У србском народу

мора да васкрсне Ведски Дух!

Да из пепела васкрсне Дух Веда, и да оживе Древна Знања наших Божанских Предака.

То нису Знања из Прошлости, како неосвешћени и бесловесни мисле, већ Знања из Звездане Будућности.

Управо у овоме времену, свуда у свету, преовладавају знања из далеке и мрачне прошлости; ариманска и чортовска знања човеколиких и мајмуноликих бића из доба пре појаве Звездане Расе.

Човечански дух у овоме часу јесте на најнижем ступњу у повесници Мајке Земље, из разлога што је човечанство из своје Свести давно потиснуло и избрисало Дух Веда.

Васкрснуће Ведског Духа у србскоме народу претходиће поновном рођењу Србског Бића.

Без поновног рођења Ведства, нема ни поновног рођења ВедСрбства.

Без Ведског Духа, Срби као словестан народ неће моћи да опстану, не само у овоме времену, већ и у свим будућим временима.

Ма шта мислили, или не мислили, Србству и ВедСрбству нема опстанка без Духа Веда!

Никакве туђинске религије и идеологије неће моћи да спасу и сачувају Ведско Србство.

Србски родољуби, ако јесу и бивају свесни својега ведског порекла, дужни су да се повезују са свим ведским народима, уколико истински желе да ојачају и Биће и Дух Србства.

Туђинске религије и туђинска учења нас ће до краја сатрти и затрти.

Не можемо да се спасавамо преко оних религија, које су нас вековима уништавале као словестан народ, као Звездану Расу!

Кршћанство и ислам подједнако су погубни за нас  ВедСрбе.

То је и Божански Песник Луче Микрокозме, који је нама био послан Одозго (од Ведских Предака), давно освестио, али га ми нисмо ни препознали нити разумели!

Његов стих, да су луна и крст два страшна знамена, и да је њихово на гробнице царство, ми нисмо препознали као ведски кључ, већ смо све до

дана-дањег (а недорасли Божанском Песнику!) погрешно толковали и тумачили.

Имамо истороднике свуда у ЕвроАзији, и морамо их препознавати; морамо се узајамно препознавати.

Наши најближи истородници на Западу обитавају на тлу Италије.

То су Венети, наши ВедСрби, који се буде и освешћују; који се ослобађају кршћанског и христијанског ропства; и који пишу повесничке књиге у Духу Ведске Истине.

Они нас буде ода вековног сна, и позивају под ведски стег, а ми никако да се ослободимо христијанских мађија и опсена!

Ми хоћемо и даље да се спасавамо луном и крстом, али нам тиме нема спасења!

Без Ведског Духа нама нема спасења!

 

 

 

Све је труло у свету,

и све је пред расулом и распадом.

Устројство овога света, овакво какво јесте већ вековима, мора да се распадне, растури и распрши, како би могло све ново да се васпоставља, ствара и гради, али из темеља!

Свет је у таквоме стању, да ту више нема никакве поправке.

Свако поправљање света, са оваквим ариманским и фаустовским устројством, са устројством рептилије и рептилофилије, само би продужавало муку и патњу словесних бића.

Тог свеопштег распада, неће ни Србија бити поштеђена; зато што је и у Србији једно те исто ариманско и чортовско устројство, преузето од западног фаустовског света; зато што и Србијом влада рептилија и рептилофилија.

Словестан и освешћен човек нема чега да се плаши!

Све је, већ вековима, водило ка овоме што је већ дошло, само што ми то, све до сада, до овога трена, нисмо примећивали, или нисмо желели да приметимо, познамо, схватимо и освестимо.

Свеједно!

Да би могло нешто ново да се роди, нешто старо мора да умре и нестане.

Старо мора да умре и нестане, јер заузима и простор и време ономе новом што чека да се роди.

То је Закон ПраВасељене: умирање старог и рођење новог!

Онај ко сазерцава Сварогово Коло изнутра (не извана, не споља!), одавно је свестан свега што се у свету и световима дешава.

Радујмо се рођењу новог, а не тугујмо за нестанком старог!

Не жалимо за ариманским устројством Србије, и не поистовећујмо устројство Србије са самом Србијом – са родном грудом, са Родином.

Устројство Србије није србско, није ведсрбско, није аријевско већ скоро стотину лета!

Већ од Првога светскога рата Србија и није србска!

Била је свачија и ничија, али србска никада у последњих стотину лета.

Та Србија је све била, само не србска радост, само не србска дика!

Та Србија је била, и до дана-дањег остала, само србска брука и србска срамота.

То је вама јасно, колико и мени.

Нова Србија се рађа, рађа се у Духу Стварања.

Сваки словестан и освешћен ВедСрбин види рођење Нове Србије, Ведске Србије, у вишим духовним световима, и стога је смирен и радостан.

Јер само смирен и радостан човек јесте истински жив човек!

Тамо где нема смирења и радости, тамо ни живота нема.

Било је време када сам и ја грешио (тога се времена присећате!), мислећи да нешто може да се поправи у устројству Србије.

А онда сам једне ноћи, изненада, примио поруку из Акаше, да Србија оваква каква јесте, са овим фаустовским устројством, мора да умре и нестане, да би могла Нова ВедСрбска Србија да се роди.

Од тога трена, освешћења и просветљења, пишем само ове и овакве песме!

Ово и овакво устројство Србије јесте смрт за све словесне и освешћене, за све самосвојне и самобитне ВедСрбе.

Ово и овакво устројство Србије, исисало би и последњи атом снаге словесног ВедСрбства.

Зато мора да нестане, и ево, већ нестаје!

У последње време већ је Србијом почео да се шири смрад унутарње трулежи.

То је онај смрад који није од овоземаљске нечистоће, већ од душевне и духовне нечистоте!

Све што рептилија и рептилофила предузима у спасавању овог и оваквог устројства Србије, само убрзава распад и нестанак фаустовске Србије.

Пустите их нека чине то што чине, јер то и није ведсрбска брига.

Србија која нестаје бејаше Србија блуда и разврата; бејаше Србија себичних и саможивих; бејаше Србија изрода и погани; бејаше Србија страве и ужаса; бејаше Србија фукаре и содомита; бејаше Србија стида и срама!

Зар онда треба жалити за нестанком такве Србије?!

Сваки се словестан и освешћен ВедСрбин, у овоме часу, у овоме трену, радује рођењу Нове ВедСрбске Србије, Нове ВедСрбије коју ће да води Велики Дух Стварања. 

 

 

 

Живот је откривање и посвећење Живота.

Само онај што се радује Животу, што љуби Живот, тај и живи Живот.

Живети Живот, значи бити у Животу, бити –

Сам Живот!

Посвећење Живота јесте Пут Живота.

Када говорим о раду на себи (као првом и једином Задатку нашему, у свету и иним световима), онда управо то имам у својим песничким јасновиђењима – посвећење Живота!

Посвећење све обухвата; у посвећењу се све садржи:

и откривање, и освешћивање, и одговорност, и радост, и љубав.

Све што сам чинио (и све што нисам чинио, а као да сам чинио!), на мојему Животном Путу, било је подређено посвећењу Живота.

Посвећење Живота јесте обожење Живота; посвећење Живота јесте превођење Живота у БогоЖивот.

БогоЖивот јесте Живот који заједно живе, у свакоме трену, Бог и Човек: Бог у Човеку, и Човек у Богу!

Посвећење Живота јесте унутарње откривање и препознавање Божјег Дејства и Божјег Суштаства у Самоме Животу.

Живот је Бог, као што је и Бог – Живот!

Никада нисам писао песме зарад самих песама.

Песме служе посвећењу и обожењу Живота.

Песме ме повезују са ПраИзвором Живота.

Док певам и пишем песме, ја Лице Божје изблиза гледам; у Лицу се Божјем и моје лице огледа.

Зато никада и нисам држао ни до својих песама, ни до својих објављених или необјављених књига.

Све моје објављене књиге одавно нису више моје!

Никаква признања, и никакве књижевне награде мене не занимају.

Важне су ми песме само док их стварам, док их исписујем, јер се у том часу, у том чину стварања, најлепше дружим са својим Створитељем.

Песму заборављам онога трена кад од мене оде.

Кад песма од мене оде, тада нову чекам; не песме ради, већ зарад дружења са Богом!

Сва би дела наша требало да буду посвећена Створитељу.

Да се унапред одричемо свих признања и награда за своја дела; да наша дела не буду наша, већ Божја.

Да заборављамо учињена добра дела, а да се само присећамо оних добрих дела која још нисмо стигли да учинимо.

Само тако наш ће Живот бити вечан.

И ако умремо на том Путу, наш ће Живот бити вечан!

Зато што је на том Путу посвећења само Бог – Стварност; а све друго, па и сама смрт, јесте привид и опсена!

 

 

Што те разбољева, то те и лечи.

Лек се налази у узрочнику болести.

Хомеопатија јесте управо то: истим против истог, клином у клин, узроком на последицу.

Немојте се много трудити да разумете туђице, на које све чешће наилазите (тобож, научне и стручне

појмове и изразе!), зато што те варварске, туђинске речи, саме по себи и саме собом), не носе никакво божанско дејство, а, да будемо искрени, ни неко дубље значење немају.

Све те речи звоне и звече, јер су празне, као и њихови словоклепци!

Заборавимо на ову збрда-здола склепану реч, и усредсредимо се, ужижимо се, на оно што нам се дешава.

А дешавају нам се и значајне, и важне, а и битне ствари.

Како да останемо слободни, достојанствени, самосвојни и самобитни у поробљеном свету?

Ово је питање свих питања у овоме тренутку вечности!

Рептилија и рептилофилија, преко своје војске (а има их на стотине милиона!), саздане од хуманоида и зомбија, већ увелико васпостатвља (заокружује!) своју планетарну Империју Зла и Таме.

Не смемо, попут ноја, да забијамо главу у песак; морамо јасно и самосвесно да сагледавамо стварност око себе.

Ако данас, и овога трена, не будемо будни (будни у ведсрбском значењу речи!), онда ћемо већ колико сутра остати без Себе!

Већ колико сутра нећемо бити Своји!

Поробљавање света и словесног човечанства одвијало се поступно, кроз многе векове, преко тајних братстава, црних, рептилијских братстава.

Ако се исто истим лечи, то значи, да се преко тајних братстава једино и можемо ослободити, не само ропства, већ и потпуног поништења нас као словесних бића!

Морамо да се препознајемо и удружујемо у Бела Тајна Братства.

Зашто у Тајна Братства?

Зато што ће вам већ у току овога дана забранити свако јавно удруживање и окупљање.

Зато што ће све јавно бити под будним оком рептилије и рептилофилије.

Њихови доушници, њихови војници, будно ће вас и мотрити и ослушкивати на свакоме месту и у свако доба дана, а да ви тога нећете ни бити свесни.

Немојте их напади споља, већ изнутра.

Ако их споља нападате, брзо ће вас открити и погубити.

Када их изнутра нападате, тада су немоћни да се бране.

Увуците се, тајно, у све њихове установе, у сва њихова  удружења, у све њихове организације, и рушите их изнутра.

Никада ништа у свету није уништенео извана, већ вазда и увек само изнутра!

Ведсрбски родољуби морају бити оштроумни, хитромислећи, довитљиви, проницљиви, свестрани, самобитни и, од сваког врага макар три пута лукавији!

Туците их, и дотуците, њиховим оружјем.

Будите, за наше душмане, космичка наспрамна огледала!

Нека се од вас – наспрамних огледала –

 одбије, и ка њима врати,

све оно што су на нас усмерили!

Клин се клином избија!

Све вам ово казујем стога, што знам, да долази тренутак када се нећемо више дописивати на овај начин, преко ове странице.

Зашто се нећемо овако дописивати?

Зато што ће и наши душмани почети да читају оно што вам у тајности пишем.

Све сте схватили, и разумели.

Ово су поруке, за нас, из Акаше!

 

 

Немате нацију, немате државу –

зато ви сами будите и нација и држава за себе!

Ово је време владавине корисних идиота, време дебила, медиокритета и простака.

Све нације су разбијене, све државе су разорене, и човечанство је поробљено на свим пољима и ступњевима.

Остаје вам само бескрајно пространство унутарњих светова.

Колико будете образовани, колико будете посвећени, колико будете освешћени, толико ћете и бити слободни!

Удружујте се са старим пријатељима, и пронализите нове пријатеље, стварајте и градите духовне заједнице, духовна језгра, тајна братства и сестринства.

Колико будете освешћени и самобитни, колико будете повезани и уједињени, толико ћете и бити слободни!

Сви су вас издали, сви су вас продали –

 од дна до врха и од врха до дна –

на свим пољима и ступњевима бивања и бивствовања.

Немате нацију, немате државу, немате народ, немате род, немате цркву, немате војску –

заиста, немате никога у спољноме свету ко би вам припомогао, ко би вас бранио, ко би вас заштитио!

Све образине су пале, све копрене су разгрнуте, све лажи су огољене, све установе су разорене, све вредности уништене, све земље опљачкане.

Постојите само ви, самосвесни и самобитни, у заједници, у братству са вашим пријатељима истородницима и истомишљеницима.

Ви сте последњи ратници светлости, последњи ВедСрби, последњи Санскрићани, последњи Аријевци.

Схватите то и прихватите, прихватите и освестите –

 и, бићете много јачи, много неустрашивији, много самосвојнији, много самобитнији!

Усамљени, ви сте много јачи, него што сте то били у болесној, лажној и трулој заједници; у заједници без Духа и Свести.

Усамљен човек јесте најјачи човек, каже једна ведсрбска мудрост.

Ово је време усамљених личности!

Кажем личности, зато што су у овоме времену само личности усамљене.

Усамљени су најбољи, највреднији, најхрабрији, најсамобитнији.

Персоне и особе нису усамљене.

Ено их у чопорима и крдима; ено их у марвеним торовима, ено их у јавним кућама, ено их у црквама и сектама, ено их мед војскама и слугама Великог брата – Великог дебила, Великог рептила!

Ено их без душе и срца, без ума и разума, без љубави и снова како живе (а боље да не живе!) задат и надзиран, не свој, већ нечији и ничији, бесловестан живот.

Вама се обраћам, ВедСрби –

Санкрићани, Стриборјани, Аријевци,

јер смо један Род, једно Братство,

 један Свет!

За нас је ово (ма како вам у први мах страшно деловало) један нови Почетак; за њих је ово (за сенке и утваре, за бездушне и безумне,за тамоњих од њих!) Свршетак Свих Свршетака.

Радујмо се новоме Почетку, Почетку Свих Почетака!

Сада макар знамо колико нас има – а довољно нас има.

Уз нас су Богови и Велики Преци!

 

 

 

Да смо ми, у самој суштини,

и поред свих вековних ратова, погрома и разарања, сачували Родну Веру ведсрбску, да ми, у ствари, ништа нисмо изгубили у својему Памћењу, упркос вековном покрштавању огњем и мачем, потврђују, између осталог, и наша лична имена, у којима је чувано и сачувано наше прасећање на живо присуство наших богова и предака.

Сада ћемо се присетити србских личних имена, мушких и женских, по богу Перуну.

У мојему племену Врањеши (од Врањих Срба, који су се расејали евроазијским пространствима –

од Хималаја, преко Персије,

до Херцеговине те југа ПраСрбије), често је мушко име Перун, али и женско Перуна и Перуника.

Затим имена: Перкан и Перкана, Перкун и Перкуна, Перо и Пера, Перко и Перка, Перуша и Периша.

(Перо и Пера није од туђинског имена Петар, како неки неупућени мисле, већ изравно од имена бога Перуна!)

Постоје и презимена изведена из Перуновог имена:

Перуновић, Перуничић, Перковић, Перкуновић, Перишић, као и презиме Громовић; будући да је Громовник једно од Перунових оностраних (мистичних и магијских) имена, изведено из својства и дејства Његовог божанства.

Наравно да ја све ово не пишем писања ради, већ с намером и сврхом, да се присетимо: ко смо, чији смо, и одакле смо!

И да почнемо да размишљамо о својим личним имена у светлу духовне науке, будући да само име носи неку  тајинствену и онострану поруку које ми, најчешће, и нисмо свесни.

Има једна ведсрбска пословица, коју би требало да запамтимо: Реци ми како се зовеш,

па ћу ти рећи ко си!

Мој пријатељ, посвећеник, хомеопата и исцелитељ, Владан Пантелић, говорио ми је, често, како само име, између осталог, упућује на предодређеност за неке врсте болести, као и да у самом имену постоји наговештај нечега тајинственог што се односи на карму илити усудбу.

 

У ведсрбском божишту (пантеону)

свако је божанство представљало по једно начело, по једно становиште, по један придев, по један угао посматрања, по једну одлику или особину, по једно стање свести, бића и суштаства Једнога Бога Створитеља.

Ведсрбско многобоштво јесте израз једног дубљег тајинственог (мистичног) и оностраног виђења,  појимања и сазерцања Живота и Стварања.

Сва ведсрбска божанства (мушка и женска) представљају и одсликавају, у суштини и суштаству, Једнога Бога – Творца свих бића и светова,

СвеБоха (Великог Триглава) који се пројављује у многим и различним видовима, стањима, расположењима, обличјима и образима.

Свако од божанстава јесте по једна сила, по једно дејство, по једна крепост, по једна особеност, по једно начало, по једно исходиште Створитељево.

Песнички речено, сва ведсрбска божанства бивају сустворитељи Створитељеви и саствараоци Великог Духа Стварања.

А сада да прословимо коју песничку реч о богу Дики.

Дика је бог крепости, врлина, достојанства, части, јунаштва и чојства.

Ово се тајинствено божанство прожима са многим божанствима ведсрбског божишта.

У ратничко доба Стриборије, Дика је био поистовећиван са Перуном, а у изузетним приликама, штавише, и са Сварогом, као и са СвеБохом –

 превасходно унутар касте ратника.

Колико је бог Дика дубоко проникао у србско биће, огледа се и у томе што у Срба постоје лична имена (како мушка тако и женска) по овоме божанству:

Дикан и Дикана, Дико и Дика, Дикосав и Дикосава; као и презимена: Дикић, Диковић, Дикановић и Дикосављевић.

За наше присећање – и оволико је довољно!

 

КАЗИВАЊЕ ПЕРУНА СТРИБОРОВИЋА

 

 

Сви наши снови, које искрено сневамо,

прелазе у једну Вишу Стварност.

Кад се једном окрене Велико Сварогово Коло, сви наши снови постају Виша Стварност, и ми бивамо управо онаквима каквима смо видели себе у сновима које смо на јави сневали.

Снови и мисли обликују свет у којему се рађамо.

Оно што смо јуче сневали и мислили, то је наша данашња Стварност, а оно што данас сневамо и мислимо, то ће бити наша сутрашња Стварност.

Сваки је човек оваплоћење својих снова и мисли.

Наша лепота, већ после тридесет и пете године, исијава и происходи, превасходно, из наших снова и мисли.

До тридесет и пете године, човек може да зрачи лепотом и без дивотних снова и мисли, и без дивотних наума и намера, али после тог доба, његова ће плотска лепота зависити искључиво од његових снова и мисли, од његових речи и осећања, од његових наума и намера, од његових свеколиких дела.

После тог доба, наша плотска лепота бива посве усаображена са нашом Душом!

На лицу човека у зреломе добу, огледа се његова Душа.

У очима човека у зреломе добу, виде се јасно све његове мисли и намере, сви снови његови, као и сва дела његова, минула и будућа.

Ово су Тајна Знања Белих Сура, Знања која у своме Унутарњем Бићу може да открије сваки ВедСрбин Санскрићанин.

Ова се Тајна Знања не стичу у школи, нити се у књигама налазе; до ових се Знања стиже само на Унутарњем Путу Светлости.

Древни су говорили, да већ после тридесет и пете године, наше плотско (вештаствено) тело почиње убрзано да сахне и вене (само од себе и само по себи), те да животне сокове и животна дејства морамо да призивамо из наших виших – душевних,

духовних и умних тела.

Постоји ПраИзвор Светлости; и постоји ПраИзвор Таме.

Једни се после тог животног доба окрећу ка ПраИзвору Светлости, а други се окрећу ка ПраИзвору Таме.

Када се загледаш у два човека у зреломе добу, јасно ћеш на лицу и у очима видети који се од њих определио за Светлост, а који за Таму.

Људи окренути ка Тами могу дуго да поживе у овоме свету; могу бити и дуговеки; штавише, могу и дуже да поживе од оних који су окренути ка Светлости, али такви, на концу, у овоме свету потроше сву благодат Створитељеву, сва божанска животна дејства, све божанске животне сокове, и са овога света одлазе као опна, као љуштура, као утвара и саблазн пустоши.

Није дуговекост мера живота, већ каквоћа живљења.

Боље је у овоме свету поживети четрдесет година у Светлости, него стотину и четрдесет година у Тами!

Живот у Светлости јесте Истински Живот, а живот у Тами јесте сеновито опонашање и опсена живота.

Живети у Тами, значи затварити (из дана у дан, из часа у час) сва врата, и све тајне пролазе према Светлости и ПраИзвору Живота, и своју Бесмртност преводити у смртност, а своје Божанство низводити у космичку црну рупу, у метафизичку студен и таму.

 

 

Освешћено родољубље илити самосвесни национализам јесте будућност србског народа.

У времену које је дошло, у којему обитавамо, србски народ неће опстати, неће постојати и бивствовати, уколико не развије, и на највиши ступањ Стваралачког Духа Народа не узнесе, освешћено родољубље илити  самосвесни национализам.

Освешћено родољубље мора бити свенародни покрет, на чијему ће челу стајати србско духовно племство (више волим да користим србску реч племство, уместо варваризма елита!), племство саздано од узвишених замисли и божанских визија.

Самосвесни родољуб илити самобитни националиста мора бити словесна и самосвесна личност; личност, а не персона илити индивидуа, у изворном значењу речи.

Таква личност мора бити, како су Древни подразумевали, истински ратник светлости!

Шта значи бити ратником светлости?

Бити ратником светлости значи, бити достојан, достојанствен, узвишен, племенит, доследан, одговоран, неустрашив и пожртвован.

Ратник светлости мора бити на бранику свих праисконих, универзалних, космичких и духовних вредности које се откривају и препознају у Бићу Народа.

У Новоме добу (кад год говорим о Новоме добу, вазда имам на уму ведсрбско, санскрићанско, свесловенско Ново доба Духа Стварања, што је посве опречно Новоме добу глобалиста и мундијалиста!), међу родољубима илити националистима, неће више бити поделе на левицу и десницу, будући да ће словесни и освешћени националисти објединити све правце, све идеје које су битне и важне за духовни и сваки други развој, како заједнице тако и јединке.

Друштво освешћених националиста подразумева да се сви жртвују за све; да јединка служи заједници, али и да заједница, истовремено, истом мером узвраћа јединки, да припомаже духовни развој јединке.

Нема словесних и здравих заједница без самосвесних и самобитних јединки; а самосвесна и самобитна јединка мора увек бити стваралачка личност; личност чији је путоказ навише – вертикала илити божанска усправница.

Словесни и самобитни родољуб, држећи се вертикале, никада неће из свог видног поља да искључи хоризонталу – напротив!

Само онај ко се држи вертикале, моћи ће помно и самосвесно да надзире свеколико окружење у простору и времену.

Родољуб илити националиста није примитивац, простак, дивљак или варварин – напротив! националиста је високо уздигнута, самосвојна и самобитна личност; националиста је онај који се за три копља уздиже понад свих глобалиста и мундијалиста, понад свих интернационалиста и космополита – у сваком погледу, и на свим пољима Стваралачког Духа.

Само са овим замислима, промислима и визија, а на Путу Светлости, србски ће народ испунити и остварити своје божанско посланство у Новоме добу Духа Стварања.