Има тренутака,

кад човек спозна и осети сву беду света, и када му се учини, и причини, да је све у свету једна велика игра, и превара, без почетка и свршетка.

Има тренутака,

 кад човек појми и схвати, да је све у животу својему, од када зна за себе, чинио по нечијој замисли, намери и вољи, те да, уистини, никада и није бивало његовог слободног избора.

Има тренутака,

кад човек, у дубини бића својега, доживи вечност тренутка, и када, у исти мах, препозна јединство, и тајинствене оностране везе, свих ствари у свету и световима; када суштаством божанским у себи   освести, да ништа није онако како видимо и замишљамо, већ да постоје неке више тајне стварања, које ми никада нећемо нити открити нити, пак, докучити.

Има тренутака,

кад човек све види, све појима и све схвата, али ништа од тога никада и никоме неће умети да искаже.

 

Због издајства Србства и Србије, окоте пасји, нећеш горети само у Паклу, већ и овде на Земљи, за мало времена!

 

 

 

Ово су вам последњи часи!

 

И нема те силе на Земљи,

која вас спасити може,

од онога што вас чека!

 

А нећу да вам кажем –

шта вас све чека!

 

Од страха ћете –

силног и грозног! –

по стотину пута,

у дану једном –

вазда изнова –

умирати!

 

А знам да ћете

дуго –

дуго! –

у страху,

 све већем,

умирати!

 

И ма шта да чините,

или, већ, не чините –

ово су ваши

последњи часи!

 

Гле!

 као псине

сви ћете мрети –

по стотину пута

у дану једном! –

јер сте и живели

као псине!

 

Да, били сте,

и јесте –

псине!

 

 

 

Да ли памтиш,

и да ли још –

неким чудом

Божјим! –

можеш

да се сетиш

својих

Великих

Предака?

 

Оних,

који су ти

кроз векове

и светове

говорили –

да је страх

наш највећи

непријатељ,

и да нам све

патње

и све невоље

и сва страдања

овога света –

долазе од страха!

 

Откуда тај страх

у теби,

Србине, роде мој?

Кога се то

и чега

толико плашиш,

да  од силнога страха,

који ти у очима видим,

више не личиш

на себе

нити на Претке

своје?

 

Плашиш се

сенки и утвара;

плашиш се мртваца и мрца;

плашиш се србомрзаца

и човекомрзаца;

плашиш се изрода

и гада;

плашиш се лупежа

и блудника;

плашиш се малоумних

и бесловесних;

плашиш се –

ни сам не знаш више

ни кога ни чега!

 

Јадан ти је живот,

жив ми, Србине!

ако се ти још увек

живим назвати можеш!?

јадан ти је живот,

ратниче Србине!

ако се ти још увек

ратником назвати можеш?!

јадан ти је живот,

брате Србине!

ако тебе још ико

братом назвати може!?

 

Реци ми искрено,

страшљиви  Србине!

желиш ли да живиш

достојно човека

или да мријеш

попут псине?!

 

Узвини се, усправи се;

и протреси, и растреси –

страх одагнај!

И распали

мачем Божјим

од светлости!

Ове сенке и утваре;

ове гаде и изроде;

ове курве и протуве;

ову поган

од стрвина!

 

Па ћеш онда,

мој Србине!

да се Озго

с нова родиш,

с благословом

Вишњег Бога!

 

 

Када се осврнем око себе,

видим браћу и сестре у жалости;

 видим тужна и брижна лица;

 видим страх и немир

у очима људи;

 видим очај

и безнађе!

 

Када се осврнем око себе,

видим племе своје у оковима;

 видим земљу разорену;

 видим небо потавнело;

 видим поља

без ратара!

 

Када се осврнем око себе,

видим род свој већ разрођен;

 видим куће опустеле;

 видим црне гавранове;

 видим сиње

кукавице!

 

Када се осврнем око себе,

видим лепоту где је нема;

 видим доброту никад рођену;

 видим дивоту кроз облаке;

 видим Бога што се јавља,

над колевком, у вечерње;

а колевка пред колибом,

 из које се

песма чује!

 

 

Тек кад постанеш Неко, онда можеш бити и Нико!

Све док си Нико, ти све време машташ да си Неко.

Неко се не постаје у поседовању (овога или онога), у грабљењу и отимању (овога или онога), по звању и  имању (овога или онога); Неко се постаје у остваривању Бића својега и Суштаства, у бивању и бивствовању.

Таштина и пролазна слава света опсене не може те учинити Неким, већ те чини Никим и Никојим.

Све док си Нико, ти не знаш да си Нико; али, кад постанеш Неко, ти схватиш да си Нико!

Тада ти је, уистини, сасвим свеједно – јеси ли Неко или Нико!

Када Неко схвати да је Нико, тек тада несебично почиње да се жртвује за ближње.

Пробуђен и Освешћен Нико, све из Љубави чини; све више Љубави поклања.

И што више Љубави даје и поклања, њему се све више Љубави дарива и узвраћа.

Неко све за себе од ближњих присваја; Нико све од себе ближњима поклања.

Неко је Човек од Имања; Нико је Човек од Немања.

Нико је Потпун Човек зато што – Јесте; Неко је Непотпун Човек зато што – Није!

Људи никада не могу да схвате тако просте ствари –

да их, управо, оно што Имају, везује за свет опсене.

Ако Јеси, тада ти не треба ништа; ако Ниси, тада ти све треба.

Будући да ти све треба, ти све од ближњих и отимаш; све до онога трена Буђења и Освешћења, кад Бићем својим познаш, да ти, заистински, баш ништа не треба.

Ништа ти не треба, зато што си постао Нико, односно –

 онај који Јесте!

 

 

Ретки су они који знају,

да живети боље значи –

живети смисленије,

живети са Смислом!

У овом Добу КаЉуге, будући да не виде ништа изван, изнад и иза вештаства илити материје (зато што им је закржљало душевно и духовно биће, зато што је дошло до сужења Свести), замисао о бољем животу, људи, превасходно, везују за бесмислено и бесловесно гомилање материјалних добара, чији робови, на концу, и сами постају.

Још су Древни говорили, да они који не иду Путем Духа, бивају поробљени земљом (овде се не мисли на Земљу као Мајку нашу!), односно, потрошним и пролазним материјалним стварима.

Живети боље – то није количина беспотребних видљивих и опипљивих ствари, већ каквоћа живота са Смислом.

Древни су и овако говорили: Више вреди један дан живота са Смислом, него стотину година живота без Смисла!

У времену које само што није дошло, људи ће, уколико желе истински да живе (да живе у Истини!), морати поново да потраже давно изгубљени Смисао, зато што ће на Плавој Планети бити све мање како хране тако и воде за пиће, и што ћемо морати више да се хранимо Духом и Светлошћу, а мање тварном храном, да бисмо, у неко доба, могли да се уздигнемо на Пети ступањ духовног развоја Мајке Земље.

Грабљење, отимање и пљачкање природних добара, као и преобилно узимање хране (преједање и преждеравање) јесте последица људске бесловесности и неосвешћености, последица чији је узрок (и праузрок!) удаљавање од Створитеља и Великог Духа Стварања.

У крајњем случају, човек се не мери по ономе што има, већ по ономе што он (у Бићу и Суштаству) јесте!

Грабеж и отимачина, себичност и саможивост људскога рода, већ у овоме часу бива далека прошлост, само што то људи, прекривени копренама опсене, не могу својим закржљалим чулима (а лишени божанског унутарњег вида), да кроз сазерцање, у тишини, спознају и освесте.

http://www.youtube.com/watch?v=5tE3DynHPT4

Драган Симовић: ПРОМЕНИ СЕБЕ  (видео запис опремио Стари Словен)

 

Промени и освести себе, то је највише што можеш да учиниш, како у овоме свету тако и у свим иним  световима.

Ако промениш себе, променио си и свет.

Ако си ти бољи, и свет ће бити бољи макар за толико колико си ти бољи!

Бави се малим стварима, јер свет почива на малим стварима.

Живот је тренутак; ако не живиш тренутак, онда твог живота ни у бескрају времена нигде неће бити.

Зашто размишљаш о вечности, о вечноме животу, када је живот само овај тренутак?!

Наравно да си вечан, али вечан си само онда када живиш овај тренутак!

Ако ниси будан и свестан овога тренутка, онда се твој живот расплињује и распршује ни у шта, без сврхе и смисла.

Све је са смислом и сврхом, те ничега и нема без смисла и сврхе!

Да би учинио себе бољим и вреднијим него што јеси, мораш да сачуваш унутарњи мир.

Ако нема унутарњег смирења, залуд ти сва знања и сазнања!

Узнемирен дух води у бесловесност.

Узнемирен дух чини човека јаднијим од скота.

Човек може да поседује ова или она знања, ове или оне дарове Духа, али ако смирења унутарњег нема – тада сва та сазнања као и сви ти дарови Духа, губе сваки смисао и значај, јер човек није потпун ако у Духу не ствара.

А стварати се не може, ако смирења унутарњег нема!

Не размишљај о томе, да ће теби бити боље када свет буде постао бољим.

Запамти: свет никада неће постати бољим, ако ти сам не постанеш бољим!

Не очекуј, да ће теби бити боље –

 када твом народу буде било боље; када твом племену буде било боље; када у твојој држави, или било где другде у свету, буде било боље!

То се никада неће догодити, ако ти сам не постанеш бољи; ако се ти сам не промениш; ако ти сам не постанеш – Велико Биће Промене!

Промена света је већ започета, али са тобом и од тебе!

Промена света је започета онога трена, када си се ти пробудио и схватио, да све почиње

са тобом и од тебе!

 

 

 

Не обазирите се на Зло

које нараста у појавном свету, бивајући све осорније, дрчније и бучније, већ унутарњи поглед усмерите ка невидљивим световима, где Доброта у миру и тишини размахује своја исполинска крила, припремујући се на громовит, страховит и силовит удар којим ће, у трену једноме, са Лица Земље збрисати свеколику творевину Синова Зла.

Тај тренутак је сасвим близу, и скоро да се већ у ваздуху слути и предосећа, и стога не гледајте у Зло, него у Доброту која, попут ПраВасељене Светлости, већ запљускује Границе ЗорОбзорја, тамо где се преплићу, прожимљу и сплићу видљиви и невидљиви, појавни и непојавни светови.

Мењајте само оне ствари које можете да мењате; а ствари које не можете да мењате, смирено прихватајте; и бдијте над собом, и радите на себи, не страхујући и не стрепећи од онога што ће доћи (што мора доћи, и што је већ дошло!), јер није ни Богу Створитељу мило, да вас гледа плашљиве, страшљиве и збуњене пред сутрашњим даном.

Није довољно само да верујете у Створитеља свога, већ морате да имате и поверења у Њега; и није довољно само да имате вере и поверења у Њега, него морате и да Га знате, да Га упознате, те да Му се сасма смирено, и у љубави, предате, онако како сте се у детињству својему Оцу и Мајци предавали.

Када се вратите у то стање спокојства и блаженства детињег, тада нећете више бринути никакве светске бриге, но ћете бити усмерени и ужижени само на једно једино: да свој Завет са Богом

што боље испуните!

 

 

 

Важно је да схватите једно:

нико не може да утиче на вашу Свест, ако ви сами, свесно или несвесно, не пристанете на то!

Ваша Свест је само ваш избор; ваш поглед на свет је само ваш избор; ваша животна поетика је само ваш избор; ваш животни пут је само ваш избор.

Никакви глобалисти, никакви мундијалисти и никакви белосветски лакрдијаши не могу вас ни за јоту променити, ако ви сами не пристанете на то.

Ако ви знате ко сте, чији сте, одакле сте пошли и куда идете, како ико на свету може да утиче на вашу Свест о вашем Предању и Миту, о вашим Прецима и Боговима, о вашој Повесници и Паметарници, о вашем Пореклу и Источнику?!

Када то освестите једном, тада сте то освестили за сва времена!

Када то једном освестите, тада никакве владе, никакве политике и никакве идеологије не могу нарушити ваш унутарњи мир.

А ваш унутарњи мир, то је Живи Бог у вама, у Срцу вашему, у Бићу вашему!

Ви и Бог тада бивате Једно у Једноме.

Зато вам и поручујем: не стрепите и бојте се никог и ничег, јер где сте ви – ту је и Пупак Света!

А Пупак Света – то је Свест у вама, Свест која вас и чини Божанством у Створитељу.

Стога, цените Свест изнад свега и мимо свега, јер изван Свести ни вас нема, ничега нема!