У Грчкој је у току 48-часовни штрајк који је већ паралисао земљу – прекинут је јавни транспорт, затворене су школе, болнице раде само уз минимално особље, заустављена је штампа и емитовање јер су новинари такође приступили у штрајк. Према последњим информацијама на кључном тргу у Атини, Синтагма, тренутно се налази око 10.000 људи, а нови још долазе.  Ројтерс је оценио да је на протесту око 16.000 људи, али CNN је навео да је њихов број далеко већи: 35.000.

06.11.2012. advance.hr,  guardian.co.uk

Demonstrators marched through Syntagma Square in Athens today at the start of a two-day anti-austerity general strike. Photograph: JOHN KOLESIDIS/REUTERS

Полиција је окружила владине зграде и спремни су на потенцијално избијање сукоба. Према последњим информацијама ситуација је мирна. У град су стигла и додатна полицијска појачања за време одржавања протеста.

Према појединим најавама, актуелни протести трајати ће цео викенд, но највећа кулминација очекује се сутра, на дан када ће грчки парламент гласати о увођењу додатних мера штедње.
Масовни штрајк започео је јуче, придружују му се лекари из болница, новинари, таксисти, возачи подземне железнице те класичне железнице и други транспортни радници, извештава новинар РТ-а Петер Оливер, из Атине.

Демонстранти траже од власти да се обрати пажња на чињеницу да су у посљедње три године услови за живот све тежи и тежи. Синдикати очекују да ће нередовитост функционисања јавних услуга и транспорта можда утицати на планове владе о мерама штедње.
Опозиција тврди да влада лако прихвата све мере штедње које траже кредитори и да би се људи требали побунити те вратити контролу над државом у своје руке, с новим изборима који следе.
С друге стране, владајућа коалиција инсистира да би Грчка без новца банкротирала пре краја новембра те се због тога припремају ратификовати све предложене мере штедње. Владајући очекују како ће уштедети најмање 13/05 милијарди евра (УС $ 17/03 милијарди) у 2013-2014 захваљујући новим мерама штедње.

Грчка континуирано узима кредите од међународних финансијских институција, да би преживела, од мај 2010-те године. Грчким законодавцима се налаже како сада морају прихватити нове мере штедње што пре како би добили још 31/5 милијарди евра из другог пакета финансијске помоћи од 130 милијарди евра, без тог новца Грчка не би имала готовине до 16. новембра. Премијер Антонис Самарас верује да грчка финансијска добробит зависи од тога да ли ће парламент прихватити нове мере. Рекао је да ће, када се одобре мере те прихвати буџет за 2013, престати све приче о напуштању Еурозоне.

У случају да парламент не прихвати буџет за 2013, министар финансија Ианнис Стоурнарас је упозорио да би се Грчка суочила са банкротом и невиђеним немирима јер „алтернатива не постоји“.
У међувремену, број парламентараца који подржавају мере штедње се смањује, јер су под великим притиском гласача. Грчки парламент има 300 чланова. Водећа коалиција мора сакупити барем 151 глас да би њени закони били прихваћени. Тренутно водећа коалиција има минималну већину од 6 гласова.

Хелена Смит, дописник Гардијана из Атине навела је да у историји протеста у Грчкој није видела овакав скуп.
„Док ово пишем испред парламента у Атини су општински чистачи, са метлама и џиновским црним пластичним врећама у рукама. У овом тренутку, у овој атмосфери Грци су бесни на све. Панос Скоурлетис, Сириза портпарол странке на кога сам налетела испред парламента, каже да Грци су непредвидиве људи и не треба се заваравати. – У сваком тренутку могла би да се догоди ерупција слепог насиља, чак и ако ове мере прођу, они никада неће бити у стању да их спроведу, јер Грци су на крају стрљпљења, каже он.“

Панел дискусија о штампаним медијима и новинарству у Србији. Говор главног и одговорног уредника Информера Драгана Ј. Вучићевића и полемика са главним и одговорним уредником Блица Веселином Симоновићем.

06.11.2012. ФБР Александар Костић

Београд – Посланица Демократске странке Србије (ДСС) Милица Војић Марковић питала је данас у Скупштини Србије да ли је укидање три таксе за компаније које се баве прометом и производњом генетски модификованих организама увод у озакоњење генетски модификоване хране у Србији.

06. 11. 2012. Бета

Милица Војић Марковић

У делу седнице за постављање посланичких питања, Војић Марковић, која је и председница скупштинског Одбора за заштиту животне средине, рекла је да се они који треба да спроводе закон о забрани производње и промета генетски модификованих биљака праве невешти када су у питању све веће парцеле засејане генетски модификованом сојом у Војводини и Мачви.

– Да ли је ово увођење на мала врата нечега што Србији не треба? Питам премијера Ивицу Дачића и министре финансија и пољопривреде Млађана Динкића и Горана Кнежевића да ли важи закон о забрани производње и промета генетски модификованих биљака? Ко је донео одлуке да се ставе у оптицај генетски модификовани организми? Ко је одговоран за кршење закона и да ли је ово најава озакоњивања генетски модификоване хране у Србији и најава промене закона – упитала је Војић Марковић.

Олга Батић
фото: Душан Миленковић

Заменица шефа посланичке групе Српски покрет обнове – Демохришћанска странка Србије (СПО-ДХСС) Олгица Батић затражила је да се испитају не само 24 спорне приватизације у Србији које тражи Брисел него све спорне приватизације спроведене на криминалан начин.

– Пљачкање имовине предузећа, отпуштање запослених, третирање радника као робље то је нажалост постао модел приватизације у Србији. Питам потпредседника владе Александра Вучића када ће на дневни ред доћи испитивање криминалних приватизација међу којима су Прва искра Барич из Обреновца, Посавина, ‘Бора Марковић’, Летекс из
Лесковца – навела је Батићева.
Она је казала да је Вучић најавио оштру борбу против криминала и корупције и да за то има подршку СПО и ДХСС.

Јудита Поповић

Посланица Либерално демократске партије Јудита Поповић питала је шта ће влада учинити поводом проблема у фабрици каучука у Зрењанину која месецима не ради јер не може да користи 22 цистерне са сировином за прераду која је означена као погонско гориво за које треба платити 600.000 евра за акцизе.

Поповићева је навела да та фабрика прерађује нус-продукт настао приликом производње бензина. Она је навела да су радници те фабрике на принудном одмору и додала да, ма колико се влада вербално залагала за економски препород Србије, на терену се дешава нешто сасвим супротно и не пружа довољно подршке онима који производе.

Посланик владајуће Српске напредне странке Предраг Мијатовић казао је да је комора здравствених радника од 2005. када је формирана, од здравствених радника прикупила око пет милиона евра и да је тим новцем купљен луксузан простор за комору.
– Сваког месеца сви здравствени радници уплаћују комори 150.000 евра. Где се троши тај новац и какав бенефит имају здравствени радници? Тврдим да скоро никакав бенефит здравствени радници немају – навео је он.
– Да ли се тај новац прикупља да би се издржавала адмнистрација коморе или је намењен нечем другом? Сав прикупљени новац одлази у непознатом правцу. Питам министарку здравља Славицу Ђукић Дејановић куда иде новац и какав бенефит здравствени радници могу очекивати од тог новца – казао је Мијатовић.

Посланик Демократске странке Петар Кунтић питао је премијера Ивицу Дачића о ставу владе према међувладиним комсијама о спровођењу споразума о мањинама, посебно питање комсије која прати споразум о положају Срба у Хрватској, и Хрвата у Србији.
Он је оценио да се доследно не примењују ти споразуми и упитао када ће се састати међувладина комисија о спровођењу споразума о положају Срба у Хрватској и Хрвата у Србији.

После питања парламент је почео расправу о давању гаранција за кредите Србијагаса код комерцијалних банака у вредности 190 милиона евра.

„Нови Пазар, или Београд, сасвим је свеједно јер је у питању једно те исто. Парадокс је да се српска јавност ових дана далеко више потресла због оптужби из Велике Британије – да су српски фудбалери расисти, него што се скандализовала ужасним сликама са домаћих терена и око њих. Ако овако наставимо, стићи ћемо и до расизма.“

06.11.2012. ФБР

СРЦЕ ПОД ПРИТИСКОМ: Приватне војске

Навијачи су постали приватне војске, али њихови стварни генерали нам нису познати

Мирјана Бобић Мојсиловић

(колумна, Вечерње новости 27.10.2012.)

НА некој утакмици у Новом Пазару, прошле недеље, истакнут је огроман транспарент којим се велича и слави „жута кућа“ и незапамћени злочин Шиптара на Косову и Метохији који су живим Србима вадили срце, бубреге, плућа и друге органе које су потом и продавали широм света. Тај догађај изазвао је скандализовање јавности, бурне реакције, а из Новог Пазара стигла су и саопштења да је „овим потезом навијачка група “Екстреми” обрукала Нови Пазар и све Новопазарце и директно је гурнула ‘прст у око’ полицији, надлежним правосудним органима, свом народу, комшијама Србима и држави Србији.“

Међутим, пре неколико месеци навијачи Рада су имали исто тако скандалозан транспарент на тему жртава Сребренице.

Где ми то живимо?

Фудбалске трибине су постале идеално тло за политички маркетинг балканске мржње и дивљање најстрашнијих страсти. Навијачи су нека врста паравојних формација у служби углавном најназаднијих и најмрачнијих политичких идеологија. Озверивање на трибинама, у име фиктивне битке са противником, претвара фудбалске утакмице у отворене часове мржње и насиља, али фрапантно је како држава то толерише. И како је могуће да су фудбалске утакмице непрестано нека врста опсадног стања – више није битно да ли играју ривали из истог града, или „непријатељ“ стиже са хордама својих навијача из суседства – тек, испоставља се да је фудбал, као забава за најшире народне масе – пледоаје за неку врсту непрестаног тренирања потенцијалног рата. Полиција је у приправности, навијачи се организују, у то су без сумње укључене партије или неке друге интересне групе. Зашто се уопште чудимо ономе што се догађа на нашим трибинама, када су највећу бруку пред очима целе Европе, ономад, у Италији, извели наши организовани хулигани? Ко их је организовао? Ко им је платио пут? Ко то толерише?

Па, очигледно, они којима и одговара идеја да у приправности имају на хиљаде потенцијалних „војника“, који ће не само на трибинама, него и на улицама, ако тако буде било наређено, правити нереде и заводити страховладу. Држава која не може да контролише навијаче нема чему да се нада. Истицање парола мржње на трибинама није никада, наравно, ствар „самоорганизовања“ и спонтанитета навијача – они инструкције добијају са више инстанце, као што и заштиту, касније, добијају од политичких моћника. Јер, наравно, и политика добија подршку од навијача.

Навијачи су тако постали приватне војске, али њихови стварни генерали нам нису познати. Управо у том грму лежи зец – онога тренутка када се обелодани ко су ратни команданти тих дивљих хорди, ствар би могла да се промени. Моћ вођама навијача дају политичари, који очигледно рачунају са навијачима.

Нови Пазар, или Београд, сасвим је свеједно јер је у питању једно те исто. Парадокс је да се српска јавност ових дана далеко више потресла због оптужби из Велике Британије – да су српски фудбалери расисти, него што се скандализовала ужасним сликама са домаћих терена и око њих. Ако овако наставимо, стићи ћемо и до расизма.

Занимљиво је да је тај навијачки примитивизам и ратнохушкачки миље (који се гаји и кад играју, на пример, Чачак и Београд) превасходно фудбалски феномен – очигледно јер су у причу о најмасовнијем и најпопуларнијем спорту на свету умешани и политика и криминал, и много новца – а то значи много муља и мутне воде.

Па ипак, време је да се и ту ствари, напокон, доведу у ред. Неће бити да је довољно да се ухапси неколико полуделих клинаца – ако је свака фудбалска утакмица симболичка темпирана бомба, и ако нам трибине служе као политички лакмуси, онда нема говора о правној држави и било каквој стабилности.

Можда најављеној борби против корупције, коју је најавила ова влада и коју засада смело води Александар Вучић, треба додати и ову ништа мање важну тему. Насиље и промоција насиља није никада спонтана, него је режирана ствар, као што је чињеница да политика зна врло добро да ту ватру искористи.

Али Србији је ваљда доста подметнутих пожара.

Портпарол Демократске странке Србије Петар Петковић изјавио је на конференцији за новинаре 05.11.2012. да је изузетно важно да Уставни суд Србије што пре донесе одлуку о одлагању примене уредби донетих на основу дијалога Београда и Приштине, односно до коначне одлуке Уставног суда Србије о њиховој уставности.

06.11.2012.

Петковић је истакао да је реч о најважнијем државном питању и да је „природно да УСС да приоритет том изузетно значајном предмету“, јер би, како сматра, одлука УСС могла имати озбиљне последице на наставак дијалога Београда и Приштине.

„Уколико би Уставни суд Србије донео привремену меру о одлагању спровођења уредби владе, онда би се самим тим поставило питање да ли уопште и сам наставак разговора Београда и Приштине има смисла, док УСС не потврди да ли су уредбе владе у складу или супротности са Уставом Србије“, рекао је Петковић на конференцији за новинаре.

Петковић је оценио да је историјска улога УСС да правовремено донесе одлуку на предлог ДСС, а да се до њеног доношења почне са применом привремних мера које ће обуставити извршење уредби.

„Србија има заиста добру прилику да заштити своје државне и националне интересе поштујући свој Устав. То најбоље показује да је заправо судбина наше земље, пре свега Косова и Метохије, у нашим рукама, а УСС је тај који има могућност да заустави нарушавање уставног поретка Србије“, навео је Петковић.

Најгоре што Србији може да се деси, како тврди Петковић, јесте да због европских интеграција Брисел „настави да врши притисак на Србију да доноси противправне и противуставне споразуме, чији је једини циљ да Србија и сама буде саучесник у стварању независне државе Косово која је заправо илегална творевина“.

Петковић сматра и да је чињеница да је УСС започео поступак о уцени уставности бриселских споразума говори да се на одређени начин враћа „самопоштовање и достојанство државе“ и да је УСС „права адреса на којој се одлучује о судбини тих споразума и да нема говора да Брисел може да диктира да их Србија примењује, јер су по својој суштини и основи противуставни и противправни“.

„Благовременост одлуке УСС има огроман значај како би се спречиле штетне последице по државу од Бриселских споразума. То се посебно односи на успостављање границе између Србије и Србије, односно Србије и Косова“, навео је Петковић.

Према његовим речима, уколико се успоставе гранични прелази тамо где су административне линије то значи да ће Србији бити нанети озбиљни ударци пре свега када је у питању српски национални и државни интерес и подривени темељи устaвног поретка земље.

Представници ДСС предали су 24. октобра УСС предлог о испитивању законитости уредби које је влада донела на основу дијалога Београда и Приштине.

Посланици ДСС у Скупштини Србије предали су предлог за оцену законитости уредби о контроли преласка граница, матичним књигама, катастру и признавању диплома високообразовних институција.

„Српска радикална странка осуђује срамну, дволичну и издајничку политику владајућег режима и захтева да одмах опозову одлуку о увођењу санкција за заустављање међународног платног промета и увоза гаса из Ирана.“

06.11.2012. ФБР

Српска радикална странка је објавила на свом интернет порталу саопштење, односно позив србским властима да се ОДМАХ опозову одлуку о увођењу санкција Ирану.

„Јавност треба да зна да се Србија прикључила Европској унији у увођењу санкција Ирану само ради додворавања чиновничком апарату Европске уније који чини све да се уз помоћ и подршку владајућег режима озваничи лажна држава Косово на  територији Републике Србије.
Прикључивањем увођења санкција Ирану режим се директно супроставио ставу Руске федерације која је више пута критиковала увођење санкција Европске уније према Ирану.
Српска радикална странка позива представнике режима да прекину поданички однос према ЕУ и да се истински и искрено, а не само декларативно, окрену сарадњи са осведоченим пријатељима Србије пре свега са Руском федерацијом која је спремна да заштити територијални интегритет и суверенитет Србије.“

(Российская газета, пон. 5.11.2012., штампано издање, страна 4, рубрика „В мире”, текст под насловом „Сербия готова отказаться от прав суверенного государства”, аутор Александр Саможнев.) Руска издања данас јављају да је су у јавност процуреле појединости „платформе за Косово” српске владе. Ти детаљи јасно указују да се ради о „безусловној капитулацији Србије пред Западом”, у супротности са међународним правом.

06.11.2012. ФБ белешка Саша Пјевовић, за ФБР приредила Биљана Диковић

Конкретизује се да се Београд сада у потпуности одрекао резолуције 1244 Савета безбедности УН као највише међународно-правне инстанце и попустио под притисцима САД и Немачке да се сагласи са пријемом „Косова” у Уједињене нације. 

Руски медији преносе нови „план” владе Србије по којем ће се Србија сагласити са пријемом Косова као суверене државе у Уједињене нације. Србија сама неће признати независност Косова, али се из руских диопломатских кругова чује да ће оваква капитулација Београда приморати и већину чланица УН које до сада нису признавале Косово да преиспитају своју полчитику по том питању. Указује се да је Москва увек наглашавала да подржава свако решење са којим се сагласи званични Београд. 

За домаћу јавност влада Србије има спреман аргуменат да се ради о решењу као за „две немачке државе у време хладног рата”. Очекује се да ће Србија као противуслугу од Запада добити датум за почетак преговора о приступању у ЕУ, при чему ће се јасно дефинисати да Србија у ЕУ може ући само без дела територије којег ће се де-факто одрећи у сагласности са новом владином платформом. Осим тога могућ је и неки вид аутономије за српску мањину на северу Косова као суверене државе.

Росијскаја газета цитира неименовани извор из МИД-а Руске федерације да руској дипломатији није успело да убеди српску страну да је за њу најповољније да се косовски конфликт „замрзне” на неодређено време и да се Србија не саглашава на иницијативе из САД и ЕУ да се потпуно одрекне свог државног интегритета и суверенитета у замену за „магловито обећање датума за почетак преговора о пријему у ЕУ”, подсећајући да Турска статус којем Србија тежи има већ 13, а Македонија већ 7 година, без изгледа за пријем у ЕУ у догледно време. 

Руска дипломатија за већ готово известан случај да се Београд сагласи са пријемом Косова у Уједињене нације као пуноправне чланице припрема алтернативни план, којим би се убрзало међународно признање Абхазије и Јужне Осетије. До сада Русија није активно инсистирала на међународном признању ових кавкаских република из обзира према позицији Србије у вези са Косовом, али када Србија допусти улазак Косова у УН то ће Русију ослободити моралне обавезе да се уздржава од кампање за признавање независности Абхазије и Јужне Осетије. Министарство иностраних послова Руске федерације сматра да би у том случају на руску иницијативу двадесетак земаља могло у кратком року да призна независност Јужне Осетије и Абхазије. У те земље спадају Белорусија, Јерменија, Казахстан, Куба, Еквадор, Зимбабве и још неколико јужноамеричких, афричких и азијских земаља, пише Росијскаја газета у коментару поводом „платформе владе Србије за Косово”.

(http://www1.serbiancafe.com/lat/diskusije/mesg/15/16345848/ruski-listovi-priprema-se-velika-izdaja-srbije.html?4)

Субота уочи Митровдана. Дан у народу познат као Митровске задушнице, дан када се по традицији Срби сећају својих родитеља, браће, сестара, пријатеља, кумова, који су се у физичком смислу у неком тренутку одвојили од нас, али који са нама заједно обитавају у Божјој Творевини у духовној равни. Знам да ће се атеисти грохотом смејати самој помисли да неко верује у вечни живот, јер је за њих само смрт вечна, али нама Србима се ипак више свиђа да је управо живот вечан, у то верујемо, па макар нам се због тога смејали.

06.11.2012. НСПМ

Александар Б. Ђикић

Срби тога дана обилазе гробља, служе парастосе својим ближњима, и одлазе кућама са олакшањем које им пружа осећање да су барем накратко, били заједно са њима драгим особама чијег су физичког присуства у једном тренутку били лишени. Отићи на гробље и није тако тешко, осим ако се тај одлазак не односи на гробља у Метохији и на Косову, где такав одлазак представља прави подвиг.

Црква и капела Св. Саве на Ђаковичком гробљу

Није тајна да су готово сва српска гробља, осим оних на северу Косова, и у појединим енклавама девастирана. Такав дивљачки нагон, одмазде над покојнима је незабележен. Та количина мржње, која иде дотле да се бес исказује рушењем споменика, откопавањем и разбацивањем уоколо посмртних остатака, је јединствен у свету у коме дакако има мржње, али ни издалека овако снажне каква се среће у ова два окупирана дела Србије: Метохији и Косову.

Са скрнављењем гробаља на Косову и у Метохији, Срби су се сретали и 70-их и 80-их година прошлог века, али кулминацију је овај вид насиља доживео након окупације 1999. Оно што је приликом одлазака на задушнице овога пута било ново, је одбијање косовске полиције да пружи пратњу и заштиту организованим групама Срба. Ова заштита је нарочито била потребна Србима који одлазе на задушнице у Ђаковицу, и који су сваке године бивали каменовани, и само је случајност да до сада нико није страдао.

Муслиманско гробље у северном делу Косовске Митровице

Град Ђаковица се налази у најнижем делу Метохијске котлине, опасан је живописним долинама Белог Дрима, Ереника, Крене, Мируше, које надвисују снежни врхови Проклетија, Паштрика, Коритника…. Једноставно то је бисер Метохије, али бисер до кога можете доћи као и до сваког правог бисера, тако што ћете се изложити бројним опасностима.

Свесна опасности једна група Срба из Ђаковице, без икакве заштите упутила се у посету градском гробљу. (У ствари Ђаковица има два гробља: старо и ново. Старо је било предмет дипломатског скандала пре неколико година, када је покушај његовог превођења у грађевинско земљиште осујетила Француска, јер су ту заједно са српским, сахрањени и француски војници, погинули у Првом светском рату). Та група Срба од 20 до 80 година старости, упутила се (треба ли напоменути, без трунке страха) у родни град. Покушај Косовске полиције да их одврати ускраћивањем полицијске пратње није успео. Емотивни набој је у оваквим приликама јачи од страха.

Гробље у Ђаковици

За време путовања путници примећују један феномен. Наиме табле са ознакама топонима су „двојезичне“. Наводно, јер ћирилице нема, али су ипак двојезичне, албанско-хрватске на пример. Онај део табле који није албански је врло често префарбан, и не види се. Али не на свакој табли?! Законитост је следећа, тамо где се успело са албанизацијом топонима, оба натписа су видљива. На пример, име села Кичић је оскрнављено у Kqiq, па су на табли видљива оба назива Kqiq-Kćić. Име села Игларево је оскрнављено у Gllareva и опет су видљива оба назива, Gllareva-Glareva.

Међутим тамо где албанизација топонима није успела (или барем није још увек), е ту је видљива само албанска верзија. На пример код села Кијево случај је да на табли пише Kieva-Kijevo али је Кијево префарбано.  Слично је и код других места: Драгобиље, Клина, Црнобрег… Па се нешто питам, кад ти људи примећују такве финесе, а у суштини врло битне као што је то албанизација топонима, како ли би били корисни нашој држави и њеним представницима у рецимо тумачењу неких других а у суштини важних ситница (на пример шта значи кад ти Тачи окрене леђа приликом руковања и сл). Али држави они не требају. Нашим политичарима нико не треба, с обзиром да ништа и не желе да постигну.

Гробље у Ђаковици

Коначно тих шездесетак Срба стиже на месно гробље. Тамо их затиче ужасан призор. Капија је закатанчена, као да их заиста нико није очекивао. Црква-капела посвећена Св. Сави срушена до темеља; споменици разбацани на све стране; понегде се виде кости или остаци ковчега, цело гробље је обрасло у дивље растиње те се полако претвара у шуму… Народ у тишини ступа на темеље порушене цркве. Служи се парастос. Како не би ометали свештеника, шапатом изговарају имена својих покојних. Око гробља се полако окупљају и локални Шиптари, али само посматрају.  Затим се свако упућује својој породичној гробници или ономе што је од ње остало. Тишину ремети понеки болни јецај и крчење шибља. Следи посета јединој преосталој градској цркви (мада је и она била девастирана у марту 2004)  а затим повратак у места привременог а све трајнијег расељења.

Црква Успења Пресвете Богородице у Ђаковици

Коментари попут: „Пази што је Шиптар простро веш у мом дворишту!“, или „Види ова улица више не носи име мога тате већ неке УЧК бригаде“, или „Ви бар знате где су кости ваших, а ја не знам где су кости мога сина. Нестао је 1999, и нема га. Али ми је ипак лакше што сам дошла“, изговарају се тихо, како то само немоћ дозвољава.

Изговарају се тихо, али се громогласно морају чути. Нарочито их морају чути тумачи нашег европског или евро-атлантског пута. Морају чути и морају објаснити какве све ово везе има са стандардима које нам пропагирају а на основу којих ћемо постати „члан европске породице народа“ када ћемо сви постати богати, високи, лепи и плави.

Какве везе са европским стандардима има то „што је Шиптар простро веш у мом дворишту“? Или што: „улица више не носи име мога тате већ неке УЧК бригаде“? Или:  „Нестао је 1999, и нема га“!

Зар је могуће да само код наших европромотера и промотерки не важи широм света принцип неповредивости приватног власништва? Зар је могуће да наши промотери и промотерке не схватају да није могуће да неко нестане и да га нема, а нарочито не 1999. године када су окупатори којима данас хрлимо у загрљај, и структуре Велике Албаније били на заједничком задатку.

Улазак у цркву на парастос

Ко може да поверује нашим евро-промотерима и промотеркама када нам објашњавају то што окупатори кажу да се морају укинути „паралелне“ институције на Косову, мислећи на једине легалне  институције, да они тако не мисле, него мисле „само на неке“? Не, они мисле на све српске институције! Њима чак и српска гробља сметају па их немилосрдно уништавају, а шта тек мислите колико им смета српска школа која не каже да је Адем Јашари херој већ бандит? Колико им смета српски лекар код кога кришом иду на лечење Шиптари, јер њихов сународник лекар се баш нешто не претрже од учења? Не стиже од политике.

Кад им већ покојници сметају, можда није лоше приупитати наше евро-промотере и промотерке колико пута по европским стандардима треба Србина убити, е да би нам европски пут био отворен, јер једном је очигледно недовољно? Ја то не знам, а они би морали знати. Напокон, стручњаци су.

И тако, новембарски мрак се спушта на царску Метохију. Аутобус са нашим јунацима, који су заиста прави јунаци, полако одлази. Његова светла лагано у даљини слабе и губе се, баш као што и свест о српској Метохији бледи у нама, како дубље залазимо у европски мрак.