Момир Јанковић
Сликар и писац словенских тема
Београд, Србија

Непобитно је да се напуштање родног огњишта дешава због неподношљивог зла које се надвило над народ. У „велику сеобу“ Словени су кренули са оформљеном религијом; а то значи да су имали своје богове, у функционалном смислу речи, култна места где су им се обраћали и приносили жртве, професионално свештенство – жреце, кодификоване обредне радње -ритуале… На основу изнетих чињеница можемо закључити да се аутентичност вере оваквог садржаја не ствара „преко ноћи“, јер је самобитна, исконска и самоникла. За њено обликовање потребни су векови и миленијуми. Том чињеницом је побијена фарса да се о Словенима може историјски говорити тек од „Велике сеобе“, њих преко Срба треба тражити у античком свету. И на крају, Германи су по своје богове ишли на исток. То они веле. Ако је тако, онда су их могли преузети само од Словена. Зна се ко је коме био учитељ.
Имајући у виду да је појам Словен млађи од имена Србин, поставља се питање од када можемо отпочети са третманом духовности овог етноса. Пре 15.000 година у прећини Ласко (Француска) урезани су ликови човека и коња. У алтемирској шпиљи осликан је бизон (Шпанија). У оба случаја, сматра се да су аутори ових дела стари Французи и Шпанци. Зашто то не би могло да се односи и на Прасрбе. Значи светилишта Винче и Лепенског вира треба везати за Србе Подунавце који ове верске садржаје уважавају у време каменог доба око 35.000 год. п.н.е. Човеколика божанства се јављају 10.000 година касније, када долази до изражаја приношење жртава (рибе. јелени и пси), лаљење ватре и огњишта испод кога су сахрањене мошти предака, посебно лобање. Лепенски Вир је настао пре Сумера. Кипови Лепенског Вира су мушки, а Винче женски.
Посматрано са верске тачке гледишта постоји духовни континуитет митолошких бића од Винче и Лепенског Вира до 11. века, којим је оптимално завршен процес покрштавања Словена. Од 22 божанства обухваћених овим радом, десетак припада старијој генерацији која су у вези са духовношћу Прасрба. Млађе њихове наследнике, уносе Словени у време својег превођења у хришћанство.
Да бисмо реконструисали пантеон Словена, обзиром на стање архетипа, морамо пабирчити на широком географском и временском простору. На том путу неопходно је открити оно што је преобликовано, присвојено, отуђено, заборављено, прикривено… Користити аутентични пребогати и бесконачни словенски фолклор, нарације и народна предања пренешена од уста до уста, алегоријске филозофске мисли, епску поезију, гусларство… Неопходно је исправити неке историјске чињенице које су намерно у Библији преиначили Јевреји. То се такође односи на Грке, Латине, Келте, Германе… На пример, легенда од Мојсију преузета из приче о цару Саргану владаоцу моћне Акадске државе коју је 2350 г.п.н.е. освојио Месопотамију. Ово време се поклапа са првим походом Аријеваца који су кренули са Балкана. У време риђокосог Рамзеса II и његовог наследника Мернептаха (13. в.п.н.е) долази до друге инвазије и најезде Индоевропљана са Балкана. Тада је дошло до комбинованог копнено – морских дејстава; обалом Средоземног мора и поморским десантом, преко Кипра, тада снажне трговачке силе и народа префињене минојске културе, коју су касније Грци својим доласком на Балкан присвојили. На египатском двору се тада говорило етрурски, што значи, рашански.
Трећи поход којим је освојен тада познати свет такође креће са Балкана. Сада већ имамо историјски потврђену личност Александра Великог, сина краља Филипа III. И њега својатају Грци. На сву срећу њих демантује Демостен. У говору против Филипа III званом “Филипике“ велики говорник вели …“. Он не само што није био Грк него није Грцима нити никакав род, већ варварин из краја који није лепо ни споменути, македонска ништарија из Македоније у којој није могао да се купи ни добар роб.“
Олакшавајућу околност у трагању за словенским боговима је чињеница да су у свести обичних људи остала у сећању имена божанства и њихове основне фуникције. На основу религијског континуитета политеизам – монотеизам, могуће је обогатити садржину словенских митолошких бића. Доста података о њима оставили су каталочки мисионари, који су обављали насилно покрштавање полабско – балтичких Словена и о томе обавештавали папу. Код православаца је то изведено у нешто блажој форми. Из публикације Српске православне цркве сазнајемо:
„Једна од главних одлика српског православља, за коју не зна хришћански свет јесте крсна слава. Пре примања хришћанства Срби су били многобожачки народ. Поред врховног бога Перуна, кога су поштовали, сваки дом је имао и своје домаће божанство.“
У вези са наведеним намеће се питање односа монотеизам – политеизам, јер се кроз изразе паган – поган, ружио словенски свет који је истрајавао на очувању старе вере. Такође је симптоматична могућност да се монотеизам у хришћанству третира у рафинираном облику. Ево шта пише у вези библијског бога, Постање – стих 2: „И рече Господ Бог: ето, човек поста као један од нас…“ Значи, у стварању првог човека учествује више богова.
Ако упоредимо 22 божанства обухваћених овим радом, у квантитативном смислу речи, према 12 богова грчког пантеона, добијамо јасну слику о снази словенске духовности. Њима треба придодати читаву плејаду полубогова и натприродних бића које нећемо помињати, јер би за њихово само пуко набројање био потребан још један овакав рад.

Анимација митолошких бића
Да би оживели и унели душу у словенске богове неопходно је повратити сокове у суво стабло њиховог бића. Суштина оваквих стрмљења садржана је на релацији бог – стваралац (родоначелник) у односу према боговима (Сварожићима), његове деце, реализатора догађања сходно очекивању верника. Уврежено је схватање да се божански скуп налази у пантеону. Код Словена постоји неколико такозваних пантеона: кијевски од 6 божанстава, балтичкополабски, јастребачки, и сијасет мањих и већих. Ако овоме додамо поликефална божанства која садрже у једном обелиску неколико функционално различитих митолошких бића, онда добијамо пантеоне у малом. Религији Словена не одговара израз пантеон јер њихови богови столују – они су Столници. У врх божанске софре седи Перун, а у прочељу светачке Свети Илија. Појам столовање има своје оправдање у чињеници да су у углу храмова словенске велможе столовале при доношењу судбоносних одлука. По једној легенди Перун је бацао цвеће на судско веће и на тај начин их благосиљао да би истрајали у својој праведности.
СВАРОГ – у овом божанству спојени су Сурија (сунце) и Варуна (владар). Као вишњи Бог је у вези са индијским Вишну. Ведског Бога Крсну називају Сван – Свара. Родоначелник је богова Сварожића и људи; градитељ свега знаног и незнаног и онога што је било и што ће се десити. Пошто је сварожићима поделио задатке, пасивизирао се утонувши у еонски сан. Сместивши се у космичком јајету пробудиће се када око њега завлада хаос. Тада ће својим ручердама згртати и сабијати васионско ђубре претварајући га у нукс. Затим ће га лансирати и изазвати „велики прасак“, који ће узроковати стварање нових садржаја космоса, земље, богова, људи и природе. Словени су Сварога идентификовали и са великом кружницом која затвара вековно и годишње време. Почетком године Сварог је младо сунце – божић. Тада крећу разнолике мушке поворке коледара. По другој легенди, Словени сматрају да њихове душе, као што квасац нараста тесто, јачају Сварогову снагу до мере која њему одговара. Број душа које претекну, претварају се у звезде. згушњавајући се у звездана јата. “Велики прасак“ догодио се пре 400.000 година.
ПЕРУН – познат је као Перкун, Пјорун, Парон, Прове… Парјануа је Индрино презиме. Творац је „живе ватре“. У Аркони је представљен са пет лица од којих је једно било на грудима. Она означавају пет зимских месеци која започињу и завршавају се са грмљавином. Његове копије су Зевс, Јупитер, Тор и Свети Илија. Врховни је Бог Словена који влада доњим небом, земаљске тишине, а испод њега облацима, муњама и громовима. Акционо је божанство које непосредно утиче на људе и њихову околину. Својом појавом улива страхопоштовање, јер својом моћи дарује и кажњава. Словени сматрају да Перун кресањем кремен камена ствара сноп муњевитих стрелица. Перунов кип је имао златно лице и сребрну браду. У источној Србији је у успомени његова борба са Алом; „Ала сипа жер на Перуна“. Иста реченица прочитана на етрурској (Рашинској) плочи. Алу убија због тога што је угризла Сунце, због чега је поцрвенело и прокрварило. Перунов дан (периндан) је четвртак. Његова биљка је перуника, богиша, а дрво храст. У његову част жетеоци плету „Божију браду“ која их штити од сваког зла.
МАТЕРА – у логору на мамуте старом 25.000 година пронађен је кип Богиње. Чеси – Моравци су је назвали Венером Вјестоником и на тај начин се огрешили о њене творце који за римску Венус нису знали. Овај ретки кип набубрелих полних органа, дојки и бедара предодређених на рађање, обзиром на време стварања, означава владавину жена – матријархат.
Матер, Матр, Мутер, Мадер… код Индоевропљана блиски су облици имена ове Богородице. За Србе је она мати, мајка, мама или једноставно ма. Као Ма-Тера означава мајку земљу. У санскрту је позната као Матер која рађа Патере – очеве, син-синове, диктар-кћери. Нану Срби сматрају мајком хранитељком, земљом. У Подунављу су откривени кипови и камени облутци који асоцирају на трбух труднице. Матер је знала да оплоди и саму себе, у хришћанству је то безгрешно зачеће. Тада је Матер, као из вулкана рађајући, избацивала прве људе џинове. У оквиру обреда плодности приношене су јој жртве.
МОКОШ – међу млађим словенским божанствима заузима водеће место. Заштитница је брака, брачне слоге и кућних послова. Седећи у ентеријеру породичног дома, у десној руци држи прстен, а у левој преслицу. Једна је од божанстава кијевског пантеона. Сматрана је Богородицом јер са Сварогом ствара прве људе. Синоним је за матерницу и срећу. Кад вретено зазврчи преље говоре „Мокош преде“. Кад овце изгубе руно, народ каже „Мокош је узела свој део овце“. Запамћена је као жена велике главе и дугих руку. Приносећи јој жртве „Мокрице“, жене су бацале у воду кудељу. Да би олакшале порођајне болове, призивале су је породиље. Њено име коришћено је у току магичних радњи и бајања. Називајући је „белом пчелом“, верници су благосиљали своје ближње. Мокошине биљке су липа и кантарион – богородичина трава.
СВЕТОВИД – из хроника католичких мисионара сазнајемо да међу многобројним словенским боговима господари Свантевид, бог земље Рујана. То је онај бог чија су прорицања најизвеснија. Други богови су поред њега тек полубогови. Њихова тврдња није тачна јер спада у ред млађих божанстава и не покрива цео словенски простор. Као Вид, Сутвид, Браниша, Страхор… мудри је четвороглави бог рата који све види и лечи. Свети (свет) је плодоносни витез који својом појавом светли и ведри. Срби су га поштовали као сунчано божанство. Њега је “покрио“ свети Вид, а после Косовског боја (Видовдан) Свети Кнез Лазар. Београд је Видов град. Световидов рујански кип висок је 8 метара, а збрушки 2,7 метара. Четвороглави Вид представља скуп богова, јер свака глава представља по једног сварожића и припадају Небу. У средини кипа налазе се ликови мушкараца и жена који представљају земљу. Доњи део идола подупиру бића пакла. Вид јаше белог коња помоћу кога су жреци прорицали судбину. Три стотине Видових светих радника повратком из похода прилагали су у његовом храму део ратног плена.
ВЕЛЕС – у Русији Волос. Бог је сточарства и земљорадње. Спада у ред млађих божанстава и у функционалној је вези са сеоским људима. Сматран је великим оцем пастира, ратара, пчелара, грнчара, трговаца, богаташа и музичара. Доле испод кијевског пантеона кнез Владимир је испред свог дворца поставио величанствен Волосов кип. Пред њим и Перуном, према руском закону, полагана је заклетва приликом склапања уговора. Велес је Бог мудрости, поштован од Словенског мора (Балтик) до Скитије. Тамо су га сматрали богом рата. Бринући се о душама покојника, његов се утицај проширио и на „доњи свет“. Зато је приликом покрштавања сатанизован у хромог вука, бика, змаја и ђавола. Велеса су „покрили“ Свети Василије. Влахо, Блаж и Корнелије. Кад оболи стока стари Словени су у скотницу уносили Волосов кип, а хришћани икону Светог Василија. У току жетве жене су плеле „Велесову браду“, да би заштитиле домаћинство од злих демона.
ТРИГЛАВ – припада млађој генерацији божанстава којима су се Словени клањали непосредно пре примања хришћанства. Кипови Триглава подизани су у светилиштима Шћећина, Волина, Бранибору и Аркони на острву Рујан, које је опљачкао и разорио, злогласни дански краљ Валдемар. Триглав је троглави свети ратник. Његове главе представљају сунчаног сварожића, земљу — Сиву, и Црнбога.
Жреци су његове очи и уста покривали златном марамом, да не би гледао и препознао људске грехове. Кип је на себи имао одело са покретним украсима, које је некад, да би подстакао вернике облачио свештеник. У ризницама храма чуване су драгоцености храма, а у посебној просторији ватрени вранац кога су користили при извођењу предсказања. Триглав је оличен у Светим тројствима. Њега је „покрио“ Свети Трифун.
РАДГОСТ – бог је гостопримства. Његов кип се налазио у централном месту храма најмоћнијег племена Редара (Ретара) Лужичких Срба. Свештеници обучени у беле мантије у току обредних радњи, користили су коња зеленка, приликом прорицања судбине. Радгост је сматран и богом рата. Кипови овог божанства грађени су од злата и ораховог дрвета. Радгост је имао две главе: једна човечија ошишана и обријане браде и бркова личила је на мужеве приобаља Словенског мора. Друга, лавља, представљала је Сунце у пуној снази. На Радгостовој глави или рамену стајала је птица раширених крила. У десној руци је држао секиру. а у левој со и хлеб које указују на основне особине божанства. На грудима му је у плитком и обојеном барељефу изрезбарен лик црног бика са сребрним роговима, који указују на његову првобитну сточарску-лунарну природу. Радгост је синоним словенског менталитета који се одликује љубазношћу, добротом и гостопримством. Ове особине словеномрсци често злоупотребљавају. Њега славе механџије, јер је Радгост везан за весеље, шалу и уметност. „Покрио“ га је Свети Андрија.
СЕРБОНА – се сматра родоначелницом Срба. Преко ње се одређује старост овог народа. На њеној одећи су приметна оцила (српског грба) која указују на њихову стару мајку. Сербона је крилата богиња, обнажених груди која дави лавове. На њеној глави се налази соко, а из слепоочница су се опружиле две змије. Ови атрибути објашњавају њену соларно-лунарну димензију. Сербона у рукама држи посуду са потопљеним дрветом живота. Из ње се изливају рајске реке Тигар и Еуфрат. Преко њих богиња одводи Србе у антички свет. Наспрам Сербоне налази се човек Бог Сербон, њен имењак и близанац. Мајка им је Богиња Лето. У част Сербоне, сваког шестог дана у месецу ходале су маскиране поворке са јеленским роговима на главама. Праћене вилама и керовима, Сербона је летела преко балканских планина наоружана луком и тоболцем са стрелама. којима је бранила богове и људе. Древни Срби су је сматрали богињом рата и лова. Поштована је и као медведица. Тиме је била везана за земљу, доњи свет и мртве, јер је предводећи борце у рату за собом остављала рањене и погинуле ратнике. Људима је подарила „живу воду“.
СЛАВА – је наследница богиње Сербоне. Њихов однос објашњавају појмове Србин и Словен. Етимолошки посматрано Слава значи славити — свечарити и славље после постигнутог успеха. Словенски ратници су веровали да их у бој предводи крилата Слава, која са исуканим мачем пробија непријатељски борбени поредак. По завршетку битке венцем круни победоносног ратника. Руси су је замишљали у облику двоглавог орла златне главе и ногу. Изнад ње се налазила дуга, а на прсима имена словенских Богова. Слава блистајући дугиним бојама представља врхунац духовне просвећености. У боју је рањене освежавала „живом водом“ (косовка девојка), погинуле јунаке одводила у Ириј – рај. Богиња је части, славе, бојне смелости и победе. Њима у част подизана и испијана је чаша медовине.
ДАГОН – ово старо божанство вредновано је на огромном простору од Лабе и Јадрана до Ганга и Иравади. Поштован је у Месопотамији и источном Средоземљу. Срби Подунавци кажу: „И вса Србска служаше Дагону од суду и Дагони и Даки. Именует се сера же Србље“. Етимолошки Даг означава рибу. Приказан је у облику рибе са човечији попрсјем. У Библији Филистејци су Дагона звали Ел (Елохим) – Белбог. У Месопотамији и Феникији постојали су град и река Србица у којима је народ Венда Дагону приносио жртве. Божански је краљ земље, риба, зрневља, сазревања плодова, жетве и хранитељ људи и животиња. Као морски цар живи у дубоким водама – воденом граду у коме је храм Сербица. У 21-20. веку п.н.е. његово обожавање пренето је на Сумере. Жреци су у току обредних радњи облачили одећу у облику рибе. У рукама су носили котлић и палмову гранчицу којом су шкропили вернике. Дагон је у вези са Дакијом и Подунављем као заштитник рибара и морнара.
ВОДЕН – спада у ред млађих божанстава. Наследник је старог Бога Дагона. Код Аријеваца је Ванда и означава воду. У њега су веровали и Германи који га својатају у нешто измењеном облику. Према веровању Словена Воден се стара о душама покојника и њиховом превожењу у Ириј – рај. На тај начин је и биће доњег света. Њему су приносили жртве морнари после успешне пловидбе и рибари након доброг улова рибе. У току покрштавања његову улогу је преузео Свети Никола. Такође Свети Тома и Свети Фока су на иконама представљени са спасилачком даском и брадвом којом се тешу бродови. Живећи поред великих и разливених река хранитељица, Словени су се ноћу плашили водених демона. У вези са Воденом су виле водаркиње, бродаркиње и баждарнице. Његова дрвета су врба и топола.
ГЕРОВИТ – млађе је словенско божанство. Помиње се у рујанском светилишту. Витез је и заштитник нејаких. Са богињом Ладом дарује народу бујну природу. Седмоглаво је божанство које представљају седам месеци раног, средњег и позног лета. Геровит, као Јарило, означава младог, ватреног, похотљивог, љубавног, бујног жарког и наглог ратника. Све Геровитове радње пренете су на Светог Георгија. Познат је као убица аждаје. Ево једне хронологије, сумерски бог Енлин убија алу. Касније то чини месопотамски Мардук. Са превлашћу Асираца А – Сираца – Србаца аждају убија Ашур – А – Сир, кога наслеђује Геровит, а овог Свети Георгије. У све ово уплићу се, по обичају својатања Јевреји код којих чудовиште Левијата — Рахаба убија Јехова. Геровитова жестина обликована је у виду дивојарца и човека са израженим органима за оплодњу. Његова је биљка ђурђевак. Славе га колачари и оружари.
ДАЖБОГ – као Дајбог, Дабог, Дабиша, Дабижив, Дабисав, Дабоје, Дагон и Дабо у вези је са појмом дати. И у санскрпту ДА значи дати. Син је Сварогов – сварожић, њему сличан, јер обавља дневне сунчане послове. Налази се поред оца на горњем небу. Кад се спусти у просторе доњег неба дарује људима кишу, дажд, румене плодове и богат берићет. Преко зиме, према веровању народа кад нема сунца Дажбог дуге ноћи проводи у доњем свету. Тада је Даба јер се стара о мртвима. Обрачајући се њему Срби веле „Дај Боже…“ или „Нека да Бог…“ сматрајући га пријатељем и помагачем. Овај златобради и седи благи Бог је доброћудни Дед, Сен и Домазет. Са штапом у руци огрнут кожухом симболизује богатство. Њега прати бели вук, тотемски предак Срба. Преко дана Дажбог вози Сварога у сунчаним колима, који спава у космичком јајету. Њега славе мутавџије и опанчари.
ХОРЗ – је врло старо божанство. Од свога сабрата Дажбога, са појавом звезде Данице и Месеца – ноћног сунца прихвата вожење Сварогово до зоре – Зорњаче. Тада је Хорз млади Сванимир, јарки сварожић, бог јутарњег сунца. Етимолошки је у вези са индијским Савитром, а у Египту је сокоглави Хорус. Зором, стојећи на леђима четири крилата белца, уз оглашавање петлова (ороза), буди одморне тежаке да приону на посао. Својатају га, по обичају, антички народи. Код Јевреја је Херес, Персијанаца Хорес – Хорест и Куршит, а код Грка Хорс – Хирос означава злато. У кијевском пантеону кнез Владимир је поставио кипове: Перуна, Мокош, Дажбога. Стрибога. Семаргла и Хорза. Хорза славе рудари и пекари.
СИВА – млађе је славенско божанство. Као богиња Жива дарује људима природу и живот. Кад мази децу и бди над судбином деце називају је Дзеваном – Зизилејом. Код Пољака је Јежи – Ежи и као таква део је словенског светог тројства Леде, Ладе и Ежи. Са богињом Мокош функционално наслеђује прамајку Матер. Словени из Волиња и белоруских шума сматрали су смртним грехом ако неко пре равнодневнице удари или забоде оштар предмет у земљу. Жива, која обилује мноштвом дојки, сматрана је трудницом. Жива је етимолошки везана са Шивом, индијским божанством. Сивина наследница је Света Петка. Њу славе гребенари и циглари.
ЛЕТО – имена већине словенских божанстава, сходно потребама верника објашњавају природу њиховог постојања. Тиме је и олакшана могућност обнове њихове духовности, у времену и простору, а самим тим је уврстити у оквире значајних светских религија. У овом случају богиња Лето представља најтоплије годишње доба. На острву Криту Лето је богиња жита које се сејало између стабала у маслињацима. Спада у ред старијих божанстава. На Апенинском полуострву зову је Латина, а њене близанце Сербон и Сербона, родоначелнике античких Срба. Ликовно је представљена са децом у наручју како их брани од огромне змијурине. И њена деца нападају неман тољагом и стрелом. Чин рађања обављен је у рано јутро у време јављања првих петлова и појаве бога Хорза.
ЛАДА – највећи део функција богиње Лето преузела је млађа богиња Лада, словенска богиња лепоте и лета. Она је оличење лепоте словенске жене. Ниједно божанство словенског народословља није тако свеобухватно присутно као у Ладином случају. Ладом призивају кишу. У колу Словени користе припев ,,Дид Ладо“ који нас упућује на санскртски Дихти, што означава лепоту и светлост. Индоевропљани је својатају као Леди – госпођу. Ладин кип је држао у рукама човечију главу и класје жита. Девојке ладарице су јој приносиле жртве у знак љубави према момку, а младе жене да би одржале срећу, пород и љубав у браку. Ладоват означава прошњу, ладовати свадбарско весеље – ладино коло, а лелејати – лелелкати љубити.
СИМАРГЛ — је чисти јаросни бог, заштитник домаћег огњишта. Огањ код старих Иидуса значи Агни, полубог који контролише ватру. Из тих разлога Симаргл располаже са седам огњених језика и руку, које означавају седам летњих месеци. Ово ватрено божанство сродно је Сунцу и Небу. На земљи је извор животне варнице људи, животиња и биљака. Симаргл је у тесној вези са Србима. Четири оцила се налазе у средишту њиховог грба. Имајући у виду да је Симаргл представљен и у облику белог орла, онда је слика српског грба употпуњена. Код Етрураца – Рашана поштован је Бог Оген, а у Месопотамији Агниш. Из огњишта, светог кућног места, кроз камин излази пламен у правцу Сунца, успостављајући везу са Сварогом. Симарглу су се укућани тихо и тајно молили, најчешће покретом руке, да не би својом несмотреношћу изазвали његову злу нарав и предали се огњу на милост и немилост. Обредне ватре представљају јавно испољавање Симарглове моћи у којој је отеловљено и само божанство.
МОРАНА – стари је зао дух по постојању и изгледу. У њој су сасређена сва зла света, знана и незнана. Код Словена је богиња зиме и смрти. У Индијској митологији је нечист Равана – Морана. Ведски полубог Ја – Марана кажњава жива бића после њихове смрти. Оглашаваљем громовника Перуна Морана мења своје битисање на релацији Нав – Пакао – Лето у односу на зиму када се јавља у облику баба Марте, Роге, Гвоздезубе, Коризме, Покладне бабе, Мрзле… Моранине природне појаве су студен, вејавица. мраз, чума и беда. Као баба Јага прождирала је децу, а као досадна вештица у сну је заустављала дисање људи. Код Пољака је Тризма и у непосредној је вези са погребним обичајима. На крају зиме Словени су носили запаљену Моранину лутку.
ВЕСНА – припада млађим божанствима. Богиња је раног лета – пролећа. Крајем месеца брезена протерује у Хад богињу Морану. Веснину победу објављује Перун првом грмљавином. Ношена Стрибоговим ветром развигорцем, Весна је заоденута травом и ружиним пупољцима из рога плодности, просипала мирисне цветове. Људи су се веселили долазећем плодоносном годишњем колу. Вратиле су се ласте и роде и огласиле птице певачице. Започели су радови на орезивању воћака и винограда и припреми земљишта за сетву. Тада крећу женске поворке Весељанке призивајући песмом кишу и топле сунчане дане. У словенским домовима фарбају се јаја од којих се црвено заорава у прву бразду. Весну славе асурџије и ужари.
СТРИБОГ – је бог ветра и старо божанство, у ономатопејској вези са индијским Вајују богом ваздуха и ветра. Стрибог је сарадник Перунов, кад Перун протутњи, Стрибог настоји да смиривањем доведе природу у нормално стање. У индијским ведама помиње се Вритра који се јавља у виду аловитог ветровитог облака, Шушу и Вала… Код Срба је то шуштање и ваљање облака. Стрибог зими стриже, брија браду. Као „среу“ струјати код Иранаца је Сира диван сунчани ветар који прочишћава природу. Стрибог је судија, путник, стрела, орао и свађа. Као устројитељу добра и зла одређена је његова магично-правна моћ. Као Числи бог води бригу о свемирском реду, складу, броју и мери. Стрибог узрокује климатске промене преко своје деце. Њега је као вечитог путника делимично „покрио“ Свети Сава. Стрибога славе бербери, ножари и обућари.
Да би се употребила и реализовала досадашња настојања и искуства, неопходан је дидактички приступ у јавном животу Словена. Имена и функције божанстава потребно је пласирати кроз институције свих облика, укључујући и такозвани маркетинг.

Литература
Александар Асов – Велесова књига; Александар Брикнер – О паганству старих Словена; Благоје Видовић – Мали Рг Ведски речни Срба (Словена) и њихова праисторија; Борис Рибаков – Митологија древних Руса; Веселин Чајкановић – Митологија и религија у Срба и Речник српских народних веровања о биљкама; Драгослав Срејовић – Лепенски вир. Речник грчке и римске митологије. Лексикон религија и митова древне Европе; Житије светаца; Зенон Косидовски – Приче јеванђелиста; Иван Хуђец — Предање и митови старих Словена; Индијска митологија; Јован Деретић – Античка Србија; Миленко Филиповић – Трагови Перуновог култа код Јужних Словена; Момир Јанковић – Буквар словенске духовности; Натко Нодило – Стара вјера Срба и Хрвата; Олга Л. Пјановић – Срби … народ најстарији; Сима Тројановић – Главни српски жртвени обичаји и Божић. Ватра у обичајима и животу српског народа; Сретен Петровић – Митологија Срба; Фанула Папазобу – Историја хеленизма – Епоха Александра Великог; Хенрих Ловмјански — Религија Словена; Шпиро Кулишић – Српски митолошки речник.

Миомир Јанковић, рођен у Београду 10.07.1927. Виши је пензионисани официр. Завршио је војну академију ФНРЈ. Сликарством се бави од најраније младости, а као сарадник многих листова, објављује чланке, илустрације и карикатуре. Држи предавања из области Словенске митологије. Имао је више од 30 самосталних изложби слика од којих је 25 посветио словенској митологији. Објавио је следеће књиге: Буквар Словенске духовности (2000, 2006), Ехо древног Бога (2002), Српски трагови у незабораву (2004), Иконопис древних Срба (2006), Илустрована митологија древних Срба и Митолошки календар за 2007. годину.

Сварог

Перун

Мокош

Световид

Велес

Триглав

Радгост

Дажбог

Сербона

Слава

Дагон

Водан

Геровит

Хорз

Сива – Жива

Лета

Лада

Симаргл

Морана

Весна

Стрибог