Category: СВЕ ОБЈАВЕ
Драган Симовић: МОРАМО ДА ПОБЕДИМО!
Преузми књигу Драгана Симовића
ТАЈНЕ НЕБА / ВИЗИЈЕ МИЛОЈКА КРЕМАНЦА
http://dzonson.wordpress.com/2012/03/04/dragan-simovic-knjiga-tajne-neba-vizije-milojka-kremanca/
Књига је први пут објављена 1992. додине, и од тада је доживела десетак различних издања.
Ми морамо да победимо, зато што је тако записано у звезданим јатима; зато што је тако записано у нашим душама; и зато што је тако записано у Језгру Суштаства Живота!
Ми морамо да победимо, зато што је то наша Света Дужност; зато што је то наш Божански Задатак; зато што је то наш ПраИскони Завет са Великим Прецима!
Ми морамо да победимо, и стога, што другог Пута немамо, што другог Избора немамо –
ако желимо да опстанемо, ако желимо да бивствујемо, ако желимо да живимо!
Ако ми не победимо њих, они ће они победити нас!
Ако ми не победимо њих, онда ћемо ми бити побеђени од њих и, не само побеђени, већ сатрти и затрти –
за сва времена, за све векове!
Немојмо се заваравати, наши вековни врази немају милости, немају самилости, и немају душе!
Они су потуљени, подмукли, лукави, превртљиви, кривоверни и, надасве, погани и зли!
Има доста речи, доста израза за њих, али, ја их, ето, из неког својег, песничког разлога и увида, зовем рептилијом и рептилофилијом.
Рептили су гмазови, водоземци, змије, крокодили, гује, гуштери и свеколика ина сеновита гамад у људскоме обличју.
Они су приграбили сва блага овога света.
Ко су они; ко је та рептилија и рептилофилија?
Они су банкари и банкстери; они су индустријалци и бизнисмени; они су оних три посто највећег људског изрода, највеће људске погани, највеће људске фукаре коју је словестан свет икада видео!
Са становишта Духовне Науке, рептилија нема душу, нема божански запис у свом бићу (јер ни бића нема!), нема божанску искру у језгру душе (а како ће да има, кад ни душе нема!), већ су то мрачни ентитети из најдоњих светова Стварања, који су људско тело, на неко време унапред одређено, позајмили или преотели као возило, за дејствовање у овоме свету.
Ја знам шта вас збуњује; вас збуњује позитивистичко и метеријалистичко учење које је кренуло са Запада пре триста година.
Наравно, и то је учење од рептилије и рептилофије.
То учење је са сврхом створено и у свет изаслано.
То учење је било претходница поробљавања Ума и Духа; то учење је имало задатак да успава Божанско Биће, да опије Свест и Свесност у човеку, у човечанству.
То учење је одвојило човека од Извора Живота и ПраИзвора Знања, бацивши га у каљугу (у КалиЈугу!), да се ваља по блату, да се ваља по гноју и смраду скотског и бесловесног света.
Дошао је тренутак буђења, освешћивања и препознавања.
Напросто, морате рептилију да видите и препознате као рептилију!
И само то виђење рептилије као рептилије јесте наша велика победа!
Не мислите, ваљда, да су они банкстери, да су они мултимилијардери, да су они велики индустријалци, који владају светом, словесна и божанска бића?!
Не, и по стотину пута не!
Они немају душе, немају милости и немају љубави.
Штавише, они и не знају шта је љубав!
Уистини, они су сенке и утваре из најмрачнијих доњих светова.
Они се хране нашом патњом, они се хране нашом муком, они се хране нашим страховима, они се хране нашим болима.
Рептилофилију представљају они људи божанског порекла, који су пристали (зарад варљивог блага овога света!) да раде за рептилију, да буду њени чувари, кључари и тамничари у Тамници Великог Рептила.
Србија је пуна рептилофилије –
од разноразних невладиних организација и медија, па све до самога врха власти – до Владе!
Свест и СамоСвесност јесте једино наше оружје и оруђе у овоме судбоносном рату против рептилије и рептилофилије.
Зашто једино?
Зато што другог оружја и оруђа за одбрану немамо –
зато што немамо ни Државу, ни Владу, ни Војску!
А и да имамо, Свест је, ипак, најбоље и најпоузданије оружје и оруђе у свим ратовима, у свим борбама и у свим биткама, на свим пољима бивања и бивствовања.
Знам, одавно знам, да је свакоме од вас, да је свакоме нас, уистини тешко, веома тешко, и да бива све теже; али, ако се, макар, на Пољу Свести и Свесности не саберемо, не удружимо, не ујединимо, ако не створимо Одбрамбено Духовно Језгро (Егрегор!), онда ћемо сви ми бити жртве Великог Рептила, који смера да нас уништи и поништи, не само у овоме времену, него и у свим минулим и будућим временима.
Само ће Будни и Освешћени бити спасени!
Срби су Древан Народ, Срби су Ведски Народ, Срби су Народ Божанског Порекла, и зато морају да победе!
Ја верујем, верујем и знам, да ће Срби, да ће ВедСрби и овога пута да победе, онако како су побеђивали кроз векове и светове.
Да победе!
Јер другог Избора немају, јер другог Пута немају!
И мени је, као и вама, веома тешко.
И мене притискају одасвуда.
И мене посећују утеривачи дугова; и мени плене ствари по кући због неплаћених рачуна; и мени и мојој породици прете банкстери и рептилофили, али се свим Бићем и свим Суштаством својим борим, онако како су се и моји Велики Преци борили.
Све те муке и невоље свагдање (и свакидашње) морам да збацим са себе, са својега Бића, да бих могао словесно да пишем ово што сада читате, да бих могао да стварам.
Јер, ако не стварам, ако престанем да стварам, онда сам побеђен, онда сам мртав!
Верујем, верујем и знам, да ћемо победити, да морамо победити.
Срб увек и вазда побеђује!
УБСКА ПОСЛАСТИЧАРНИЦА „КОД ЧОКАЛИЈЕ“
пише: Миша Матић
Налази се између три области, посавске, посаво-тамнавске и колубарске, на две реке Убу и Тамнави, уз село Ба, једино насеље у Србији са два слова у називу. Нешто је ближи Ваљеву него Шапцу, као и Коцељеви него Владимирцима. Највероватније је постао у време словенског кнеза Коцеља, по коме је име понела оближња Коцељева, док је Уб према легенди име добио по Коцељевом брату Славољубу, од чијег имена су остала само последња два слова „уб“. Име града Уба се први пут помиње у време владавине деспота Стефана Лазаревића 1426. године у уговору потписаном између деспота Стефана и угарског краља Жигмунда.
У време детињства мајора и четничког војводе Воје Танкосића, проведеног у Убу, а пре председавања српском владом убљанина Светомира Николајевића, Уб крајем 19. века добија своју прву посластичарницу. Отварају је Сибиновићи, досељеници из Јужне Србије, коју данас зову Македонија. Тада је тај српски крај припадао Отоманској царевини. Многе породице из тог краја су бежале од Турака у ослобођену и независну Србију, налазећи у њој мир, посао и нови дом.
Дигитална копија Ђенералштабне карте Србије. Карта је штампана у Београду 1894. године, у 94 секције, са топографским кључем и у размери 1:75.000. То је прва специјална војна карта Србије која је штампана у земљи. Карта је штампана у Београду 1894. године, у 94 секције, са топографским кључем и у размери 1:75.000. То је прва специјална војна карта Србије која је штампана у земљи.
Први призводи који су освојили Убљане били су кисело млеко и боза, које су браћа Цветан и Трајан Сибиновић разносили на леђима и продавали по вароши. Породица Сибиновић је у својој посластичарници „Код Чокалије“ производила ратлук, ораснице, рибице,суџук, алву, ливени шећер у разним облицима, претечу данашњих лизалица и остале слатке оријенталне производе, а највећи успех су постигли са производњом свилених бомбона. Цветанови синови Стојан и Петар наслеђују радњу у данашњој улици Краља Петра 25, која је од 1934. носила име Витешког Краља Александра Ујединитеља, који је те године убјен у Мрсељу. Те исте године умире и Стојан Сибиновић од последица ране коју је задобио на пробоју Солунског фронта. Из тог рата вратио се окићен са две медаље за храброст. 16 година је Стојан живео са отвореном раном, носећи је као успомену на битке за ослобођење отаџбине, у којима су учествовала оба брата Сибиновића, Убљани, досељеници из Мађедоније, Чокалије…Срби. О Стојану Сибиновићу највише говори податак о његовом погребу, коме су присуствовали сви учитељи, ђаци и послужитељи свих школа из Уба и свих села Убске општине. Са бројем присутних Убљана на једном погребу може се само упоредити сахрана председника општине из 70-их и 80-их година Мирослава Селаковића Фаље, који је 1983. умро под неразјашњеним околностима након посете Драгослава Драже Марковића Убу. Његовој сахрани присуствовало је око 3.000 грађана Уба и околине.
Зграда поште на Убу
Није било вашара, панађура или каквог масовнијег догађаја у Србији да Сибиновићи нису имали своју тезгу за продају слаткиша. Између два светска рата, 1920. почели су и производњу сладоледа. После кафеџије Добросава Марјановића, чија кафана „Мајдан“ и даље постоји, отварају другу ледару на Убу. Уочи каквог сајма и вашара запошљавали су и по 30 радника у својој радњи и радионици. Посао се ширио, и после смрти Стојана, па је у Тврдојевачкој улици ( данас Првомајска ), на старој Великој пијаци на Убу, где се данас налази парк и трг, његов син Живорад Жика Сибиновић, рођен 1912. сазидао приземну зграду 40 метара дугачку и 5 метара широку. Кренула је и производња и продаја на велико. Уочи шабачког или тополског вашара радило се и дан и ноћ. Сибиновићи су постали виђенији грађани Уба. Иако је било и богатијих људи и већих газда, суграђани и мештани околних села радо су долазили на рад код ове породице. О квалитету производа посластичарнице „Код Чокалије“ најбољи показатељ је лиценца из 1956. године, коју је Живорад Сибиновић дао фабрици „Таково“ за производњу бомбона и ратлука који се и дан данас по њој производи.
Дошао је рат. Сибиновићи нису били ни на једној страни, гледали су да извуку живу главу. Комунисти 1941. убијају једног Немца, што је главом платило 100 Убљана, а нешто касније су Немци на пијаци обесили комунисте Светислава Поповића и Добросава Симића, а 1942. на територији Уба ухваћени су надалеко чувени комунистички зликовци Штефан Борота и Јозеф Мајер, који су пре тога у Дивцима претестерисали председника општине Велисава Петровића. Власт у Убу се смењивала између немачких и љотићевских снага, док је град у два наврата нападнут од стране јединица ЈВуО, ђенерала Драже Михаиловића. Тамнавским корпусом ЈВуО, са седиштем у Убу, командовао је мајор Владимир Лале Комарчевић, док је у непосредним акцијама око Уба главну реч водио поручник Будимир Буда Босиљчић.
Масовно страдање грађанске класе и домаћина и газда из околине Уба почело је од септембра 1944. Прогон грађанске класе у Убу почео је убиством жене трговца Ћираковића. Он је тог дана побего из куће, налазећи уточиште негде у Војводини, али је страдала његова жена .Њу је на кревету заклао партизан Станко звани Фрез, док се њено двоје деце крило под креветом на коме је она испустила душу под камом нових ослободилаца. Према речима старих Убљана, уз Фреза, у ликвидацијама су предњачили браћа Предраг и Берислав Тешић, Зоран звани Баца и Боца Танасијевић
Жику Сибиновића су са осталим грађанима Уба мобилисали и упутили на Сремски фронт, а Жика се у Уб враћа и као ослободилац Београда и припадник 1. пролетерске бригаде.. Није прихватио, да се активира у јединицама КНОЈ-а, јер му нису дозволили да слави крсну славу. То му је био довољан разлог за непридруживање војним формацијама нових властодржаца. Од 45. комунисти формирају цивилну власт, а на челу општине Уб постављају Крстивоја Џајића из Памбуковице, који се са женом Видосавом и сином Драгољубом усељава у кућу Сибиновића у Краља Петра 25. У тој кући му је рођен и млађи син. После се одселио у стамбену зграду преко пута Убаче, која је изграђене на месту где се налазио биоскоп, изграђен још 1920. године.
Сибиновићима је конфискована имовина, али је радња остављена у поседу. Означени су као противници нове власти и њихове идеологије. Прво им је отета кућа коју су Сибиновићи дали у закуп трговцу Раји Лазићу, оглашеном за народног непријатеља и ту се отвара државна апотека, а после 1965. та кућа прелази у имовину предузећа Тамнава у чијем је поседу и данас. Милошу Селаковићу, оцу потоњег председника општине Мирослава, званог Фаља, отет је рудник глине у оближњој Слатини. Уследиле су уцене, ситне отимачине, пљачке и изругивања. Ипак радња у Краља Петра и локали у Тврдојевачкој улици су радили и могли да одхране Живорада и његова три сина. Тако је било све до 1948. Летњег дана у време кад се појавио нови непријатељ Броза и његових следбеника, тзв. ибеовци, пред зграду са 6 локала Жике Сибиновића дошао је председник Крстивоје уз пратњу већ поменуте браће Тешић, Баце и Боце, који су му намтнути, иако није делио њихов револуцијонарни карактер . Ту је затекао Жику у послу. Прекидајући га, каже му показујући на објекат од 200 квадрата:
– Овога до сутра увече има да нема!
Не схватајући речи човека који му је на силу усељен у кућу, Жика упита:
– Крстивоје, чега да нема?
Крстивојев одговор је био језив:
– Ове зграде и ничег твога овде! Ако не срушиш, знаш шта ти следује.
– Знам….
Оде Жика до куће, да позове пријатеље, да му се нађу у помоћи. Дошло је 12 кола са 12 пари волова и толико рабаџија, Жикиних пријатеља и сарадника, које је он задужио у претходном времену. Нису му заборавили. Још двадесетчетворица су дошла да раде, носе и руше Жикину зграду. Са Жикиним алатом. Како је наредио председник општине Крстивоје Џајић, тако је и било. Целе ноћи су преносили иметак Сибиновића, а сутра дан рушили. До сутра у пет поподне није више било ни камена на камену. Ништа не оста од оног што је стварано у четири генерације Сибиновића. Све је стало у 12 воловских кола. Не постоји ни један документ о наредби рушења, само усмено сведочанство које није нестало ни после смрти Живорада Сибиновића 1992. године.
Београд. 28. март 2013.
Драган Симовић: О ЗНАЊУ КОЈЕ ЧОВЕКА ОСЛОБАЂА
Знање човека чини Богом.
Незнање човека чини животињом.
Знање човека чини бесмртним.
Незнање човека чини смртним.
Знање човека чини неустрашивим.
Незнање човека чини страшљивим.
Отац свих греха, и Мајка свих порока –
јесте незнање!
Ово су стихови древног ведсрбског песника, урезани и урисани на буковим таблицама, пре тридесет и седам векова.
А као да су данас резани и рисани!
Ми живимо у времену када светом влада незнање.
Звучи противуречно, можда, сулудо и бесловесно, али је истина сушта, да је данас у свету мање суштинских и суштаствених знања, него икада раније у повесници човечанства.
Техничка и технолошка знања нису никаква знања.
То су знања робота, рачунара, строја.
Та знања не вреде ни жижљива боба!
Ни информације нису знања.
И то је ствар ове направе којом се служим, у овоме часу, док вама исписујем и прослеђујем ово песничко писаније.
Која год знања да поменемо у савременом свету, сва су та знања под знаком питања.
Сва су та знања варљива, непостојана и сумњива.
Сва та назови знања савременог света –
јесу пуке претпоставке, пука нагађања.
Ничег ту извесног ни суштаственог нема!
Знање је само оно Знање које човека води ка Створитељу, ка ПраБићу, ка ПраСуштаству.
Знање је само оно Знање које човека обесмрћује.
Знање је само оно Знање које ослобађа човека свих веза и уза за трулежни вештаствени и материјални свет – за свет сенки и утвара!
Знање је само оно Знање које ослобађа човека свих предрасуда и опсена, свих омаја и варки – Знање које човека чини бићем слободним и суштим.
Знање је само оно Знање које води човека до познања Љубави као највеће Силе, као највишег и најбитнијег Дејства у свим видљивим и невидљивим световима.
Знање је само оно Знање које преко Срца и Душе прелази у Стваралачко Осећање.
Јер, тек у Стваралаштву и Стварању, човек се од животиње уздиже до Бога, постајући и бивајући
Богом-у-Богу!
Свет је поробљен због незнања.
Србија је у ропству зарад незнања.
Сва страдања србска последњих векова јесу због незнања, и само због незнања!
Да смо у Знању, и да живимо Знања, не бисмо ропства допанули.
Сва она знања, којима се дичимо, падају у воду, ако се ми можемо купити и продати!
Човек од Знања – нити се продаје, нити купује!
Он је као стена – постојан и стамен.
Он није би богат ни сиромашан; он, напросто – јесте и бива!
Он живи да би стварао, и ствара да би живео са сврхом и смислом.
Ако човек не живи са сврхом и смислом, онда он и не живи!
Живот без сврхе и смисла јесте илузија илити опсена живота.
Људи који живе без сврхе и смисла јесу себични и саможиви.
Себичност и саможивост, грабеж и отимачина јесу одлике бесловесна човека; човека који у својему незнању, у својој тами, у својим опсенама, умишља да је неко и нешто, иако у дубини својега бића слути и наслућује, да је нико и ништа, да је сенка и утвара.
Само човек од Знања може бити узвишен и племенит, несебичан и пожртвован.
Само човек од Знања бива одговоран пред Богом, пред Природом, пред Животом и пред ближњима.
Одговоран човек јесте онај човек који одговара Богу, који слови са Богом и који као одговоран
бива Једно-у-Богу.
Човек од Знања јесте Стваралац.
Човек од незнања јесте потрошач.
Потрошачко друштво јесте друштво паразита и дебила.
Велики Рептил, којега још зову и Велики Брат, ствара планетарно друштво паразита и дебила.
Друштво паразита и дебила јесте друштво успаваног крда и чопора које само себе води на кланицу.
Људи су тако дубоко пали у незнање, да већ и не знају да постоји Знање!
Драган Симовић: О СНОВИМА И СНЕВАЊУ
Оно што сневаш, то јеси ти!
Оно што ниси сневао, то ни имати нећеш, то ни бити нећеш!
Какви су ти снови, такав и сам биваш!
Сневање је једнако стварање.
Не можеш стварати, ако не умеш да сневаш.
Највиша сушта и битна Знања долазе из снова.
Уистини, та Знања долазе преко снова, јер смо путем снова са ПраИзвором повезани.
ПраИзвор јесте Језгро и Акаша –
Сушто и Битно!
Преко тих Знања ми смо са Небом повезани!
Преко тих Знања ми смо са СвеБохом повезани.
Преко тих Знања ми смо са Једним
Суштим повезани.
Знања која не примамо преко снова, нису сушта и битна знања.
То су знања што долазе из ума преко мисли наших.
То су знања која нас са светом повезују, али нас и за свет везују!
Бити везан за свет, значи бити везан за смртност и трулежност.
Бити везан за свет, значи бити поробљен светом!
Већ вековима, гле, мрачни владари овога света, преко лажних учења и још лажљивијих учитеља, људе одвикавају од сневања, кажњавају због сневања!
После многих векова, људи су се већ и сами одвикли од сневања.
Већ и сами себе кажњавају због сневања!
Све религије овога света забрањују сневање.
Све школе овога света забрањују сневање.
Сви учитељи овога света забрањују сневање.
Зато овај свет и јесте свет робова.
Они који су, давно негда, наумили да владају овим светом, знали су на шта ваља ударити!
Кад људима укинеш снове –
све си им укинуо!
Кад људима укинеш снове –
на све ће пристати!
Кад људима укинеш снове –
онда то више и нису људи,
већ крдо које само иде на кланицу!
Родитељи, будни и словесни!
Учите своју децу да сневају,
ако желите да ваша деца
буду деца Неба и Светлости!
Драган Симовић: ВЕРТИКАЛА РАТНИКА / СВАРОГОВ ПУТ СВЕТЛОСТИ (ВИДЕО)
http://www.youtube.com/watch?v=ZEfzy0rYBVY
СВАРОГОВ ПУТ СВЕТЛОСТИ
Вертикала ратника чини ратником.
Будност и свесност, свесност и самосвесност.
Знање и вера, вера из Знања.
А то и јесте Пут Светлости.
Без Овога нема ратника.
Заиста, нема несувислог и бесловесног ратника.
Ратник је увек и вазда Посвећеник Духа.
Ратнички народи јесу словесни и самосвесни народи.
Зато што ратнички дух происходи из Духа Свести.
Оно што светина назива ратништвом, то је само дивљаштво и варварство.
ВедСрби су ратнички народ.
Сем Срба, у окружењу, на Балкану, нема ратничких народа.
Има дивљих, крволочних и варварских народа, али то нису ратнички народи.
То су хорде, чопори и крда дивљих зверова.
Дивљаци и варвари немају будућности, јер немају ни прошлости нити садашњости.
Дивљаци су само сенке и утваре.
Без Духа Великога ничега нема.
Зато ће у времену долазећем нестати сви дивљи крволочни народи.
Јер Мајка Земља неће више да трпи дивљаке и варваре.
Јер ПраВасељена неће више да трпи дивљаке и зверове у људскоме обличју.
Ни Велики Створитељ неће више да трпи бића која руше Ред и Поредак.
Време долазеће јесте време Будности и Свести.
Све друго је опсена и омаја.
Опсена и омаја светине бесловесне.
Само Будан и Свестан Србин јесте Србин.
Успаван и бесловесан Србин не може бити Србин.
Од успаваних и бесловесних Срба остаће само љуштура и грозота пустоши.
Будни и Самосвесни Срби дошли су, долазе, и долазиће из Будућности Великог Духа Стварања.
Није важно колико их сада има, битно је колико ће их бити.
А биће их више него што и замислити можемо.
Вертикала је усправница, божанска оса.
Вертикала није ни лево ни десно; ни левица ни десница.
Вертикала је средиште, Сварогов Пут Светлости.
У времену долазећем битно је дејствовати из Поља Свести.
Ништа у спољном, ништа у вештаственом, ништа у појавном.
Наши душмани и врази морају бити побеђењи у Унутарњем, у Духовном.
У појавном, материјалном свету, заиста, ратоваће још само сенке и утваре.
Они који не знају за Закон Карме, они који не познају Закон Сетве и Жетве.
Што више и жешће буду ратовали, све ће дубље тонути у Таму и Ништавило.
Нестаће сви они који буду ратовали у видљивом и појавном, нестаће као да их никада ни било није.
Будућност Срба и Србства јесте у Будности и СамоСвести.
Срби су од ПраВасељене давно изабрани, и одабрани, за посвећене ратнике у Духовним Сферама, у Пурпурној Сварги Свароговој.
Духовни ратници нити гину нити умиру; они само прелазе из Сфере у Сферу, из Света у Свет.
Духовни ратници јесу посвећеници Великог Духа Стварања, и стога су бесмртни и вечни.
Драган Симовић: О ЈЕДНОМ ДЕТИЊЕМ СНУ О СЛОБОДИ
За Ј. М.
и све ине душе
из мојега песничког
звезданог јата!
У детињству сам волео да посматрам орлове, лежећи на присојној страни пропланка, и зурећи у праискони плаво и дубоко небо.
Знао бих часима да зурим у два орла, што плове, вијају и круже, по плаветнилу неба, између белих облака у трку.
Модре и зелен-модре букове шуме унаоколо, као водеан зелени и прозрачни, а горе плаво небо, да плавље не може бити!
У том плаветнилу, што плавље не може бити, два светлећа и јасна орла у царству дивоте и слободе.
Бити орао, значи бити слободан!
То је прва мисао која се мени, детету од пет година, у трену јавила.
Та прва мисао, остала је у мојему срцу, у мојему бићу, уписана за сва времена, за све векове.
Слобода је за мене, одувек и заувек, била услов свих услова, почетак свих почетака.
Још тада сам појмио и схватио, да само онај ко је слободан, може бити свој, може бити – Све!
Због те праисконе љубави према слободи, био сам кажњаван, свагда и вазда, од првога разреда основне школе, па све до дана дањег.
Никоме људи, ума и срца поробљени људи, не завиде толико, завиде до нетрпељивости и мржње, као слободном човеку!
Слободан човек нигде у свету, нигде мед људима, нема прибежишта ни уточишта.
Слободан човек, духом и срцем слободан човек, нигде, и никада, и никоме не бејаше драг гост, па ни на дому родитеља својих.
Све што сам доцније на својему животном путу чинио и стварао, било је у знаку овог праисконог сна –
сна који сам, негда давно, у једном ранијем животу, на пропланку ветрова будан сневао.
Моја љубав према предању и прецима, према роду и племену, према језику и писму, према ближњима и суближњима, према свим бићима и световима, према животу као светињи над светињама, све то, све ово што споменух, происходи, зрачи и исијава управо из тог давнашњег сна о слободи, који сам будан сневао, док сам зурио у два дивотна орла на светлећим поткама плаветног неба.
Само слободан човек јесте устини човек!
Само слободан човек може да љуби и воли, може да мисли и снева, може да пева и ствара, може истински да живи и да се радује животу.
Све ово што пишем и стварам, све ово што као по(ј)езију моју читате, све то (заиста, све то!) извире и у моје биће увире из тог давнашњег сна.
Певајући о ВедСрбима, о Белим Србима, о древним прецима са Стриборије, ја, уистини, певам о слободи; о слободи која се исказати не може, која се насликати не може, која се опевати не може, а може се само, и једино, одсвирати на тананим струнама аријевске прасловенске душе.
И сада, док исписујем и ткам ове песничке нити, ја имам слику, заиста, живу и јасну слику, она два орла, два дивотна и величанствена орла, што плове, плове и плове, по плаветним поткама небесног недогледа.
Све оно што сам доцније, по многим и разним школама учио и сазнавао, није ништа (заиста, све је то само магла, дим, пена и опсена!) спрам оних знања која је, у доба буђења, душа детиња кроз сне и снове примала и упијала!
Често сам тужан и сетан (а више сетан, него тужан!), што моја деца нису расла у оним праисконим горама подно снежних висова, и што она будна не сневаху ове сне и снове, о вечној слободи божанских орлова!
Драган Симовић: О ДИВОТАМА И МИЛИНАМА
Волим да посматрам људска лица, онако како посматрам вечерње облаке румене ношене ветром; онако како посматрам звездана јата за летњих ноћи, док уоколо зрикавци зричу; онако како посматрам брезе и јасике под снегом плаветним и зеленим на неком пропланку белих ветрова.
Волим да посматрам људска лица, и да им се дивим, дивим свим бићем и суштаством својим, испуњен, у исти мах, милином и сетом, радошћу и тугом.
Волим да посматрам људска лица, мила и драга, ведра и тужна, јер у свакоме лицу, у које се загледам, препознајем и своје лице из неких времена и векова минулих давно.
Не могу се никада нагледати људских лица, и вечерњих облака румених у сутон плаветан и зимзелен!
Има тренутака кад волим све људе, сва бића, све ине светове, и свеколику творевину Божју –
све што је игда било и све што ће негда бити!
Има тренутака када од љубави умирем!
Од љубави коју не умем изрећи и насликати;
од љубави која није од овога света,
и која не би могла опстати у овоме свету –
јер је исувише прозрачна и етерична;
јер је сва од пене беле облака белих,
и плаветно-зеленкастих снова
што се понад језера горског љескају
и зрцале спрам зрака сунчаних од руја –
од руја јагода шумских
што руде у пролеће по присојима!
Има тренутака када видим –
јасно видим! – све што је било,
и све што ће бити –
у свим вековима,
у свим световима.
Пјер Анри Бинел: СРБИ, НИСТЕ САМИ!
Пјер Анри Бинел: Писмо од великог француског пријатеља – Срби нисте сами
Пре четрнаест година, почела је НАТО агресија против поносног и слободног српског народа, драма која се догодила уз саучешће једног, од стране НАТО-а и његових сателита злоупотребљеног дела јавног мњења! Управо зато што сам се одлучио да осујетим такву несрећу, даљи ток догађаја био сам приморан да пратим иза решетака француског затвора, ток догађаја који ће његове учеснике и кривце задуго историјски обележити.
Пред најављеним злочином бомбардовања ваше земље, осетио сам истовремено и стид и понос. Стид јер сам видео своју земљу како се добровољно упушта у велико издајство, издајство, пре свега, саме себе. Учествовање у таквом злоделу није могло да служи француском народу, али оно најгоре у свему, било је то што су наше власти издале традиционално пријатељство два народа изграђено на наслеђу историје.
Бомбардујући Београд као што су то чинили нацисти за време другог св.рата, савезници су себе оцрнили за вечност. Али, осетио сам тада и понос. У току мог боравка у Босни и Херцеговини, почео сам да упознајем српски народ. Иако је ситуација тамошњих Срба била тешка, они су у односу на захтеве окупаторских снага, једини увек храбро држали своју реч, свету, дату реч, уништену каснијим Дејтонским диктатом.
Из мог париског затвора, осетио сам јако пријатељство према Србима које су тукли зато јер су бранили живот, културу и слободу, своја најосновнија права. Осетио сам понос гледајући српске родољубе на мостовима, као храбре живе мете отаџбине коју воле. У току мог тамновања, добио сам много писама подршки од Срба како из Француске, тако и из Србије. На једној разгледници, броја 188, франкофилске едиције, коју држим у својој радној соби и која ме прати у свим мојим пребивалиштима, писало је: српски и француски официри у првом светском рату, а испод тога: Хвала команданте Пјер Анри Бинел! Србија се моли за тебе овог марта 1999. Потпис :проф. Бранко Васиљевић.
Када су ме 2003. године у Београд позвали моји пријатељи Ив Батај и Мила Алечковић, а затим када је директор едиције Гутембергова Галаксија, Баврлић штампао моју књигу „Злочини Нато“, најзад сам могао да упознам земљу хероја под бомбама убица. Прешао сам Ибар ка Косовској Митровици, под непријатељским погледима Албанаца и под заштитом Срба са севера. Схватио сам тада колико је мој крај Ариеж, на југу Француске близак овом јужном парчету ваше српске косовске земље. Близак по планинама, по горштачком животу, по суровим зимама. И ми смо у прошлости морали да се боримо против освајача са севера, наш високи Монтсегур за нас Французе са Пиринеја, исто је што и Косово поље за вас Србе .
Драма се данас наставља признањем независног Косова и Метохије од стране вашингтонских сателита. Али, и Француској је од 1940. до 1945 био одузет Алзас, па смо се из те окупације извукли. Данас је Француска опет, на опасној кривини. Као и Србима, остала нам је нада. Силе које су обогаљиле Србију и Француску, изазваће ускоро побуну и дизање наша два народа. Због тога наша и ваша младост мора да се одупре лажима потрошачког друштва.
Народи који немају прошлост немају будућност. А они који сачувају свест о томе ко су и шта су, свест о онима који су их створили, ако од модернизма узму оно што је добро, могу да наставе пут даље. Светско кретање показује да наши непријатељи подстичу само слабост и лењост. Али, будућност света који нас чека припада онима који су јаки, скромни и једноставни. Ми одрасли морамо својој деци да покажемо тај пут. Вођени нашим духовницима, али уз сву нашу људску снагу, ми ћемо узети судбину у своје руке.
Ви Срби кроз читаву историју показали сте храброст, барем од времена битке на Косову пољу. Ви данас нисте сами, чак и ако су тренутно ваша браћа будуће заједничке борбе још пригушена у тишини. Вера у Бога, у отаџбину, у корен и традицију, извори су наше славе у будућности.
Данас, на десетогодишњицу ужаса који вам се догодио, а коме ће једном доћи крај, желим да вам кажем колико сам вам пријатељ и колико вас волим.
Нека је слава и дуговечност српском народу!
Ваш пријатељ и ваш брат, ПЈЕР АНРИ БИНЕЛ
ПАР РЕЧИ О БИНЕЛУ
Због мајора француске војске Пјера Анрија Бинела НАТО агресија на тадашњу СР Југославију одложена је за пола године. „Српски шпијун у НАТО-у“, како га је тада означила западна штампа, октобра 1998. предао је југословенском обавештајцу документе са списком циљева напада, те је бомбардовање са октобра 1998 померено за март следеће године. Пред француским судом, у дводневном поступку, Бинел је 12. децембра 2001. осуђен на две године затвора, плус три условно. Рачунајући и десетомесечни притвор, Бинел је затвору провео 14 месеци, бранећи правду и народ коме духовно припада.
Окривљен је, како је писала америчка штампа, за трећу највећу издају НАТО-а, а Бинел каже да то није била издаја већ свесна помоћ Србима како би имали што мање жртава од ваздушних удара НАТО-а. „Пред најављеним злочином бомбардовања ваше земље, осетио сам истовремено и стид и понос“.
Велики човек и пријатељ српског народа Пјер-Анри Бинел схватао је сву суровост намера НАТО-а и ставио се на страну правде и „Срба које су тукли зато јер су бранили живот, културу, слободу и своја најосновнија људска права“. Жртвујући своју официрску каријеру желео је да помогне једном правдољубивом народу кога је много заволео.
Извор: ВИДОВДАН
Драган Симовић: О СВЕОПШТЕМ РАТУ ПРОТИВ ВЕДСРБА
Свеопшти рат се против свих ВедСрба води.
Свеопшти рат се против свих ведских народа води.
Свеопшти рат се против свих самобитних и самосвесних племена и родова води.
Кад кажем свеопшти рат, онда мислим на свеобухватни рат који се испољава на свим пољима бивствовања, како у видљивим тако и у невидљивим пространствима,
ступњевима, равнима, разинама живота и живљења.
Тај свеопшти рат најбоље се осећа и препознаје у Србији.
Овде се, канда, најжешће битке бију!
У овоме свеопштем рату, најопасније је оно ратовање што се одмах не запажа, што се не примећује, што се не осећа, што се не препознаје.
Најтеже је одолети оним отровним стрелама рата које се одапињу у пространствима Ума и Духа.
А то су култура и стваралаштво, у најужем и најширем значењу речи; то су информативни и информациони системи; то су школство и образовање; то су сви видљиви и невидљиви медији; то су друштво и политика.
Те насртаје, нападе и ударе, само ће ретки издржати; само ће ретки свим тим лукавим и прикривеним искушењима одолети.
Они ретки – самосвојни и самобитни, самосвесни и освешћени!
У свеопштем рату подмукли и потуљени враг није одмах видљив и препознатљив; он је, штавише, недодирљив.
Зато што притајено, невидљиво и неосетно дејствује како извана тако и изнутра.
Најопаснији су напади изнутра, стога што су тада лукави врази скривени иза маске, образине и персоне пристојних грађана.
Они су скривени у невладиним организацијама, у јавним медијима, у свим друштвеним установама, у академијама и на свеучилиштима.
Они глуме пристојне, савесне и одговорне грађане, све док не замађијају и не успавају жртву, а жртва је, у овом случају, свеколик народ.
Шта одмах запажате у програмима свих србских телевизија, свих електронских и писаних медија, свих трибина и полемика, свих расправа и јавних представљања личности и дела?
Примећујеће плиткост и површност, празнословље и језичарење, несувислост и дивљаштво, неукус и простаклук, кич и шунд, смеће и ђубре, олош и шљам, одурност и поганост.
Све је, по србским медијима, у знаку Животињске фарме и Великог брата!
Зато што сви ти србски медији раде за Империју Зла; раде за најподмуклије и најпотуљеније непријатеље Србства и Србије; раде управо за оне душмане наше који одавно смерају да нас заувек затру.
Али, не бојте се!
Издржаћемо и победићемо.
Нису наши врази тако моћни и мудри, како нам се у први мах причињава.
Наш ведски ДНК, наш хиперборејски светлосни запис, надмоћан је у односу на њихову привидну позитивистичку и материјалистичку моћ.
Наш непријатељ нема ту умну дубину, нема тих стваралачких визија, нема те духовне прозорљивости и јасновидости, нема тих проширених поља Свести и Свесности, да би могао против нас да ратује.
Наш непријатељ је сујетан и ташт, надобудан и горд, себичан и саможив, и зато ће самоме себи доакати, и зато ће самога себе уништити и поништити за сва времена.
Сваки пробуђен и освешћен човек јесте пораз врагу; свако наше искључење из њиховог поља дејствовања, у медијима и у политици, јесте пораз врагу; свако наше одустајање од задатог живота, јесте пораз врагу; свако наше игнорисање и ниподаштавање њихових лажних вредности, јесте пораз врагу.
Пораз је врагу и то кад ми знамо ко смо, чији смо, одакле смо пошли и куда идемо; пораз је врагу и кад ми истражујемо своју повесницу и културу; пораз је врагу и када ми говоримо својим језиком и пишемо својим писмом; пораз је врагу и када ми прослављамо своје велике претке, и када се дичимо својим пореклом и својом родном грудом.
Само постојање и присуство словесног, самониклог, самобитног и освешћеног Србина јесте највећи пораз врагу!
Само један самобитан и освешћен Србин, представља Свеколико Србство – Он Сам Собом јесте Сушто Србство!
И то је највећи пораз вразима, пораз вековним душманима!
Драган Симовић: О ПРЕПОЗНАВАЊУ И ОСВЕШЋИВАЊУ
Племство би била, можда, најлепша и најобухватнија србска реч за елиту.
Има још дивних србских речи које могу заменити ову туђицу, али, мени се племство највише допада.
Зато што та реч садржи отмено, узвишено, гоподствено и аријевско, не само значење, већ и нешто што залази сасма у биће и суштаство речи – нешто онострано!
Будући да је реч светиња, не смемо је олако узимати, не смемо је узимати онда када та реч није саобразна са оним о чему говоримо, са оним што осликавамо и представљамо.
Стога, реч племство нећемо више без сврхе и смисла призивати у овоме писанију, јер бисмо тиме повредили само биће речи.
Говорићемо о елити, о србској културној и уметничкој елити – у овоме времену, у овоме часу.
Говорићемо, дакле, о нечему чега нема!
Језик је чудо; речи су чудо!
Речи могу да говоре и о ономе чега нема!
Србске културне елите нема, јер ово што себе сматра србском културном елитом, далеко је од културе, још даље од елите, а најдаље од Србства!
Ова србска елита није рођена у Србији, није произишла из Бића Србства, па зато, нити сме, нити може бити – србска!
Ова елита јесте свачија и ничија; ова се елита купује и продаје у свим јавним кућама.
Ову су србску елиту створили непријатељи Србства.
Да се наругају изворној и истинитој србској културној и уметничкој елити; да се наругају србскоме духовном племству које обитава и постоји у егзилу, у изгнанству.
У медијском, културном и духовном изгнанству!
Јавни друштвени простор Србије – медијски, културни, духовни и политички – запосели су људи без етике и вертикале, људи без стваралачког духа, људи без стваралачких визија.
Важно је да то препознамо, схватимо и освестимо.
Ова је, назови србска, културна елита добила задатак од Великог Брата, да се наруга свему што је словесно србско, свему што је узвишено и племенито србско.
Све књижевне и ине уметничке награде додељују се људима из тог круга тобожње елите.
Сви водећи србски политичари (леви и десни, позиција и опозиција) излазе из тог круга; сви се они школују и припремају у том кругу.
Да слуђују и заглупљују Народ.
Да се шегаче и спрдају са Народом.
А све то по замисли Великог Брата –
Великог Рептила!
И то смо препознали, и освестили.
Ако смо већ препознали и освестили, онда смо их и победили!
Ми смо победници, а они губитници.
Победници смо већ самим чином препознавања и освешћивања.
Зато се не бавимо више њима!
Њима се ионако нико никада бавити неће.
Они су елита без елите; они су самима себи највећа мука и невоља.
Они су сами себе исписали из Књиге Живота.
