Category: СВЕ ОБЈАВЕ
Драган Симовић: ПЕСМА О ЛОГУ
ПЕСМА О ЛОГУ
Драган Симовић
Велики Лог је изнедрио све нас, са Великом Мар у Језгру Тишине Суштаства, где Светлост и Дух бивају Једно Сушто, у Ономе Што Јесте
ПраСушто-НадСушто.
Почетак Свих Почетака у Овоме Трену бива Један Те Исти Почетак Који Никада Отпочео Није!
И мада се Почетак Нигда Догодио није, Он ће Вечно бити Почетак Без Почетка.
Али, Почетак Без Почетка јесте у исти мах и Свршетак Без Свршетка, будући да се и Почетак и Свршетак стапају у Једно Изнад Свега.
То Једно Изнад Свега, умом нашим никада познати нећемо!
То Једно Изнад Свега, једино Само Себе појмити и схватити може.
Велики Лог је изнедрио све нас, са Великом Мар у Језгру Тишине Суштаства, где Дух и Светлост бивају Једно Сушто, у Ономе Што Јесте
ПраСушто-НадСушто.
Деда Милојко
Деда Милојко
15.12.2012. – Восток
Е мој синовац, понука ме на ово писаније једна вест коју прочитах ономад на ови „електронизовани медији“. Наслов каже „Трују нас на милион начина!“
Кад прочитах уплаши се, живи стра ме изеде, али јопет кад боље размислих, и није то све баш тако црно. Јес вала да нас трују и кроз воду и рану, запрашују из ваздух ко комарци, каче оне „радиоактивне антене“ где им се ћефне- и ондак се ми Срби, србенде, србчићи, србијанци и другосрбијанци- копрцамо ко замашћени шаран товљеник на суво…
Јесам ја прост деда, сељак, неки ме зову и геџа, џуџа, биџа… и како још не- али сам и поприлично писмен, писменији од многи ови што данас седу у ону полупразну скупштину, и по цео дан блеју ко телићи у оног мог колегу пензионера, који више води рачуна за своју бешику, него за своје скупштинско стадо. Више ти вреде они моји предратни 8 разреда у „мушку гимназију“, него сви њиови МРсови, ДРсови, БАсисови, и са шта се све већ нису закитили (на разни сумњиви начини).
Кажем ти ја синовац, да се не бринеш млого за сву ту лапрданију, јер има више година, а можда и деценијски размак, како сам ја прочитао једну вест, из папирне новине, која ме уистину (ус)покојила…
Западни научењаци су радили разни тестови са кунићи, такође и са неки „кунта кинте заморчићи“, и дошли до закључак, да би за данашњи модерни човеци највећа опасност била здрава рана и здрава околина (сви природни састојци укључени).
Кажу они, кад би данашњи човек почео да једе здраву рану ко наши преци пре век, два… и кад би почео да удише онај стари добри несмогиран и незапрашен ваздух (с ови „кеморепови“)- тај човек би ондак црко одмак ко бубашваба, или у најгорем случају би био зомбиран и почео да рикњава на „одложено плаћање“…
Кажу ти научењаци, да је наша човечанска врста толико хемијски евулирала и мутирала, да би за нас све што је некад било здраво, сад постало млого нездраво!?
Збунило то и мене синовац, али кад мало боље размислих, сватих да јесте тако. Ево, сећам се тамо 70их, кад се у нашу Бачину врнуо да живи онај наш баксузни „Жика гестарбајтер“ након 25 година црнчење у Енглишку, и почео да се здраво рани, и још здравије да пије… није саставио ни два месеца, и јадан испусти душу ко онај шаран товљеник на суво.
Доктори у Варварин казали „убила га здрава рана и здрави цуг“. Мада неки зли сеоски језици рекоше да су томе допринеле и неке наше сеоске мираџике што су га стално гањале за његов…. девизни буђелар, да не спомињем имена сад овде, ће ме утепају ови моји сељаци.
И јес вала синовац, све ти је то тако. Признали ми Срби, србенде, србчићи, србијанци и другосрбијанци- то или не, управо и јесте тако. Мутирали смо ми синовац, не само физикално, него и ментално, и у сваки други поглед. Ал не на боље, него на горе…
Ал оно што мене брине синовац јесте ова ментализована мутација која је звекнула у главу већину наших србенда, па тумарају између ови мобилни, харпонизовани и други „Динкићеви репетитори“ ко муве без главе. То ме млого брине.
Јербо, они се данас стиду и свог имена, и неће, или не умеју више да пишу ни нашу азбучну ћирилицу, карикирају наш Србски језик с неке туђинске речи, цркву заобилазе „ко киша око Крагујевац“- једино што се добро накркају и изнапијају за славу, и ондак запевају хануку- ко онај наш црни прецедник „Црни Тома“.
То мене боли синовац, та наша ментализована мутација, много више него ова бијолошка. Мора да се сад наши упокојени отац Милутин „солунац“ и деда Прокопије (што у први балкански „закла оног туту бугарина“), преврћу у гроб, кад „одозго виде“ на шта смо то спали, ми данашњи Срби, србенде, србчићи, србијанци и другосрбијанци.
Мора да им је млого тешко, и да нас се стиде до небо небеско. Ево и мене док исписујем ово мучно писаније, изеде жив срам…
Да ми је ономад неко реко, да ће вако да истребе Србску ћирилицу у Србским варошима и којекуде другде, и то наши домаћи душмани; Да ће вако да нам унаказе народни језик и замене га са неки нови јевропејски изпедерисани језик; Да ће нас- часне и славне ослободиоце Балкана у оба светска рата да проглашавају за ратне злочинце, и да ће ове фукаре на власти нашим крвопијама и ратним злочинцима да развлаче црвене тепихе; Да ће ова фукара на власти да тргује Светом Лазаревом земљом за неки пишљиви датум, још смрдљивије (и попишљивије) кандидатуре, за тамо неки „Јевропејски четврти рајх“- Ја би му синовац тад реко да је луд…
Али синовче мој, данас ја твој чича Милојко, више не знам који је овде луд, а који је збуњен. Не знам више ни који је Србин, а који је (Ср)БинЛаден, а Богами кад одем у онај уврнути Београд, не знам више ни шта је мушко, ни шта је женско…
Све се то изокренуло, извитоперило, измутирало, мој синовац, више ме стра да изађем из куће, јер незнам какви ме мутанти и зомбирани Срби чекају иза ћошка …
Унаказише нам нацију синовац, не дају нам да будемо Срби… Ако нас и они не деле, ондак се делимо сами… Ето,ономад неки нови „србијанчићи“ би да нам укину нацију СРБску и да нас преправе у неке „србијанце“, а ондак овај кусур од земље да нам преименују вероватно у „Србијадију“.
Може бити кад прочитају ово моје писаније и да дођу и на идеју да нас прогласе за „србмуте“, а овај кусур од наше отаџбине да прозову „србмутијом“… Знам да лупетам синовац, али не би ме чудило да се и то чудо деси. Ако се не опасуљимо на време!?
У чудним временима живимо синовац, и о наше судбине одлучују они који и нису баш тако „наши“. Само се таки представљају, обећавају нам мед и млеко, деле лаж капом и шаком(ништа их не кошта- јербо образ никад нису ни имали), и нажалост многи наши „зомбирани срби“ наседају на ту њиову паралажу…
Е па време је синовац да кажемо гласно и јасно НЕ, време је да опалимо шаком у овај наш домаћински астал (док га још има) да се затресе цела Србија…
Није доцкан синовац, није доцкан, има још нас Срба- као што то показасмо и целој Србији и целом свету у овај прошли понедеоник на онај величанствени народни скуп „Никад граница“.
Добро смо затресли онај климави „београдски астал“, а тек ће га затресемо- и са њега „отресемо“ сав онај антисрбски и паразитски окот и накот, што из ове наше мученице Србије испија последње капи крви у име њиове крвожедне „евроатлантске пијавице“…
Отресимо ту пијавицу са наше коже синовац, и згазимо је, тако да од ње остане само једна тамна мрља, и ондак јуначки закорачимо у Слободу. Јербо живот без слободе и није живот, синовче мој…
СРБИ ЛИ СМО БРАЋО- ИЛ СМО „СРБМУТИ“!?
Миодраг Новаковић,
Извор: СРБски ФБРепортер
Драган Симовић: ВЕРТИКАЛА ИЛИТИ ПОЗНАЊЕ ЖИВОГА БОГА У СЕБИ
Ни трена једног нисам могао да живим без Вертикале.
А кад кажем Вертикала, онда мислим на све оно што је изнад мене, што је веће и више од мене.
Вертикала, то је Бог Створитељ, то је Свети Дух Стварања, то је Језгро Звезданих Јата, то је Мајка Земља, то су Велики Преци.
Још сам у раној младости дошао до познања, да живот без Вертикале и није Живот.
Живети без Вертикале значи, свакога трена, свакога часа, свакога дана, без престанка, умирати, и само умирати!
Живети без Вертикале значи, никада се не пробудити, никада не бити жив.
Живети без Вертикале, то значи, као да је човек дошао у сну, живео у сну и отишао у сну; не сазнавши никада ни да је дошао, ни зашто је дошао; ни да је обитавао ни зашто је обитавао; ни куда је пошао ни зашто је пошао, па, ни камо је отишао!
Само Живот са Вертикалом има Смисла.
Живети са Смислом, то значи, у свакоме трену бити Будан и Свестан, бити Освешћен.
Живети са Смислом значи, живети Овај Тренутак!
И тада, само тада, сваки тренутак бива Овај Тренутак!
Сваки тренутак је непоновљив, и вечан.
Штавише, сваки тренутак ако јесте Овај Тренутак бива Сама Вечност!
Бити Будан и Свестан, бити Освешћен, то је најсавршеније, најдубље и највише тиховање.
Оно што многи називају медитацијом, то је зовем тиховањем.
Будући да осећам Биће Језика, да осећам Биће Слова и Речи, мојему Суштаству више одговара реч тиховање; јер иза те речи, с ону страну звучања и значења те речи, видим Онога-Који-Јесте-и-Бива.
Онога Који-Јесте-и-Бива видим у Стању Вечног Тиховања.
А само се из Стања Вечног Тиховања и дешава Вечно Стварање.
Тиховати значи и Стварати, као што и Стварати значи Тиховати.
Јер само у Тишини, у Тиховању, човек долази до познања Себе, до познања Себе као Божанског Бића и Суштаства.
До познања Живога Бога у Себи!
Драган Симовић: СРБИЈА НЕ СМЕ ДА БУДЕ ТАМНИ ВИЛАЈЕТ!
Песничко промишљање о Слободном Човеку, осуђеном на девет месеци робије, због мишљења и говорења!
Власт утамниченог ума жели васцели Народ да утамничи, да ушутка, да сатре.
Кад једна власт одлучи да свеколик Народ у тамницу смести, то значи да та власт и јесте за рушење; заиста, јесте за рушење и за утамничење!
Човеково праисконо право јесте да слободно говори оно што мисли, што осећа и што зна.
Свака мудра власт жели да има што више Слободних Личности, што више слободних људи, што више оних који мисле својом главом и осећају својим срцем; и који слободно казују то што осећају и мисле; јер је само тада та власт, уистини, власт!
Осудити човека на девет месеци робије, само зато што је рекао оно што види, мисли и осећа, јесте знак на узбуну свеколиког Народа, на узбуну сваког Словесног Човека, ма где обитавао, ма којему Роду припадао.
Јер, Овај Суд није осудио само Овог Човека –
који се зове Андреј Хаџи Милић –
већ је осудио све нас, свакога од нас понаособ, и сваког Слободног Човека било где у Свету.
Само судија поробљеног ума, поробљених мисли и поробљених осећања, може да осуди Слободног Човека који је слободно рекао то што је рекао, који је слободно изнео свој став, свој поглед на свет, своје мишљење и своје виђење, своје созерцање!
Све ово казује, да смо се ми као Народ, и као Друштво, вратили у векове пре Законика Душановог, будући да је и по Законику Душановом, судија био сасма слободан и самоме Цару да суди по Праву и Правди!
Заиста, велик је страх у власти, која осуђује Човека на девет месеци тамнице због мишљења и говорења!
То само казује да је ова власт од Србије створила Тамни вилајет, из србске народне приче, а у Тамном вилајету нема места за Слободног Човека нити за Слободан Народ!
Драган Симовић: ДРЕВНО ПРЕДАЊЕ О БЕЛИМ СРБИМА
У Златно Доба Стриборије, у области између Седморечја и Белоречја, тајанствено и тајинствно, на Беломе Ветру, низвела се, из Језгра Звезданог Јата, Велика Раса Белих Срба, чувара Светих Знања и Божанских Тајни.
Настанивши се међу многољудним а гостољубивим племенима КолоВена, они су почели да предају Света Знања и да поступно откривају Божанске Тајне.
Најпре су коловенским племенима пренели АзБуку, а затим Пруне и Руне, Звуковно и Гласовно Писмо у знамењима и сликама, те Писмо са резама и цртама, како би што лакше и што верније сачували Знања која би им Бели Срби предавали.
Због Пруна и Руна њих су КолоВени прозвали Прунима, односно Рунима, а некад и ПеРунима, што је доцније запамћено, и остало, као Име Бога Који Је Земљом Ходио.
И дан-дањи, сва словенска племена Перуна, Бога-Муња-и-Громова, Бога Доњег Неба, доводе у везу са Белим Србима.
Одмах да разјаснимо порекло појма
Бели Срби.
По Предању, Бели Срби нису једно од коловенских илити словенских племена, већ су се они низвели Одозго, по Задатку, као Божански Учитељи свих КолоВена.
Надаље, по том истом Предању, Белим су их прозвали због Белога Ветра који је иза њих остајао када су се низводили на Земљу, а Србима због опонашања звука и бруја који је за њима стизао.
Што значи, да је реч Бели слика ветра или облака, а реч Срби ономатопеја илити подражавање, опонашање тајинственог звука који је стизао за облаком.
Корен речи СРБ јесте СРРРББ-СРРРББ, а то ономатопејско слово, осећате већ, дуго одзвања у нама, а поготову тек понад снежног горја Стриборије илити Северије!
Предање даље каже, да су Бели научили КолоВене да слове, да причају, и да ришу (отуда риши, као божански песници и мудраци у Перуновим Ведама!), односно, да шарају знамења, да пишу.
Тако су, захваљујући Белим Учитељима, КолоВени постали први Словестан Род на Земљи.
Будући да су Бели неко време провели мед коловенским племенима, предајући им Знања и уводећи их у многе Тајне, коловенски су их кнежеви, у знак захвалности, даривали најлепшим невестама, како би се мешањем Земаљске и Звездане Расе створила Нова Раса ПраАријеваца.
Изравни мушки потомци Белих Богова прозвани су доцније Белим Србима, а ови су се, потом, умножили и раширили Великим КолоВенским Царством, тако да су од њих постали сви ини Бели –
Бели Срби, Бели Руси, Бели Мугри, Бели Сури.
По обављеном Задатку мед КолоВенима, Бели су Богови отишли у неприступачне висинске земље ТиВетра, где непрестанце бели ветри дувају, а то је данашњи Тибет, да и тамошњим племенима објаве Божанске Тајне.
Отуда и данас постоји тајинствена духовна веза између свих ПраАрјеваца, свеједно на ма којему крају Мајке Земље да обитавају.
Срби, Руси, Пољаци, Тибетанци, Персијанци, Индуси, Иранци, Ирци, Шкоти, Норвежани, Пруси и ини, сви су они, уистини, потомци Белих Богова који су давно негда Стриборијом ходили.
Наравно, не сви, већ само они, између ових споменутих народа, који имају ДНК и Светлосни Запис Белих Богова, Белих Срба.
Колики је постотак у којему народу потомака Белих Богова, то нека свако самостално, за себе, истражује.
По Предању, потомци се Белих препознају по израженим божанским начелима, по племенитости и отмености Стваралачког Духа, по Љубави према Истини и Правди, по милосрђу и предусретљивости, по потреби да дају и предају, да се жртвују за ближње и суближње и, на концу, да имају веома развијено Начело Одговороности пред самим Животом.
И још нешто да разјаснио.
Значи, сви Срби нису Ови СРБИ, сви Руси нису Ови РУСИ, сви Индуси нису Ови ИНДУСИ, сви Тибетанци нису Ови ТИБЕТАНЦИ, већ само Они који се, између се, по нечему тајинственом, препознају!
А то нешто происходи из Виших Духовних Светова.
ЈЕДАН СЕНТИМЕНТАЛНИ АРГУМЕНТ
Пише: Станимир Трифуновић
Извор: Плетеније словес
Завршавајући један од претходних текстова поражавајућим утиском о одсуству сваког смисла актуелне државне политике према Космету, односно горком, резигнирајућом, упитно-песимистичком синтагмом „…Икада после“, покушао сам, прећутно, да оставим мрву наде да ток потоњих дешавања поводом Косметског питања неће попримити актуелни епилог те да неће бити разлога ни за злу слут која се из ње неумољиво развејава. Зла слут, пак, која се прецизним искуственим алгоритмом дизајнирана и доследним ћутањем Уставног суда намеће као очекивани последњи чин творчевог плана у посткапитулантској Србији – претпопставља перфидно саучешће целокупног Народа у пакленом пројекту отимања Космета.
Како то објективно није могуће посредством референдума на којем би се Народ изјаснио о свом ставу спрам даљих европских интеграција, дајући предност Европској Унији у односу на Космет, творчев обједињујући „пети елемент“ подразумева творење двотрећинске парламентарне већине која ће иницирати промену Устава, са недвосмисленом и једнином амбицијом-брисања преамбуле којом је Космет додатно, формално-правно, армиран у територијални интегритет Србије. Али хајде да укратко проблематизујемо могућност референдумског изјашњавања Народа. Поставимо без околишања право питање: Има ли после активирања договора о Интегрисаном управљању прелазима (српска интерпретација превода који дословно гласи: Интегрисано управљање границом, од енглеске синтагме Integrated Border Management) уопште смисла спроводити било какав референдум који би третирао дихотомију ЕУ или Космет? Аутор ових редова верује да такав, илити, било какав референдум више нема никаквог смисла јер не може остварити формално-правну сврху коју је могао произвести још само годину раније, односно вратити потенцијални државно-правни капацитет Србије на време пре постизања тзв. брислеских договора. Наиме, чак и подвижнички родољубиво орјентисан одговор Народа на имагинарном референдуму којим би се већински одрекао даљих евроинтеграција не би анулирао снагу и дејство активираних договора из Брисела. Исти би (бриселски договори), укључујући и последњи о интегрисаном управљању границама свакако остали на снази захваљујући (не)схватљиво педантној преданости актуелене власти антинационалном рефлексу режима Бориса Тадића. Осим што би задуго (вероватно, трајно) „избегла“ маћехински загрљај ЕУ, Србија, на жалост, НЕгативним референдумским исходом не би у свој загрљај вратила јужну покрајину јер је наш Космет потписивањем и применом Боркових бриселских договора већ у тој мери одржављен од нас самих да ни стопроцентно негативан одговор на замишљеном референдуму не обезбеђује правни механизам којим би се неутралисала већ постигнута функционална самосталност тзв. „независног Косова“. Како би то заиста био и неповратан процес, творац је предвидео механизам којим владајућу класу која ће предузети последњи чин издаје ослобађа сваке одговорности (за чим иста жуди) а српски Народ оптерећује трајном конституционалном национално-историјском мутацијом (чега исти готово и није свестан). Следи, дакле, промена Устава Србије, којом ће преко тривијалних захтева за променом броја народних посланика и томе слично, бити испословано и брисање преамбуле којом је потцртана косметска неотуђивост од Србије. За такав подухват је иницијално неопходна двотрећинска већина у парламенту коју творац непогрешиво пројектује кроз коначну сарадњу свих (а мало их није) који су до сада разграђивали Отаџбину. Претходно доведен до крајњег руба егзистенције, већ добрано условно предодређен и „индоктриниран“ узалудношћу сваког изборног напора, Народ ће посегнути за јединим преосталим рационалним потезом-референдумским „ДА“ за промену Устава којим канда окончава више(деценијску)годишњу агонију и креће у светлу будућност обећаног света без свог Космета, без своје прошлости, без своје самобитности и места у историји Европе. Биће то коначни тријумф творчевог пројекта којим ће власт(и) бити аболирана(е) одговорности а национ подмукло инструментализован за саучесника у издаји Отаџбине. Сав племенити ентузијазам и узнесена вера у државобранитељске димезије Митровданског Устава донешеног за Коштуничиног ваката 2006. године остаће тек пуко сећање на дане последњег окупљања око националних вредности и последње дане државе која је још колико држала до себе и свог Народа. Од тада надаље, Космет(ски завет) ће (п)остати само болна индивидуална реминисценција последњих прогнаника и посвећеника видовданском националном коду и као такав тек сентиментални аргумент у заваравању бола и стварности.
И на крају, али не и најмање важно, трагична судбина Кафкиног Јозефа К. није у кобном епилогу који га је задесио, већ у ПРОЦЕСУ кроз који је прошао. Епилог без процеса не апсорбује енергију. Процес, међутим, чини то до граница ентропије. Нисмо ли одавно зашли иза њених граница?
Повезани текстови: ОД УСТАВНОГ СУДА ДО СУДА ИСТОРИЈЕ
Повезани текстови: ОД УСТАВНОГ СУДА ДО КОНСЕНЗУСА
Повезани текстови: ОД ПРЕДКАПИТУЛАНТСКЕ СРБИЈЕ ДО ПОСТКАПИТУЛАНТСКЕ ЕПОХЕ
Повезани текстови: ПОСЛЕСВЕГА ИЛИ ПРИНЦИП ШТА ТО БЕШЕ
Повезани текстови: САМО ДА СЕ ЈЕДАН ЧОВЕК НЕ БИ ВРАТИО
Драган Симовић: Човек се рађа с Вером и са Знањем!
Човек се рађа с Вером и са Знањем!
Још пре рођења нашега, наше је Суштаство било у Вери и у Знању, и Ту Веру и То Знање, примивши, понело је на Пут без почетка и свршетка, не само у овај, већ кроза све ине, прошле и будуће, светове.
Вера се не може научити, Знање се не може научити, и ништа се од Суштаственога, никада, не може научити!
И Вера и Знање, гле, у нашему су Суштаству, Зраком Светлости Створитеља уписани!
Наш суштаствени Задатак у овоме свету јесте да се присетимо Вере и Знања Зраком Светлости Створитеља уписаним у Суштаству нашему.
Сва земаљска суштинска учења имају само једну једину сврху – да се пробудимо, и присетимо, Тог Суштаственог Задатка!
Ниједна од вера овога света не могу бити Та Вера; ниједно знање овога света не може бити То Знање!
Нови Човек, илити Човек Новога Доба, јесте Пробуђени Човек!
То је Онај који се пробудио, и присетио и, надасве, Онај који је освестио, шта јесте једина битна сврха Његовог бивања и бивствовања у свету и у световима, у Бићу Времена, у Присутности и Вечности.
Човек се, уИстини, рађа с Вером и са Знањем!
Драган Симовић: СТВАРАЊЕ ДРЖАВЕ У БИЋУ ВРЕМЕНА
Сврха и смисао сваке Србске Владе, у последњих стотину година, јесте уништење Државе и затирање Србства.
Ниједна Србска Влада, у последњих стотину година, није била Србска, нити је ишта за Србство чинила.
Све Србске Владе, у последњих стотину година, имале су један једини задатак – да распродају Србију, да поткопају и разруше Државу, да посве ослабе и, на концу, да сасвим униште и затру Нацију.
Ниједну Србску Владу, у последњих стотину година, нису ни бирали нити стварали Расни Срби, они Срби који имају Србски ДНК и Србски Светлосни Запис, већ су све Србске Владе, у последњих стотину година, бирали и стварали НеСрби, они који имају само србска имена и привидне србске родослове.
Ово је веома важно да схватимо и освестимо, како не бисмо и даље лутали и улудо распршивали животну енергију, покушавајући да разрешимо нешто на разини политике и друштва што се, превасходно, разрешава само на пољу Свести и Свесности, односно, само у пространствима Духа и Наслеђа.
Напросто, дошао је тренутак када морамо почети да уважавамо духовне науке, те да не лутамо више од једне до друге позитивистичке, илити лажне материјалистичке науке, обмањујући, успут, како себе тако и ближње своје.
Ми морамо да схватимо и освестимо, да је огромна већина Расних Срба изгинула у Првом светском рату; да је велик део Расних Срба затрт у Другом светском рату; као и да је она мањина преживелих Расних Срба, после Другог светског рата, или расејана по беломе свету или посве скрајнута и ушуткана у Србији.
Ако је пред Први светски рат, рецимо, било осамдесет посто Расних Срба, сада их нема ни петина!
Више од осамдесет посто од овога што се данас Србима зове, нема никакву свест о Србству и Словенству, о Пореклу и Предању, о Прецима и Традицији.
Надаље, више од осамдесет посто оних који се Србима зову, нема Србски ДНК, нема Србски Светлосни Запис, нема Србску Етику, нема Србску Вертикалу.
Они су, напросто, нешто посве друго, и они, уистини, желе да буду то нешто друго (што осећају и верују да јесу!), и то, свакако, јесте њихов избор, који се мора уважавати и поштивати.
Ако неко нема Србски ДНК, и нема Србски Светлосни Запис, а има само србско име, не може нико од њега створити Расног Србина!
То је Закон!
Она мањина Расних Срба, ВедСрба, Стиборјана, ПраАријеваца, мора да пређе на Есотерно Поље, на Поље Духа Стварања, да васпостави своје Духовно Језгро, да се повеже са Великим Прецима, и да ствара Државу, не у Простору, већ у Времену, у Бићу Времена!
Заиста, није важно Пространство, није значајна Територија, већ је значајан, и битан, Дух Стварања, Биће Свести и Свесности.
По Предању Стриборјана, ВедСрбима се то већ једном догодило, пре 7520 година, и тада су они створили Државу у Времену, тако што су, из Духвног Језгра, ширили своја Света Знања преко Светог Језика по васцелом свету.
Ово искуство је веома важно, и у овоме Времену, за преостале ВедСрбе који су остали без своје Државе.
Само ће улудо трошити драгоцену животну енергију, на буђење и освешћивање оних Срба Натуршчика, оних што, уистини, нису од Србскога Рода.
Има још Древних Народа, који су духовно ојачали и оснажили тек онда када су остали без властите Домаје.
Зато не смемо очајавати, нити Духом клонути, већ да есотерно, тајинствено и тајанствено, дејствујемо из Духа Стварања усаображени са Бићем Времена.
Уосталом, боље је сачувати Језик и Предање, него ли земље и градове!
То је Наук наших Великих Предака.
Новаковић: „СРБМУТИ“
СРБМУТИ
12.12.12, СРБски ФБРепортер
„Деда Милојко“
Е мој синовац, понука ме на ово писаније једна вест коју прочитах ономад на ови „електронизовани медији“. Наслов каже „Трују нас на милион начина!“
Кад прочитах уплаши се, живи стра ме изеде, али јопет кад боље размислих, и није то све баш тако црно. Јес вала да нас трују и кроз воду и рану, запрашују из ваздух ко комарци, каче оне „радиоактивне антене“ где им се ћефне- и ондак се ми Срби, србенде, србчићи, србијанци и другосрбијанци- копрцамо ко замашћени шаран товљеник на суво…
Јесам ја прост деда, сељак, неки ме зову и геџа, џуџа, биџа… и како још не- али сам и поприлично писмен, писменији од многи ови што данас седу у ону полупразну скупштину, и по цео дан блеју ко телићи у оног мог колегу пензионера, који више води рачуна за своју бешику, него за своје скупштинско стадо. Више ти вреде они моји предратни 8 разреда у „мушку гимназију“, него сви њиови МРсови, ДРсови, БАсисови, и са шта се све већ нису закитили (на разни сумњиви начини).
Шта ћеш бољи пример од овог нашег црног прецедника „Црног Томе“, он је јадан морао да купи цео факултет, да би мого сам себи да иштанца диплому. И вала јесте иштанцао диплому, коју сад може да окачи на онај свој ракијски казан у његову Бајчетину…
Кажем ти ја синовац, да се не бринеш млого за сву ту лапрданију, јер има више година, а можда и деценијски размак, како сам ја прочитао једну вест, из папирне новине, која ме уистину (ус)покојила…
Западни научењаци су радили разни тестови са кунићи, такође и са неки „кунта кинте заморчићи“, и дошли до закључак, да би за данашњи модерни човеци највећа опасност била здрава рана и здрава околина (сви природни састојци укључени).
Кажу они, кад би данашњи човек почео да једе здраву рану ко наши преци пре век, два… и кад би почео да удише онај стари добри несмогиран и незапрашен ваздух (с ови „кеморепови“)- тај човек би ондак црко одмак ко бубашваба, или у најгорем случају би био зомбиран и почео да рикњава на „одложено плаћање“…
Кажу ти научењаци, да је наша човечанска врста толико хемијски евулирала и мутирала, да би за нас све што је некад било здраво, сад постало млого нездраво!?
Збунило то и мене синовац, али кад мало боље размислих, сватих да јесте тако. Ево, сећам се тамо 70их, кад се у нашу Бачину врнуо да живи онај наш баксузни „Жика гестарбајтер“ након 25 година црнчење у Енглишку, и почео да се здраво рани, и још здравије да пије… није саставио ни два месеца, и јадан испусти душу ко онај шаран товљеник на суво.
Доктори у Варварин казали „убила га здрава рана и здрави цуг“. Мада неки зли сеоски језици рекоше да су томе допринеле и неке наше сеоске мираџике што су га стално гањале за његов…. девизни буђелар, да не спомињем имена сад овде, ће ме утепају ови моји сељаци.
И јес вала синовац, све ти је то тако. Признали ми Срби, србенде, србчићи, србијанци и другосрбијанци- то или не, управо и јесте тако. Мутирали смо ми синовац, не само физикално, него и ментално, и у сваки други поглед. Ал не на боље, него на горе…
Ал оно што мене брине синовац јесте ова ментализована мутација која је звекнула у главу већину наших србенда, па тумарају између ови мобилни, харпонизовани и други „Динкићеви репетитори“ ко муве без главе. То ме млого брине.
Јербо, они се данас стиду и свог имена, и неће, или не умеју више да пишу ни нашу азбучну ћирилицу, карикирају наш Србски језик с неке туђинске речи, цркву заобилазе „ко киша око Крагујевац“- једино што се добро накркају и изнапијају за славу, и ондак запевају хануку- ко онај наш црни прецедник „Црни Тома“.
То мене боли синовац, та наша ментализована мутација, много више него ова бијолошка. Мора да се сад наши упокојени отац Милутин „солунац“ и деда Прокопије (што у први балкански „закла оног туту бугарина“), преврћу у гроб, кад „одозго виде“ на шта смо то спали, ми данашњи Срби, србенде, србчићи, србијанци и другосрбијанци.
Мора да им је млого тешко, и да нас се стиде до небо небеско. Ево и мене док исписујем ово мучно писаније, изеде жив срам…
Да ми је ономад неко реко, да ће вако да истребе Србску ћирилицу у Србским варошима и којекуде другде, и то наши домаћи душмани; Да ће вако да нам унаказе народни језик и замене га са неки нови јевропејски изпедерисани језик; Да ће нас- часне и славне ослободиоце Балкана у оба светска рата да проглашавају за ратне злочинце, и да ће ове фукаре на власти нашим крвопијама и ратним злочинцима да развлаче црвене тепихе; Да ће ова фукара на власти да тргује Светом Лазаревом земљом за неки пишљиви датум, још смрдљивије (и попишљивије) кандидатуре, за тамо неки „Јевропејски четврти рајх“- Ја би му синовац тад реко да је луд…
Али синовче мој, данас ја твој чича Милојко, више не знам који је овде луд, а који је збуњен. Не знам више ни који је Србин, а који је (Ср)БинЛаден, а Богами кад одем у онај уврнути Београд, не знам више ни шта је мушко, ни шта је женско…
Све се то изокренуло, извитоперило, измутирало, мој синовац, више ме стра да изађем из куће, јер незнам какви ме мутанти и зомбирани Срби чекају иза ћошка …
Унаказише нам нацију синовац, не дају нам да будемо Срби… Ако нас и они не деле, ондак се делимо сами… Ето,ономад неки нови „србијанчићи“ би да нам укину нацију СРБску и да нас преправе у неке „србијанце“, а ондак овај кусур од земље да нам преименују вероватно у „Србијадију“.
Може бити кад прочитају ово моје писаније и да дођу и на идеју да нас прогласе за „србмуте“, а овај кусур од наше отаџбине да прозову „србмутијом“… Знам да лупетам синовац, али не би ме чудило да се и то чудо деси. Ако се не опасуљимо на време!?
У чудним временима живимо синовац, и о наше судбине одлучују они који и нису баш тако „наши“. Само се таки представљају, обећавају нам мед и млеко, деле лаж капом и шаком(ништа их не кошта- јербо образ никад нису ни имали), и нажалост многи наши „зомбирани срби“ наседају на ту њиову паралажу…
Е па време је синовац да кажемо гласно и јасно НЕ, време је да опалимо шаком у овај наш домаћински астал (док га још има) да се затресе цела Србија…
Није доцкан синовац, није доцкан, има још нас Срба- као што то показасмо и целој Србији и целом свету у овај прошли понедеоник на онај величанствени народни скуп „Никад граница“.
Добро смо затресли онај климави „београдски астал“, а тек ће га затресемо- и са њега „отресемо“ сав онај антисрбски и паразитски окот и накот, што из ове наше мученице Србије испија последње капи крви у име њиове крвожедне „евроатлантске пијавице“…
Отресимо ту пијавицу са наше коже синовац, и згазимо је, тако да од ње остане само једна тамна мрља, и ондак јуначки закорачимо у Слободу. Јербо живот без слободе и није живот, синовче мој…
СРБИ ЛИ СМО БРАЋО- ИЛ СМО „СРБМУТИ“!?
Написао: Миодраг Новаковић
Драган Симовић: ДА СЕ РОДИМО ОДОЗГО!
Наши нас врази чине још јачим!
Што је више врага и душмана, ми смо све јачи.
Гле, ми смо Народ који је дошао из Будућности, из Срца Звезданих Јата!
А они су одувек били само сенке и утваре.
Зато су тако узнемирени, слуђени и бесловесни, зато нас мрзе, нападају и убијају, јер осећају да им се ближи кончина, да се враћају у Прошлост (тамо одакле су и дошли!), да заувек нестају са Позорја Светске Повеснице, да се исписују из Божанске Књиге Живота.
Срби, ви сте ПраАријевци, ви сте Хиперборејци и Стриборјани.
Лажни аријевци двадесетог века, бејаху, уистини, прикојасе из ватиканско-германских лабораторија, човеколика сподобија стварана под надзором Аримана и Црнобога, са сврхом и намером да осујете Расне ПраАријевце, ВедСрбе Стриборјане.
Сада је битно (заиста, битно!), да будемо будни и свесни, да будемо самосвесни!
Да знамо ко смо, и чији смо!
Да знамо одакле смо пошли, и куда и зашто идемо!
Да знамо своје Претке, да будемо једно са својим Прецима, да будемо једно са својим Потомцима!
Да се Поново Родимо, али у Духу Стварања!
Да се Родимо Одозго!
Србски ДНК, србски Светлосни Запис, гле, то и јесте србска Вертикала, србска Божанска Усправница, србски Пут у Вечност!
Само је важно (кажем, заиста је битно!), да се, као Словестан Народ,
Поново
Родимо,
Одозго!
