/делови из књиге/

Увод у време, простор и одлике словенске духовности

Створивши земаљски свет и прве људе, Сварог у завршним пословима, поче на буквама да урезује знаке, остављајући Протословенима прву азбуку. Затим се уздиже и седе на свемирски престо, препуштајући Сварожићима земаљске послове. Ово је било 6707. године пре изградње манастира Хиландара. То прво тајно писмо, кроз више хиљада година историјски се преображавало, заборављало, стапало и наново рађало, у зависности од судбине појединих словенских народа. У сваком случају, оно је представљало основу за бројна изумрла и актуелна европска писма. Без њега се нису могли прочитати многи антички писани споменици. Код Срба је старословснска ћирилица достигла најузвишенију примену у време Немањића и Деспота Стефана Лазаревића. Српски деспот је, у то време својом духовношћу и појавом, зрачио на европским дворовима, а писана српска реч наговсштавала претечу европског препорода (ренесансе). Овај духовни и материјални успон прекинули су Турци. За само неколико векова, под њиховим ропством, Срби су доживели да их у први и други устанак предводе неписмени кнезови. Да није било манастира и писмених калуђера, данас би Срби доживели судбину балтичкополабских Словеиа. Писали би и говорили туђим језиком, а тиме би и као народ духовно нестали. Најстарије протословенско писмо предходило јс појави глагољице и ћирилице и ближе је ћирилици. Из ових разлога, с пуним правом можемо констатовати, да су садржаји средњовековних предања, епске и народне усмене књижевности инспирисани писменим изворима из ранијег прехришћанског периода.
Позната је ствар да је словенска митологија испреплетана многобожачком религијом, због недостатака немих и писаних споменика, најтежа грана славистике. Разлог оваквог стања лежи у чињеници, што је словенска материјална култура, грубо речено, била дрвено-земљана, за разлику од камене Грка и Римљана. Своје идоле и храмове Словени су градили углавном од дрвета или глине, јер им је такав материјал пружао простор и поднебље у којем су живели. Оваква материјална култура несталаје неповратно не само под људском руком, већ и због зуба времена. Међутим, охрабрујуће делују најновија истраживања која су пољуљала „окошталу грађевину“ ставова који се односе на обраду материјалне и духовне компоненте словенске прошлости.

Историјски посматрано, пробијен је фамозни шести век када је наводно „Почела сеоба Словена у ове крајеве. На терену северне Бачке и Баната ископани су предмети из трећег века који указују на постојање словенских станишта на овим и ширим просторима. Да не идемо у далеке векове, Срби се помињу код Плинија у првом веку старе ере и Птоломеја у другом веку нове ере, а Анти код Јорданеса у четвртом веку, као претече Кијевских Руса, за време владавине антског краља Божа. Постоје значајни радови који доказују да је сеоба било више, чак и у правцу југ – север.. Такође, да њихово битисање на овим просторима допире до епохе античког света. У источној Србији остала је у успомени легенда о борби »уна и але: „Ала сипа жер на Перуна.“ Перун убија громом алу која је угризла Сунце због чега је оно поцрвенело и прокрвавило. Исте речи прочитане су, уз помоћ протословенског писма, са етрурског (рашанског) каменог рељефа. На њему је представљен двобој двају божанстава, Перуна и але. У овом случају Перун је бог, а ала Црнбог.

Што се тиче писаних извора, најчешће се користе хронике германских каноника. О њима Француз Луј Леже пише: „Надахнути најдубљом мржњом противу словенског паганизма, они се на њу осврћу само када хоће да истакну “срамне“ незнабожачке обреде, и у души својој оправдају уништавање идола и рушење њихових светилишта.“ Да видимо шта је по њиховом опису опљачкано, срушено и уништено. У граду Штетину порушена су четири храма од којих је највећи био посвећен Триглаву. Радгостов храм у Ретри украшен статуама богова и богиња срављен је са земљом. По наговору католичких мисионара дански краљ Валдемар пљачка, а затим руши на острву Рујну арконски храм посвећен Световиду. Постоје доста прецизни описи како су изгледали храмови и кипови венских идола. По њима су храмови, споља и изнутра, били исцртани, постојаним бојама, сценама из живота људи, животиња и птица, тако вешто изведени да су изгледали као живи. Њихова словенска божанства у облику монументалних кипова, са изрезбареним именима, уливала су страх код странаца. Само кроз ових пар примера можемо мирне душе констатовати следеће: да су резултати словенског градитељства и уметничког стваралштва импресионирали дошљаке, да су Словени знали за технологију справљања постојаних боја, као и вештину и занате градитсљства и да писмо Словенима није било страно. Постоји податак, на око чудноват, да су од Словена Германи преузели гушчије перо као средство писања.

Несвесно су германски летописци и проповедници величајући своју „просветитељску“ мисију, кроз описе словенских културних достигнућа „скочили и себи у уста“, јер су Словени својом особеношћу и самобитношћу, у најмању руку, учествовали у стварању европске културе. Њихова „просветитељска“ мисија је после сатанизације, окупације и асимилације свела огромну словенску групацију са простора Полабља и Балтика на неколико десетина хиљада Лужичких Срба. Иза овог великог етнички и племенски особеног народа остало је преко десет хиљада топонима који су у корену словенски, и ако германизовани, сада налик на епитафе са велике словенске гробнице. С правом се сада питамо, ко је у епилогу ових догађаја био варварин, а ко цивилизован? Иако су се словенска племена често међусобно сукобљавала, имамо код њих појаву синкретизма, када су се крштени саплеменици и они који то нису, уједињавали против заједничког антисловенског непријатеља.

На нашим просторима покрштавање Словена изведено је у блажој варијанти. У времену од шестог до дванаестог века живели су једни поред других крштени и некрштени Словени. Хришћанска напреднија и многобожачка религија су се додиривале попримајући облик симбиозе. Покрштавање Словена представљало
је дуг и сложен процес везан за сазревање поимања о новој вери. Велики српски просветитељ Св. Сава уклањајући човеколике надгробне споменике раног хришћанства и обичаје који имају везу са ранијим заједницама многобоштва и хришћанства дефинитивно решава проблем покрштавања. Из публикације коју издаје СПЦ сазнајемо: „Једна од главних одлика српског православља, за коју не зна хришћански свет, јесте крсна слава. Пре примања хришћанства Срби су били многобожачки народ. Поред врховног бога Перуна, кога су поштовали, сваки дом је имао и своје домаће божанство. По природи сентиментални и везани за домаће навике и обичаје, у сусрету са хришћанством, Срби су се најтеже одрицали тих домаћих божанстава. Мудри и практични Немањин син, Свети Сава, многобожачке кумире и идоле, заменио је великим светитељима Цркве Христове, који постадоше заштитници и помоћници српских домова, цркава и манастира. породица и племена, села и градова, па и читавих покрајина и области. Тако је настала крсна Слава.“

Да бисмо упознали религиозна схватања старих Словена, неопходно је обрадити њихову митологију, јер без митолошких бића нема ни богова, а самим тим ни религије као чиниоца покоравања и служења боговима. Примењујући, углавном, методу дедукције и компарације, омогућено је обнављање словенског пантеона и божанстава у оквиру њега. Ова митолошка бића су у свести народа остала прилично огољена јер су њихова обележја преузели хришћански свеци. Сем имена која су, на сву срећу, доста говорила о самом идолу, није готово ништа остало. У овако оголело стабло требало је вратити сокове без којих је немогуће оживети Словенски пантеон, а пре свега појединачну функцију божанстава. Поменуте функције могуће је објаснити јсдино кроз функције светаца који су покрили словенске богове. Обзиром на озакоњење светаца, третираних у Житијама Светаца, неопходно је њихове функције тражити у свести народа. Наиме, у усменим и писаним предањима и пребогатој епској поезији, и ако има апокрифних елемената, народ се свецима обраћао захтевајући од њих заштиту и помоћ.

На овај начин осветљени су основни елементи у обнављању словенске духовности. Међутим, да би добили садржајнију слику, треба рећи да су анимизам и тотемизам у доброј мери одредили словенску духовност. Такође су значајни чиниоци били време, природне и духовне појаве, обреди и ритуали, култна места, предмети, биљке и животиње које је требало узети у обзир. Вук је, на пример, тотемски предак Срба.

У току разматрања словенске духовности треба имати у виду да код политеиста религија служи групној срећи, а код теиста срећи појединаца. Зато су приликом превођења у хришћанство Протословени прелазили групно у нову веру. Довољно је било придобити вољу кнеза да би цело племе променило веру. Такође постоји битна разлика између хришћанског и многобожачког свештеника. Док први „Шири реч Божију,“ други контролише да ли се „Реч Божија“ извршава. Суштина проблематике у изучавању словенске духовности је у томе што актуелна мисао сматра Словене историјским народом тек од шестог века. Да су у то време отпочели са присвајањем цивилизацијских вредности околних народа, стварајући, на тај начин, своју духовну и материјалну културу. На огромном евроазијском простору, од искона, живи велики словенски народ. Он је кроз миленијуме служио осталим малим и великим народима као материјалиа и духовна база. На тим основама су они надграђивали своје цивилизацијске тековине, заборављајући, намерно под утицајем хришћанства, њихова изворишта. Покрети народа и цивилизација кроз време и простор, остављали су на Словене своје трагове али су несловени још више са собом однели вредности које су они изнедрили из свог етничког бића. Зато у знатној мери, ради реконструкције старословенске духовности, треба тражити ослонце у верској и народној традицији. Живећи на светској „ветрометини“ Словени су у таквом амбијенту, начином живота и прилика, изградили посебан духовни свет. Овај свет, систематски негиран и уништаван од стране ортодоксних аријеваца, доведен је у флуидну ситуацију у којој се, на први поглед, не може разабрати основа њиховог духовног и материјалног живота. Овоме је допринео и рурални начин њиховог живота који је успоравао друштвену централизацију. На изградњу своје засебне историје и културе, а посебно природно религијског система, делимично је утицало и окружење у коме су Словени живели. Без обзира, што је хришћанство променило фасаду словенске духовности, садржина стара преко три хиљаде година остаје непромењена. Они су, у односу на остале народе, највише сачували свој традиционални језик, обичаје, веру, менталитет и тежње. Словени су осећајан народ склон бајкама, песништву, шалама, обичајима, играма, загонеткама и пословицама, кроз које приказују своју духовност. Негујући заједнички језик, још у бронзаном добу, стварају своја божанства првобитно у виду богиња, а касније и богова.

(…)

Прадомовина Словена, а и садашња, протезала се у сливовима великих вода од Лабе преко Одре, Висле, дунавско-егејског међуречја, Дњестра, Дњепра, Њемена, Дона и Волге, далеко на исток иза Урала и каспијског базена. То је углавном побрђе и ниска равница карактеристична по великој шумовитости. И данас предели у Чешкој носе назив Шумава, а у Србији Шумадија. Велика шумовитост је ублажавала оштрину климата, тако да су Протословени имали нешто блажу климу. Протословени започињу градњу насеља сталног типа у раном неолиту. Живећи око сливова великих река на огромном евроазијском простору, стварали су разбацана станишта, бавећи се земљорадњом, сточарством и ловом. Овакав начин њиховог живљења и привређивања стварао је међупросторе који су успоравали могућност организовања усредсређене власти и духовности, а тиме и државе, за разлику од античких градова-држава. Дуго су живели у родовским и племенским заједницама усмереним према локалним духовним средиштима. Овакав начин живота развио је код Словена осећање, да о њиховој судбини не одлучује један човек. Овим је створен облик демократског живота у време када се код околних народа тек зачињала клица владавине по вољи народа.

Словенски домови су били полуукопане земунице у које се улазило косим степеништем. Надземне објекте су градили у виду приземљуша. А сојенице су подизали у близини вода, становници који су се бавили риболовом. У средишту њихових домова налазило се огњиште. Око огњишта, поред зидова, уграђиван је банак на коме су укућани седели или спавали. Зидове су облепљивали глином, а затим окречили. Отвори су затварани капцима и прозрачном трбушином. У античко доба станишта су формирана у виду круга, дуж пута, а у брдским пределима била су разбацана. Дворци словенских кнежева и угледних људи састојали су се од већег броја објеката међусобно повезаних сењима (затвореним тремовима). У њима су примане посете и приређиване гозбе и весеља. Својом висином истицала се кула, од неколико спратова, у којој се ноћивало, са посебним одељењем за жене. У подрумима су држали бурад са медовином и пивом. Ове просторије, због константне температуре, служиле су као хладњаци. Стрми кровови, на четири воде, покривани су сламом, трском или дрвеним дашчицама. Стоку су држали у стајама (скотницама). Понекад се скотница налазила у приземљу, а стан изнад, на спрату. Поред зграда од набоја, Словени су своје домове градили и од брвана. Богатство шума, са високим глатким и правим четинарским дрвећем, омогућавао им је да граде врло лепе и здраве домове. Подови су били од набијене земље или дашчани. Сем на банку, спавали су и на поду, покривени асурама, кожама или платном. У хладнијим пределима лежај им је био око или на каљевим пећима. Покривали су се вуненим или перјаним прекривачима и поњавама. Просторије су осветљавали лучем или воштаним свећњацима. Ватру су палили кресањем камена, трењем дрвета, а касније металним оцилом, трудом и сумпором.

Развијајући сточарство, а посебно земљорадњу, Словени су крчили земљишта спаљивањем шума. Пепео ових спалишта погодовао је, као ђубриво ради већег приноса. Ова места су називана треб (требишта), корч (крчевине) или жер (жар). Обрађивали су земљу ручно, а на већим површинама воловском запрегом. Овце, свиње, говеда, коње и по неку козу изгонили су на заједничку пашу. Њих су чували пастири који су имали свог старешину. Снабдевени торбама, штаповима и свиралама кретали су се уз пратњу овчарских паса. Од живине Словени су гајили кокошке, пловке и гуске. Посебно су волели голубове. Шуме пребогате пчелама и медом омогућавале су развој пчеларства. Одсечена шупља стабала са пчелама доносили су у своја станишта, умножавајући, на тај начин, пчелиња јатишта. Шумска пространства омогућавала су Словенима богат лов. У ту сврху, као помоћнике, користили су хртове, соколове, јастребове и крагује. У поречју, језерској области, полесју и приморју риболов је често представљао основну привредну делатност. Словени су у том погледу доминирали над околним народима учећи их рибарењу, сољењу и сушењу рибе на сунцу, ватри или на диму. Истицали су се као добри градитељи и занатлије. Познати су као чурћије, грнчари, ткачи, тесари и рудари. Њихове жене су преле и ткале живописне предмете од вуне, лана и конопље. На прелима се играло, певало, свирало и шалило. Забављали су се бацањем коцки начињених од костију или дрвета обележеним бројевима или рупицама. Како је био широк простор на коме су Словени живели, тако је била и њихова душа добра и широка. По природи простосрдачни, лако су опраштали грехове својим непријатељима. Код њих су заробљеници били врло кратко робови, затим би их прихватили као равноправне чланове свог домаћинства. Дозвољавали су да се ратнички, мањински народ, утапа у делове огромног словенског супстрата, а да су при том задржавали своја имена, а по негде и језик, као траг своје прошлости (Бугари, Мађари, Пруси итд.). Сасвим другојачију судбину су доживели западни Словени. Из легенди, које су преносили старци усменим предањем, Немци су угњетавали Словене, а пагански Пруси су се према њима зверски опходили.

Германски мисионари, без обзира на мржњу према Словенима, говорили су о њима као о поштеним и гостољубивим људима. Словени су лако склапали пријатељства, чак и ако је у питању случајни сусрет са странцем. Позивају га у кућу, госте и пружају коначиште. Гостољубиви домаћини прате га у одласку далеко од куће обезбеђујући му својим присуством сигурност. Од тада су госта сматрали својим рођаком коме су се при поновном сусрету радовали. Словени су се придржавали дате речи, а својим боговима заклињали тек кад им запрети непосредна опасност. По природи осећајни, створили су надахнуту духовну културу која је подстицајно деловала на околне народе. Словенско народословље: народно предање, обичаји, песме, приче, бајке, загонетке, пословице, игре и музика оставили су дубоке трагове у светској културној баштини. Као такви, посебно су ценили слободу и гајили своје обичаје.

Протословени су били здрав и стасит народ, чврсте телесне грађе. Имали су отворену боју коже и очију. Коса им је била „руса“ – риђа. Имали су много деце, коју су, између треће и седме године, први пут свечано шишали, да би им коса била здрава. Резање косе значило је приношење жртве душама предака, демонима и боговима. У многим крајевима Србије очуван је овај обичај приликом кућног крштења. Важан моменат у животу словенског човека била је женидба. Невеста је купована (просила) или отимана. Свадбе су обављане почетком или крајем зиме. Посебно је цењена брачна верност иако у ранијем периоду код богатих људи и кнежева имамо појаву полигамије. Код сиромашних људи било је случајева полиандрије.

Словени су весео народ, који је у време Јарила и Купала приређивао бурна славља, забаве и игре. У заносу игре ове свечаности су попримале, током ноћи, и еротски карактер. Учествовале су девојке, младе жене, момци и тек ожењени људи.

Стари Словени су се старали о чистоћи свога тела. Преко лета, а поссбно у време Купала, купали су се у топлим водама, којих је око њих било у изобиљу. У току зиме користили су топла купатила – бање. Мушкарци и жене неговали су кожу мажући је маслом. То су чинили и са косом да им буде сјајна и зализана. Од козметичких предмета употребљавали су чешљеве, ножице, бритве, штипаљке за чупање длака и чачкалице за уши.

Леп изглед Словена је у тесној вези са начином њихове исхране. Њихова омиљена јела су била зрнастог порекла: просо, пшеница, раж, јечам и овас. Ова жита су јели пржена или млевена. Хлеб су месиле и пекле жене. Колаче и пироге надевали су маком, орахом, лешником и преливали медом. Протословени су гајили стоку и живину. Зато је на њиховој трпези било разних млечних производа, меса и јаја. Оближње шуме и реке омогућавале су им да се често хране уловљеном дивљачи и рибом. Варива су справљали од сочива, брашна, боба, тикве, диње и репе. Лук, мрква, ротква, краставци и разне салате допуњавали су њихов јеловник. Од воћа су јели: јабуке, крушке, шљиве, трешње, вишње, јагоде, малине, боровнице, лешнике и орахе. Месо су пекли на ражњу или га кували у земљаним или металиим судовима. Посебно су ценили припрему јела у кожним мешинама у коју су спуштали усијани камен. Све су ово заливали медовином за њих најомиљенијим пићем. Јели су три пута дневно, седећи на поду или око ниског овалног стола. Служили су се ножевима и дрвеним ложицама. Поред медовине пили су и пиво. Вино су почели користити тек у првом веку, тргујући са медитеранским трговцима, којима су продавали мед, медовину, восак, ћилибар и разне врсте кожа. Најчешће су пили из рога, који је кружио од уста до уста – тада се наздрављало племенском божанству или духу предака.

Словени су своју одећу, беле, сиве или бледо мрке боје, израђивали од платна, сукна, вуне и коже. Код мушкараца се састојала из доње и горње кошуље, гаћа гуња и огртача. Опасивали су се тканицама или узаним кајишевима. О њих су вешали оружје, кесе са огњилом, амајлије и нож. Жене су носиле везене хаљине, широких рукава. Спреда и позади имале су кецеље. Доња одећа – рубина, уколико је ношена сама, морала се опасати, јер се у супротном ово сматрало непристојним. О појасу су им висиле кутијице од коже са разним женским ситницама. Храну и веће предмете носиле су у торбама од лике или вуне. До краја многобожачког периода обувале су искључиво опанке, да би касније користиле и чизме. Мушкарци су носили на глави кожне, меке, платнене или сламене шешире и капе. Девојке су биле гологлаве са спуштеним плетеницама или косом. Удате жене су главе покривале комадом беле тканине. У свечаним тренуцима око главе су имале богато украшене дијадеме. Око врата и руку жене и мушкарци су носили металне гривне, а на прстима прстење.

Вера Протословена оставила је преко хришћанства дубоке трагове, посебно као психолошке остатке, у фолклору, народним предањима, прастаром веровању и празноверју, обичајима, мађијама и митологизирању. Рефлекси ове духовности очувани су кроз култ предака, у чему су особени Срби. Они су са њима у тесној вези кроз српске славе, као остатака античких кућних, родовских и племенских богова. На Бадње вече „душе“ једу заједно са укућанима. Слично се дешава и на гробљима. Код Словена усмено предање је претходило религији, а обреди његову примену у дело. Из овога произилази да је основу њихове вере представљало: усмено предање, вероисповест, обред, поштовање богова, жртвовање, молитва, храм и осећање припадности. За узврат верници су очекивали помоћ, благостање и милост. Обреде је пратило приношење жртава, заветовања, изговарање молитви, игра, песма и музика. Најстарији облик словенске вере потиче из скупљачко-ловачког периода. У њиховој религији присутно је веровање у душе и духовне силе (анимизам), поштовање племенског претка у облику биљке или животиње (тотемизам) и потчињавање својој вољи сила природе, духова и демона (магија). Магијом су Словени непосредно контролисали природу, бајањем и обредним чинима. Окренути будућности, често су кажњавали своје кућно божанство уколико не оствари њихове жеље. Магија је извођена нередовно било да је бела“ (Белбог) или „црна“ (Црнбог). Демони су насељавали култна места, воде и гајеве. Сматрали су да човек произилази из животиње или биљке (териоморфизам), да би се преобразио у човеколику (антропоморфну) појаву. Ово се посебно односи на епске и митолошко космогонске личности словенских и српских божанстава.

У ниже облике култа спадале су животиње, биљке, небеска тела, предмети, атмосферске појаве. Змија чува кућу од гамади. Вук је митски представник српског народа. Да би се од вука заштитили са њима се треба окумити или побратимити. У многим употребним предметима осећа се утицај духа предака. У току израде и њиховог коришћења власници тих предмета показују, шта су у вези са њима мислили, осећали, надали се и сањали.

(…)

У развоју словенске религије, а посебно у погребним обичајима у врло испреплетаној форми, приметни су елементи анимизма, тотемизма, политеизма и монотеизма. Једна од најранијих етапа словенске вере је веровање у душе и духовне силе везане за живи свет и предмете. Дух може по потреби да напусти своје станиште, оде у неповрат, врати се или промени место свог боравка. Протословени су веровали у загробни живот. Негујући култ мртвих и знајући да је смрт неминовност, врло ревносно су обављали припремне радње и послове за тренутак смрти, спаљивање, укоп и време после сахране.

Веровали су да тело продужава живот кроз душу која га напушта. Бесмртност душе представљала је основу схватања о постојању другог света у коме она наставља свој живот. По душу долази и одводи на други свет, бујан, рај или нав, старац дуге беле браде, кога су звали дед или чича. Неки су сматрали да он представља Бога. Код Срба је то Дајбог, коме су се обраћали молећи га да самртнику омогући мирну смрт речима: „Узми га (ме) Боже,“ или „Дај Боже лаку смрт.“

Преласком у хришћанство улогу водилаца душе преузео је арх. Михајло. Првих четрдесет дана после смрти, душа умрлог се налази у близини тела које је напустила. Овај период је сматран критичним, јер је постојала могућност да душа и даље остане у нераспаднутом телу човека вампира. Зато су Словени раскопавали „вампирске гробове“ и уништавали тела помажући души да их се ослободи. Четрдесетодневни помен значио је овоземаљски опроштај од душе која креће на пут дуг годину дана када долази пред судије (Усуд или арх. Гаврило). После пресуде на путу према рајским вратима, душа прелази преко судбоносног моста. Праведници ступају преко њега у рај где их пред вратима чека кључар (Св. Петар), да би уживали у благостању. Грешници би се са моста сурвали у провалију нава (пакла), испод кога је текла паклена река, царство демона, Бесомара и Дабе. У паклу је душу требало очистити од грехова. Дужина боравка у чистилишту зависила је од количине земаљских грехова и траје од три до седам година. После тог времена душа се сматра чистом и спремном да пређе „рајски мост.“ Да би се души помогло у савлађивању свих препрека, на путу до „другог света,“ приношене су четрдесетодневне, полугодишње и годишље жртве у виду помена и даћа. На овим ритуалним обредима доста се јело и пило покојнику за душу, што је особина Словена.

(…)

Код Словена је ватра представљала најобожаванији облик анимистичког веровања. Она је задовољавала све практичне и духовне потребе људи. Ни једна природна појава, као ватра, не повезује земљу и космос. Јер се душа покојника у виду пламичка враћа своме изворишту, Сунцу и Сварогу. Сви ритуали Словена везани су за ‘живу ватру“. Ова „чиста“ ватра добија се трењем или кресањем дрвета, камена, метала и ударом грома. Њоме су спаљивани покојници. да би преласком у хришћанство, ватре или свеће паљене око гробова па и у самој раки. Ватре су гореле четрдесет дана да би покојниковој души осветлиле пут према „другом свету.“ До поласка према небу душа се на тој ватри грејала. Практична примена ватре везана је за култ плодности, заштиту од болести и дух. предака. Словени су масовно палили зимске ватре у време рађања „Младог Сунца“ Сварожића, раног лета у част Геровита (Јарило) и лети за време празновања Купала. Прескакањем ватри и протеривањем стоке кроз пламен, њена чистилачка моћ је обезбеђивала здравље, а људе ослобађала грехова. Ватра се налази у центру огњишта поред кога су се укућанн рађали, живели, умирали и испод њега сахрањивали. Словени су желели да њихови преци буду испод пепелишта и даље у кући, „злу не требало.“ Око огњишта (сијела) су вођени разговори, дочекивани гости, доносиле се одлуке, јело, пило и веселило. За њих је ватра значила подстрек у раду, љубав и еротски нагон. У њу су се клели, гасили је кад их задеси зла судбина и обнављали уносећи „живу ватру.“ Огањ значи топлоту и светлост, сродан је староиндијском појму Агни – Бог огња. Ватра је за Словене на психолошком плану. као симбол, представљала потребу човековог срца. Начин њеног добијања, трењем штапа мушкаре и женскаре представља срећу, страст и разарање. Са духовно – религијског гледишта, ватра је симбол прочишћења и просветљења људског духа од стране бога Симаргла.

Српска поезија и народне приповетке представљају основу обнове духовности овога народа. Народно многобожачко песништво је изворно полазиште духа српског народа. Њиме је историјско многобоштво, отеловљено у човеку, произашло из бујне маште о постанку света. Змајеви, у лику змајевитих јунака, представљају сликовит приказ богова словенског пантеона. Насупрот њима стоје виле, младе и лепе жене. Код Срба, због тешке историјске прошлости, у епској поезији многи су догађаји повезани за страдања и смрт, а тиме и за доњи свет. Одатле је за њих значајна змија, која се у току националног успона преображава у небеског огњеног змаја и змај јунака. Змија се може претворити у алу и аждају, противнике људи. Станиште змија је испод земље, а змајева у планини. Народ говори: „Док змија змију не прождере, не може постати аждаја.“ У народним приповеткама и епској поезији предкосовског и косовског циклуса змај јунаци Милош Обилић и Марко Краљевић, откривају у суштини српске прехришћанске богове. У целини гледано, многобожачка вера се кретала од обожавања Сунца, звезда и Месеца према доњем небу облацима и ветру и земаљском свету животињама и биљкама. У каснијем периоду ове силе су попримиле људско обличје јунака српског епа: Марка Краљевића, Милоша Обилића, Бановић Страхиње, Змај Деспота Вука, Бановић Секуле и Деспота Стефана Лазаревића. Српски епски хероји, које је народ опевао, представљају споменике који посредним путем осветљавају Словенски пантеон. Пре средњевековног приповедачког и епског циклуса, постојали су његови прехришћански облици, који су се утопили у млађи и национално обојени слој. Другим речима, кроз српску епску поезију струји искоиска садржина протословенске духовности. Постоји мишљење да су ликови и драмски заплет у Косовском епском циклусу врло слични спеву Илијаде у којем учествују јунаци – полубогови и богови. Сви српски змај јунаци, уздигнути на ниво полубожанства, имају своје многобожачко родословље. Они се рађају из односа царице и змаја, змајевих кћери и епских јунака, змајевитих јунака и племкиња, краљева и жена из шајевите породице и из љубавног односа змајева и обичних жена. Из брака змајевитог јунака Секуле са вилом Нагоркињом родило се девет синова. Оваквим умножавањем створен је кроз историју, велики број српских змај јунака, који се помињу до данашњих дана. Однос између змаја и кошуте и јунака и виле у суштини представља везу између Сунца и земље, која у рано лето жели да се оплоди. Мушка деца змајева постају змај јунаци, а женска виле…

Књиге Момира Јанковића се могу наручити преко „Свевладове продавнице“.

 

Извор: СВЕВЛАД

Триглав и Тројан су имeна за врховно божанство у вeри словeнског рода. Због вeликe гeографскe удаљeности, која јe условила и јeзичко удаљавањe словeнског рода, ово врховно божанство Словeна јe нeкада Триглав или Тројан, зависно од мeста или врeмeна. У словeнској митологији, од старих врeмeна, прe примања хришћанства, па свe до данас, много јe примeра описа словeнског пантeона. Порeд јeзичкe сличности словeнских народа, можe сe рeћи да су митолочка божанства и митологија, свих словeнских народа, најјача вeза у ово, данашњe, врeмe када сe многи враћају учeњу и разумeвању роднe вeрe.

Родна вeра јe када Срби, Словeнци, Пољаци, Руси или нeки други словeнски народи видe и разумeју да су њихови давни прeци имали истe боговe, истe митовe. Родна вeра јe када сви словeнски народи знају и разумeју значeњe рeчи Триглав и Тројан на исти или сличан начин. Родна вeра јe када сe описи Триглава, као врховног божанства, из Вeлeсовe књигe поистовeтe и подударe са описом Триглава у српској народној пeсми.

Дуња Матић
Београд, Србија

Источно од Међуречја, у долини реке Инд, пре 5000 година, цветала је древноиндијска цивилизација. По археолошким налазима најпознатији градови из тог периода су Харапи у Пенџабу на реци Рави и Мохенџо-Даро у Синдху, на обали реке Инд. Ови градови су имали одбрамбене зидове, водовод и канализацију, двоспратне куће, тврђаве са кулама. Људи су се бавили земљорадњом, гајили су пшеницу, јечам, касније и пиринач. Занатство је такође било развијено, што се видело по нађеном оруђу, оружју и керамици. Трговина је играла велику улогу у њиховом животу, јер су их каравански и морски путеви повезивали са древним Сумерима и Египћанима. Разлог за пропаст ове цивилизације била је или природна катастрофа или болести или долазак Аријаца са севера крајем трећег миленијума пре нове ере.
Излазећи из првобитног боравишта, са висоравни западно од Белур-пана, Аријци су се разделили на Индијце и Персе. Индијци су преко Кабулске долине дошли до Индијског полуострва и заузели земљу око доњег тока Инда. Крећући се даље уз реку Сарасвати, они су после успешних борби са негроидним племенима, заузели долину Ганга до Бенгала и сву земљу до планине Виндху. У 18. веку пре Христа цело полуострво се налазило у њиховој власти, осим јужног дела или Декана, где су као расејани остаци живели Абориџини. Постигавши превласт у тим земљама, Индијци су се окренули мирним занимањима.
Још пре него што су освојили долине Инда и Ганга појавиле су се као први плод индијске образованости Веде или древни свети кодекс, који се преносио с колена на колено, да би на крају, током првог миленијума старе ере, био и записан. Језик Веда био је најдревнији и најпознатији облик санскрта – ведски санскрт. Због тога би правилније било да Индијце или Аријце зовемо Санскрћанима, како је напоменуо наш најпознатији санскртолог, Радмило Стојановић. Они су носиоци богате литературе, која обухвата готово све гране поезије и научног знања ( поред четири Веде, ту је Мануов законик, Махабхарата, Рамајана, Панинијева граматика итд.). Са настанком првих држава у многим брахманским школама то усмено ведско знање почело се записивати и састављати у целине и зборнике.
Захваљујучи енглеским колонизаторима у Европи се тек у XVIII веку појављују први преводи са санскрта, међу којима се нашао и “Мануов законик“. Како су схватали древни народи, ово је књига закона, која обухвата све оно што одређује религиозни и грађански живот човека. Осим предмета о којима се обично говори у кодексима, Мануов законик садржи космогонијски систем, метафизичке идеје, упутства која одређују понашање човека у разним периодима његовог постојања, многобројна правила у вези религиозних обреда и искупљења греха, правила прочишћења и одрицања, моралне поуке, политичке ставове, војне вештине, трговање, одређивање казни и награда.
Да би тим законима придали већи значај, индијско предање им је приписало божанско порекло и готово вечно постојање, преносећи га у време митолошког Мануа, аријског родоначелника. Европљани су наслов превели неадекватно јер то није законик по нашем схватању. Санскрћани не кажу „закон“, него користе реч “дхарма“, а то је скуп моралних, етичких и других норми, које одређују човекову честитост, као и скуп животних правила у зависности од друштвеног положаја. У стиху VI, 92 дају се обележја дхарме: постојаност, благост, смиреност, поштење, чистота, обуздана осећања, разборитост, знање Веда, праведност. Дхармасастра Мануа је зборник таквих упутстава члану друштва, чије се испуњење схвата као врлина, у складу са владајућим системом гледишта и са религијом.
Говорећи о „Мануовом законику“, мисли нам махинално лете ка нашем најстаријем сачуваном правном документу, Душановом законику. Читајући Мануов законик, састављен давно пре Христа, може се наслутити да начела и права Душановог законика сежу у далеку прошлост.
Тај законик није ни византијска, ни Душанова творевина, него су на Сабору у Скопљу, 1349. године потврђени и признати стародревни српски, правни, приватни и јавни обичаји и наслеђени освештани односи. Наш народ је од Византије примио цркву и њену организацију, али комплетан живот наше сталешке државе текао је другим водама.
Тако, рецимо, свештенство није било у потчињеном положају, као у Византији. Док је у Византији војска била на првом месту у држави, у Србији је и пре и после Душановог законика свештенство највиши сталеж, носилац науке и мисли, са светом мисијом да служи Богу, истини и прецима, који су према старој вери постајали свети. Из овога се јасно види да Византија не само да није утицала на српску мисао и Душаново законодавство, него је, напротив, византијско свештенство, под утицајем српске мисли, повело борбу за побољшање свог положаја. Душан се на Сабору поставио изнад властеле, али је свештенство ставио изнад себе поштујући народну традицију.
А то свештенство није поседовало највишу власт у данашњем смислу, него се оно сматрало као мозак и ум владара, који му је указивао сву пажњу и са њим се саветовао о државним пословима. Цар је одржавао равнотежу између свештенства и властеле, штитио најнижи сталеж, а поштовање свештенства је било поштовање ума, а не силе и снаге. Оваква организација државе подсећа на аријску, ведску, која је много старија и од Византије и од Рима.
Ману може бити и словенско име, а у Ведама то је први човек, бог законодавац. Од њега произилазе следећих шест Мануа, од којих се први звао Сварожић, а тако се звао и словенски бог. Словенски бог Сварун, Прабог, Старибог, Свевид, Вишњебог био је Творац Свемира, Земље, животиња, биљака и људи. Он је просуђивао и одлучивао о сваком људском чину и био је бог законодавац. Свог сина Перуна је научио словима, па су људима остављали поруке, усецајући тајне знаке у коре стабала по шумама и уз путеве.
Код Мануа је друштво подељено на касте и свака је каста била заштићена друштвеним начелима и прописима. Тако је и по Душановом законику друштво подељено на сталеже и сви подлежу законским нормама. Као и код Мануа, на првом месту је свештенички сталеж, носилац мисли и науке. Привилегован положај не даје властели право на самовољу, јер властела, поред законских дужности и терета према држави и цару, мора строго да се придржава одлука суда и закона.
Душ. зак. 95. Ко се нађе да је почупао браду властелину или добром човеку да се томе рука одсече.
Ман. зак. VIII, 283. Треба наредити да ономе што хвата за косу, ноге, браду, врат, мишицу, одрежу обе руке.
Колективна одговорност за смрт звала се «сатадеја»-давање 100 крава, а код Душана је «шести волна». Сложеница «сата+даје» значи – давање стотине. Колективна кривична одговорност повлачила је за собом колективну глобу која се звала «вражда». У ведској књижавности глоба се зове «ваирадеја», па би «ваира» одговарала нашој «врви», а «деја», «даја» је наше «даје», «дати». Значи да «ваирадеја» има исто значење као и «вражда» или «врвда».
Постојао је обавезан колективни рад и по Душану и по Мануовом законику:
Ман. зак. VII, 138. Цар може наредити да иду на рад један дан у месецу занатлије свих врста и шудре које живе од свог рада.
Душ. Зак. 68. За меропхе закон у целој земљи: у недељу да работају два дана пронијару …и да му работају друге работе један дан.
Старо обичајно право имало је новчану казну за ненамерно убиство или тежу телесну повреду. То откупљивање казне јавља се и код Мануа:
М. з. XI, 128. Брахман који је ненамерно убио кшатрију, треба дати за своје очишћење 1000 крава и једног бика, а код Душана је 1000 перпера ( чл. 94. ).
Испитивање кривице жељезом среће се такође у оба законика. И данас када хоћемо да истакнемо дубоко поверење у неку особу, кажемо «ставио бих руку у ватру за њега».
Ман. зак. VII, 115. Онај кога огањ не испече, кога вода пусти да исплива и коме се ускоро не деси нека несрећа, сматра се чистим у заклетви.
Душ. зак. 145. Ако се потера судом, разбојник и лопов, да не буде обличења, да им је оправдање жељезо што је одредио цар, па да га узму на вратима црквеним из огња, да га поставе на свету трпезу.
Ман. зак. VII, 48. На гневног се не љутити, оног што проклиње – благосиљати, и лажну реч у вези световних дела – не рећи.
Узвишене особине су биле смиреност, поштење, честитост, разборитост. Частан и поштен човек одржао би дату реч и испунио би обећање. 
Ман. зак. IX, 99. Ни древни, ни данашњи људи никада нису тако поступали да девојку, обећану једном, удају за другог.
За оба законика је заједничко да је «закон изнад цара», јер је изнад свих сталежа цар, а изнад цара је закон.
Ман. зак. VIII, 128. Цар који кажњава невиног, а кривца не кажњава, прима на себе велику несрећу и иде у пакао.
Ман. Зак. IX, 245. Варуна је господар казни, пошто он држи скиптар чак и над царевима…
Душ. зак. 168. Све судије да суде по закону, право, како пише у законику, а да не суде по страху од цара.
Када би се чланови оба закона помешали, тешко да би читалац могао да их раздвоји. Подударности има пуно и треба их систематски анализирати.
Оно што је пре неколико миленијума кодификовано у „Мануовом законику“, то се и данас налази у нашим схватањима и начину живота.
Како су Санскрћани живели пре више миленијума?
Дете су на рођењу даривали златом. Најстарији син је наслеђивао оца и остајао на кућном огњишту. Ватра на кућном огњишту није смела да се угаси, а код нас се и данас каже када породица нема потомке да им се «гаси огњиште». Породица је водила рачуна да сину нађе одговарајућу девојку за женидбу, наравно, девицу. Пазило се да нису у сродству све до седмог колена. Дете је до треће године требало да прође кроз обред шишања (данас се код нас при крштењу детету одсеца коса). У многим нашим местима видећемо како родитељ каже детету да донесе прут којим ће добити заслужену казну. У Мануовом законику се каже:» Када лопов призна кривицу, он треба да донесе штап којим ће бити кажњен.» Ману такође каже:» Човек који псује дворођеног заслужује одсецање језика». Кад смо били деца, покушавали смо да говоримо непристојне речи и одмах чули претњу да ћемо остати без језика.
Неверну жену су избацивали из куће и јавно је осуђивали. Старије људе су поздрављали са поштовањем и уступало им се место за седење. Веровали су да после велике пропасти долази спас у виду коњаника на белом коњу и да доноси нови и бољи живот, преокрет. Породица се високао поштовала, а кућни огањ се непрекидно одржавао. Сваком је по рођењу било одређено чиме ће се бавити и није било пуно избора. Пошто су знања преносили усмено, ништа не записујући, та знања су преточили у стихове ради лакшег памћења. Чак се и музикалност и интонација речи и стиха преносила с колена на колено, а то нас подсећа на наш непревазиђени десетерац. При дуготрајним и монотоним обредима, посвећеним прецима, брахмани су се забављали постављањем и одгонетањем загонетки. Током таквих обреда пили су сому, божанско пиће, а и код нас се задржао обичај да се попије чашица ракије покојнику за душу. Најстарији син, који наследи породично огњиште, има обавезу да брине о родитељима док су живи, а после њихове смрти о млађој браћи и сестрама.
Имали су они и велику и славну битку, не на Косовом пољу, али на пољу Курукшетри. Ово „курук“ је истог корена као и „курјак“, а курјак је био поштована животиња у нашој далекој прошлости. На Курукшетри су се рођаци потукли, а та братоубилачка битка подсећа на нашу несрећну судбину да се стално са браћом крвимо. Курукшетра је у области Куру, између Хималаја и Виндху, и ту настаје река Сарасвати. То је земља Брахмариши, света земља, и ту земљу од Источног до Западног океана мудраци су звали Арјаварта.
Поред сличности законика, обичаја и начина живота, откривена је и велика сродност санскрта и српског језика, захваљујући «Речнику сродних санскртских и српских речи» који је написала Бранислава Божиновић.Она је знала да каже:»Српство има српски језик, а ако је биће језик и ако је српски језик најближи рођак санскрту, онда су Веде циљ трагања за најдубљим српским коренима». Велики број речи везаних за религију (црква, олтар, кандило, бог, вишњи…) налази се у санскрту, као и многе друге са националним обележјем ( опанак, антерија, свилен конац…). Ово су само још неки примери: братија-браћа, бхита-биће, дана-предаја(удаја), тапас-завет (тапија), тарпана-помен прецима, патапати-грех, патња, сва-својина, сабха-соба, пхала-награда, данда-казна, тамас-тупост, бандха-јеретик(банда), Млечхи-варвари, анучина-унук, антаријам-антерија, џанати-знати, џив-живети, џапати-шаптати, кашати-касати, кретати се, аруна-румен, калимедини-црна место-Калемегдан, курати-урлати, врках-вук, колах-кола, котарах-котарица, кравих-сирово месо-крв, упадас-опадати, антика-старија сестра, апада-несрећа-пад, маса-мера за тежину, растра-земља, крси-земљорадња, итд.
До скоро је земљорадња била наше главно занимање. Крс је нама близак корен, јер наш ратар крши плугом земљу да би створио храну.Тако он ствара и одржава живот. Симбол живота су две црте у виду крста. Да би животворни крст трајао, човек мора да пролије доста крвавог зноја. Разапиње се тако кроз живот, претварајући га у вечност и обезбеђујући себи опстанак, а успут се челичи, све више подсећајући на храст. Храст је код старих Словена био свето дрво и у храстовим шумама обављали су се свети обреди. Када се човек разболи, он скине кошуљу, опере је на извору и рашири на храстов жбун да би му извукао болест. Успут се и опере изворском водом да и она спере болест с тела. Извор је одувек значио извор живота, средство очишћења и и средиште обнављања. Кад дође време, човек се повуче у одвојени део куће да натенане оживљава успомене и дочека да му тело окопни. Веровао је да душа одлази на онај свет тамо где је животним делима заслужила, у рај или пакао. Стари Аријац би се упутио ка старом граду Бенаресу да крај свете реке Ганг његова душа напусти тело и крене на пут бесмртности и блаженства. Бенарес се другачије звао Варањаси, град враних људи, а ми и данас имамо вране људе у Врању.
Импресивно је уочити духовну блискост са људима који су живели пре неколико миленијума, импресивно је говорити о заједничким елементима Мануовог и Душановог законика, о заједничким коренима језика и обичаја. О томе се код нас није говорило до сада, али мудри Индијац каже да „истинитост превазилази ћутање“.

Литература
Мануов законик; Речник сродних санскртских и српских речи, Бранислава Божиновић; Рјечник симбола, Загреб 1983; Новом покољењу, Илија Живанчевић.

Дуња Матић Станишић је рођена 29. јула 1955. године у Гају код Ковина, Србија. Завршила је Филолошки факултет, Одсек за југо-светску књижевност. Значајна по свом преводилачком раду. До сада је превела следећа дела: „Скандинавоманија и њени поклоници“, „Атила и Русија“, „Индогермани или Сајвани“, „Гетика“, „Истоветност Скита и Сармата“, „Мануов законик“, „Детињство и младост Сергеја Рахмањинова“…
Живи у Београду.

Део: О имену Словена

Пишући o неком старијем времену Словена, преточеном у историју o Словенима, код многих аутора присутан je и термин Протословени.
Према позитивним научним сазнањима та заједничка именица: Протословен, историјски je неодржива. Појам сам по себи не доприноси могућности било каквог разумевања, односно оправдања. Јер, у историјском смислу, као што ће бити наглашено, именица Словен – Словени, у пракси, у науци, историографији, није била у употреби пре II века после Христа.
Ранија прошлост тог, како се данас каже, словенског народа, све те Словене познавала je под именом: Срби.
Усвајањем ове непобитне чињенице, чисте историјске истине, отклањају се наметнуте заблуде, уважава се сазнање o старости појмова, у смислу – није могуће мешати прадеде и далеке праунуке.
У том смислу, на Балкану није могуће говорити и o пра-Бугарима. To њихово: пра – односи се на време пре доласка кана Бориса, са простора иза Волге. Тако o кану Борису пише Србин, поп Дукљанин, у свом Летопису, односно Барском Родослову. Према Дукљанину, долазак кана Бориса источно од Хема, назначен je: „за време владавине Владина“, што приближно одговара неком кратком времену пре 700.

Фердо Шишић „Летопис…“ стр. 297 в.

Праисторијске културе није лако идентификовати са народима који касније живе на њиховим археолошким налазиштима. Стога не знамо ко су били становници културе Лепенског Вира, као што не знамо – у које су се народе (касније) претопили Ловци на северне јеленове (документовани на цртежима шпанске пећине Алтамире). Поготову кад су у питању много старије културе – неандрталци, кромањонци или много даље још старије културе палеолита.
Међутим, Пеласти, затим Етрурци, који претходе класичној цивилизацији Грка, својим писмом упућују на повезаност са Винчанском културом, расадником свеукупне европске писмености, укључујући и сва потом настала клинаста писма блискоисточног и месопотамског региона.
Преко лингвистичких, документованих дублета за име Србин: Рашчани, Кимерци (Кимберци), Ликијци, Трачани, Трибали и многа друга – налазимо Србе (као и каснији општи етноним: Словене) – на просторима ширег евроазијског континента, у тим древним временима.
Средином XX века у науци je већ прихваћено учење да су Срби (Словени) имали писмо пре доласка и деловања словенских апостола св. Ћирила и Методија.

* Сазнање да су током VI века Срби, према Монемвасијској хроници („Византијски извори I“ стр. 283), били већинско становништво на Пелопонезу, па и Порфирогенет наводи да су и у VIII веку, како он каже „Словени“, од Пелопонеза начинили своју земљу („Византијски извори II“ стр. 7). Тако, примера ради, Теосран, као неки изузетан догађај, војни успех Византије, бележи да je цар Јустинијан II (685-695; 705-711) са војском (688-689) успео пробити се из Константинопоља до Солуна, „успут je покорио велике масе Словена“ („Византијски извори I“ стр. 226). Исто бележи и Нићифор („Византијски извори 1″ стр. 241), као и Георгије Монах, који наглашава да je цар -‘покорио велико мноштво Словена. једне ратом, a друге je примамио себи речитошћу“ („Византијски извори I“ стр. 248). Сасвим je за очекивати да су Срби били бројно становништво средње, a посебно северне Грчке. To документују српске хришћанске епархије: Језерска и Радовишка – под митрополијом Ларисе; Драговићка – под митрополијом Солуна; Великаја и племена Смолена – под митрополијом Филипа (престони град Филипа II). За ове грчке области није немогуће рећи да су то биле словенске епархије. Јер: још северније, из теме Стримон (северна античка Македонија), цареви су, да појачају одбрану од продора Арапа, вршили пресељавање становништва у Малу Азију. Из шире области Струме и Струмице, цар Констанс II (641-668) je преселио велике масе Словена у Малу Азију, као што истиче Георгије Острогорски („Историја Византије“ стр. 132), где су ти „Словени“ према својој ранијој постојбини, подигли свој град Сервогордон, одн. Гордодсервон (на јужним рубним областима теме Опсикија). Од ових српских војника (јер свој нови град нису назвали Словенски град, или пак Македонски град, мислећи на садашњу распрострањеност Македонаца на том простору Струме) већ 665. године прешао je јак одред од пет хиљада људи Арапима, који су их населили у Сирији. код Алепа (Г. Острогорски „Византија и Словени“; стр. 24). Нови талас пресељавања Срба из теме Стримон извршио je и цар Јустинијан II, одмах по доласку на престо (685): насељени су такође око Сервогордона. На VI Васељенском Сабору, одржаном у Константинопољу 680/681. године, међу учесницима Сабора помиње се Србин, епископ Гордосервона, према црквеним истицањем скромности „Исидор. недостојни епископ Гордосервона“ (Манси „Sacrorum…“; TOM XI 643: потом и у литератури Г. Острогорски „Византија и Словени“; стр. 57; М. Јовић „Србија и…“ стр. 15). У контексту укупних хрватских настојања, да. ако je το могуће. и не помињу Србе, посебно не у старим документима, тако и Тома Маретић. иако je неоспорно знао за име тог српског града Гордосервона – Сервогордона, употребљава Порфирогенетову изведеницу да je y питању народ: Слависијани; Порфирогенет помиње Словене као народ кога су његови претходници. цареви, преселили у тему Опсикију, име града Гордосервона-Сервогордона и не наводи. изјашњавајући се само – да су у питању Слависијани -Slavisianoi („Византијски извори Н“ стр. 73, 77). Цар Јустинијан II преселио je још већи број, јер како каже Г. Острогорски: „могао je створити војску од 30.000 људи“, чинећи тако „најмање четврти део целокупне тадашње византијске војске“. Но, Г. Острогорски продужава саопштавајући да je већи део и ових „Словена“ изневерио Византију, прешло je двадесет хиљада бораца Арапима, „па су услед тога Византинци претрпели тежак пораз“ („Внзантија и Словени“ стр. 56). Према сведочењима Теофана, Србин пореклом био je и цариградски патријарх Никита („Византијски извори I“ стр. 233-234), a како истиче Константин Јиречек, то није био једини међу епископима тог порекла, тог времена („Историја Срба I“ стр. 99). Имајући и овај податак у виду, управо сто година пре официјелног покрштавања Срба (872. или 876. године), могуће je y пуном светлу сагледати важност поменутих српских епархија по северној Грчкој. Јер Срби су имали своје светитеље: кнез Јован Владимир Дукљански (999-1016), Прохор Пчињски, Гаврило Лесновски (код Кратова), Јоаким Осоговски (у Осоговским планинама код Брегалнице) – сви из раног XI века.

Велесова књига
Још je на самом крају Првог светског рата академик, пуковник Изенбек, пронашао дашчице исписане старим писмом са текстом посвећеном богу Влесу/Велесу, познате као словенска Велесова књига. Но ипак, у Југославијама, o том налазу није писано. Задржало се мишљење o словенској писмености тек од св. Ћирила и Методија. Док житије св. Константина Ћирила бележи постојање на српском језику: Јеванђеља и Псалтира, које je св. Ћирил у Херсонесу сам затекао. У том запису пише: „Нађе Јеванђеље и Псалтир, писан словенским словима и нађе човека који je говорио тим језиком, и говорећи c њим, примрго je силу речи“1
Овај изнесени податак у супротности je ca претпоставком да су св. Браћа, како су били родом из Солуна, где су, живећи на простору Срба и њихових хришћанских епархија, за очекивати je, добро познавали српски језик. Рачунајући управо на њихово познавање тог српског језика, велики патријарх Фотије (858-867; 877-886), уз цара Василија I (867-886), желећи да уважи тражење кнеза Растислава Моравског, поверио je св. Браћи да изврше покрштавање средњоевропске Моравске, као потом и Срба на Балкану. Св. Браћа су, бар тако произилази, према времену кад су пошли у Моравску, за изразито кратко време превели важне богослужбене књиге са грчког на српски језик. Па чак и Т. Маретић бележи: „А Солуњани су у оно доба говорили Славенски“.2
Управо тај податак, да je св. Ћирило, преко преводиоца тек, разумео затечене свете књиге на српском језику, наводи на закључак да св. Браћа нису били Срби, али није схватљиво да у Солуну нису научили српски језик. Јер, језик Јеванђеља и Псалтира из Херсонеса je већ био на српском језику. Па, целих девет стотина година раније, Овидије, док je био у изгнанству у Тарсу (црноморски град), према његовим писмима, жалопојкама за Римом, језик који je ту у Тарсу научио – био je српски.
Р. Пешић такође бележи да je пољски краљ Болеслав Храбри (992-1025), по заузимању Кијева 1018. године: „уништио или понео са собом многа важна документа и дохришћански летопис – Великое летописание – као и Библију у рукопису, који je представљао превод из времена Јарослава Светог (9781054) од стране херсонеских преводилаца“.

1. Радивој Пешић „Завера порицања“ стр. 59.
2. Т. Маретић „Славени у давнини“ стр. 48.

O Велесовој књизи објављено je: Борис Рабиндер „Живот и религија Словена према Влес књизи“, али и одмах потом „Велесова књига“ са исцрпним објашњењима и преводом Р. Пешића.
Консултујући ове уважене ауторе, произилази да je „Велесова/Влесова књига“ настала, односно да су почеци њена писања на дашчицама били у IV веку: јер, помиње се праотац Ор, потом Асколдом и Рурик. Такође и имена готских и хунских вођа: Германареха и Галареха. Германарех je умро 375. године; то уједно одређује време кад су писане те дашчице. Писац наводи причу o Кију и његовој браћи, али и o „граду који се гради“.1 Под тим градом подразумева се Кијев, a према пољским изворима, посебно Стријковском, стоји да „Кијев je саграђен 430. године, то може знатно да прецизира Кијево време“.2 Р. Пешић у вези Стријковског наводи да je његову тврдњу „засновао на предруриковским летописима писаним у Кијеву, a које je запленио Болеслав Храбри. (Касније je Раздивал такође запленио мноштво књига и докумената o Кијеву. Њихова каснија судбина није позната)“.3
На овај начин дошло се до приближне или тачне године почетка писања Велес таблица. Али, анализом таблица и потом објављене књиге, може се закључити: према запису o Германареху, затим o кнезу Кију и његовом подизању града Кијева, евидентно je да су досад пронађене таблице писане у размаку од пет векова (од IV до IX века).