Почетком деведесетих окупили смо се у издавачкој кући Мирослав. Олга Луковић Пјановић и Реља Новаковић постали су њена суштинска препознатљивост. Њихово дјело остаће посебне, драгоцјене странице србске историје. Поносна сам што сам, овоме, надам се, дала ваљан допринос и што сам имала част да их упознам, с одушевљењем сарађујем и истински пријатељујем са њима. То је била немјерљива привилегија. Радећи своју ТВ серију Траг у времену и сарађујући са ово двоје изузетних људи и научника, вјерујем да сам, колико сам могла у то вријеме, одужила нешто дуга Богу и народу.

Кад смо радили промоције Олгиних или његових књига, професор би увијек лијепо и врло аргументовано говорио, а ја, као водитељ, морала сам да водим рачуна о времену, па бих му кришом давала знак да приведе крају. Он би се онда насмијешио и обратио публици: „Има ту још много тога д се каже, али ми Вида не да.“
Наравно, да он и сада има још много тога да нам кажа и да му не смијемо остати дужни, па ћу и ја овога пута покушати да одужим један малени дуг.

Снимали смо га у просторијама издавачке куће Мирослав. И скоро кад смо све привели крају, он је мало одћутао, а онда се обратио камери и нама:
– Прелиставао сам те моје свеске желећи да пишем нешто о Вендима што нисам писао и ја наиђем негде у 36 или 37 свесци, исписано руком, Олга Луковић Пјановић – амерички Србобран (СРБОБРАН – лист српских родољуба у Америци). Из америчког Србобрана један текст. И ја видим, кад сам то прочитао, шта је она изјавила у том америчком Србобрану. Па рекох: “То је изванредно. То је нешто ново, што ја нисам познавао и што ми може јако много користити.“ Не знам на који начин сам сазнао да је она у Паризу. Ко је коме први писао: да ли ја њој или она мени; не могу да кажем. Али, углавном, ми смо почели да се дописујемо. И ја видим, та особа зна готово исто онолико колико зна и Будимир. Мислим да је то на том нивоу. Тешко је рећи да ли баш толико зна, али да припада тој категорији истраживача, наших. Видим да зна класичне језике. Да простор Срба познаје боље него што ико, колико сам ја знао.

И ми почнемо да се дописујемо. Она чита моја писма и чита оно што ја сад радим. Видим да се, у приличној мери, слаже. А ја већ нисам имао куд. Оно што сам прочитао код ње нисам могао ни за живу главу да одбацим, јер је то стварно ново и одговара ономе што сам ја од Будимира сазнао. Тако да сам ја видео да је тај истраживач за нашу историографију нешто, до сада сасвим непознато, и да заслужује сваку пажњу и свако поштовање.

Међутим, на несрећу, ја сазнам да је она, однекуд, под неком сумњом. Нисам то знао.
Једног дана закуцају код мене на врата, уђу унутра, три полицајца. Кажу: „Молим вас закључајте врата, искључите телефон.“ Ја се запрепастио. Шта сам ја то сад скривио. И код мене био Милош Мића Татић, мој комшија, и каже се „ту мора да остане“. Кажем: „ Мића може да иде кући.“ „Не, сви останите ту.“

Сад један почео да испитује да л` ја познајем Олгу Луковић Пјановић. Рекох: „Не знам. Ми се само дописујемо. Она се бави пореклом Срба.“ Е, сад су почели да траже, да копају по столу да нађу писма. Ја, још онако наиван, рекох: „ Што ја знам, није ништа опасно нити је против наше државе. Шта ви тражите?“ Каже: „Њена писма.“ „Па што ми не кажете.“ Ја, будала, испао сам стварно будала. Ја потегнем где су ми била писма и дам. „Ево.“ Нема шта да прочита. Само је стручно, чисто научно, слагања и неслагања итд.

Покупе они мени неке књиге и одведу ме доле, у полицију, изнад пиваре, она велика зграда.
На моју несрећу, та писама су остала ту… копиране неке књиге. Ништа ми нису хтели дати.
Ја одем после неколико месеци, па кажем: „ Молим вас, могу ли сада да добијем копије оних књига.“ Ништа. Жао ми писама.

Е сад, да ја нисам заборавио, сад кад сам прочитао, рекох: „Бога ти, па то је двадесет година, нас двоје се дописујемо.“ Кад смо се упознали онда смо ми то обновили.

Хоћу да покушам да одем још једанпут. Отишао сам једанпут у Полицију и кажем: „Молим вас, оћете ли ми дати?“ Видело се сада да то нема никакве опасности, да она није никакав државни непријатељ. „Па, оћете ли ми дати?“ Нема ништа. Сад морам да потражим некога ко има везе са Полицијом, па да одем и кажем: „Сада је она умрла жена. Никоме ништа није скривила, не можете да је оптужите. Дајте ми. Прочитајте, ако нисте прочитали до сад, па ћете видети да нема никакве опасности. Нисмо државни непријатељи.“ Хоћу да кажем кад сам то прочитао и из америчког Србобрана, на страну, кад сам после њено издање добио, оне две књиге. Па кад сам прочитао, видим да је то стварно најупућеније научно створење међу нашим истраживачима порекла српског народа. Колико је она језика познавала. Клико је историју знала. Не само једну научну дисциплину. Готово све до чега је дошла.

Ја сам већ онда о Олги имао мишљење не може бити боље. На крају крајева, себе сам сматро далеко слабије упућеним, у оно време, у историју српског народа. У пошаст српског народа. А кад сам прочитао после ово њено, онда поготово. Запрепастио сам се како је наш свет примитиван… може да буде примитиван, погрешно сам рекао. Може да буде примитиван или не разуме. Ако је узео неке од ових књига и прочитао, па немогуће је да их не цени. Да у њој не види стварно изузетног научника. Нема таквих научника код нас. Имамао људе који су написали грдне томове…и свашта, али није то оно што је Олга Луковић. Шта је она у својој глави имала. Чиме је све располгала. Како је језике познавала. Какав осећај за језик. Немамо таквих више. И жалосно је што је завршила живот непоштована. Чудило ме како су могли историографи, научници, било лингвисти или историчари или етнолози, да не осете вредност њеног дела. Да није ништа друго радила, него да је само покупила из литературе оно што је користила, па то је пуно. А на страну, што је она, на основу тога, сама долазила до нових закључака. И зато кажем. Остала ми је једна туга, мада ја ништа не могу себе да оптужујем да сам крив. Туга што бар нас неколицина нисмо одавали веће поштовање. Додуше, мени не могу да пребаце, јер сам ја, ипак, био рецензент њених књига. Према томе, нисам од ових који је нису поштовали.

Ето, то је. Свашта се дешава. Свакојака чуда.
Београд, 1. септембра 2009.

 

Др филозофије Галина Лозко, професор на катедри за филозофију Кијевског универзитета „Борис Гринченко“, овај рад је излагала на Свесловенском конгресу одржаном у Кијеву новембра 2010. године

Концепција очувања словенског идентитета

Родни етницитет као феномен је био и увек ће бити снажан геополитички фактор, а одржавање етничког идентитета за многе људе и даље јесте један од најважнијих животних циљева. У садашње време, широм светске популације, живи више од 330 милиона Словена. Постоји ли у данашњици оно што можемо назвати општим словенским етно-културолошким идентитетом, као и самосвест о томе?

Као примарни фактори који одређују етнички идентитет јављају се пре свега заједнички тип памћења, територија, језик и религија. Разједињени, током протеклих миленијума хришћанства, Словени су постепено губили старе родне везе и етнички идентитет; они не само да су ступали у међусобне крваве обрачуне, покоравали земље својих суседа и браће, већ су међусобно и уништавали једни друге. Међутим, позиви за јединство Словена који су упућивали славни представници словенства, најчешће нико није слушао или су једноставно били потпуно игнорисани од стране политичких манипулатора. Словенско јединство никада није проносило посебне идеје научног карактера. Нажалост, етничким осећањима је често манипулисала политика, управо стога што идеја словенства никада није била добро ни утемељена, ни развијена.

На пример, размотримо геополитичку теорију словенофилства (такође познату као пансловенство или свесловенство). Ова теорија је у протекла два века пролазила кроз многе политичке поремећаје. Основна идеја, тежња пансловенства је уједињење свих словенских народа по принципу заједничког порекла.

Идеја о уједињењу свих Словена у моћну коалицију, у историји наших братских народа, јавља се периодично. Први су је заступали пагански кнежеви у време када су нашим народима претили бројни спољашњи непријатељи. Експанзија немачких окупатора у словенске земље извршена је углавном уз истовремено приморавање наших народа на христанизацију – о чему данас није пожељно говорити. Чак ни историчари, врло повезани са хришћанством, не могу порећи да је покрштавање готово свих људи текло насилним средствима; често је праћено крвавим репресалијама против побуњених, спаљивањем паганских храмова, кипова богова, уништавањем традиционалних народних храмова. Митрополит Иларион (Иван Огиенко) пише: „да мисли да се крштење Украјине, само око Кијева, протезало на више од десетине година, и да је увођење нове религије у великој мери било заливано крвљу украјинског народа који је бранио веру предака…“.

Од 1168, као последица уништења највећих храмова балтичких Словена на острву Рујан (данас Риген), почела је епоха отуђивања наших људи од традиционалне родне религије, која је заправо одувек одражавала саму душу народа. У наша словенска тела насилно су усађене одлике туђинске душе – хришћанске послушности, ропства и унижења људског достојанства.

Према схватању наших предака, конфесионална и национална припадност су биле повезане, чак међусобно зависне. Хришћанство су видели као веру својих непријатеља, Франака и Немаца, а рат са њима, објашњањаван је као борба њихових месних родних боговова против „немачког бога“. Промена вере је доживљавана као издаја сопства, своје душу и саме природе свог народа, што је по моралним и етичким стандардима родне религије сматрано преступом. Зато су се Словени толико дуго опирали покрштавању, дизали буне и борили против крсташа.

Родна религија садржи у себи културно искуство многих генерација наших предака и представља основу историјског и генетског памћења Словена. Хришћанство је преобратило овај живи људски ланац међугенерацијског трансфера знања, етничких и племенских искустава, раздвојило Словене по верској припадности (католичанство, православље), по писму (ћирилица, латиница), те ослабило осећај за породичне везе. Дакле, дужни смо да признамо да геноцид над словенским народима потиче из деицида (израз први пут употребио проф В. Шајан) – што значи из „убијања богова“.

У новије време идеја пан-словенства јавља се поново крајем 18. века, када је огромна већина наших људи живела у саставу руске, аустријске и пруске империје. У тим империјама званично се сматрало да панславизам „води дестабилизацији монархије“. Било је забрањено све што је у вези са словенством, чак и матерњи говор Словена.

Као противтежа оваквом политичком притиску настаје идеја словенске узајамности, која је словачког порекла. Њу је најпре утемељио песник Јан Колар, аутор првог теоријског програма о духовном јединству словенских народа, и тиме поставио темељ за разумевање Словенства као целине – „словенске нације“. Колар је тиме укључио словенску проблематику у област филозофске мисли. Међутим, његов концепт имао је и своје недостатке. Главна грешка Колара је идеја о „језичком зближавању“ Словена, што је на том подручју довело до стварања концепције чехословачког племена, те порицања аутономности словачког језика. Узгред, касније Колар није инсистирао на овој идеји („Трактат о литерарној узајамности“).

Друга грешка Колара је што је заступао идеју о посебној улози Русије у обједињавању словенских народа (заснивано на бројчаном и територијалном преимућству Русије у поређењу са другим Словенима). Као што ћемо видети у току историје, ова теза се показала погрешном, јер постоји сталан политички антагонизам у словенско-руским односима (видети такође трактат Љ. Штура „Словени и свет будућности“). Значајан део словенских народа, дуго угњетаваних под разним царставма, стално је имао потребу за националним ослобођењем. Међутим, као што историја показује, вође словенских покрета увек су били разочарани у деловање руског фактора.

Идеја „добровољног“ спајања народа, као што знамо, доживела је колапс не само у случају СССР-а, већ и Чехословачке и Југославије. Сходно томе, асимилација, о којој је маштао Лењин, показала се немогућом. Она не само да није реализована у Совјетском савезу (социјалистички систем), већ полако доживљава колапс и у самом САД-у (капиталистички систем). Није се догодило претапање многих народа у један народ, ни у „совјетски“ с једне стране, а ни у „америчку нацију“ са друге.

Илустративан показатељ за разумевање овог феномена налазимо у књизи „Русија и Европа“ (1871) Н. Ј. Даниловског, кога још увек сматрају једним од најважнијих међу лидерима прословенских покрета у Русији. У том раду, упркос отвореном руском месијанизму који се у то време утврђивао, он тврди и да би спајање Словена у једну државу, стварање јединствеог политичког тела, повредило заједнички интерес свих културних и историјских група. Ту идеју Данилевског руске присталице покушавају да игноришу. Данилевски даје предност одвојеном животу Словена уз очување блиских културних и родбинских веза: „За величину и културни значај породице словенских нација <…> нужно је неподвргавање Словена Русији, као уједињење свих словенских народа кроз општу идеју свесловенства [Данилевски Њујорк Русија и Европа. – Ст, 1871. – С. 409, 411]. Сходно томе, Данилевски је изразио гледиште које је у супротности са било каквим покровитељским намерама Русије. Н. П Аксаков је написао да „свесловенство је увек било, јесте и биће историјски и етнографски фактор“, који је нужно разматрати као народни организам, а не као политичку заједницу.

Талас интересовања за словенске идеје јављао се периодично међу Словенима под утицајем романтичних или политичких чинилаца. Међутим, словенски и руски панславизам, то су – различите идеологије; словенски подразумева јединство култура братских народа, док руски садржи у себи императорску идеју „велике државности“ засновану, у суштини, на експанзионистичким циљевима. Уз такав концепт, дакле, сви снови и покушаји да се уједине Словени су се увек разбијали о хегемонију Русије.

Наравно, негативан став према словенском националном питању изразили су и класици марксизма-лењинизма, што није могло а да се не одрази на совјетску идеолошку доктрину. На пример, Фридрих Енгелс у свом чланку „Борба у Угарској“, писао је: „Пансловенство се појавило не у Русији или Пољској, већ Прагу и Загребу … Непосредни циљ пансловенства је стварање словенске државе под покровитељством Русије од Рудних и Карпатских гора до Црног, Егејског и Јадранског мора … Пансловенско јединство – то је чиста фантазија или – руски бич.“ Енгелс је такође приписивао типичне немачке шовинистичке етикете, које ће и даље целог столећа да висе над Словенима: „Народи који никада нису имали своју сопствену историју, и након што пређу први, најнижи ниво цивилизације, већ падају под туђинску власт (…) и никада неће остварити било какву независност. Таква је судбина аустријских Словена“ [ Энгельс Ф. Демократический панславизм // Маркс К.., Энгельс Ф. – Собр. соч.–Т. VI.–С. 181–182; 290 – 298].

На 10. Свесловенском конгресу, многи говорници-комунисти осудили су национализам. Према томе, хтели су да се поставе и према том питању. Према мишљењу савремених нациолога, национализам се јавља као природна реакција етноса на деструктивни утицај средине: економске, социјалне и политичке процесе, појаве страних етничких вредности и страних вера. У процесу распада царства, империје, одвајање колонија од матице и формирање националних држава, национализам постаје политички принцип сагласно коме „етнички простор не би требало да секу политичке границе и етничке границе унутар одређене државе не би требало да буду одвојени од остатка већинског народа.“ Дакле, национализам као фактор етноочувања противуречи светској религији и државним системима империјалноог типа Новог доба. Такавј национализам је увек против појава као што су: глобализам, интернационализам, империјализам, хришћанство, космополитизам, егалитаризам и либерализам.

Међу словенским народима, термин „национализам“ стекао је популарност тек у другој половини 19. века. Током националног уздизања, расте интересовање за језик предака, културу, као и својеврсна идентификација са борбом за национална права. Називајући се словенским, такав национализам стекао је карактеристичну форму као макронационализам (познат као пансловенство), који је уједно таксономски највиши облик национализма јер обједињује национализам генетски повезаних људи. На пример, у „Енциклопедији национализма“ (Лондон, 1990) пише: „пансловенство – најстарији и најважнији вид макронационализма. Идеја уједињења свих Словена у моћну коалицију појавила се крајем 18. века у време када су сви словенски народи били мањина у руској, аустријској и пруској империји … Јан Колар, који је величао сан о словенском уједињењу у књизи „Кћер Славе“, био је на челу апостола свесловенског национализма“ [Encyclopedia of Nationalism / Snyder L.L. – London, 1990. – P. 309].

Посебно снажан био је талас словенског национализма у Аустро-Угарској, као што је већ поменуто, инспирисан песмом Јана Колара „Кћер Славе“ (почетком 1820). Дакле, ова поетска слика ћерке Богиње Славе постала је етнонационални симбол словенских народа. Песник говори о свом пострадалом завичају, о трагичној судбини полабских Словена, који су готово потпуно уништени од стране хришћанских освајача, о племенитим идеалима Јана Хуса, подвизи хероја Словена који су се вековима борили за своја права.

Франце Прешерен, један од утемељитеља словеначког књижевног језика, 1836. године је објавио поему „Крштење на Савици“, у којој је први изразио најдубље мисли Словена о древној вери. Већина рукописа песника је спаљена по налогу католичког свештенства. Његова поезија изражава тугу народа и родољуба који је страсно волео своју земљу и боре се за њен препород.

Вредност родне вере Словена постале су централна тема филозофске мисли у Пољској и Украјини тек у двадесетом веку. Можда под утицајем Фридриха Ничеа,, готово у исто време, ове идеје су освојиле умове Јана Стахнијука и Володимира Шајана, а до краја овог века прихваћене су у патриотским словенским круговима Русије, Словеније, Србије, Бугарске, Чешке, Хрватске. Идеја о оживљавању родне вере није случајна и јавља се и у другим европским земљама – она представља моћно средство којим се народ може заштитити од глобалних претњи.

Демографска криза словенских народа може довести до депопулације Словена и Европљана у целини, са свим негативним друштвеним последицама.

Потпуна дезинформисаност, преовлађујућа у нашем друштву, чини немогућим разумевање узрока националног пада, што успорава проналажење путева за излазак из кризе. Политиком подржавања миграција – постепено се замењује староседелчки народ – другим, новопридошлим, који је непријатељски расположен и у чијем менталитету постоји једино жеља за присвајањем онога што су изградили Европљани. Прилив имиграната мења тако структуру становништва које, тако, уједно мења своје етничке особености. Експанзија ислама са циљем завојевања европског континента представља озбиљну претњу. Верски аспект у овом случају – то је само покриће – на исти начин као што су крсташи мачем некада по Европи проносили „религију љубави“. На сцени је заправо етнички рат против европског света у целини.

ЗАКЉУЧЦИ:

1. Очување словенског идентитета могуће је кроз циљано образовање и васпитање, засновано у оквиру националних држава. На пример, у Украјини је још увек судбина словенских идеја препуштена у руке левици (комунисти, социјалисти, либерали), што ствара негативну слику о словенској идеји уопште, идентификујући је са империјализмом Москве, стремљењем Русије да оствари светску доминацију. Ова идеја о свесловенству мора бити превазиђена, а то је могуће једино под условом да се подрже национално-патриотски покрети који треба да преузму одговорност за судбину словенског суперетноса (научни израз за групу људи заједничког порекла, обједињених блискошћу језика и историјом).

2. Уз то, родна вера се појављује као најважнији саставни елемент етноса (у тријади: родна земља, родни језик, родна вера), па је очување самобитности, а самим тим и етничког идентитета Словена могуће у условима обнове родних етничких религија. Такав процес је већ у току, то је природни феномен у целој Европи, посебно у словенским земљама: Украјини, Пољској, Русији, Белорусији, Чешкој, Словачкој, Словенији, Србији, Бугарској и др. Ова природна алтернатива за асимилацију, настаје спонтано из самих недара народа – следећи деловање закона самоодржања, који наступа у тренутку када се налазимо на самој ивици провалије, иза које следи или смрт или спасење. Управо зато одбацивање и непоштовање родноверних Словена данас више нема оправдања. Боље нас подржите!

3. Савез Словена је могућ и неопходан у етно-културолошкој и информативној области по принципима хоризонталне сарадње, али никада – у „једној и недељивој“ држави која жели да „усрећи“ браћу Словене својим покровитељством. Можда у том смислу, стварање међународне лиге словенских држава би било потребно, али никада и никакве „државне заједнице“! Украјинци, као нико други, доживели су жалосно искуство у совјетској империји. Нека то служи као упозорење осталим Словенима!
Можда ће се једном испунити речи нашег кобзара Тараса Шевченка: „Да сви Словени једном буду добра браћа и синови Сунца-праведног, и јеретици.“