамо и себе и Бога, али, пре или доцније, сва та питања, на која смо одбијали да благовремено, и у прави час, дајемо одговоре, ујединиће се и прерасти у проблем велик као планина, који ће нас буквално преклопити и сатрти, некад и заувек.

Тако ћемо сами себе исписати из Божанске Књиге Живота.

Одговарати на ова питања из дана у дан, из трена у трен, значи – бити одговоран и, бити усаображен са Животом!

Реч одговорност и одговоран, управо из тих и таквих одговора происходи.

Неодговоран човек није достојан Живота!

Није достојан Живота, зато што је Живот највеће Чудо у ПраВасељени, највеће Чудо у свим световима и у свим пространствима.

Нема већег Чуда од самога Живота!

Ако ниси одговоран према Животу, онда ти, заиста, и ниси достојан Живота!

Онај ко је одговоран према Животу, он је, уистини,  одговоран према сваком Животу, зато што постоји Само Један Једини Живот у свим световима.

Један Једини Живот, који прожима и обујима сва бића сушта диљем ПраВасељене.

Онај ко каже да воли свој живот, а, притом, убија туђи живот, лаже и себе и свет.

Јер ко год истински љуби свој живот, тај истински љуби и све животе, јер осећа и зна, да су сви животи:

Само Један Живот!

 

02

 

Ништа се не решава извана, из спољног света, из ума; све се решава из Унутарњег Бића, из Унутарње Светлости.

Ми не можемо спречити и зауставити Трећи светски рат из спољног света; спречимо ћемо га и зауставити само из Унутарњег Бића.

Све тамне силе овога света и свих светова немају приступа нашем Унутарњем Бићу.

Јер, на том месту, које зовемо Унутарњим Бићем, пребива Сам Бог, пребива Сам Дух, пребива Сам Живот.

Наше Унутарње Биће јесте Храм Живога Бога.

То место је једном за свагда од Бога Створитеља заштићено!

И, кад год смо у свом Унутарњем Бићу – ми смо у Вечноме Животу!

 

03

 

Онај ко истински Свим Бићем љуби једног Човека, тај истински и Свим Бићем љуби све људе; онај ко истински Свим Бићем љуби једну Жену, тај истински и  Свим Бићем љуби све жене.

Ово је Истина, а све друге приче о овоме –

происходе из нашег болесног и превртљивог ума.

Наш ум је тежак болесник, и велики преварант.

Ако желите да путујете Путем Светлости, онда путујте Путем Унутарњег Срца!

 

04

 

У Природи је све живо и духовно.

До овог познања дошао сам још у најранијем детињству.

Док смо били деца, заиста, све смо знали и осећали, само што тада нисмо умели да та своја најдубља осећања и сазнања у песму или причу преточимо.

И, све око нас, има љубави за нас.

Вољени смо онолико колико умемо да волимо!

Пресудније је волети, него бити вољен.

Онај који љуби, духовно је богатији од онога који је љубљен.

 

05

 

Драге су ми и миле све оне девојке које сам у младости волео.

Све су оне, у мојим сновима, и сада још увек младе и дивне – онакве какве су некада давно биле.

Неке од тих девојака задаше ми патњу и боли; због неких сам проживео многе бесане ноћи, али, свеједно! – све су оне и сада мени драге и миле.

Љубав је дивна и онда када задаје патњу и боли.

Ко тражи љубав без туге, патње и боли – никада љубав ни доживети неће!

 

Ми не знамо Истину о својим Прецима.

Оно што мислимо да знамо о својим Прецима, то није Истина о нашим Прецима.

Нас су само убедили, да је оно што смо у школи учили,  на часовима повеснице – Истина о нашим Прецима!

Школе не постоје зато да би се у њима предавала Истина, да би се стицала Знања о Битном и Суштаственом, да би се детиње душе оплемениле и обогатиле божанским и животним врлинама, већ су школе створене стога, да би се у њима извршило преумљење будућих поданика, будућих послушника, будућих покорника и будућих врлих робова.

Истина о нашим Прецима, као и о нама самима, није у школским уџбеницима, није у књигама признатих научника (професора, доктора и академика) – не, ту нема Истине! – Истина је у Предању:

у митовима, у бајкама, у песмама, у поезији!

Истина је у нама; Истина је у Акаши.

Школа потире машту, потире стваралачко сневање, потире осећање за уметничку лепоту, потире осећаје за племенитост и узвишеност, за праведност и правичност, за храброст и неустрашивост.

Школа је у служби потуљених, лукавих, подмуклих и злих владара из сенки, који су, већ двадесет векова, у спрези са званичним црквама и религијама, у спрези са свим краљевским и владарским породицама, у спрези са свим светским владама и државама.

Од наших племенитих и божанских Предака, који су знали и живели Истину, Лепоту, Доброту и Љубав, јудео-кршћанство је, у великој завери са свим нижим расама,  створило дивљаке.

И ми смо у школи учили да су наши Преци били дивљаци, да ништа нису знали, да ништа нису умели, и да су били бесловесни.

Били су бесловесни пре покрштавања, а онда су, наједном и изненада (неким јудео-кршћанским чудима и мађијама!), скоро преконоћ – постали словесни, самосвесни и самобитни; постали су уметници и градитељи, постали су песници и мислиоци!

Зар ви, још увек, верујете у те јудео-кршћанске лажи?!

Знам, заиста знам, да не верујете, зато вам ово и пишем у песничком надахнућу.

Пишем вам зарад Лепоте писања.

Знам да је Истина у вама, и у вашем Унутарњем Бићу.

И знам да је Акаша у вама,

 и да сте ви у Акаши!

Без те Једине Истине,

нема ни Живота са Смислом.

А Живот са Смислом јесте –

Живот у Вечности!

 

 

(ЛИРСКИ ФРАГМЕНТИ)

 

 

01

 

Жена је за мене била, и остала, велика тајна.

Велика тајна, у оном праизворном, праисконом значењу речи.

Што сам више откривао душу жене, то сам све мање знао о њој.

 

02

 

Што више знања, то више и незнања.

Како нараста сазнање и знање, тако нараста и незнање.

Једино што знам, што поуздано знам, јесте сазнање да је овај мој живот, ово моје рођење, почетак учења мојега.

Почетак учења које се никада неће окончати, и које никада не сме да се оконча.

Желим да се ово моје учење настави и у наредном животном току, као и у свим наредним животним токовима.

 

03

 

Ја сам песник ведске, хиперборејске културе; песник који размишља, мисли, осећа и живи срцем и душом.

Мој Пут јесте Пут срца.

 

04

 

Када говорим о жени, онда то говорим из срца, из душе, из ведсрбске душе која је сетна и онда када је најрадоснија.

 

05

 

На србским се свадбама, у времену када су Срби још били Срби, истовремено играло, певало и плакало.

Највећи србски ратници нису скривали своје сузе.

Умели су да заплачу, без стида и срама, и они ратници који се никога и ничега нису плашили.

Они ратници који су кроз живи огањ јуришали.

 

06

 

Сви древни спевови казују о плачу ратника.

У свим древним митовима и бајкама сасма је природно и да се највећи јунак заплаче.

 

07

 

Само је западна атлантистичка цивилизација (антицивилизација!), загађена јудео-кршћанством, створила лажни мит о мушкарцу тврда срца, о ратнику без љубави и милости.

Западни култ ратника-мушкарчине није ништа друго до култ човеколике звери.

Култ робота, киборга, зомбија.

Култ космичког чудовишта.

И зато та цивилизација мора да нестане, јер је неприродна и противприродна.

Цивилизација која је противна свим природним и космичким законима.

 

08

 

Србски патријархат није никада био јудео-кршћански патријархат.

Србски патријархат никада и није био патријархат у изворном појимању речи.

Србски је патријархат био ведски, хиперборејски, аријевски патријархат.

У ведсрбском патријархату жена је, поготову жена мајка, слављења као Божанство.

Жена је, напросто, обожавана.

Жена је била поштована, цењена, брањена и чувана, онако како се Лепота и Дивота брани и чува.

 

09

 

Када сам имао двадесет година, посетио сам деда (звали смо га ђедо!) горштака и ратника, који је, попут орла самотњака, боравио у високим стенама, и који никада није пожелео да сиђе у низину, јер је веровао да су људи који живе у низини и у градовима људи слабог карактера и никаквог морала, да су мекушци, љигави и никакви; да њима ништа не значи вертикала, већ да им је само важно да бауљају и гамижу по хоризонтали, и да пуне своје стомаке.

Деда је био сав у ранама и ожиљцима из трију ратова.

Упитавши ме, да ли имам ђевојку, па кад сам ја потврдно климнуо главом, отпочео је, шкрто као и сви расни горштаци, да беседи.

Ако си одлучио да се жениш, бирао је ђедо речи, онда мораш да знаш, и да памтиш, да је жена светиња.

Жена мора да се заслужи, а када се већ заслужи, онда мора и да се чува.

Ако ниси кадар да погинеш за своју жену, боље ти је да се и не жениш!

Онолико колико ти будеш поштовао и чувао своју жену, толико ће и жена тебе поштовати и чувати, а вас ће обоје онда и Небо и Земља чувати.

Жена се чува због Лепоте и Доброте, а за Лепоту и Доброту човек мора бити спреман и да погине.

 

10

Прошле су многе године, минувши као песнички сан, а ја у многим књигама које сам даноноћно читао, не нађох овако мудре речи.

Мудре речи мог ђеда, орла самотњака, који се давно преселио међу Галактичке ВедСрбе.

Не, ђедо није умро, он се само преселио из света у свет.

Преселио, зато што је Ведски Србин, Хиперборејац, Аријевац.

Колико Срба, данас, сме да изговори ове ђедове речи?

Колико Срба сме да стане иза ових ђедових речи?

Колико сам се пута, у глуво доба ноћи, иза сна будио, питавши се, да ли сам следио ђедов Завет?

Како ме ђедо види, и шта мисли о мени?

Једно знам, поуздано знам.

Када будем напуштао овај свет, и када будем стајао пред дверима Свароговог Ирија, да ће ме ђедо први сачекати.

И, мада је мене, из не знам којега разлога, од тридесет и троје унучади своје највише љубио, знам да ће, управо према мени, бити и најстрожији.

Да ли ће ме сачекати речима:

Добар си живот живео, соколе мој!

Поносим се тобом!

Или ће рећи: Срам те било, изроде ниједан!

Због тебе и у Ирију морам да се стидим!

 

11

 

У последње време, незналице и бесловесни, пишу некакве научне књиге о србском патријархату.

Толико сам се пута запитао, како може да пише књиге онај који мрзи свој род, своје племе, свој народ?!

Како уопште може да живи човек који мрзи?!

О србском патријархату пишу књиге они који појма немају о србском бићу, о ведсрбском аријевском бићу, али зато упорно пресликавају јудео-кршћански  декадентни патријархат на србско биће.

Праизворни ведсрбски патријархат јесте Јин-Јанг ранотежа између космичког патријархата и правасељенског матријархата.

 

12

 

Мушкарац који би ошамарио жену, није више сматран за мушкарца.

Такав се одмах брисао из књиге аријевских ратника.

Силовати и тући жену, то може само последњи изрод.

Таквога су отац и браћа одмах убијали.

Није требало нико други да му суди; одмах би му, по племенском преком суду, пресудили отац и браћа.

Такав је Закон важио мед ВедСрбима Аријевцима.

Тај Закон су и моји преци, горшатаци, Херцеговци, следили, поштивали и чували.

Ово данас што је од Срба остануло, то је скоро све сам стид и срам!

 

13

 

Жена је за мене била, и остала, велика тајна.

Тако на почетку записах.

И не само тајна, жена је за мене била, и остала,  Божанство.

Жена је оличење Лепоте на Мајци Земљи.

Оваплоћење Лепоте у ПраВасељени.

Нема лепшег створа, нема лепшег бића, у свим световима, од жене!

Онај ко је рекао, да ће Лепота спасити свет, слутим и осећам, да је мислио на жену.

Мислио је на жену, зато што је и њега жена спасавала.

И мене је вазда, на путима мојим, жена спасавала.

Да није било жене (а имам на уму све оне жене које су ме увек спасавале), многа племенита дела, можда, никада не бих учинио!

Ово је Истина, а Истина је Бог.

 

Мртви су одавно сви они који су желели да виде Србство мртво.

Све оно што је годинама празнословило о преумљењу Србства, само је себе преумило, и у ништавилу властитом свој псећи живот окончало.

Србство је данас јаче него икад!

Никада није било оволико пробуђених и освешћених Срба; никада више Свести о Србству него данас!

Сви врази и душмани Србства већ пуцају од беса, и сами себе прождиру.

Све враге и душмане Србства, Срби ће испратити на пут без повратка.

Наши душмани и врази могу имати сва оружја и оруђа света, али не могу имати Свест Богова и Предака наших.

По томе смо ми надмоћни у односу на све враге и душмане наше, који ће скончати у властитом калу и смраду.

Србска надмоћ све душмане Србства баца у очај и безнађе, јер је србска надмоћ понад сваке њихове тобожње надмоћи.

Све што је икада било србско, опет ће, и вазда ће, и заувек ће бити србско!

Тако је записано у Летописима Акаше, и тако мора бити.

Србство је данас јаче него икад!

Сви непријатељи србски мртви су одавно, само се лажно издају за живе.

 

 

Сета ме прати на свим путевима.

Од најранијег детињства, до дана дањег, сета ме прати на свим путевима.

Прати ме она танана, лепршава, ваздушаста, скоро неосетна, словенска сета.

Толико је лепршава, ваздушаста, паучинаста и танана, притајена и прикривена, та моја словенска сета, да често не знам, да ли је то сетна радост или радосна сетност!

То је, напросто, сета сетна и сетана.

Још нисам одгонетнуо, одакле долази, одакле извире, та моја сета без завичаја, та моја сета сетна и сетана, што ме сустопице прати на свим путима мојим кроз светове и векове.

Чини ми се, да је сета у погледу мојему, у очима мојим, у крви мојој, у души мојој; да је сета свуда –

у мени и око мене.

И када се смејем, и када певам, и када се радујем, гле! негде у дубинама бића мојега провејава она праискона, она прасловенска, она прасрбска сета без сврхе и смисла, сета без завичаја.

Ту танану и притајену праискону сету, открио сам у сваком расном Србину, у свакој расној Србкињи.

Сета је наша расна одлика: то је звездотисак наш, то је  светлосни запис ведсрбске хиперборејске расе.

Сетом смо обележени –

ко зна где и када, и од кога!

То је наш унутарњи –

душевни (водени и ваздушасти) жиг; жиг од самога Створитеља. 

По томе се препознајемо и распознајемо; по томе јесмо и бивамо.

Само још у Руса препознах ту праискону сету сетану.

У иних народа и племена нема те праисконе сете.

Нема је нигде другде, осим у Србској и Руској Души.

И пре свих сазнања и познања, наслутио сам и схватио, да су управо по тој сети праисконој, по тој сети сетаној, Срби и Руси – Народ Једне Душе.

А Душа је наша пресуднија од свега.

Не само што су Срби и Руси Народ Једне Душе, већ су и Народ Велике Душе.

Наравно да ја овде имам на уму само расне Србе и расне Русе.

Говорим о Раси, о чистој Раси.

Не говорим о оним Србима и Русима који нису чиста Раса.