Category: СВЕ ОБЈАВЕ
Опстанак или још једна "екскурзија" у организацији србских власти, канцеларија и тако то…
У организацији Канцеларије за КиМ Владе Србије председници општина и градоначелници из централне Србије ишли су у посету својим колегама на Косово и Метохију, у општине: Лепосавић, Зубин Поток и Косовску Митровицу. Свој пут су назвали „братимљењем општина, а да ли ће то остати тренутно ангажовани „пројекат неке организације“, „екскурзија на државном нивоу“ или ће стварно донети неке конкретне резултате, показаће време.
04.11.2012. ФБР уредник Биљана Диковић
Мирко Крлић
Канцеларија за КиМ Владе Србије
С обзиром на оно што је о том путовању и намерама рекао у својој изјави Мирко Крлић, помоћник директора Канецеларије Владе Србије за Косово и Метохију, биће да је све то била обична екскурзија и тако треба и да је схвате они који терају председнике општина да (зарад приписивања неких резултата неким канцеларијама и осталима) причају и сликају се за информацију у јавности Србије.
Оно што је основно, и пре и изнад свега, је оно што пише да гарантује Устав – највиши правни акт државе Србије – безбедност сваком свом грађанину. Крлић је онима којима су окупаторске цеви сваки дан уперене у лице, којима су шиптарска мафија и криминалци скоро па ушли у куће, онима који су сваког дана од Бога благословени што се пробуде и схвате да су живи дочекали тај дан, рекао да „држава Србија нема у овом тренутку инструменте да заштити и гарантује безбедност грађанима у Покрајини“ што је ЛАЖ.
ИМА МОГУЋНОСТИ И ИМА ИНСТРУМЕНТЕ, АЛИ НЕЋЕ – ЈЕР ТО НЕ ОДГОВАРА САД И ЕУ, ЈЕР СУ КРЕНУЛИ ПУТЕМ ПРЕДАЈЕ СВОЈЕ ТЕРИТОРИЈЕ СЕПАРАТИСТИМА – КРИМИНАЛЦУ ТАЧИЈУ И ЊЕГОВОЈ МАФИЈИ. ЈЕДНОСТАВНО ЈЕ – ПРОГЛАСИТЕ ОКУПАЦИЈУ НАД ЈЕДНИМ ДЕЛОМ СВОЈЕ ТЕРИТОРИЈЕ У УН И ТО ЈЕ ТО!
И то није све, Крлић даље каже: али „кроз образовање, здравствену заштиту, културу и слично може помоћи грађанима да боље живе“.
Како може неко да живи боље кад му је сваки минут у дану поклон од Бога, јер не зна докле ће тако. Како помаже (?!): окупатор на једном делу територије Србије, гађа бојевом муницијом, сеје бибер спреј и узурпира и личну слободу и личну имовину тих истих Срба?! Има начина да држава помогне: има ДУЖНОСТ И УСТАВНУ ОБАВЕЗУ, посао, домаћи задатак да штити те исте Србе – А НЕ РЕАГУЈЕ НА ЗАКОНОМ ЗАГАРАНТОВАНО ПРАВО ДА ЗАШТИТИ СВОЈЕ ГРАЂАНЕ НА ДЕЛУ СВОЈЕ ТЕРИТОРИЈЕ! Опростите, али ситуација је сувише озбиљна да би више било ко давао овакве изјаве било коме на Косову и Метохији и у Србији, народ је слуђен од оваквих и сличних НЕОЗБИЉНИХ изјава званичника Србије.
У извештају Канцеларије за КиМ са овог путовања је вест да је Крлић са „још око 120 председника општина и градоначелника са Косова и Метохије и централне Србије обишао Зубин Поток и брану на језеру Газиводе“…
Да ли су посетиоци добили одговор чија ће бити термоелектрана Газиводе коју су посетили, јер је својевремено Милан Ивановић, председник СНВ северног Космета, изјавио да се боји да се и Газивода Влада Србије одрекла „због добијања кандидатуре и да су вишемесечне барикаде биле беспредметне“. И шта је било или шта ће бити са око 7.000 Срба који су радили у електропривреди на КиМ? Да ли се Влада одрекла и свих електросистема на Космету у име народа Србије који је то деценијама градио?!
„- Кфор се постављањем „моћног пункта“ у Јагњеници, надомак централе Валач, ставио у функцију Тачијевог извршиоца отимања српске територије и српске имовине. Међутим, ми Срби са севера Косова ћемо свим расположивим демократским средствима спречити Албанце да преузму Газиводе – напомиње Ивановић.“ (Правда, 5. март 2012.)
„Акција братимљења коју је покренула Канцеларија Владе Србије за Косово и Метохију носи поруку вере, наде и љубави. Ми смо овде само због људи и овде нису само државни функционери који су задужени да се баве Косовом и Метохијом, већ и грађани Србије преко својих изабраних председника… Градоначелници, председници општина и локална самоуправа која је данас на Косову овде је са поруком да људи виде да овде нису сами, да се Србија не одриче Косова и Метохије“, истакао је Крлић.
„Нисмо дошли да било коме терамо инат, дошли смо само да подржимо своје грађане“, рекао је помоћник директора Канецеларије за Косово и Метохију. А градоначелнике и председнике општина из централне Србије и са Косова и Метохије у Зубином Потоку дочекао је председник општине Славиша Ристић са сарадницима који је у обраћању рекао да су Срби одлучни да остану овде.
**************
ЛЕПОСАВИЋ
„Прозивају нас да смо патриотски пљачкаши. Наша борба заједно с вама ће бити много јача, много бескурпулознија и са много више елана ћемо ући у овакву борбу за очување нечега што се зове територија. Кажу да смо грешни зато што тражимо да останемо ту где јесмо. Ако је то грех ја прихватам да будем грешан“, рекао је уз речи добродошлице колегама преседник општине Лепосавић Драгиша Васић.
****
ЗУБИН ПОТОК
„Могу се можда и сви у Србији одрећи Косова и Метохије и Старог Раса, Колашин их се не може одрећи јер се налазиу њиховом загрљају. Старом Колашину је увек била нада Србија. Србија има Стари Колашин на свом најосетљивијем месту. Колашин никада неће попустити, не због себе, већ због Србије. Драги пријатељи, ви знате сами да нас је притиснула велика сила. На цело наше Косово, на наш Колашин, притисла је сила као некада поље Косово. Али народ не јауче и не кука, већ ношен заветима својих предака одлучан је да остане на свом вековном огњишту, да сачува своје породице и да сачува своја огњишта. И од свих циљева које има два су света циља: да сачувамо наш Колашин и да сачувамо сваку српску главу у њему. У тој борби нам неће бити лако и не можемо сами. Зато се захваљујемо свима који су свих ових година, нарочито последњих годину дана, били уз нас и храбрили нас. Захваљујемо се нашој држави Србији и молимо се Богу да не поклекне. Без државе Србије нећемо издржати јер ћемо бити као лист који ветар вија“ – изјавио је Славиша Ристић, председник општине Зубин Поток.
****
КОСОВСКА МИТРОВИЦА
У тренутку када су председници са домаћинима обилазили мост у Косовској Митровици где је барикада, са друге стране, из јужног дела се чула у неколико наврата рафална паљба, јавиле су агенције. Управо се у Косовској Митровици потписују „повеље о намерама“ између домаћина и гостију.
СИГУРНО, НЕМА ШТА, ШИПТАРИ СУ ПУЦАЛИ ДА ПОКАЖУ ДА ЈЕ ТО ЊИХОВО ЈЕР СУ ОХРАБРЕНИ САД И ЕУ ПОДРШКОМ. А У СРБИЈИ ЈЕ ИЗГЛЕДА ЈЕДИНО СИГУРНО ДА СВАКА ВЛАСТ РАДИ ИСТО, САМО НА МАЛО ДРУГАЧИЈИ НАЧИН…
Председник општине Косовска Митровица Крстимир Пантић изјавио је да је потписивање Повеље одговор онима који су тражили укидање српских институција на Косову, нагласивши да се српске институције неће гасити, већ ће јачати.
„За нас је потписивање Повеље велики задатак, јер, поред тога што ћемо и формално остати побратими са градовима из централне Србије, ту сарадњу са политичког треба проширити на све остале нивое“, истакао је Пантић.
Председник општине Косовска Митровица је рекао да данашњи чин схвата као подршку у настојању да се истраје у борби за очување Косова и Метохије у саставу Србије.
Повељу су у има Канцеларије за Косово и Метохију Владе Србије, потписали координатор Злата Радовановић и 70 предесника Општина и Градова из централне Србије и Војводине.
…МОЖДА ЈЕ ДАНАШЊИ ДАН САМО ИСПУЊАВАЊЕ „ЕВРОПСКИХ СТАНДАРДА“ ПА ТИМЕ СЕ СПРОВОДИ БРАТИМЉЕЊЕ „СРБИЈЕ“ СА „КОСОВОМ“?!
У СВАКОМ СЛУЧАЈУ ЈЕ НЕШТО ЧЕМУ ЋЕ СУДИТИ ИСТОРИЈА… И ВРЕМЕ, И ГОСПОД!
М. Здравковић: Прање пара кроз спољну трговину
Прање пара кроз спољну трговину
У савременој светској економији мултинационалне компаније, али и све друге компаније, веома лако трансферишу профит из једне земље у другу кроз такозване „трансферне цене“. Трансфер профита се у профитни центар врши кроз ниже извозне цене од вредности робе и кроз веће увозне цене од стварних по којима је роба купљена.
Трансферне цене представљају међународни проблем јер се око 5% годишње вредности међународне трговине преусмери на рајска острва и на друге жељене локације, што наноси штету свим земљама услед мање наплаћеног пореза на профит.
О колико се великом проблему ради могу послужити подаци о трговини САД и Кине. Уобичајено се у полемикама наводи како Кина треба да ојача своју валуту (што она и чини) како би се смањио амерички дефицит и поспешио амерички извоз у ову земљу. То се заиста и догађа и према америчким и кинеским подацима извоз САД у Кину повећан је за 50% у само две године, 2010 и 2011. години. Оно о чему се не полемише је разлика у статистичким подацима.
У прошлој години је из Кине отишло робе у САД у вредности од 325 милијарди долара, а у САД је регистрован увоз из Кине у износу од 417 милијарди долара. Разлика од 92 милијарде долара је негде „испарила“. Ово је профит који су америчке и друге компаније испумпале из Кине кроз ниже извозне цене од стварне вредности робе на тржишту. Извоз САД у Кину је вредео 104 милијарде долара, по америчким подацима, а 123 по кинеским. По америчким подацима трговински дефицит у размени са Кином био је 313 а по кинеским 202 милијарде долара. Разлика је 111 милијарди долара?! Уколико се ово догађа у трговини две највеће светске економије, мерено снагом валута, шта се може очекивати у трговини „банана“ република?
Србија, наравно, није банана република, али није ни имуна од овог светског проблема. Да би се утврдила одступања у подацима наше статистике спољне трговине и подаци наших трговинских партнера потребно је издвојити неколико сати. Али, да би се идентификовало и казнило трансферисање профита кроз спољнотрговинске трансакције неопходна је одлична сарадња царинских и других служби Србије и земаља са којима у трговини постоји овај проблем.
Шта кажу званични статистички подаци прикупљени преко СТО-а?
Кад је у питању извоз трговински партнери су пријавили у збиру за 5% мању вредност увоза из Србије у 2009. години, 4% мању у 2010. и 2,4% мању у 2011. години. У збиру се неутралишу позитивне и негативне разлике у књижењима. Већу вредност увоза из Србије регистровало је 30-так земаља у износу од 0,8 милијарди евра, а мању вредност 40-так у вредности од 1,2 милијарде евра. Укупно одступање износило је више од 2 милијарде евра што је четвртина укупне вредности извоза.
Највећу разлику између извоза из Србије и увоза, у корист српских података, имао је извоз у Румунију (реекспорт кукуруза у треће земље), Црну Гору, БиХ, Немачку и Хрватску, а у корист података о увозу (више регистрован увоз од наших извозних података), извоз у Аустрију, Мађарску, и Руску Федерацију.
На пример, из Србије је прокњижен извоз у Румунију вредан 583 милиона евра, док су румунски цариници регистровали увоз вредан 286 милиона евра. Или, у Аустрију је регистрован извоз вредан 267 милиона евра, али су аустријски подаци о увозу из Србије вредни 385 милиона евра.
Наша статистика је регистровала увоз вредан 14,5 милијарди евра у 2011. години. Када се саберу подаци о извозу у Србију долази се до износа од 13 милијарди евра, те је разлика 1,5 милијарди евра. И овде постоје велика одступања: из педесетак земаља је регистован већи увоз од њиховог извоза у Србију у вредности од 3,65 милијарди евра, а из 20-так већи извоз од наше регистрације увоза у износу од 2,2 милијарде евра. Укупна разлика је 5,85 милијарди евра што је 40% вредности увоза и разлика је знатно већа него код извоза.
Највећа одступања између наших података о увозу постоје код извоза Русије, Кине, Шведске, Француске и САД-а, што је и логично јер се ради о удаљеним земљама где је мање вероватно да ће доћи до сарадње царинских служби. На пример, према нашим подацима из Кине је увоз вредео 1,1 милијарду евра, док су Кинези регистровали извоз у Србију вредан 285 милиона евра. Разлика од преко 800 милиона евра је настала на путу робе од Кине до Србије.
Као што сам поменуо, трансферне цене у међународној трговини представљају светски проблем, а то значи да ће се тражити универзална решења како би се практиковање трансферних цена смањило. Није случајно да је већина најбогатијих људи у Србији пре приватне каријере радила у великим спољнотрговинским компанијама.
Суштина бављења овим подацима јесте да је ред величина у укупној спољној трговини Србије између 3 и 5 милијарди евра, што је упоредиво са укупно пријављеним профитом оствареним у Србији (или са вредношћу дознака) и битно изнад вредности појединачних сегмената сиве или црне економије. А смањивање праксе трансферисања профита из Србије у иностранство кроз трансферне цене може појединачно највише да утиче на побољшавање економске ситуације у земљи. То захтева системски и детаљан аналитички рад и истраге надлежних органа.
http://www.in4s.net/index.php/akcenat/analize/28699-pranje-para-kroz-spoljnu-trgovinu
Вацлав Дворжак: "Како сам постао ратни злочинац"
Како сам постао ратни злочинац
Постати ратни злочинац је у данашњем свету релативно лако. Довољно је да вас тако означи америчка администрација и тај сте. Најближа станица Хаг са својим судовима. Описаћу вам укратко како сам се у тој ситуацији нашао ја.
Моје ратно злочинаштво је почело сасвим ненападно и невино. Чекао сам дуги ред са интересентима за потпис госпође Олбрајт. Аутограмијада се одржавала на првом спрату палате књига Неолуксор, а ја сам за бившу госпођу државну секретарку владе САД спремио поклон.
Документарни филм „Отето Косово“ са енглеским титлом, као и пар плаката. Обезбеђење ме је додуше упозорило да госпођа Олбрајт потписује само своју књигу а не неке плакате или фотографије, али са поклоном су ме пустили даље. Заједно са мном су били и моји пријатељи. Са њима сам се управо вратио са путовања по Косову, које је имало за циљ упознавање те српске покрајине.
„Госпођо Олбрајт, донео сам вам на поклон свој филм који сам снимио на Косову.“ Испрва осмех бивше министарке спољних послова, почео је полако да се криви у тренутку када сам извадио плакате. На њима су се налазили само фотографски мотиви из последњих ратова на Балкану. Поред стола где су се књиге потписивале нисам био сам. Било нас је петоро а плаката такође пет. Замолио сам госпођу Олбрајт да нам уместо књига потпише остала своја дела којима се прославила на Балкану.
На првом плакату су били мотиви из рата у Босни. Подсетили су нас на то како је америчка администрација у Босну довела џихад, и са Ираном координирала наоружавање и снабдевање 4000 муџахедина, којима се у то време био управо завршио „посао“ у Авганистану. Преко 98000 мртвих, мржња, као и етнички и верски очишћени простори средње Босне су коначан рачун овог рата. Следећи мотив су биле фотографије посечених српских глава, са којима су људи команданта Орића играли по Сребреници фудбал, пре него што је град од муслиманских злочинаца ослободила Војска Републике Српске. То што су САД тада стале на страну исламских фундаменталиста, дело је пре свега госпође Олбрајт, господина Клинтона и његове супруге. Тадашњи амерички амбасадор у Београду, на почетку босанског грађанског рата, вршио је притисак на вођу босанских муслимана Изетбеговића да откаже тек потписани Лисабонски споразум (Кутиљеров план), и тако упропасти мир у Босни на неколико дугих крвавих година. То је било дело тадашње америчке дипломатије.
На другом плакату је била приказана операција Олуја. Том приликом је из Хрватске, са својих вековних огњишта било протерано 220000 Срба. Етничко чишћење огромних размера. Њени организатори до данас нису кажњени, а Срби на своју имовину не могу да се врате. Госпођа Олбрајт је тада, на тлу Организације УН, одвраћала пажњу тврдњама о масовним убиствима у Сребреници, махала сателитским снимцима на којима су наводно забележене свеже масовне гробнице. Фотографије су до данас наводно тајне. Можда зато, да се госпођа Олбрајт не би додатно бламирала. На означеним местима наиме никакве гробнице нису биле пронађене. Само је у ствари госпођи Олбрајт било потребно да на позорници ОУН, пред светом и америчким бирачима оправда припремано бомбардовање положаја војске босанских Срба, за које су босанске Потурице и међународни муслимански авантуристи били кратки. На заборавимо да је тада Осама бин Ладен био амерички савезник, и по свету путовао са пасошем муслиманске државе која се управо рађала у Босни и Херцеговини. Антисрпска пропаганда, измишљене масовне егзекуције цивила у Сребреници итд., требало је да одвуку пажњу од припреманог етничког чишћења у Хрватској односно Крајини и Славонији. Оно је почело месец дана након ослобађања Сребренице под називом Олуја. Операцију је тада стручно припремило и рукводило неколико десетина америчких официра, који су од стране владе САД били привремено пенизионисани како би могли да ступе у службу приватне ратне фирме. Испланирали су и са хрватском војском извршили геноцидни напад на хрватске Србе. По завршетка овог „џоба“, војска Сједињених држава их је опет примила назад на њихове раније функције, у исту платну категорију. На овај начин су режисери тог гнусног чина избегли непријатна питања новинара у Конгресу.
Трећим плакатом смо желели да госпођу Медлин, рођену Корбел подсетимо на њену срамну улогу у агресији против оснивачког члана Организације Уједињених нација – Југославије. Бомбардовање, које је њен пријатељ Хавел назвао „хуманитарним“, значило је не само кршење Повеље ОУН већ и Вашингтонског уговора (Повеље НАТО). Олбрајтова је у функцији министарке спољних послова САД грубо погазила међународно право, што представља тежак међународни злочин. Мртва српска деца, људи погинули у возовима, аутобусима и избегличким колонама за госпођу Олбрајт су представљали „колатералну штету“ њене „хуманитарне“ агресије.
На четвртом плакату је приказано отимање две јужне српске области – Косова и Метохије – и поклањање ове територије албанској наркомафији. Једна од фотографија бележи заљубљени поглед госпође Олбрајт упућен Хашиму Тачију, данашњем „косовском премијеру“. Шмекер је, свака част, госпођи Олбрајт се не чудим, али такође је у питању и тражени терориста у међународним размерама, који је основано осумњичен за трговину људским органима отетих и поубијаних становника Косова и Метохије. Тако барем стоји у извештају Дика Мартија који је изнесен у Савету Европе. Госпођа Олбрајт је и тада, 1999. године водила америчку дипломатију а њене дипломате су трагале за било каквим изговором за напад на Југославију. На крају је то био инцидент у Рачаку, догађај инсцениран уз помоћ терористичке организације УЧК. Њу су додуше НАТО окупатори, након заузимања Косова и Метохије, одмах забранили, али њени чланови укључујући командни кадар, заузели су места у влади, парламенту, политичким странкама, војсци, полицији. И тако, у складу са тиме, данас изгледа Косово. Пре недељу дана сам се са пријатељима вратио са Космета те можемо да реферишемо. Отцепљење Косова, насилно прецртавање европских граница без сагласности држава којих се то тиче, без сагласности ОУН је следећи међународни злочин који би верни читаоци сабраних дела Олбрајтове требало да имају у виду. Уосталом, реците, неће ли се цена њеног потписа повећати сазнањем да потписана, није само славна дипломаткиња, мила земљакиња и вешта списатељица, већ исто тако и познати ратни злочинац који своје злочине лукаво скрива иза „борбе за људска права и слободу“.
И још пети плакат – трешња на торти.
Госпођа Олбрајт је заједно са братом првог именованог протектора окупираног Косова др Кушнера, основала компанију ИПКО. Нечасним методама, уз помоћ бивших чланова УЧК, елеиминисали су са тендера конкуренцију, формирали мрежу мобилне телефоније на Косову, а пре него што су фирму продали, косовској полицији су наложили да уништи другу конкурентску фирму мобилне телефоније како би подигли цену своје фирме. Добит за Олбрајт Груп је према албанским новинама Коха Диторе износила 200 милиона долара, за госпођу Олбрајт добит 5 % од те цене. Сасвим лепа награда за ноторно кршење међународног права и ратно хушкање.
Реакција госпође Олбрајт на наше плакате сама по себи довољно говори. Уместо дипломаткиње, у њој је победила друга Олбрајтова. Наше плакате је почела да кида и цепа. Хистерични крик „get out, get out…“ одјекивао је у занемелој сали књижаре Неолуксор. Даље се само сећам грубог напада обезбеђења палате књига, гурање, током кога су млади људи који су стајали поред добацивали „крвава бабо“; увреде на адресу мог скоро слепог пријатеља који ме је пратио; фотографкињу је обезбеђење оборило на земљу … Вика „Без фотографисања! Без снимања!“ У том тренутку су ми попустили нерви, извињавам се, али нисам дипломата, и почастио сам бившу госпођу државну секретарку владе САД титулом, коју сам о њој много пута чуо у Србији, на Косову, Македонији, Републици Српској, Црној Гори: „Балканска касапкиња“.
Госпођа Корбел Олбрајт, некада наводно узор дипломатског шарма, опет је повисила глас. Викала је на мене и моје пријатеље. „Ви сте ратни злочинци! Ви сте ратни злочинци!“ Тако се то десило. Онај на кога би некада госпођа Олбрајт показала прстом, био је крив. Одвезли би га у Хаг (ICTY), у смешно вођеним процесима би био осуђен, и готова ствар. Тако је прошло већ неколико десетина српских официра и генерала. Драги читаоци, молим вас немојте се чудити што сада заједно са мојим колегама из нашег удружења Пријатељи Срба са Косова, са стрепњом очекујем да из Хага дођу по нас – ратне злочинце.
Аутор је потпредседник грађанског удружења „Пријатељи Срба са Косова“, режисер и документариста
Са чешког превела: Наташа Кевић
http://www.in4s.net/index.php/akcenat/osvrt/28665-kako-sam-postao-ratni-zloinac
САД: Туче због горива и превоза, несташица струје, воде и хране… (видео)
САД: Туче због горива и превоза, несташица струје, воде и хране…
04.11.2012 08:27 | Агенције, Глас Српске
Њујорк – Електрична енергија вратила се у суботу у највећи дио Менхетна у Њујорку, пет дана након удара олује Сенди на источни део САД. Ипак, струје је у САД и даље лишено 3,8 милиона људи, као и десетине хиљада Њујорчана.
Електричне енергије нема ни у дјеловима Њу Џерсија, гдеј нека од домаћинстава неће добити струју до средине овог мјесеца, а у граду Хобокену 20.000 људи је и даље у поплављеним кућама, опкољеним водом, преносе свјетске агенције.
Њујоршки дистрибутер Кон Едисон наводи да је циљ да се електрична енергија врати у њујоршке школе до понедјељка, а на бирачка мјеста до уторка, када се одржавају председнички избори.
Број погинулих у олуји данас је премашио 110 у 10 савезних држава. Сенди је раније усмртила најмање 69 особа на Карибима.
Укупна штета од олује Сенди могла би да достигне 50 милијарди долара – што обухвата само уништену имовину, чиме би постала друга најскупља олуја у америчкој историји, после урагана Катрина.
Потезање пиштоља због бензина
Велики проблем за становнике Њујорка су несташица бензина и дугачки редови на бензинским станицама. Бензин је постао драгоцијеност, посебно за оне чији посао
зависи од аутомобила. Неки возачи жале се да у реду за гориво чекају од три до четири сата, а у многим случајевима чекају узалуд јер залихе у међувремену пресуше.
У Квинсу је један мушкарац у четвртак ухапшен пошто је уперио пиштољ у другог возача због упадања преко реда.
На једној бензинској пумпи у Бруклину, ред се у петак протезао дуж 10 блокова – око једног километра, због чега је дошло до забуне на раскрсницама и неки возачи нашли су се у реду иако нису планирали да купују бензин. Избила је свађа између њих и возача који су чекали на гориво. Додатну гужву правило је и 60 људи који су са канистерима у рукама чекали на бензин за генераторе. На свим пумпама они стоје у засебном реду.
Продаја бензина је ограничена на 40 долара по купцу.
Струју нема 3.8 милиона домова и фирми на истоку
Више од 3,8 милиона домова и фирми на истоку САД и даље је без струје, док их је у најтежим тренуцима послије олује било 8,5 милиона.
Ипак, ситуација се у Њујорку побољшава, а од петка поново функционише неколико линија метроа за који је ово највећа несрећа у 108 година постојања, и дио железнице. Ипак стотине људи на свакој станици чекају на аутобус, често уз кошкање. Само на једној станици у Бруклину је више од 1.000 људи чекало на аутобус и потукло се када је стигао.
Расте забринутост за старе грађане од којих су многи данима заробљеним на вишим спратовима бз струје, воде, хране и гријања, а температура у Њујорку је опала на близу нуле. Широм Њујорка и околине људи се самоорганизују и примају друге на спавање, дијеле с њима воду ако је има, и купатила, дају струју за пуњење мобилних телефона што је многима јидина вза са родбином.
Гувернер Њу Џерсија, Крис Кристи казао је да ће 12 казина у Атлантик Ситију што је том граду главни извор прихода, бити отворено након петодневне паузе.
Отказан Њујоршки маратон
Градоначелник Њујорка Мајкл Блумберг отказао је у петак увече Њујоршки маратон, мање од 48 сати прије планираног почетка и четири дана послије олује јер се становништво успротивило одржавању те манифестације док они немају струје, воде и хране. Организатори ће 2,6 милиона долара уступити жртвама олује, као и залихе хране, ћебад и генераторе за струју набављене за потребе трке. Старт трке требало је да буде на Статен Ајленду који је једна од области најтеже погођених олујом. Најмање 19 људи погинуло је у олуји баш на Статен Ајленду што је половина укупног броја страдалих у Њујорку. Та област пуна је смећа, а дуж улица су натопљени душеци и каучеви. Стотине људи су у склоништима, а њихови домови су уништени. Посебан добротворни фонд организован је само за жртве олује на Статен Ајленду.
Покрет Срба католика у Дубровнику крајем XIX века…
Покрет Срба католика у Дубровнику крајем XIX века
„Као оток сред млетачког земљишта постојаше од старине обртна и трговачка република српска Дубровник.“ (Медо Пуцић, 1867)
Срби католици били су носиоци српске народне мисли у Дубровнику у XИX веку и значајан чинилац српског народа.
Отворено су се борили против порицања о постојању српства у Дубровнику, сматрајући да је једно вера а друго народност.
Истина о народносној опредељености старих Дубровчана може се видети из ставова и сведочења јавних и културих личности Дубровника, нарочито у периоду буђења националне свести код Срба. Српска обележја у Дубровачкој републици могу се пронаћи свуда: у песмама Срба Дубровчана, у штампи која је објављена у Дубровнику у XИX веку и почетком XX века, у друштвима која су основана, у језику и књижевности старих Дубровчана. Посматрајући један шири период збивања може се закључити да у преломним тренуцима историје није увек побеђивала мудрост па је често настајао непремостив јаз између становника Дубровачке републике који су били различите националности. Покатоличени православни Срби у Дубровнику остајали су и даље Срби, чувајући и своју традицију и своје обичаје. Срби католици били су носиоци српске народне мисли у Дубровнику у XИX веку и значајан чинилац српског народа. Сматрали су себе огранком растрзаног словенског народа који је говорио српско-дубровачки језик. Отворено су се борили против порицања о постојању Српства у Дубровнику, сматрајући да је једно вера а друго народност.
Већ са примањем хришћанства Словени су били подељени на утицај источне Православне цркве и западне Римокатоличке. Срби у Далмацију и Хрватској још од старине као и они потиснути из унутрашњости Балкана у време најезде Турака, образовали су војну границу између Турске, с једне стране, и Аустрије и Млетачке Републике, с друге стране. Од тог времена па све до пада Млетачке републике 1796. Србима на овим подручјима било је забрањено да се моле, да отварају своје школе и оснивају своја друштва, јер католичка црква је водила главну реч а уметничко стварање и све врсте књижевности почивале су на њеној догми. Аустрија тј. Аустро-Угарска имала је од 1867. имеперијалистичке тежње према Балкану па је неговала хрватство тамо где га није било и ширила све већу србофобију.
Посластичарница на Страдуну, име радње написано је ћирилицом
Јеремија Митровић у делу Српство Дубровника говори о подели између источног и западног дела хришћанске цркве на православни Исток и католички Запад. „На том подручју Срби су заузели простор с обе стране оне првобитне целине, али су већим делом сачували своју народност и верску целину окрећући се православном Истоку и издржавајући ударе свих таласа и с једне и с друге стране. Народносна постојаност Срба, иако не увек, издржавала је извесно верско осипање под ударом са обе стране, што се види из народносне свести Срба католика и Срба мухамеданаца, којима све до наших дана друга вера није одузела заједничку традицију, заједнички језик и свест о српској земљи.”
У XВИИ веку Ватикан је штампао ћириличне црквене књиге за вернике ћириличног подручја. Без обзира на дешавања, састав становништва и историјска збивања, у јеку борби и политичких превирања Дубровник је вековима остајао слободан и самосталан град-држава захваљујући менталитету и мудрости његових грађана. Стално је материјално јачао и културно се уздизао борећи се за очување своје слободе. Дубровчани су увек знали мудро да изаберу заштитника коме ће извесна материјална накнада бити знак оданости овог града.
Постоје документа о томе да је од српских владара, који су му били у залеђу, Дубровник нешто добио на дар а нешто купио. Околина је дуго припадала источној цркви. За Стон и Рат Дубровник је давао новчани прилог калуђерима српским, који су се повукли у Свету гору. Дубровчани су веома важан корак учинили 1333. куповином Пељешца, где су становници пре дубровачке купње били православне вере, а по језику, обичајима и ношњи били су српске народности. Већина крајева дубровачке области касније се полатинила, али ако зађемо дубоко у прошлост, пронаћи ћемо свуда српске корене. Конављани су у старо доба имали ожењене попове, као што је по источном обреду, а жену су називали попадијом. Касније и када су усвојили латинске обичаје, попадијом су звали мајку, сестру и службеницу попову. Остала су и крштена имена: Јово, Вуко, Никац, затим стари српски натписи на гробовима у Поповићима, на Вигњима, у Ловорну; остало је крсно име: Никољдан, Михољдан, Митровдан, Лазарева субота. Све до XИX века остала су сачувана имена брда, долина, обичаји и српска ношња. Из тог периода има и повеља писаних ћирилицом. У Конавлима су се одувек чуле гусле и народне песме, махом и у свој дубровачкој околини, што је познато српско народно обележје.
Свадба се вршила по српским обичајима. На основу свега тога може се видети да околина дубровачка, иако је прешла на католичанство, није престала бити српском јер како су говорили управо знаменити Дубровчани који су били католичке вере „башка вјера башка народност“. Уосталом православној цркви припадају и грчка и бугарска и румунска црква. То би морали разумети духовне власти и једне и друге вере јер Срби католици, иако су били занесени за своју српску народност, исто толико држали су и до вере католичке.
У Дубровнику је била створена пракса да се „нико у град не прима за сталног житеља ако не усвоји правило католичке цркве. При томе се народност није мењала као што је то било касније у Хрватској, јер у Дубровнику је живео исти народ као и у околини му, иако раздвојен у две цркве. Покатоличени православни Срби у Дубровнику остајали су и даље Срби, чувајући и своју традицију и своје обичаје.“
Разгледница из Дубровника, натпис на ћирилици
Називи светаца и празника били су као у осталим деловима српскога народа (Ивањдан, Лучиндан, Петровдан, Крстовдан), исти обичаји били су за Божић, Ђурђевдан, на исти начин су секли бадњак. Дубровачки бискуп Мато Водипић у свом роману Марија Конавока објављеном у Загребу 1893. пише да је слава диван обичај и да се „уз весеље пије у славу божју као код свих Срба, а напија се обично до пете чаше. Оне крсне здравице, како их је и Вук забележио, и данас се обавезно изговарају уз весеље, нарочито на славском гошћењу. Уз живу српску традицију везану за православну веру и прошлост чувала се и херцеговачка ношња па је дубровачки надбискуп морао да предузима посебне мере против свештених лица која нису хтела да одбаце познату херцеговачку капу. Чувао се народни дух, народна књижевност, јуначке и лирске песме, певање уз гусле, па се трагови осећају и у делима многих дубровачких писаца. Обично се тврди како је Матија Бан са Медом Пуцићем у бурним годинама 1848/49. дубрвачко словинство преименовао у српство, а занемарује се чињеница да је дубровачко словинство углавном значило што и српство, са оним наслеђем из залеђа, и да је у ствари тада само добило своје право име.
Важно питање које занима многе научнике данас јесте како је нестало српско име у тим крајевима. Република дубровачка кад би стекла који крај, одмах би настојала да тамошњи пук преокрене на латинство. Но како су Срби не само народност него и веру звали српском, требало је то прекинути, јер је наступало друго веровање, које није било српско. Пошто се име српско притајило у верском смислу, ишчезло је мало по мало и у народном. Није још увек било другог народног имена, а за језик је остао назив нашки, како се у пуку (уз српски) и пре звао. Да је у то време у тим крајевима било познато хрватско име, тада би вероватно остало у народу. Доказ о томе да је ту живео српски народ и да је језик којим Дубровчани говоре српски може се тражити у Српским споменицима Меда Пуцића, Миклошићевој Монумента сербица, у историјама Калаја и Мајкова, у делима Рачког, Матковића, Кукуљевића, Нодила итд. Књижевници су користили назив словенски зато што је синоним за српски.
Све док их нико није угрожавао, Дубровачани су били само Дубровчани а у XИX веку почела се будити национална свест српска и хрватска. Како Срби Дубровчани нису дозвољавали да њихово католичансто спутава њихово народносно осећање добро се види у њиховом протесту Ватикану 1901. кад је папа Лав XИИИ булом Славорум Гентем, Завод св. Јеронима у Риму, назвао хрватским ценећи дубровачко католичанство, које је показало чврстину кроз векове. Ватикан је усвојио протест Срба Дубровчана католика и уклонио назив хрватски из Завода. Ова одлука изазвала је незадовољство у редовима Срба католика где год да су живели. У једном делу српске штампе покушали су да доношење ватиканске одлуке о припадности Светојеронимског завода припишу ђаковачком бискупу Штросмајеру. Милутиновић објашњава да ова тврђења не одговарају историјској истини јер је Штросмајер био пријатељски расположен према Србима католицима, а да је организатор римске пропаганде у јужнословенским земљама био Јосип Штадлер. Барски арцибискуп Шиме Милановић и тадашњи министар правде Лујо Војновић уложили су протест против неправде нанесене Црној Гори код Ватикана. Папа их је љубазно примио и рекао да ће испунити обећање. У одговору је стајало да им намера нипошто није била да вређају католичке Србе већ да је грешку „учинило лице, коме је ствар била повјерена, назвавши погрешно све југословенске католике Хрватима.“
Плакат који најављује слет Српског Соколског Друштва у Дубровнику
Након дугих преговора и саветовања Ватикан је попустио и 8. марта 1902. представник Ватикана, кардинал Марио Рампола и посланик Црне Горе Лујо Војновић потписали су споразум којим је укинут назив про цроатица генте и замењен називом Цоллегиум Хиеронyмианум Иллyрицорум….про славис меридионалибус; барском надбискупу потврђена је титула Примас Сербиае и одобрено је учење српског језика и ћирилице.
Највише интересовања за овај догађај показали су сами Срби Дубровчани. Антун Фабрис, један од водећих политичких представника приморских Срба католика, у уводнику Дубровника пише да је светојеронимски спор трајао пуних седам месеци. „Оволико трајање његово показује, да то не бијаше чиста вјерско-црквена ствар, већ да се је под плаштом вјере и цркве скривао народни шовинизам и непријатељска струја против слободе и самоопредјељења српскога народа на Балкану (…) Против таквога недјела бјеше једнодушно устало цјелокупо српско јавно мнијење пламенијем просвједима; тому се је просвједу затим придружила и дипломација Црне Горе, потпомогнута владом братске Србије, да код св. Столице извојшти не само задовољштину већ и право српскому имену и српскому народу на Светојеронимски завод. У једном телеграму Дубровчанима, из 1903. папа им се обраћа – Србима католицима.
У време када су се Срби и Хрвати борили против италијанаша оформили су заједнички Народну странку. Далматински Срби су заједно са Хрватима тражили уједињење Далмације са Славонијом и Хрватском. Срби су били уверени да је херцеговачка буна знак за уједињење Босне и Херцеговине са Србијом. После аустријске окупације Босне и Херцеговине 1879. дотадашњи заједничи политички орган Хрвата и Срба на приморју Народни лист, престаје бити орган Срба. Они се издвајају у засебну странку Српску народну странку. У Задру 1880. почиње борба за очување српског имена. Срби у Задру покрећу лист Српски лист односно од 1888. Српски глас. Срби и Хрвати разишли су се због питања будуће националне државе да ли у оквиру Хабзбуршке монархије или у уједињењу ван ње, па „избија политички српски покрет на површину, без обзира на веру“. Иако су дубровачки Срби били против сарадње са аутономашима прихватили су је, проценивши да је боље то него се препустити Хрватима. Пред општинске изборе у Дубровнику 1890. напавили су коалицију од представника Српске народне странке, групе независних грађана и аутономаша као свог кандидата истакли су грофа Франа Гондолу. Издали су и проглас грађанима Дубровника у којем се осуђује настојање Хрватске народне странке да похрвати Дубровник. На тадашњим изборима победила је коалиција и на чело дубровачке општине дошао је Гондола.
Долазак Цара Душана у Дубровник
Програм Српске народне странке прилично се поклапао са Програмом листа Глас Дубровачки. Међутим док је Српска народна странка сарађивала са аутономашима присталице листа Глас дубровачки били су против развоја италијанских аутономаша као политичке странке. Часопис Глас Дубровачки покренуло је пет Дубровчана, Срба католика (Мате Шарић, Антон Пуљези, Влахо Матијевић, Никша Гради и Антун Вршић). Направили су нацрт у којем кажу:
Дубровчани доле потписани тврдо увјерени да су дужни:
1. Јавит отворено како, осјећајући да су Срби неће се никад слити ни притопити у Хрвате, премда су справни у неопредељеној будућности, ступити ш њима у какву чим зајендицу.
2. Остат у државној свези, која обстоји с ове стране Литве, те борит се сложно са осталим Славенима супрот Нијемцу за укинуће дуализма и да се уведе у федеративни систем.
3. Опират се досљедно свакој тежњи ма ког државноправног здружења са Хрватском.
4. Опират се сваком даљем опстојању и развоју талијанским аутономаша кано политичке странке.
5. Опират се свом силом сваком ширењу уплива буди њемачког буди мађарског у запосједнутим земљама на Балкану.
У књизи Изабрани чланци Антуна Фабриса Х. Барић у свом предговору пише и да се у Србији српство приморских католика везује за српски омладински покрет осамдесетих година у Дубровнику а да је дубровачки покрет тога времена политички јасно формулисао стару наслеђену народну српску мисао јер је после победе на изборима 1890. јасно и конкретно афирмисао политичкој јавности јужнословенску мисао да „Хрват и Срб неће више рећи католик и православни и да се хрватска и српска странка не дијели више по вјери, барем у Далмацији“ као што је у то време признавао онда најугледнији хрватски лист, загребачки Обзор карактеришући ту појаву „као факат од великих консеквенција за нашу народну будућност (1890, бр. 198)“. Х. Барић сматра да се нису осамдесетих година „први пут католици огласили Србима“ као што пише П. Поповић, један од ретких Србијанаца који су почетком XX века писали о проблему сложених српско-хрватских односа и о католичком српству на Приморју. Већ шездесетих година XИX века народни препород у Дубровнику имао је „под традиционалним именом Словинства изразито српско обележје“. Барић истиче да је српски покрет у Дубровнику само „природна резултанта свега онога што стари град св. Влаха везује са његовим српским залеђем: и његова историја, и географски положај његов, и порекло претежног дела старог становништва његовог – српских Неретљана и Захумљана, и дијалекат којим Дубровчани говоре. Уосталом и Милан Решетар је показао да је језик словенске дубровачке канцеларије од XIII до XV века био „несумњиво језик његове херцеговачке позадине, а ако извесне црте дубровачког диалекта додају чакавске особине, то се, како је лепо формулисао Белић, има објаснити утицајем насељеника из удаљенијих хрватских крајева на формирање говора чија је основица херцеговачка. Несумљиво је, међутим, да је главни прилив словенског елемента у романски Дубровник – чији је стари романски говор вегетирао још и под крај 15. века – био српски.“ Барић подсећа да су Дубровачани језик звали словенски, дубровачки или нашки (као Гундулић) а српско или хрватско име употребљавали су према називању језика лица којима су се обраћали. Код Марина Држића у комедији Дундо Мароје међу ликовима који су комични публици Дубровника зато што говоре туђим језиком јесте и Хрват Гулисав који је говорио дијалектом из околине Сења. Писци дубровачки називали су свој језик нашки или словински „које је име с почетка значило само српски; а полагано се развило као име језика свију нашијех племена на југу, па касније као свесловенски назив језика, а по томе се намијенило и странијем народима, па чак изван Европе. Но словински је синоним српскому и ето доказа.“
Смотра Српског гимнастичког друштва „Душан Силни” у Дубровнику
Помињући краља Милутина Ђура Даничић каже да је краљ ишао по свој грчкој и словенској земљи његовој. Писар дубровачке републике потписао се још 1364. као диак српски а то је касније преведено на словински. Из верских разлога Дубровчанима је добро дошао тај назив словински за књижевни штокавско-јекавски говор, који је мењао назив српски. Осим тога српско име било је и везано за државу а Дубровчани се нису хтели претопити у државу српску.
Крајем XIX века јачање српства у Дубровнику било је на врхунцу. Дубровачки књижевни и културни радници желели су да у једној веома напетој ситуацији (у време окупације Босне и Херцеговине и у време велике мржње између људи различитих нација) делују смирујуће. У оквиру тог покрета деловали су: Дум Иван Стојановић, Медо и Нико Пуцић, Луко Зоре, Антун Казали, Марко Цар, Јован Сундечић, Мато Водопић и Никша Гради. Дубровачка књижевност писана је штокавским дијалектом и то пре него што је тај дијалекат постао основица књижевног језика Срба. Дубровачка литература по свом националном карактеру била је српска. Осим језика, Дубровачане је повезивао и осећај словинства. Јован Скерлић је сматрао да је Медо Пуцић више него ико учинио на буђењу и развијању народне свести у Дубровнику и био душа српског покрета код далматинских католика и центар круга писаца и јавних радника. „Слободног и либералног духа, одвајајући веру од народности, он је постао убеђен и одушевљен Србин. У том основном српском и словенском осећању, занесен поклоник народне поезије, он је певао народољубиве и слободољубиве песме, које су утицале на млађи нараштај у Далмацији.“ Био је песник али се бавио и политичком делатношћу као један од истакнутих представника и носилаца народног препорода у Далмацији. Поиталијањени Србин Никола Томазео, указујући безброј пута на своје српство, велики део свог књижевног рада посветио је српским народним песмама, а 1849. у Венецији основао катедру српског језика. Он каже: „Нама Србима народне песме су једина школа из које се можемо учити чистоти језика којим је говорила моја мати.“
Разгледница из Дубровника
У листу Дубровник из 1897, бр. 15. Фабрис у тексту Апотеоза Српства осуђује поступак Матице хрватске због похрваћивања српских народних песама а Лујо Војновић у броју 35. објавио је као прилог листу дуже разматрање о поступцима Југославенске академије и Матице хрватске приликом издавања народних песама.
Покушавајући да смире српско-хрватски спор Срби Дубровчани опредељивали су се све више за српско име и за српску странку. Том покрету приступили су најшири кругови: и трговци, и радници, и свештеници католички.
„У тој дилеми, у питању опредељења католичких Примораца за хрватско или српско име, значајну улогу играо је и сукоб либерализма са клерикалним правцем правашке, онда најјаче хрватске странке на целом Приморју. И зато, док је фанатичко католичко свештенство било главни носилац државноправашке оквирашке мисли, либерализам који је у осталом изразито обележавао и стари дубровачки српскословенски покрет око Словинца (1878-1884) – опредељивао је противну странку – у српски табор. То је разлог што је тад њему прилазило не само слободоумно грађанство, него и либерални католички попови и фратри, као Павлић, Брили, Радовановић, Миљан, Фицов, Мурат и црквени великодостојници као каноник-декан столне цркве Дубровачке дум Иван26 Стојановић.“
У време када су католички и православни клерикалци продубљивали јаз између Хрвата и Срба у Далмацији Дум Иван Стојановић, угледни католички свештеник, писао је: “Србин сам по поријеклу и по чувству, католичка ми црква то не брани, јер је она универзална; кршћанство ме учи, да љубим ближњега, па ко је ближи од српскога народа? Звало би се не бити кршћанином, кад би се вјере ради од свога народа одбио и његовијем непријатељем постао.“ Говорећи у свом делу Дубровачка књижевност о језику Дум Иван Стојановић сматра да исти језик указује на заједничко порекло и тамо где је исти језик мора бити иста народност. Дубровчани су комуницирали на више језика али највише су употребљавали српски језик. За дубровчаке породице које су међу собом причале на немачком и италијанском постоји причица. „Кад се који нашинац из проста пука усуди говорити са својијем добродцем другијем језиком, он му одговори с неком поругом: немој заборавити нашки!! А даље у тексту се објашњава да тај нашки – какав је управо био не познајемо по споменицима из старине већ по комедијама Држићевим из 15. и 16. века. Сви остали писали су на књижевном језику…“
Дубровчанима је било изузетно важно да добро познају свој језик а дубровачки језик стварали су тако што су га примали од својих суседа Срба па га углађивали на своју руку преко академија које су се бавиле удешавањем метра и језика. Дум Иван сматра да је језик дубровачки исто што и тоскански за Италијане, кастилијански за Шпанце, паришки за Французе, и наглашава да је такав и херцеговачки за Јужне Словене. Каже да је „Ово наречје плод многобројнијех академија, црпено из херцеговачког језика и надостављено старом књижевном језику дубровачкоме. Тај је језик херцеговачки баш онакав како га описује Сундечић: „Језик српски…златни језик, језик вила пјевачица, језик ситни тамбурица, гибак, гладак, звучан, сладак, богат, једар, крјепак, ведар, језик славе, језик срца…Ми надостављамо с наше стране да, кад буде тај језик још боље изглађен и изрешетан од академија, кад настане нови класићизам по митологији народној, по причама и по пословицама народнијем, и када се уза све то употријеби још и нарјечје дубровачко, и оно пошто се вади из старога класићизма дубровачко-далматинскога, онда ће бити европски углађен језик у књижевности нашијех потомака.“
Стојановић сматра да је језик дубровачки српски са малим разликама у односу на стандарни источнохерцегавачки говор. Он се позива на Шафарика који је говорио о Далматинцима као о делу српског племена и додаје да је Енгел је корио Златарића што језик у Далмацији зове хрватским пошто је тај језик чисто српски, а име хрватско спомиње се само ради тога што је Далмација била неко време у политичким везама с Хрватском ради Угарске. Геталди је писао да је језик дубровачки више рашки него хрватски а у фусноти објашњава да је Рашка била главна област усред праве Србије где су данас Нови Пазар и Топлица па додаје да је рашки језик исто што и српски. Дум Иван каже да постоје неке речи које се налазе само у Дубровнику а усвајајући српски језик у дубровачкој средини негован је и српски дух или како он каже српска ћуд.
Када је Антун Фабрис почео да уређује лист Дубровник Хрвати су истицали државно-правну хрватску мисао насупрот српској народној мисли. Већ 1901. створена је клерикална странка која је најватреније истицала великохрватство на челу са Антуном Старчевићем. Главни задатак листа Дубровник био је борба против клерикализма који је водио Јужне Словене тамо где им није место, како је Фабрис наглашавао. „Речено је и понавља се врло често да је српски покрет код католика на Приморју био покрет локалног карактера. Несумњиво, али он има општенародни карактер борбе против потирања српског имена и српске народне мисли код католика и у име вере, када се код Хрвата српство није сматрало као народност него као конфесија, и када је српко-хрватска борба, због тога, а и због ‘српства од три прста’ требало да се излегне у сукоб обријаних и брадатих попова“.
Дом Душан Силни, Дубровник
Покрет приморских католика био је увек део целокупног национално-политичког живота српског, још од времена када је Матија Бан био главни повереник Гарашанинов за Дубровник и јужну Херцеговину као Поповић, Томазеов учитељ за средњу Далмацију. У једном чланку објављеном у Дубровнику 5. априла 1899. Фабрис пише: „Двадесет је година прошло, откада је ступила у живот независна српска народна странка на Приморју. Имамо пред собом двадесет година српскога политичкога живота и народне српске борбе. И прије тога Срби су на Приморју не само учествовали у политичком животу наше покрајине већ су што више били главна војска старе народне странке. Да није било Срба, који су очували чист као бисер народни језик, народне обичаје а што је најглавније народни дух, усуђујемо се казати, да наша покрајина, то се тиче народнога карактера, не би ни из далека онако изгледала, као што је данас…Двадесетогодишња борба за српско народно име и за признање политичких права српскога народа на Приморју продужава се и траје. Она постаје све то огорченија и жешћа. Сваки, ма и најмањи, праведни српски успјех буни и узнемирује нашу браћу-небраћу…У Дубровнику у домовини Џива Гундулића и Меда Пуцића, гдје би готово сваки камен знао приповиједати о неразријешивим везама нашега града са Српством – у Дубровнику, велимо, на ц. Кр. Учитељској школи не смије се ни споменути српско име, с тога су мишљења и тако раде скоро сви учитељи, па и онај, који је овијех дана био наименован за управитеља. Нама срце пуца, кад слушамо приповиједати ученике реченога ц. Кр. Завода, да се за име нашега народа и језика, те свега уопће што се тиче нашега народа, никада не чује име српско…“
Дакле, носиоци српске народне мисли у Дубровнику били су углавном Срби римокатолици: Дум Иван Стојановић, Лујо Војновић, Луко Зоре33 Перо Будмани34, Милан Решетар35 итд. Један од првих Срба римокатолика у Далмацији Ловро Павловић, адвокат у Макарској и народни посланик Српске народне странке у Далматинском сабору, писао је у низу чланака да су православни и католички Срби један компактан народ, природна целина која не тежи ни истоку ни западу. Лујо Бакотић36, један од вођа Срба католика у Далмацији, писао је да су Срби католици особита далматинска појава и да међу њима има радника, сељака али највише интелектуалаца. Има их у целој Далмацији али највише у Дубровнику. „Истичући своје српство ми нисмо питали ни католичке ни православне свештенике да нам признају оправданост тог свог осведочења, јер смо били уверени да имамо права да га истичемо:“ Према његовим истраживањима почетком XX века у Далмацији, Боки и Дубровнику било је око 600.000 становника а од тога 120.000 Срба православне вере и око 20-25000 Срба католичке вере. Срби католици нису били противници српско-хрватског споразума. Борили су се за стварање државе изван аустријских оквира.
Међу Србима католицима у Далмацији било је и оних чији преци су били православци. Један од њих је Лујо Војновић, син Косте Војновића, кнеза ужичког, академика и професора Правног факултета у Загребу. Коста Милутиновић у свом делу О покрету Срба католика у Далмацији, Дубровнику и Боки которској 1848-1914 говори да већ сама „имена истакнутих дубровачких Срба католика означавају читаву епоху у културној историји не само Дубровника већ и читавог југословенског Јадарана“. Никола Тоља у својој докторској дисертацији Књижевно значење дубровачког часописа „Срђ“ (1902-1908) која је одбрањена у Задру 1986. даје списак Срба католика међу којима су: Антун Фабрис, Матија Бан, Валтазар Богишић, Луко Зоре, Медо Пуцић, Нико Пуцић39, Никша Гради, Перо Будмани, Марко Мурат, Вид Вулетић Вукасовић, Дум Иван Стојановић, Кристо Доминковић, Лујо Војновић и др.
Српка православна црква у Дубровнику посвећена Св.Благовештењу
Српска културно-просветна друштва у Далмацији нису била подељена на друштва Срба католика и Срба православаца. Већина ових друштава била су заједничка и у њих су били учлањени Срби оба обреда: Српска читаоница (1863) Српско певачко друштво Слога (1874) Дубровачко радничко друштво (1874) Дубровачка грађанска музика (1874) Задруга Српкиња Дубровкиња (1874) Српска дубровчка штампарија (1894) Српска зора (1901) Српско гимнастичко друштво Душан Силни (1907) и Матица српска – Дубровник (1909) која је ширила српску просвету и наставу, издавала књиге, часописе, давала стипендије сиромашним српским ђацима. Делатност Матице српске трајала је само пет година. За то време издала је 16 књига а секретар и главни организатор били су Стијепо Кнежевић и Франо Кулишић, обојица Срби католици. Важна база покрета Срба католика била је Дубровачка гимназија а према истраживањима Николе Тоље, међу професорима ове угледне школе били су Луко Зоре, Антоније Вучетић, Перо Будмани, Вицко Трипковић, Стијепо Луцијановић, Мато Зглав – све Срби католици. Први алманах који је изашао у Дубровнику био је Дубровник цвиет народног књижевства 1849. а покренули су га Матија Бан и Медо Пуцић. Многи дубровачки Срби писали су за тај лист (Нико Пуцић, Иван Казначић и др.). Доносио је идеје о словинству, о заједничкој словенској граматици, речнику. Престао је да излази већ 1852. Лист Словинац покренут је 1878. а уредник и покретач био је Луко Зоре а стални сарадници Медо и Нико Пуцић, Марко Цар, Мато Водипић, дум Иван Стојановић, Никша Гради – све Срби католици. Касније им се придружио и Јован Сундечић, православни свештеник. Часопис се залагао за јединство свих јужних Словена у време када су били заоштрени национални сукоби између Срба и Хрвата и када Хрвати поричу било какво српско име. Покренули су га људи који су се осећали и декларисали као Срби.
Словинац није био само лист већ културно-политички покрет на веома високом нивоу. „Словинцу је света ствар јединост народња; од Вараждина до Бара и од Виса до Тимока један је народ који једнијем те истијем језиком говори и непрекидно је смјештен, што су двије биљешке каратеристичне које чине истовјетност и јединост једног народа. На пометнутом простору станују Срби и Хрвати који уз два крила Словенце и Бугаре чине југ Словенски и та сва четири живља најзгодније називамо Словинцима.“ Најпознатији интелектуалци, књижевници и научни радници сарађивали су у Словинцу. Јован Сундечић покренуо је априла 1863. лист Звиезда али је угашен већ 1864. Око себе је окупио Србе католике, Србе православце и Хрвате. У листу су сарађивали Медо Пуцић, Антун Казначић41, Стјепан Бузолић. Лист Гуштерица био је политички лист Срба католика. Режимски органи често су га цензурисали. Био је то лист дубровачких присталица даламатинске Српске странке. Изашла су укупно 24 броја. Формално је уређивао Јозо Флори а стварно Никша Гради, дубровачки властелин. Када су 1891. Хрвати покренули Црвену Хрватску Дубровчани оснивају чувени часопис Дубровник. Први број Дубровника, недељних новина, изашао је 1892. у редакције Стеве Врчевића, када је отворена и Српска дубровачка штампарија А. Пасарића. У уводу су најавили да ће наставити традицију ранијих српских листова Гуштерице и Гласа Дубровачког с тим што ће морати да буду мало чвршћи. Национални програм ових новина не обухвата само Дубровник већ и Боку и све што је имало некакве везе са народношћу, особито из Босне и Херцеговине. Основна водиља уредника Дубровника била је да не треба бити верски нетолерантан, да је вера свакоме света и да је Србин мио које год вере био. „Једана од најглавнијих и најзнаменитијих тачака нашега програма та је да се нећемо ни најмање освртати како се ко крсти и да ли се клања, да нећемо дакле мијешати вјеру с народношћу, јер се народност означује по сасвијем другим обиљежјима. Од 1895. уредник је био Антун Фабрис. У то време лист је био узор политичких листова. Пратио је сва књижевна и културна збивања и све земље где живе Срби. Од 1897. Фабрис је уређивао и Дубровник, илустровани календар. То је био лист за све Србе а циљ му је био да служи српском народу без разлике вере и земље. Сарадници су били Андра Мурат, Иван Стојановић, Јован Сундечић, Марко Цар, Вид Вулетић Вукасовић43. Фабрис у свом Уводнику наглашава да им је циљ да календар продре у српски народ католичке вере јер их преплављају туђинци који шире туђу мисао и туђе име. „Овај лепи календар видно и јасно испољава Српство у Приморју. Ми по њему видимо да је Српство неоспорна истина, да оно постоји и напредује покрај свих шовинистичких хрватских недостојних напада.“
Часопис Глас дубровника уређивао је Матеја Шарић. У заоставштини Никше Градија постоји текст који говори о томе да се Дубровчани апсолутно осећају Србима, да имају свој српски покрет али да не помишљају на великосрпску идеју већ на заједницу са другим јужним Словенима. „Ми Дубровчани, Срби по пореклу, иако се нећемо нигде па нигде пратапати у Хрвате, а то није ни нужно ни могуће, ми ипак не сањамо о каквој Великој Србији, те би то био очевидни и безумни анахронизам, а с друге стране љубимо Хрвате ко нашу рођену браћу, па хоћемо с њима, ко са осталим нашијем саплеменицима, ступити истом нам се појави сходна прилика у заједницу Југославенску“. Глас српски излазио је од септембра 1885. до августа 1886. у штампарији Драгутина Претнера.
Часопис Срђ излазио је од 1902. до 1908. уређивао га Антун Фабрис, који је био оснивач и власник. Био је гласило свих Срба на приморју али окренут југословенству. Штампан је у штампарији А. Пасарића. Касније су се о њему старали Луко Зоре, Крсто Доминковић, Антоније Вучетић и Михо Вакети. У том часопису сарађивали су сви познати културни, књижевни и научни радници Дубровника. „Око Срђа су се окупили одабрани дубровачки Срби. Познавалац тадашњих прилика у Дубровнику, историчар Никола Тоља, констатовао је да се тада у круг Срба католика обрео најбиранији дио онодобне дубровачке интелигенције: културних, књижевних, знанствених и јавних радника, који су ударили печат не само часопису Срђ већ и укупном културном и јавном животу у онодобном Дубровнику, а дијелом и на славенском југу…“ Када је у Срђу објављена пемса Уроша Тројановића (1902) власти су ухапсиле аутора песме, Антуна Фабриса и Антуна Пасарића, власника штампарије. Провели су неколико месеци у влажној дубровачкој тамници и убрзо након изласка умрли.
Европска новинарска јавност се била заузела за Фабриса па су их аустријске власти због тог притиска пустиле. Пред судом је Фабриса бранио Игњат Бакотић, Србин католик и један од првака Српске странке на приморју. Када је Антоније Вучетић, дубровачки историчар, преузео Срђ, дао му је нову боју, сасвим југословенску. „Вучетић је Срђу у име југословенства одузео српски предзнак. Позивајући читаоце на претплату и сарадњу, нови уредник је, поред осталог, рекао: „Надахнути овим угледима Срђ ће, као једини приморски лист на југу, настојати да буде Србима и Хрватима глас Дубровника, глас слоге.“
Срби 1892 у Дубровнику дизу споменик Српском песнику Џиву Гундулићу у спомен на тристогодишњицу његовог рођења
Штионица дубровачка односно Народна читаоница поред основне дужности да народу обезбеди лепу и корисну књигу оживела је ранији Банов алманах-годишњак Дубровник, који је излазио 1849-1852. Алманах је изашао 1867, 1868, 1870 и 1876. О њему су се старали Нико Пуцић, Јозо Буниш и Стијепо Скурла.
Дубровник забавник Штионице дубровачке изашао је 1885. а уредник му је био Иван Стојановић. Штампан је ћирилицом и латиницом. Године 1890. били су у Дубровнику општински избори на којима је победу однела српска странка, коју су сачињавали у огромној већини Срби католици. О тим изборима доста се писало у далматинским партијским новинама. Године 1893. откривен је у Дубровнику Гундулићев споменик подигнут иницијативом српске дубровачке омладине. На ту свечаност дошли су Срби и Хрвати из свих крајева. Срби из Србије и Црне Горе. Венац од цвећа послао је и краљ Александар Обреновић.
Хрватски праваши намеравали су да ту свечаност искористе у страначке сврхе. На гробу српског песника Меда Пуцића на Видовдан, када су сви Срби дошли да се поклоне гробу говорио је Владимир Тројановић, а након њега и Влахо Матијевић у име дубровачке омладине која иде Медовим трагом. „Као што је покојни Медо својим племенитим и патриотским срцем љубио све Славене као што је он пјевао о славенској слози, а ипак као Дубровчанин знао да не може да буде друго него Србин, тако и дубровачка омладина пружа руку свим Славенима, али уједно не заборавља никад да је она српске народности, и да ту своју народност има да очува“.
Центар Срба католика био је Дубровник у којем је од 1849. до 1908. излазило седам часописа, алманаха и календара. Изузетно образовани, Срби католици били су носиоци српског покрета и имали су своје културне, политичке и привредне установе. Отворено су се борили да очувају свој национални идентитет. Угледни католички свештеници у Дубровнику јавно су истицали своје српство иако ни на који начин нису доводили у питање верност римокатоличкој цркви. Зато сагледавање ове теме мора бити систематичније и шире.
У чисто народном погледу битно је истаћи да су Срби у Дубровнику били Срби и пре примања хришћанства и да се у дубровачким католичким породицама славила крсна слава и били су сачувани многи српски обичаји. Спајала их је љубав према народу, међусобно поштовање и осећај слободоумља.
Међутим, након Првог светског рата „нестајали“ су Срби Дубровчани. Српска штампа престала је да брани српске интересе по налогу из Београда. Српска дубровачка штампарија А. Пасарића, која је преживела рат, остала је без српског имена односно постала Југословенска штампарија. До Другог светског рата досељавао се све већи број становника католичке вере али друге националне припадности и другачијих политичких уверења. Након свега тога католике су почели изједначавати са Хрватима а православне са Србима без обзира на то како су се сами изјашњавали.
Ћирилични запис iz 16.veka о доградњи католичке цркве Госпиног рођења у Равни, 15 км Дубровника
Парох дубровачки Божидар Митровић писао је 28. јула 1938. председнику Владе Краљевине Југославије меморандум у којем говори о тешком стању Срба у Дубровнику. Он каже да су пре рата имали богату православну цркву, српске школе, Матицу српску, часописе, јак трговачки сталеж и сл. „Прије рата православни Срби са Србима католицима представљали смо једну велику цјелину тако, да се на опћинској згради увијек вијала и српска застава и главну ријеч водили су Срби са националним правима“. Он даље каже да се Срби у овом граду прогоне, да се против њих изналазе разне неистине и подвале. Влада је тај меморандум одмах ставила ад ацта. Срби католици који су преживели Други светски рат изјашњавали су се као Југословени уз обавезно ћутање о српству или су се претопили у Хрвате. Не само да се данас ретко помињу Срби католици већ и они најугледнији културни и јавни радници, који су предводили српски покрет у Дубровнику и Далмацији налазе се у Хрватском биографском лексикону, Лексикону хрватских писаца, Лексикону хрватске књижевности као да су били хрватске националности.
Армин Павић назвао је дубровачку књижевност хрватском књижевношћу 1875. године а касније и многе његове колеге. Када је Матица хрватска издала збирку народних српских песама под хрватским именом, Срби католици, на челу са Антуном Фабрисом и Лујом Војновићем веома бурно су реаговали и осудили су тај поступак. У данашње време нема таквих реакција, или бар не тако бурних, без обзира на све што нам се догађа. Ако сагледамо све чињенице, морали бисмо обратити много више пажње да људи који су се борили против порицања српског имена и који су уложили своју енергију да докажу да су српског порекла, без обзира на веру, буду у свим српским историјама књижевности, лексиконима и сл. јер дубровачка књижевност великим делом припада српској књижевности.
Татјана Ракић
Библиотека Матице српске, Нови Сад
http://www.magacin.org/2012/11/pokret-srba-katolika-u-dubrovniku-krajem-xix-veka/
Дмитриј Седов: Хилари Клинтон као дијагноза одсуства савести
Рекло би се да војни удар, који је грунуо у априлу ове године у Гвинеји-Бисао, нема никакве везе са ситуацијом у Србији? Те две земље нису повезане ни блиским политичким нити економским везама, а налазе се и на различитим континентима.
Али ако пажљиво размотрите ствар, појавиће се околности које ће вас довести до веома изненађујућих закључака.
04.11.2012. Фонд стратешке културе, пише: Дмитриј Седов
Да почнемо од тога да су на власт у Гвинеји-Бисао дошли војници повезани са наркотрговином. Са њиховом појавом у председничкој палати, почео је прави пир лупежа, који је дао повод међународним стручњацима да преврат назову “хероинским”. Почевши од априла ове године, лаки авиони двомоторци који су у стању да пресеку Атлантик, повезали су ваздушним мостом Гвинеју-Бисао са Латинском Америком. Истина, њихови летови нису праћени јаком рекламом и они свој терет испоручују или на ненасељеним острвима или у слабо насељеним приобалним рејонима земље.
По подацима Пјера Лапага (Pierre Lapaque), председника регионалне канцеларије УН за борбу против наркотика и других злочина у Централној и Западној Африци, током протеклих пола године извршено је 20 летова и испоручено 20 тона хероина, за његов даљи пласман у Европу. По тој рачуници, за годину дана ће бити испоручено 100 тона смртоносног опијума, што у потпуности покрива растуће потребе Европљана.
Званичници УН кажу да у Европи потражња премашује понуду, тако да треба очекивати повећање овог протока.
Војници у Гвинеји-Бисао већ одавно су синоним за наркотрговину, а сада ће се тим злочиначким бизнисом у тој земљи руководити са самог врха. По признању америчких бораца против наркотика, „Гвинеја-Бисао је у потпуности постала нарко-држава”.
Један од руководилаца Агенције за борбу против наркотика у УН (The senior D.E.A. official) каже: “Ако у другим афричким државама владе представљају само део нарко-проблематике, то у Гвинеји-Бисао сама влада представља наркотички проблем”.
Овде је умесно присетити се шале, која је пре две године кружила интернетом: “Светски произвођач хероина званично је признао независност своје глобалне расподеле”.
Шала се појавила после званичног признавања независности Косова од стране Кабула.
У том тренутку читавом свету је већ било јасно да се стотине тона хероина произведеног у Авганистану, пребацује америчким војним транспортом у базу Бондстил на Космету, а даље се шири по Европи путем мреже нарко-дилера косметских Албанаца. По подацима тог истог D.E.A., преко Космета у Европу стиже око 90% хероина из Авганистана. Чак штавише, канали функционишу под окриљем званичних служби САД. Тако представник канадске специјалне службе Стјуарт Келог указује да америчке дипломате не дозвољавају међународним снагама да ухапсе најпознатије нарко-дилере. Он чак тврди да косовски премијер Хашим Тачи предводи највећи клан косметских Албанаца, који се бави трговином наркотика. По тајним извештајима КФОРА, тај клан има три нелегалне лабораторије за производњу хероина.
Ко су купци авганистанског хероина? Углавном ти наркотици иду Европљанима средњег и нижег имовног стања. То су средства за људе који преживљавају социјалне стресове због тешких услова живота, последица кризе, незапослености и безнадежности.
У привилегованим слојевима у Европи, хероинска зависност је изузетно ретка.
А сада да поставимо себи питање – због чега у Европи расте потражња кокаина?
За специјалисте тај одговор је једноставан, кокаин је наркотик за богате људе, па ако хоћете и за богате нације. Он не доноси тако ужасне “мамурлуке” као хероин, полагано руши здравље и што је најважније – од кокаина се може и излечити. На пример, то је пошло за руком сер Елтон Џону, али се у причи не помиње колико му је за то било потребно новца.
Но, кокаин је у продаји знатно скупљи. Његова дистрибуција је исплативија али он захтева добростојећег купца. И за тог купца се зна у Европи. Наравно, наивно је мислити да његова потражња у Европи расте без разлога. Да би смо образложили те разлоге, искористићемо отрцану фразу: “Богати такође плачу”. Кризне појаве тржишне демократије у целини и светска економска криза делимично, у озбиљној мери су поткопали духовно стање богатих нација. А то стање су сејачи цвећа зла увек користили за своје интересе. Било би задивљујуће ако кокаинска мафија не би искористила ситуацију и не би потражила канале за масовну испоруку у богату Европу. Због тога се може са сигурношћу тврдити, да иза преврата генерала црнокожаца у Гвинеји-Бисао стоје нарко-дилери апсолутно беле коже из Латинске Америке и Европе. У Гвинеји-Бисао они су створили плацдарм за испоруку великих партија хероина у Европу. Нешто попут оних робних терминала који се граде у близини великих градова.
Али овде се јавља логично питање: на који начин ће у Европу доспети 100 тона кокаина истоварених током године у Гвинеји-Бисао? Јер Агенција УН за борбу са наркотицима успешно је испратила његову испоруку у Бисао. Значи у следећој етапи он треба да нестане, како би се поново појавио, само у рукама евопских трговаца наркотицима. Традиционални путеви испоруке опијума из Африке – цивилне авио-линије и морске маршруте, као и барже са емигрантима преко Средоземног мора, већ одавно су под контролом европских специјалних служби. Какав трик је припремила мафија, јер овај пут се ради о десетинама, ако не и стотинама тона “робе”?
Можда су одговори на ово питање непознати аутору. Но један је очигледан – тај кокаин ће прво доспети на Космет, а онда ће упоредо са партијама хероина, по каналима наркотрговине ући у земље Западне Европе. А на Космет он ће доспети заобилазећи међународне специјалне службе, јер власти две нарко-државе могу организовати испоруке путем државних канала, специјалним авионима.
Даље све иде по већ разрађеној шеми. Албанска мрежа дистрибутера у Европи дејствује јасно и ефикасно. Још нико није покушао да на њу дигне руку. А ко је подигао, због тога је зажалио, наравно ако је успео…
И тако, ми стојимо пред чињеницом: ствара се досад невиђена у историји сарадња две нарко-државе. Влада Гвинеје-Бисао и косовска влада ће потпуно свесно успоставити авио-летове са циљем испоруке хероина и ставиће га под заштиту својих специјалних служби!
А Европа ће добити то што јој је потребно, у потребним количинама и по прихватљивој цени. Како кажу, сваки хир за новац купца.
Само једно узнемирава људе из нарко-мафије – активности злих Срба, који никако неће да пристану на независност Косова и Метохије.
И каква ми је то делимична независност? То није само контрола сувоземних и ваздушних граница од стране Београда и царински органи на путевима увоза робе. Ту је још и рад српских антинаркотичких служби на Космету. Који уопште није онакав какав је рад међународних војника у покрајини. Јер Србе је могуће и озлоједити. А у том случају нећеш проћи без проблема са испорукама хероина.
И ту се поново треба вратити политици САД према Космету. Својевремено, када је видео како су Американци за себе испословали екстериторијалност за своју војну базу Бонстил (то јест, правну независност према локалним властима), аутор више није имао никакву сумњу да се иза велике америчке политике крију најпрљавији финансијски интереси високих америчких политичара. Данас се преко Бондстила ваља огроман нарко новац и аутор је спреман да верује да се у Вашингтону он распоређује углавном на неколико породичних кланова, који су започели рат у Југославији, а потом у Авганистану.
Како овде не поменути Била Клинтона, “победника” над Слободаном Милошевићем, који је стајао на извориштима српске трагедије и како не приметити да управо његова супруга данас свим силама цеди из Београда признање независности Косова.
Вероватно је такође тачно, да ће попут Билових либералних лагарија о злочинима Срба, које су већ отишле на сметлиште историје, у таквом блату завршити и жалопојке Хилари о патњама косовара на путу стицања слободе од Београда. И то блато ће имати зелену нијансу – нијансу боје америчког долара.
Овај пар, као и многи други лидери најслободније од савести земље на свету, зарађују на трагедији Срба.
Сада се њиховим дохоцима додаје и прилив од латиноамеричког хероина. Управо због тога је Хилари Клинтон, попут јастребице слетела у Београда, поново затраживши од владе Србије коначно и потпуно признање независности Косова и Метохије. Човеку са слабим нервима не препоручујем слушање лицемерне реторике мис Клинтон. Њен глас се разносио над планинама и долинама Космета, у којима се још није стишао ехо од стењања протераних, силованих и убијених Срба, где ветрови још преносе мирис згаришта од спаљених српских обитавалишта.
Ова жена нема савести – и то је наследна дијагноза америчке политике.
Тешко се против тога може нешто урадити. Овде је све јасно, све је очигледно, али ипак треба приметити:
Европским руководиоцима који аплаудирају мис Клинтон, добро је познато да за (по дужности “премијером Косова”) Хашимом Тачијем (а до запослења злочинцем, нарко-дилером и трговцем људским органима) одавно плаче кривични суд и највећа казнена мера. Наравно да је и екипа Клинтонове о томе добро обавештена, чак и Медлин Олбрајт, политичка мајка-чуварка “малог Хашима”.
Али су они према томе апсолутно равнодушни. Геостратешка концепција владајуће елите Запада је таква: наркотици – то је инструмент за управљање и средство за богаћење. Нико те људе неће моћи одвући од тог слатког и страшног извора.
Зар је то Историја.
ЛАЗАНСКИ: Нови Брионски пленум?
Нови Брионски пленум?
ин4с
Хоћемо ли бити сведоци новог Брионског пленума, ко је ту друг Тито, ко Александар Ранковић, а ко Ћећа Стефановић? Ко је у том контексту нова Удба, а ко стари Кос? Како је могуће да је на 16 контролисаних објеката Републичког хидрометеоролошког завода пронађено „више од 430 антенских уређаја непознатих власника и нејасног порекла”? Сасвим је могуће, јер ако је Железара „Смедерево” својевремено продата за 23 милиона долара, а да годинама практично нико није постављао питање о чему се ту, заправо, ради, онда су сада откривене прислушне антене чисти фолклор у правној држави Србији. Или оне можда служе за сушење веша посадама радарских станица по нашим слободним планинама, или за контакт са ванземаљцима? Изгледа да у земљи где се и данас повремено каменују возови постоји страшна љубав према антенама за прислушкивање, односно према феномену прислушкивања. Од онога да се утишате у стану да чујете када и како комшија туче своју жену, до наших некадашњих дипломата, који када вас приме у некој од наших амбасада прво гласно појачају радио с народном музиком и онда уз значајан победнички поглед изрекну епохално: „Може”. То значи да разговор може да почне, а нико не може да нас прислушкује. Годинама је амбасада СФРЈ у Вашингтону била предмет школских екскурзија ученика америчких нижих школа, чији су професори доводили децу да виде како изгледа застарела радио-технологија. Наиме, на крову наше тадашње амбасаде на Пенсилванија авенији кочоперила се највећа антена у Вашингтону, преко целог крова зграде амбасаде. Мало за комуникацију са Београдом, мало да слушамо шта о нама мисле домаћини.
Ко је, дакле, прислушкивао председника Србије Томислава Николића и првог потпредседника владе и министра одбране Александра Вучића – показаће истрага. Баш као што истрага под хитно треба да се позабави с илегално постављеним антенским уређајима на локацијама Републичког хидрометеоролошког завода. Каква смо ми то земља када неко без писмене дозволе може да поставља антене на радарске станице, поред антена војске, МУП-а и БИА? Па ваљда је неко приметио особе које су постављале те уређаје, ваљда постоји неки траг, је ли неко питао шта се то поставља, где су им дозволе? Киоск на булевару не можете да поставите без дозволе, али антену илегалног прислушног уређаја на радарској станици можете? Можда је то демократски, шта га ја знам, али знам да у оном ненародном режиму у бившој СФРЈ то није могло. У ери демократије код нас свако може да се вере по радарским станицама и поставља шта хоће. И домаћи и странци. А тек прича о додели фреквенција у радио-спектру у контексту наше војске и страних телекомуникационих компанија?
Најновија афера има, дакле, техничко-технолошки и политички аспект. Данас на светском тржишту прислушне технике можете сасвим слободно да купите шта год хоћете, од најједноставнијих и најјефтинијих прислушних „бубица” до малих централа за аутоматско прислушкивање, где се терминали за снимање аутоматски укључују на поједине изговорене речи: Николић, Вучић, Дачић, Динкић, Тадић, председник, премијер, министар одбране… У делу Токија, Аки Хабара, можете на килограме да купите најмодерније прислушне справице и уређаје, можете да од слободно купљених уређаја формирате свој приватни прислушни центар. У време хладног рата Американци су пребацивали Јапанцима зашто дипломате из земаља Варшавског пакта слободно и на килограме купују те уређаје. У предвечерје распада Југославије, у јесен 1990. немачка обавештајна служба БНД формирала је поред Загреба прислушни центар за аутоматско праћење и снимање 50.000 телефона. У међувремену мобилна телефонија је, што се тиче прислушкивања, заправо, отворена књига. Фиксна телефонија, наравно и мобилна телефонија у Србији слуша се и прислушкује из суседних држава, из британских база на Кипру и специјално из америчке базе Manwith Hill у Великој Британији.
Још сам пре две године на овом месту написао да неке наше највеће политичке партије имају своје обавештајне центре, па сходно томе и прислушне уређаје. Као што то имају и неки најмоћнији тајкуни у овој земљи. Тржиште радне снаге обавештајно-контраобавештајног особља препуно је расположивих кадрова који ће уз релативно мале паре наставити посао за приватне газде. Сива зона српске обавештајне заједнице никада није без посла.
Политички аспект ове афере заслужује хитну и темељиту истрагу. По чијем су налогу прислушкивани председник републике и министар одбране? Је ли реч о спрези одређених полицијских кругова, политичких структура и дела пословне заједнице? Ако се приватни телефон министра одбране прислушкивао да би се установило ко жели да му досађује, ако се хтело да се министар заштити, онда је требало да он о томе буде обавештен управо од оних који врше прислушкивање.
Да не испадне на крају како пажљиво прислушкујемо како нас прислушкујете да вас прислушкујемо.
http://www.in4s.net/index.php/akcenat/osvrt/28757-novi-brionski-plenum
„ЈЕСЕЊИ МАРАТОН“ ЕВРОПСКЕ УНИЈЕ (Други део)
Државна секретарка САД Хилари Клинтон је 29.октобра започела по сразмерама велику афричко-балканску турнеју која из више разлога има врло одређен карактер. Пре свега, ради се о последњој крупној спољнополитичкој акцији шефа америчког спољнополитичког надлештва пре председничких избора у њеној отаџбини. Х.Клинтон је већ наговестила да, без обзира на исход гласања, она тешко да ће остати на садашњем положају. Зато сада она жури да фиксира сва достигнућа америчке политике у Северној Африци и – специјално – у региону Балкана.
04.11.2012. Фонд стратешке културе, пише: Петар Искендеров
Међутим, то су чисто амерички аспекти балканске турнеје госпође Клинтон. Ништа мање није важна ни чињеница да ће је по Балкану пратити колегиница из Европске уније – врховни комесар ЕУ за међународне послове и политику безбедности – Кетрин Ештон. А ако се зна да је само неколико дана пре заједничке акције Клинтонове и Ештонове Балкан већ посетио министар иностраних послова Велике Британије Вилијам Хејг – тада постоје сви разлози да се каже да Вашингтон, Лондон и Брисел доносе балканским земљама заједничку поруку.
Шта је суштина те поруке? Она се, како је то обичај код дипломата, закључује не само у речима, већ и у реалним корацима. Ако се ти фактори упореде и издвоје од чисто унутарполитичких аспеката развоја ситуације у Алжиру, Босни и Херцеговини или Хрватској – треба да се призна да је наведена порука адресирана углавном Србији. У објашњењу Хејга она је прозвучала кроз тезу о томе да је „балканска карта – завршена“1. Он је омогућио и да се схвати да то значи да се никако не сме дозволити да се укине самопроглашена независност Косова или да дође до деобе покрајине на српски и албански део.
А Хилари Клинтон и Кетрин Ештон ће на чело ћошка да поставе састанак српског премијера Ивице Дачића и шефа косовске владе Хашима Тачија, која је ових дана одржана у Бриселу. Како јавља амерички стејтдепартмент, обе гошће намеравају да и од Београда, и од Приштине захтевају да „испоштују до сада постигнуте договоре“ и да предузму нове кораке за зближавање. Према информацији коју су објавили косовски медији на албанском језику, то зближавање ће бити објављено као нацрт споразума који је администрација САД већ припремила. На том документу морају да се појаве потписи највиших руководилаца и Србије, и Косова. Он ће косовским Србина гарантовати одређена права. Међутим, никакав посебан административни статус неће бити признат северним деловима Косова. Осим тога, документ ће прописати одбијање српских власти да на било који начин подрже косовске Србе и њихове органе самоуправљања који раде у оквиру српског Устава2. Под тим актом национално-државне капитулације мора, како мисле САД и Европска унија да се појави потпис председника Србије Томислава Николића – што ће Западу дозволити да затвори „косовски досије“ под условима које одреде САД и њихови најближи савезници.
Оно што је карактеристично – појављивање оваквог плана је постало изненађење чак и за део косовско-албанске политичке елите. У сваком случају – о њему није био обавештен чак ни традиционални учесник политичких комбинација – председник Скупштине Косова Јакуп Краснићи. Како сведоче новине „Зери“, Хашим Тачи је намерно „игнорисао“скупштинског „гласоговорника“ јер је одбио да га информише о састанку са Ивицом Дачићем, плашећи се да ће зато што је при својим корацима заобишао парламент, доћи до скандала. Према мишљењу познатог приштинског политиколога Авнија Зогјанија, да би се остварио план што бржег потписивања споразума Хашима Тачија са Београдом много више одговара не Краснићи, већ председница Косова Атифете Јахјага јер она, за разлику од председника Скупштине „нема политичких позиција“ и зато наведеном пројекту не може да направи никакав проблем. Према информацији „Зери“, руководство Европске уније је својим каналима Тачију дало на знање да он треба да се уздржи од гласне приче о преговорима у Београду. Јер су „Брисел и САД већ направили дневни ред разговора“3.
Оствари ли се у пракси напред наведени план – ми то нећемо сазнати већ сутрадан. Косовски премијер је дао на знање британском министру иностраних послова да он од Београда очекује признање независности Косова „у наредним месецима“. Осим тога – на даљи развој ситуације може да утиче неколико фактора – између осталог и подела снага у самој Европској унији.
Не треба заборавити ни чињеницу да се јачање солидарности троугла Вашингтон – Брисел – Лондон пројавило управо последњих недеља. А разлози за то нису ни мало балкански. Судећи по информацијама које поседујемо, ти разлози су у вези са све дубљом геополитичком супротстављеношћу у редовима Европске уније – њеним цепањем на англосаксонски и франко-немачки лагер. Као катализатор наведеног раскола појављују се углавном финансијско-економска питања и антикризни програми. Ако се говори у геополитичким категоријама – ради се о борби присталица „јаке“ и „слабе“ Европе. У прве у тој ситуацији најпре спадају Немачка, Холандија, скандинавске земље, и у нешто мањој мери – Француска. Они инсистирају на поштовању у оквиру Европске уније раније договорених правила игре, која би дозволила да се та организација учини стварно јединственом, централизованом и ефикасном.
Добро је структуиран и лагер који им је супротстављен – евро-атлантисти“. На његовом челу је, по традицији, Велика Британија која у Европској унији види, пре свега, претњу по сопствене финансијско-економске и геополитичке интересе и на том плану се у потпуности солидарише са позицијом САД. Како је више пута до сада изјављивао амерички министар финансија Тимоти Гајтнер, за Вашингтон је садашња финансијска криза у ЕУ некорисна зато што им прави препреке. Међутим, то је неопходно ради сређивања пута на учвршћењу Европе, тако што ће се решити дужничка питања, и то захваљујући најуспешнијим државама, на челу са већ помињаном Немачком. Лондон у потпуности одобрава ту позицију. Говорећи речима бившег федералног канцелара Немачке Герхарда Шредера – „Велика Британија је много брже од других земаља спремна да се унапред сложи са намерама САД и да их пребаци као најзначајније у европској политици коју она води“4.
Потпуно је јасна и појава бриселске бирократије у том лагеру. До тога је дошло због потпуног неуспеха октобарског самита Европске уније, јер се показало да он уопште није у стању да прихвати ни једну од већ припремљених одлука финансијско-економског блока. А тај неуспех је, са своје стране, условљен помањкањем жеље немачког канцелара Ангеле Меркел да прихвати предлоге руководства Европске уније који би ишли преко глава њених пореских обвезника. Посебно – уколико се узме у обзир да кроз годину дана долазе федерални избори. Без обзира на то, у Европској унији добро схватају да се проблеми не могу изгубити тек тако, већ да је доношење конкретних решења само одложено за неколико недеља. А експерти са других континената, рекло би се, скоро су сасвим изгубили илузије о томе да се ситуација може поправити, те рачунају само на очување садашњег статуса-кво. Како је то сликовито окарактерисао један од руководилаца компаније IG Investment из Хонгконга Тим Лунг: да би се тржишта у Азији добро осећала било би довољно бар да „из Европе не стижу лоше вести“5.
Ситуација која је ове јесени створена у Европској унији дозвољава да се претпостави да у најбољем случају постоје три тенденције, важне за Европу. Прва је да САД и Велика Британија настављају да покушавају јачање и проширење сопствене алијансе, уз натурање својих геополитичких вредности осталим чланицама ЕУ. Пораст расположења евроскептицизма омогућује да се претпостави да постоји жеља да се овај блок шири земљама Централне и Источне Европе, од којих се добар део по традицији оријентише пре према Вашингтону, него ка Бриселу.
Другу важну тенденцију представља тежња да се на простору Европске уније активније гради систем за уздржавање и стварање противтеже, за шта је потребна размена уступака по различитим проблемима и регионима. Ту нимало лукаву идеју је за западну политику у своје време отворено формулисао поменути Герхард Шредер који је подвукао да им је „учествовање у косовској операцији (бомбардовање Југославије снагама НАТО-а 1999г. – П.И.), као и давање сагласности за операције у Авганистану нешто доцније, у новембру 2001.године, омогућило да мирно кажемо „не“ за рат у Ираку“6 .
Најзад трећи, и најопаснији, фактор може да се формулише као претња сепаратних дејстава појединих земаља у овој или оној кризној земљи и региону. 2011.године такав фактор је постало немачко-француско супарништво, које је тадашњег председника Француске Николу Саркозија подстакло да се оружано умеша у либијски конфликт, у савезу са Великом Британијом и САД. Слична ситуација стварања агресивне војно-политичке коалиције дела Европљана под „духовним вођством“ Американаца може да се формира и око Сирије или Ирана. А то собом носи најопасније могуће глобалне последице, овога пута не само за Европу, већ за цео свет.
1 РИА НОВОСТИ 25.10.2012 15:24
2 Express, 23.10.2012
3 Zёri, 24.10.2012
4 Г.Шредер. Одлуке. Мој живот у политици., Москва 2007,стр. 315
5 РИА НОВОСТИ 17.10.2012 09:06
6 Шредер Г. Одлуке..… С.87.
ПОВЕЗАНИ ТЕКСТОВИ:
„ЈЕСЕЊИ МАРАТОН“ ЕВРОПСКЕ УНИЈЕ (Први део)
Реакција из шиптарске квазидржаве на најаву платформе за преговоре
Након што нас је јуче (02.11.2012.)“Блиц“ обавестио (по казивању „поверљивог извора из дипломатских кругова“) да ће на преговорима 7. новембра Србија тражити територијалну аутономију за север Косова и Метохије (тј. Србија ће тражити од Тачија део СВОЈЕ државе!!?) – ето данас и првих реакција из шиптарске квазидржаве.
Приредила редакција СРБског ФБРепортера
На основу вести агенције Бета, коју је пренео Блиц
Блиц је пренео данашњу изјаву злочинца и терористе Хашима Тачија: – „То је био стари сан Србије. То је сан који се никада неће остварити. Такав су одговор добили из демократског света. Таква идеја која је представљена у српским медијима, неће се моћа остварити на независном и сувереном Косову које има изузетно велику подршку САД и ЕУ„.
У истој вести се наводи Тачијево „предвиђање“ да ће се политички разговори са Србијом о нормализацији односа окончати међусобним признањем.
И као да није боло довољно лицемерја за један дан, огласио се и заменик премијера самопрокламованог Косова и такозвани министар за локалну самоуправу Слободан Петровић, који је из своје удобне фотеље позвао све расељене да се врате на Косово (!?)
Тачијева десна рука, Петровић је, приликом посете градском православном гробљу (јер се и даље „води“ као Србин – православац у Приштини где је на Задушнице дошло 150 расељених Срба – казао новинарима да жели да охрабри све расељене који имају ту намеру, да се врате на Косово.
Он је казао да је Приштина данас град готово без Срба што је „лоша слика и лоша порука главног града Косова“. Истакао је улогу тзв. косовске Владе, тзв. косовских институција и свих других да допринесу да дође до повратка у градове. (случајно је заборавио да помене узрок због кога у многим градовима и селима на КиМ нема више Срба!)
„Оно што имамо као почетак тог процеца је повратак десетине породица у своје домове у Призрену. Надам се да ће то бити мотив и за повратак расељених у друге градове, пре свега у Приштину. Свакодневно радимо на томе и наша је обавеза да обезбедимо што квалитетније и боље услове за повратак расељених„, казао је Петровић и додао да је повратак расељених дугорочан пројекат и приоритетно питање не само Владе Косова него и Владе у Београду и међународне заједнице, али да том процесу највећи значај треба да дају сами расељени и да тако ојачају српску заједницу на Косову.
Истовремено, око 150 расељених приштинских Срба из Ниша, Београд и других места централне Србије, као и интерно расељени из српских села централног Косова, заједно са преосталим Србима у Приштини, данас су посетили гробље у Приштини.
Расељени Срби рекли су за Бету да су од административног прелаза Мердаре до Приштине дошли без пратње Косовске полиције која је међутим чувала гробље у време док су Срби палили свеће и давали даћу својим покојним рођацима.
Данас, на Задушнице, опела су служили приштински пароси Дарко Маринковић и Стево Митрић. Парох Дарко Маринковић казао је новинарима да је стање на том гробљу много боље него раније: делом је уређено и очишћено, постављене су стазе и уређена је нова капела, а следи уређење остатка гробља.
Маринковић је додао да је пројекте за уређење гробља радило косовско Министарство за локалну самоуправу на чијем је челу Слободан Петровић, уз договор и знање Епархије рашко-призренске. (ето доказа директне сарадње СПЦ са шиптарским институцијама – припрема ли се то терен за „КПЦ“?)
Двојица расељених Срба показали су „заменику косовског премијера“ Слободану Петровићу да су извођачи преко гробова њихових рођака направили стазу, а Петровић им је обећао да ће та „грешка“ бити исправљена већ у понедељак када почиње друга фаза уређења тог гробља (рече „министар“ и Тачијев заменик )
Петровић није пропустио овом приликом да нагласи да очекује „да наставак преговора премијера Србије Ивице Дачића и самопрокламованог Косова Хашима Тачија омогући формирање општине Северна Митровица. Преговори премијера су добра прилика да и на северу Косова дође до децентрализације власти, која је у највећем делу завршена на југу Косова“.
„Очекујем да ће управо могућност за дијалог дати простора да тај процес децентрализације буде настављен и на северу (Косова), то јест да се формира нова општина Северна Митровица која би била у интересу грађана“, рекао је он.
СЈЕЋАЊЕ НА ПРОГОН СРБА ИЗ ГРУБИШНОГ ПОЉА 03.11.1991.
ГРУБИШНО ПОЉЕ, 3. НОВЕМБРА /СРНА/ – Српски народ из Грубишног поља у западној Славонији протјеран је на данашњи дан 1991. године из 18 села која је Хрватска појска потом разорила, спалила и опљачкала. Грубишно поље у источној Билогори нападнуто је крајем октобра. У тим нападима паравојних хрватских јединица, терористичких група и појединаца убијено је 61 лице, већином цивили. Само троје живот је изгубило у ратним дејствима од гранате.
03.11.2012. извор сајт јадовно.цом, за ФБР приредила Биљана Диковић
Кодни назив операције био је „Откос“.
У јавности је познато пет таквих акција хрватских снага чије трагичне посљедице Крајишници обиљежавају сваке године – „Масленицу“ 22. јануара, „Бљесак“ 1. маја, „Миљевце“ 21. јуна, „Медачки џеп“ 9. септембра и „Олују“ 4. августа.
За прву такву акцију – „Откос“, у којој је по много чему извршено етничко чишћење без преседана, једва да је ико чуо, речено је раније Срни у Завичајном удружењу „Билогора“.
Источна Билогора је простор на сјеверозападу данашње Хрватске, у троуглу који чине Бјеловар, Дарувар и Вировитица. Прије рата је на око 700 квадратних километара имала 54 насеља са бројним српским становништвом.
„То је домицилно становништво, насељено као хришћански граничарски зид према турској империји још у периоду од 1597. до 1606. године и које је све до укидања Војне крајине 1871. било већинско“, кажу у овом удружењу.
Геноцидна идеја, како наводе, садржана је у самом кодном називу хрватске оружане акције „Откос“, који сугерише неселективну сјечу свега што расте, а не само напад на 400 бранилаца Билогоре.
Према хрватским изворима, у директном нападу учествовало је око 2 500 припадника хрватских снага, а процјене су да је са резервама, логистиком и позадинским службама број ангажованих могао достићи и 20 000.
Послије напада услиједила су убиства преосталих становника, пљачка, паљевине и минирања кућа, чак и у селима у којима раније није ни било отпора.
„У усташкој `традицији` из 1941. године настављено је рушење и девастација православних храмова тако да су до темеља изгорјеле дрвене цркве билогорског стила, јединствени споменици културе нулте категорије под заштитом Унеска, храм Светог Димитрија у Растовцу саграђен прије 1700. године и црква Успенија Пресвете Богородице у Доњој Рашеници из 1709. године“, истичу у удружењу.
У цркви Светог Марка у Београду у недјељу, 28. октобра, служен је парастос погинулим борцима Територијалне одбране општине Грубишно Поље у грађанском рату у Хрватској 1991. године, као и цивилима са тог подручја страдалим у периоду од 1991. до 1997. године.
Иницијативу за обиљежавање страдања Срба из овог краја покренуло је Завичајно удружење „Билогора“, чије је сједиште у Београду.
+++
Ранко Раделић: Хрватска акција Откос – тријумф усташтва и фашизма!
У суботу, 29. октобра у цркви св. Марка у Београду са почетком у 11 сати служиће се парастос изгинулим борцима Територијалне обране општине Грубишно Поље у грађанском рату у Хрватској 1991, те цивилима са тог подручја страдалим у периоду од 1991. до 1997. године.
Иницијатива за обиљежавања ових догађаја започетих пре двадесет година у којима је живот изгубила 61 особа и чији су егзекутори паравојне формације, терористичке групе и појединци организовани или подржани од хрватских власти, дошла је од Завичајног удружења „Билогора“ чије је сједиште у Београду, а парастос ће служити протојереј-ставрофор Трајан Којић уз саслужење више свештеника.
Већину страдалих, 35 од укупног броја чине цивили, свега троје од њих је изгубило живот у ратним дејствима од граната, а 31 је усмрћен у терору, пребијањем, мучењем, убиством клањем или ватреним оружјем, а неколицина су и спаљени послије извршеног злочина. Потребно је споменути да међу страдалим војницима и цивилима осим Срба има и Хрвата, Мађара, па и Албанаца поријеклом из мјешовитих бракова, као и да су у хрватским формацијама убијена од својих колега и двојица Срба који су се невољно нашли у њиховом саставу.
Највећи број погинулих бораца, чак половина од њих 24, изгубили су живот 31. октобра 1991. у свеобухватном нападу на источну Билогору изведеном под хрватским кодним називом „Откос“. У јавности је познато пет таквих акција хрватских снага чије трагичне посљедице крајишници обиљежавају сваке године – Масленицу 22. јануара, Бљесак 1. маја, Миљевце 21. јуна, Медачки џеп 9. септембра и Олују 4. августа, међутим, за прву од њих, ОТКОС, по много чему етничко чишћење без преседана, једва да је ико чуо.
Источна Билогора је простор смјештен на сјеверозападу данашње Републике Хрватске у троуглу који чине
Бјеловар, Дарувар и Вировитица, прије рата 1991. имала је на око 700 квадратних километара 54 насеља са бројним српским становништвом. То је домицилно становништво, насељено овдjе као хришћански граничарски зид према турској империји још у периоду од 1597. до 1606. године и које је све до укидања Војне крајине 1871. било већинско. Иако поријеклом са читавог Балкана и његовог окружења, са подручја десет данас независних држава, али и са примјесама генетског наслијеђа већине словенских па и многих несловенских народа, током вијекова и кроз бројне родословне везе ова популација се хомогенизовала и створила јединствен билогорски род који је пред 2. свјетски рат имао 18.000 душа. У том рату фашистичка НДХ сатрла је у геноциду хиљаде невиних, тако да је, примјера ради, у општини Грубишно Поље од предратних 12.600 у првом послијератном попису 1948. регистровано свега 7.760 српских житеља.
Поучени историјским искуством и надолазећим ратом, послије провокација, премлаћивања и првих убистава Срби Билогоре су се организовали и наоружали, истина, тек 7. јула 1991, девет мјесеци послије хрватске паравојске, бранили своје куће и села и послије хрватског напада пошли на пут без повратка 31. октобра, односно 1. новембра 1991. Тада је ријеку Илову прешло и зачеље дуге тракторске колоне у којој су били житељи 23 комплетна билогорска села и дио становништва још 15 других насеља. Уз Србе, ту је било и Хрвата, Чеха, Мађара, Рома, па чак и Италијана. Да би провела свој геноцидни наум и „очистила“, како су говорили, Билогору од оних који су своја села држали под „окупацијом“ пуна четири вијека, хрватским властима су сметали сви који су је бранили или били у добрим односима са браниоцима.
Геноцидна идеја садржана је већ у самом кодном називу хрватске оружане акције Откос, који сугерише неселективну сјечу свега што расте, а не само напад на 400 браниоца Билогоре. По хрватским изворима у директном нападу учествовало је око 2.500 војника, а процјене су да је са резервама, блокадама, осигурањима праваца напада, логистиком и позадинским службама број ангажованих могао досећи и 20.000.
Послије завршеног „посла“ услиједила су убиства преосталих становника, пљачка, паљевине и минирања кућа, чак и у селима у којима раније није ни било отпора. У најбољој усташкој традицији из 1941. настављено је рушење и девастација православних храмова тако да су до темеља изгорјеле дрвене цркве билогорског стила, јединствени споменици културе нулте категорије под заштитом UNESCO-a, храм св. Димитрија у Растовцу саграђен прије 1700. год. и Успенијe Пресвете Богородице у Доњој Рашеници из 1709. године.
Страшни су примјери билогорских судбина суочених са злом за чије фактографско помињање аутор од будућег читаоца тражи опрост и које спада у арсенал турске казнене праксе и енглеских средњовјековних закона који (кога то још у Србији чуди) и данас важе. Страшно је и рећи да је клање другог људског бића негдје било легално ако не и легитимно на крају 20. вијека. Али према премлаћивању до смрти, набијању на колац, утапању у септичкој јами, сакаћењу, што су све примјери из Билогоре 1991, као да су и заклани имали благу смрт, а убијени метком имали милост божију.
Али шта рећи о Даници Вудраг, старици из Велике Дапчевице, српског села на магистралном путу Грубишно Поље – Вировитица у којем у два рата оној неколицини Хрвата који су ту живјели „ни овца није фаљела“. Даници 1941. у парку у Грубишном Пољу усташе отимају двогодишњег сина Драгу и одводе га незнано куда. Даница је тада трудна, пред усташама рађа близанце које ови одмах, пред њеним очима убију. Педесет година касније, 1991, онако успут, рутински, рафалом, вировитички зенговци и Даницу убијају у родном селу. И тако се круг злочина затворио.
Судбина Данице Вудраг и континуитет злочина без казне је парадигма хрватског ексклузивизма према српском живљу у два рата двадесетог вијека која не дозвољава друго именовање хрватских власти послије 1991. осим као усташких. Они се тиме и поносе – „Čitav dan, pa i dugo u noć, orile se pjesme: „Evo zore, evo dana“…. i „Lili Marlen“. (Ivica Debić, Ante Delić, Otkos, G. Polje, 1999, str. 46-47).
Усташтво као идеологија, политика, наопаки морал па и неки облик сатанистичке религије дубоко је импрегнирало све слојеве и сегменте хрватског друштва, тако да ће и површно информисан посматрач оправдање за то именовање налазити у актуелним вијестима све до данашњег дана. Оракул свему томе дају не само извршна и судска већ и законодавна власт што је најбоље видљиво усвајањем 21. октобра ове године у хрватском Сабору закона о ништавности правних аката ЈНА, СФРЈ и Србије. Геноцид је тиме постао легалан и легитиман, а фашизам промовисан у овој земљи на велика врата. Тако се потврдио став аутора књиге о страдању Билогораца у два рата – Билогора и Грубишно Поље 1941-1991, др Милана Басташића, да је хрватски напад на српска села и његове браниоце који су затварали једва 350 квадратних километара „тријумф усташтва и фашизма“. Од негдашњих 18.000 житеља источне Билогоре, 2005. их је остало 1170, углавном старијих особа без дјеце.
Тренутак евентуалног пријема такве државне творевине у састав Европске уније би промијенио или можда показао прави карактер те организације, а сваког даљњег поборника евроинтеграција квалификовао у најмању руку као некомпетентног, а истински као неког ко је на трагу фашизма, јер је фашизам још увијек еуфемизам у недостатку правог имена за оно што чине или се спремају да чине креатори и слуге тзв. новог свјетског поретка.
У круговима власти постоји интерес да се око свега тога не диже превише прашине. Дипломатски се могу „пробавити“ све хрватске акције после 1991. уз срамежљиви приговор због неколико стотина хиљада протјераних, те уништене или отете имовине. Хрватска је тада већ била међународно призната држава. Међутим, како се поставити у том дипломатском еквилибријуму у односу на Откос који је 31. октобра био напад паравојних снага непризнате државе на Територијалну обрану општине Грубишно Поље која је у саставу Бањалучког корпуса, дакле легалне војне силе још постојеће државе. Тиме би се морало тражити укидање пресуда за „оружану побуну“, исплата одштета, које би, када би се поштивала људска и божија правда, за подручје источне Билогоре, од Северина до Јасенаша и од Трешњевице до Великих Зденаца, за овај али и „онај“ рат досизала апроксимативно око 3 милијарде долара. То је ипак превелики залогај за слабашну актуелну српску власт, али још увијек далеко мањи проблем него отварање историјског питања и пратећих консеквенци о географији србомржње, што у билогорском примјеру значи одговор на питање – Зашто је први хрватски геноцидни удар 1991. услиједио у Билогори, али такође и 1941. када је први ухапшени Србин који је завршио живот у Јадовну био Симо Ормановић из Беденичке, одведен већ 12. априла 1941, а слиједили су житељи Ласовца 20. априла и масовни погром Грубишног Поља и околине 26/27 април?
Интегрални дио тог питања, али и рецимо то тако, билогорске приче, су и чињенице у којима је можда садржан и највећи дио одговора. Довољно ће бити за овакав кратак напис да их само неколико набројимо, тек толико колико је довољно да се види да је српска књига са Билогоре за општу српску јавност написана на за сада, попут хетитских текстова за Bedřicha Hroznog – нa непознатом писму и непознатом језику – Арсеније Чарнојевић је боравио два мјесеца на Билогори; у Северину је у буни 1755. на окупу била највећа српска војна сила послије Косовског боја; у источној Билогори су још у првој половини 18. вијека отворене прве српске народне школе и прва српска средња школа, написана прва географија, а Павле Соларић истовремено са Савом Мркаљем и касније Вуком започео реформу писма; у Северину у храму Светих апостола Петра и Пaвла су чувани Statuti Valachorum и још 41 докуменат крајишких привилегија; активношћу „протопопа хорвацког“ Николе Поповића из Велике Писанице сломљена је ватиканска прозелитска офанзива. Не треба сметнути са ума ни да је у билогорска села средином 19. вијека дошла главнина породица (Покрајци, Тесле, Додлинићи, Гаталице) из Радуча, родног села Милутина, оца Николе Тесле. Мало се знало о Билогори и прије 1941, а и то мало је послије 1945. заборављено. Други су то боље памтили и никада нису опростили одбијање Билогораца да клекну пред понтифекса. Није им узето за олакшавајућу околност ни то да од српске руке у три рата 20. вијека у Билогори није страдала ни једна жена ни дијете.
Међутим, има и једно друго питање у вези са Билогором и не само са Билогором, са Олујом и не само Олујом, са Јадовном и не само Јадовном, са 1991. и не само са 1991. већ са читавих пола вијека посљедњег миленијума који ће се у вијековима који долазе, ако дођу, сублимирати у само један појам – Јасеновац. Оно што Јевреји знају и о чему ћуте, оно што Хрвати не желе да признају, а што Срби носе у себи као најдубљу рану, то је да је Јасеновац најстрашнији догађај у историји човјечанства, а однос према Јасеновцу калибрисан као мјера људскости. Не може се говорити у вјери код Срба, а да се не помене Јасеновац који има онтолошко значење, који је догађај без премца по својим духовним посљедицама, са којим су једва упоредиви значај Светог Саве и Косовски завјет. Матија Бећковић је својом душом мјерио претешку ријеч Косово и једва наслутио до којих незнаних дубина се тас спустио, али свакако до тамо гдје се Србин дефинише по томе колико га се тиче Косово. А у Јасеновцу је читав један народ, Син човјечји многоструко убијен на десетине хиљада различитих начина, син многих народа, тако да би се и сам човјек могао дефинисати по томе колико га се тиче Јасеновац, па се схватање и самог смисла његовог живота и патње са надом и зебњом, са гњевом али и страхом очекивало у одговору сваки пута, изнова и изнова, небројено пута послије рата када је било којем крајишком јереју постављано у основи јеретичко питање, добронамјерно или не, али најтеже питање које је икада Србин Србину могао да постави – ГДЈЕ ЈЕ БИО БОГ У ЈАСЕНОВЦУ? Црква себи не може дозволити да на то питање даје одговор и тумачи најважнију српску ријеч само пјесник, ма како надахнут био, а да она о томе ћути. А без тог одговора се расап који је већ започео, српског народа и његове цркве, више неће моћи зауставити.
У Завичајном удружењу „Билогора“ не гаје илузије о томе да ће истину о Откосу, Масленици, Миљевцима, о Олујама, анђелима и ђаволима пласирати у јавност они који су од државе Србије плаћени за то. Они су толико заузети својим безалтернативним послом да им није довољан геноцид, бомбардовање, пљачка, тровање, трговина органима, санкције, окупација и понижавање Срба и Србије посљедњих двадесет година од стране запада, да препознају исте методе као у наступању фашизма 1941. Чак ни онда кад им „под нос“ ставите текст са нацистичког плаката из 1942. године – “Србија није изoловано острво. Србија је саставни део Европе. Без заједнице никоме, па ни Србији, нема живота. Без победе европске заједнице, Србију чека смрт.” Додате ли томе оно арлаукање из 1914. – Serbien muss sterben! – оптужиће вас за теорију завјере и наставити да попут Чеде призивају нови геноцид – „Србија ће бити чланица Европске уније са Србима или без њих!“ Јасно, препознатљиво и у континуитету.
Због тога је за 2011. формиран одбор да организује обиљежавање 20 година изласка из Билогоре, а за наредни период се планира и организовање научног скупа и конференција за медије као и издавање посебног рада са описом околности страдавања појединих жртава, а у току је и опсежни пројекат – књига о узроцима, току и посљедицама оружаних сукоба у овом дијелу Западне Славоније, под радним називом Рани мраз на Билогори.
Сводећи биланс пред Свевишњим у чију су славу православни Срби источне Билогоре подигли 65 сакралних објеката, од давне 1597. до 2011. када је на старом станишту остало мање од хиљаду душа и скоро угасле српске свијеће, човјек не може а да се не сјети питања из Откровења (6, 9-11)
И кад се отвори пети печат, видјех под олтаром многе душе покланих за Ријеч Божју и за свједочанство Јагњетово које имађаху. И повикаше гласом силним говорећи: докле, свети и истинити господару, нећеш судити и осветити нашу крв на онима што станују на земљи? И би им дата свакоме хаљина бијела, и речено им би да почину још мало времена док се не напуни број сабраће њихове и састрадалника, који ће бити убијени као и они.
и сам упита да ли је број коначно напуњен, да се мирно живи и благо снива. Или је можда Свевишњи, ако је било до њега, према прогнаним крајишницима био само утолико милостив да им пружи прилику да азбуку преживљавања још једном и на вријеме утврде, почевши као и њихови преци – од празне ледине.
ЖРТВЕ ИСТОЧНЕ БИЛОГОРЕ ОД 1991. ДО 1997. ГОДИНЕ
Под источном Билогором чије су жртве предмет овог истраживања подразумијевамо простор са површином од око 700 км2 смјештен на сјеверозападу данашње Републике Хрватске и ограничен на западу насељима православне парохије Северин, на сјеверу селима парохије Мала Трешњевица, на југу Великим Зденцима, док је његова источна граница село Јасенаш, односно линија на којој строго географски гледано престаје Билогора – превој дуж којег се пружају пут и пруга Бастаји – Сухопоље.
Овај списак погинулих бораца и у терору страдалих цивила у току оружаних дејстава 1991. године те прије и послије њих у периоду од 1991. до 1997. односи се на жртве чији су егзекутори хрватске паравојне формације, као и терористичке групе и појединци организовани или подржани од хрватских власти. На списку се налази и неколицина жртава страдалих од посљедица терора и рата који је завршио 1995, као и оних чија је смрт посљедица србомржње подгријане у том периоду и за коју нема индиција да ће у догледно вријеме нестати.
Треба напоменути да су 1991. убиства починили војници и цивили тада међународно непризнате хрватске државе, а да су жртве лојални грађани и формације територијалне обране тада још постојеће СФРЈ чији су сви припадници без изузетка рођени у билогорским насељима или ту живјели низ година. Узгред речено, становништво нападнуто 1991. год. од стране хрватских власти и њених паравојних снага са циљем ликвидације или протјеривања је домицилно становништво овог подручја, које ту има најдубље коријене који сежу још у 16. вијек, до 1597. године. Утолико, затирање српске популације у 2. свјетском рату и његов егзодус 1991. год. представља чист случај геноцида без преседана у свјетској историји. Он не говори ништа ново о екстремној хрватској политици која је већ вјековима препознатљива као продужена рука ватиканског прозелитизма, али говори много о свијету на почетку трећег миленијума и антиципира праксу којом ће се будући сукоби рјешавати. Злочинац се 1991. вратио на мјесто злочина, а свијет је глатко прешао преко тога и наградио га. То се није могло незнати и тако је у Билогори 1991. и касније у Крајини почињен први планетарни, цивилизацијски злочин. Нека нам је свима Бог у помоћи послије оног што нам предстоји.
Списак који слиједи направљен је на основу до сада објављених изјава и свједочења, властитих биљешки, те консултација са Стевом Ђукићем, Миланом Басташићем, Радом Кљајићем, Даницом Чакмак, Живком Лолићем, Петром Вучковићем, Александром Лолићем, Д.М, Радом Орићем, Зором Попржан, Ц.Г, Р.С, Стевом Радаковићем, Б.Б, М.Р, Миланом Дијаковићем, М.Ј, Анком Вучковић, Покрајац Љубаном, Милновић Владом, Тулум Љубишом и другима.
А/ ПОГИНУЛИ ИЗ САСТАВА СРПСКИХ ВОЈНИХ ФОРМАЦИЈА
1. МИЉАНОВИЋ Милана ЗДРАВКО из Јасенаша, р. 1960, погинуо 2. септембра 1991. на мосту на ријеци Илови према Ремовцу. Тог дана припадници хрватских снага, полиције и ЗНГ из три правца су напали Јасенаш, а осим Здравкове погибије рањене су још три жене и два два борца територијалне обране – Душан Станчић и Владо Милновић. Са подручја источно од Илове погинуо је п.поручник Мраковић Зоран из Дарувара и три припадника територијалне обране из Бастаја, који су нађени заклани у шуми. Становништво Јасенаша се повукло према Цјепидлакама гдје је један дио и остао, док су се остали вратили у Јасенаш. У поновљеном нападу на мјесто ови цивили су заробљени и држани у некој врсти логора у сеоској школи, одакле су под контролом пуштани у току дана да нахране стоку. Од тих цивила један је старији човјек послије премлаћивања умро од задобијених повреда.
2. БЕРАК МИЛЕ, Србин из Лончарице, р. 1968, погинуо код Ивановог Села 21. септембра 1991. године.
3. ВЕРИЋ Ђуре ВЕСЕЛКО из Бачковице, 1965, рањен и заробљен код Ивановог Села 21. септембра 1991. године, има индиција да га је на крају убио Вељко Марић и да је закопан булдожером у кукурузима Зденка Зиме који је имао имање на почетку Пољана.
4. КУЧЕРА ВЛАДИМИР из Грубишног Поља, по оцу из Грбавца мађарског, а по мајци српског поријекла. Рањен и заробљен у борби код Ивановог Села 21. септембра 1991. године од припадника хрватске војске и послије мучења погубљен.
5. КЛЕУТ Митра ДРАГО, рођен 1962, из Јасенаша, погинуо од гранате у Цјепидлакама у октобру 1991.
6. ШУКИЋ Васе МИЛЕНКО, родом из Велике Барне, погинуо 31. октобра у Растовцу, сахрањен 1. новембра на гробљу у Дјаковцу.
7. ГЛЕЖНИЋ ДУШКО, из Велике Дапчевице погинуо 31. октобра у Растовцу, сахрањен 1. новембра на гробљу у Дјаковцу.
8. ТИЈЕГЛИЋ СВЕТОЗАР, погинуо 31. октобра у Растовцу, сахрањен 1. новембра на гробљу у Дјаковцу.
9. ИЛИЋ ЈОВО из Зринске, погинуо на положају у Зрињанским брдима 31. октобра 1991.
10. БОЈИЋ ДУШАН из Малог Грђевца, погинуо на положају у Зрињанским брдима 31. октобра 1991. године погођен снајпером, сахрањен у Гакову.
11. ЛАЗИЋ ЗОРАН из Нове Писанице, рањен 31. октобра у Зрињанским брдима и послије тога погинуо.
12. ХОРВАТ ЂУРО из Чађавца, Хрват, погинуо у Растовцу 31. октобра 1991.
13. КОКОТ (МИЛЕНКО ?) из Грубишног Поља, погинуо у Растовцу 31. октобра 1991. и спа-љен од стране хрватских бојовника заједно са Познић Живком.
14. РАДОЈЧИЋ Милана НЕНАД, 1970, из Горње Ковачице, погинуо приликом напада хрватских снага 31. октобра 1991. у Горњој Ковачици. Ненад и отац Милан буквално су бранили властиту кућу и прилаз селу од усташа који су надирали из правца Писанице и св. Ђурђа. Кад је Ненад рањен и пао „Милан баци аутомат и преда се. Милана вежу за тракторски прикључак, а Ненад лежи на земљи тешко рањен. У великим мукама каже оцу – Jој тата ал је тешко умријети! На то један усташа извади пиштољ и убије га хицем у чело пред оцем Миланом“.
15. ПЕНДЕЉ НЕНАД из Мале Ператовице, Хрват, р. 1968., погинуо у Горњој Рашеници 31. октобра 1991. од тенковске гранате. Сахрањен код Частека у дворишту.
16. ПОЗНИЋ Раде ЖИВКО из Малих Зденаца, р.1957. у Турчевић Пољу, заробљен од припадника ЗНГ у Растовцу 31. октобра 1991, звјерски мучен, набијен на колац и жив спаљен.
17. СМИЉАНИЋ РОБЕРТ, погинуо 31. октобра 1991. на положају у Растовцу од тромблонске мине, потом спаљен.
18. БОРОТА Стево БОШКО из Грубишног Поља, р.1952. г. у Горњој Рашеници, погинуо као припадник Барањске дивизије приликом напада хрватских снага 1993. на дравском насипу у близини Невесиња.
19. ФАРКАШ ЖЕЉКО, рођен у Сибенику у мјешовитом браку од оца Мађара и мајке Хрватице, погинуо у Барањи.
20. ЛАЛИЋ Гојко ГОРАН из Грубишног Поља, 1974, погинуо у Барањи као борац Барањске дивизије на линији обране према Осијеку 1993.
21. САВИЋ НИКОЛА из Зринске, послије повлачења из Билогоре погинуо у саставу Војске Републике Српске.
22. БОЈИЋ ДУШАН из Велике Ператовице рањен 21. септембра код Ивановог Села, послије одласка са Билогоре погинуо на Влашићу (1993?) у саставу Војске Републике Српске.
23. ЦВИЈАНОВИЋ ДУШАН из Лончарице, рањен 21. септембра 1991. у Горњој Рашеници, касније погинуо на Влашићу у саставу Војске Републике Српске.
24. МРКИЋ МИЛЕ , 1949, из Велике Дапчевице, погинуо у Барањи.
Б/ УБИЈЕНИ И ПОГИНУЛИ ЦИВИЛИ
25. СТАНИЋ ДМИТАР, припадници МУП-а и ЗНГ Републике Хрватске под командом активисте ХДЗ-а Стојана Густина из Вировитице, локална хрватска паравојна формација под политичком контролом вође ХДЗ-а Анте Делића из Грубишног Поља и полицајци из грубишнопољске полицијске станице под вођством начелника Гладојевић Стеве незаконито су ухапсили и држали под тортуром у импровизиваним затворима у Грубишном Пољу и подруму хотела „Билогора“ у току августа 1991. низ Срба из Грубишног Поља и околине. Тада су малтретирани и физички злостављани (батињање, рањавање ватреним оружјем, сакаћење, пљачкање, хапшење и одвођење у непознатом правцу) Милан Бозета, Илија Стојић, Милорад Бубић, Млађен Кекеровић, Др. Душанка Даљуг, Боривоје Димић, Сукур Живко, Живко Ћетковић, Милан Дробац, Ђуро Љуштина, Мачак Драган, Торбица Милорад, Милошевић Спасоје, Милојко Рајлић, Саво Карановић и други. У тортури су активно учествовали и неки локални активисти ХДЗ-а. О томе постоји низ изјава, од једног од мучених коме су одсјекли уво, Млађена Кекеровића (Извјештај Српског сабора о прогону српског народа и етничком чишћењу Западне Славоније од стране власти Републике Хрватске, стр. 5, Анекс II), преко свједочења размјењених заточеника попут Живка Сукура и докторке Душанке Даљуг до изјава раднице хотела „Билогора“ Недељке Рајлић.
Станић Милана Дмитар, рођен 1952. у Великој Ператовици је ухапшен 16. августа 1991. и убијен тог дана или непосредно послије, што се односи и на друге убијене.
26. МАЧАК ДРАГАН, ухапшен и убијен у Грубишном Пољу 16. августа 1991. године од припадника јединице Стојана Густина за којег се, на основу свих расположивих чињеница, може закључити да је био онај који је одлучивао o животу и смрти.
27. МИЛОШЕВИЋ СПАСОЈЕ, ухапшен и убијен у Грубишном Пољу 16. августа 1991. год. Индиције о извршиоцу – син зубара из Великог Грђевца Златка Буковца, Круно Буковац који је такође у августу у Великом Грђевцу на бензинској пумпи без икаквог повода тешко ранио рафалом из аутоматске пушке Миленка Басташића, Србина из тог мјеста, оца четворо малољетне дјеце.
28. ТОРБИЦА МИЛОРАД, 1953, малтретиран и усмрћен августа 1991. у згради бившег штаба ТО преко пута аутобуског колодвора у Грубишном Пољу. Мртво тијело одвежено и остављено у дворишту у Рашеници.
29. ПОЧУЧ МИЛОРАД – послије бјекства брата Мирка и његове супруге из Великих Зденаца 15. августа 1991. пред групом хрватских терориста који су намјеравали да Мирка убију, Милорад је заједно са Миланом Царићем 27. септембра 1991. затворен и пребијан. Послије тога је пуштен и требало је неколико операција и уграђивања пластике да би се санирале све повреде. Након свега, већ послије рата, Милорад тужи државу Хрватску, на суду траже доказ о степену инвалидности, он ради тога одлази у вировитичку болницу гдје послије седам дана на пречац „умре“.
30. ВАСИЉЕВИЋ МИЋО из Грубишног Поља, убио га је Вељко Марић септембра 1991. г. у Грубишном Пољу.
31. ТВРДОРИЈЕКА Ђуре СТЕВАН, 1927, Србин из Грубишног Поља, изузетно ситуиран и угледан домаћин убијен 20. септембра 1991. По изјави Хараузек Жељка из истог мјеста, који је са колегом Хорват Ивицом случајно био свједок овог догађаја, Стевана су убили Марић Вељко и Трегнер Рудолф зван Јумбо, оба из Грубишног Поља. Они су у дворишту Пере Вучковића који је тада већ избјегао из Хрватске убили Стевана Тврдоријеку, раскомадали тијело и у двије пластичне вреће од ђубрива га однијели и закопали на локацију Прдавац десно од пута Грубишно Поље – Велика Барна. Марић је ухапшен на основу међу-народне потјернице у Димитровграду при покушају преласка у Бугарску, 17. априла 2010.
32. ГАШПАРОВ ЉИЉАНА, рођ. Вучковић из Велике Трешњевице, убијена 17. септембра 1991. у спаваћој соби у породичној кући њених родитеља којима је дошла у посјету и на коју је испаљена тромблонска мина. У Великој Трешњевици у току рата није било борбених дејстава, а по изјави Поткоњак Милана из овог мјеста извршиоци злочина су припадници ЗНГ Републике Хрватске. Повод за убиство је вјеројатно супруг Љиљанин, Хрват са којим се вјенчала 4. маја исте године и који је отишао у Њемачку да избјегне мобилизацију у хрватску војску. Послије убиства, припадници ЗНГ одводе те ноћи у импровизовани затвор Љиљанину мајку Анку и шеснаестогодишњег брата Далибора, туку их и муче на незамисливо монструозан начин два дана. По изјави Анке Вучковић, ту би били убијени да их није извукла хрватска полиција послије пријаве њиховог нестанка од стране комшинице из хрватске породице.
33. СЛИЈЕПЧЕВИЋ ПЕТАР, Србин из села Растовца, убијен септембра 1991, постоје индиције да је то учинио Вељко Марић, криминалац који се придружио активистима ХДЗ-а.
34. ЉУШТИНА НИКОЛА, стар око 70 година, заробљен средином септембра у Јасенашу у поновљеном нападу хрватских снага на ово мјесто, држан у импровизованом логору, премлаћиван и умро од задобијених повреда.
35. ПОЗНИЋ Станка РАДЕ, рођен у Турчевић Пољу 1935, отац Познић Живка, одведен 28. октобра из куће у Малим Зденцима од припадника грубишнопољске полиције под командом Гладојевић Стеве. Из Полицијске станице у Грубишном Пољу Раде је одведен у Бјеловар гдје је убијен, тијело није нађено.
36. КРАВИЋ РАДЕ, ухваћен од припадника ЗНГ, држан једно вријеме у затвору у Бјеловару и пуштен. На путу кући у Дапчевачке Брђане нестаје у шуми иза Грубишног Поља гдје је и нађен. Сахранила га је кћерка у Дапчевачким брђанима.
37. ВУДРАГ ДАНИЦА, старица из Велике Дапчевице, села на магистралном путу Грубишно Поље – Вировитица убијена током зиме 1991/1992. рафалима из аутоматске пушке које су испалили припадници вировитичке јединице ЗНГ која се враћала са ратишта код Пакраца. Детаље о убиству сазнала је Даничина унука Јованка удана за Вучан Марка у Словенији, кћер Шегић Николе из Мале Ператовице и Милке р. Вудраг која је умрла као избјеглица у Барањи.
Мика Лолић, кћер Дане и унука Данила Лолића из Дапчевачких Брђана се удала код Трбојевића у Велику Ператовицу, а њена кћер Даница за Вудраг Стеву у Велику Дапчевицу, гдје је имала Милку и Јованку. Даница је имала још троје дјеце и једну од најтрагичнијих билогорских судбина, тако да због сувог, фактографског набрајања људи и догађаја аутор од будућег читаоца ових редова тражи опрост. Једно од те дјеце, Драгу Вудрага у доби од око двије године усташе отимају са непознатим бројем других малишана 1941. у парку у Грубишном Пољу (по неким индицијама Драго је данас у Канади). Даница успјева накратко побјећи усташама, тада је већ поново била трудна и они је сустигну, пред њима роди близанце које ови одмах, пред њеним очима убију. Даница је имала кућу у Великој Дапчевици одмах преко пута Марка Јуришића, једног од неколико Хрвата у оближња три српска села и којем у два рата „ни овца није фаљела“. Даница 1991. остаје у кући по одласку Срба из Билогоре и хрватски бојовници је убију у дворишту Филипа Глежнића. Тако се круг злочина затворио.
38. ОРИЋ ЉУБАН из Тополовице заклан од стране припадника ЗНГ 2. новембра 1991. год. и послије тога са супругом Љубом спаљен. Стари и болесни нису се усудили кренути на дуги и исцрпљујући пут са осталим народом породици сина Саве, официра ЈНА у Београду.
39. ОРИЋ ЉУБА, супруга Љубана Орића из Тополовице, заклана и спаљена од стране усташа, припадника ЗНГ из Вировитице, 2. новембра 1991.
40. ОТКОВИЋ ЉУБА из Растовца, убијена од стране Вељка Марића у новембру 1991, а беспомоћни очевидац злочина био је њен супруг.
41. ВУКОВИЋ ЗОРКА, погинула у октобру 1991. приликом гранатирања Турчевић Поља са положаја „topničkе grupе 52. samostalnog bataljuna ZNG-a Daruvar“.
42. ЧАКМАК РАНКО, погинуо у октобру 1991. код гранатирања Турчевић Поља са положаја „topničkе grupе 52. samostalnog bataljuna ZNG-a Daruvar“.
43. ЧАКМАК МАРА, погинула у октобру 1991. приликом гранатирања Турчевић Поља са положаја „topničkе grupе 52. samostalnog bataljuna ZNG-a Daruvar“.
44. ЈАВОРИНА МИЛАН, 1951, родом из Мале Дапчевице радио је у комуналном предузећу у Грубишном Пољу и био свједок свих сахрана страдалих. Послије одласка Срба из Билогоре инсценирана је саобраћајна несрећа у којој је Милана пред зградом Шумарије у Грубишном Пољу прегазио извјесни Чвек.
45. ГЛЕЖНИЋ СТЕВАН зван Кузман, р. 1920, из Велике Дапчевице, затекао се почетком новембра 1991. у Лончарици гдје су га заклали хрватски бојовници из Вировитице.
46. МИШЧЕВИЋ ЖИВКО, 1948, заклали га у властитом дворишту у Лончарици припадници ЗНГ у Лончарици почетком новембра 1991.
47. ПОПОВИЋ МИЛАН, 1928, заклали га хрватски бојовници у Лончарици почетком новембра 1991. године.
48. СОКОЛ ФРАЊО, Хрват, отац Анђелке удане за Србина Душана Мркшића из Грубишног Поља, убијен у властитој кући по доласку хрватских снага из Копривнице и Вировитице у Велику Дапчевицу почетком новембра 1991.
49. ИБИШАЈ Тема МИРОСЛАВ, рођен 1963. у Малом Грђевцу од оца Албанца и мајке Српкиње, био је предмет хрватских пропагандних лажи попут оне о Луци Шербеџија из Тополовице коју су тобоже „ćetnici“ убили у Зринској, а радило се о томе да је она боравила код Балог Ђуре, Хрвата из тог мјеста који је из само њему познатих разлога активирао у кући бомбу од које је Луца погинула. Тако је и за Мирослава Ибишаја, ваљда због његовог по оцу албанског поријекла медијски експлоатисана прича о томе да су га Срби убили. У најбољој усташкој традицији Мирослав је чак сликан са ножем у грудима, а вјеројатно због потреба педагогије постоји, да се традиција не заборави, и групна слика са жртвом. Истина је да је он један од оних цивила који су остали у билогорским селима, није због психичких сметњи носио ни пушку као његова браћа, а послије повлачења српских снага су га убили хрватски бојовници по уласку у то мјесто 1. новембра 1991, а постоје индиције да је прво одведен у Велики Грђевац и тамо ликвидиран. Детаље тог догађаја сазнао је и испричао Миленко Ибишај, брат Мирославов који се као и трећи брат Милорад 1991. године борио у саставу ТО општине Г. Поље, био је и рањен, а након Билогоре се нашао у саставу Војске Републике Српске.
50. МАЧАК СТЕВО из Мале Јасеноваче остао је са супругом Љубом у селу и послије повлачења српског становништва 1. нопвембра 1991. са Билогоре. По доласку хрватских снага Стево је пребијан и мучен, присиљаван да копа себи раку и до пола затрпаван и остављен у шуми. Једва се довукао до куће, гдје је умро од задобијених повреда.
51. МИЛИЋ Стеве ВОЈИСЛАВ, поријеклом из Зринске, непосредно прије рата живио у Ждраловима, по одласку Срба из Билогоре одлази у новембру 1991. у Зринску да види шта му је са породицом и имањем, у повратку га припадници ЗНГ извуку из аутобуса код циглане у Великом Грђевцу и убију уз пут у граби.
52. ЛАЗИЋ Стеве ЗДРАВКО, Србин из Бачковице, убијен 8. октобра 1991. године. Здравко је требао имати раднике за пољске радове па је пошао дан раније у Велику Писаницу по намирнице, али и да прода телад за које је тог дана био откуп. По истом послу с њим је пошао и Царевић Миленко. Здравко тог дана продужује и у Велики Грђевац, а у повратку га хапсе полицајци хрватске војске код угоститељског објекта „Шумска вила“ под оптужбом да вози „крух за ћетнике“ и живог баце у септичку јаму на војно-полицијском полигону у шуми Кукавица између Великог Грђевца и Мале Писанице.
53. ЦАРЕВИЋ Илије МИЛЕНКО, р. 1952, из Чађавца, ухапшен од хрватске војне полиције у Великој Писаници 8. октобра 1991, одведен на полигон у шуми Кукавица, малтретиран и тучен, а у томе се истицао „да би се додворио Хрватима“ припадник полиције Ивановић Душана Бранко, Србин из Равнеша. Снажним ударцем ноге он је Миленку отворио трбушну шупљину и потом га убио рафалом из аутоматске пушке.
54. ПЕУЛИЋ СТЕВО, Србин из Лончарице, послије изласка са Билогоре нашао се у Барањи гдје је страдао.
55. ЈОВЕТИЋ Стојана НЕДЕЉКО, из Чађавца, ухапшен почетком октобра (?) 1991. године у Великој Писаници. Непознато гдје је убијен иако има индиција да је то вјеројатно било у шуми Кукавица.
56. РАДАКОВИЋ СЛОБОДАН из Бачковице, поријеклом из Велике Барне, ухапшен и одведен почетком октобра, непознато гдје је убијен.
57. ЛАЗИЋ Саве ЗОРАН, рођен 1970. у Имљанима у БиХ, пријератни досељеник из Босне на Полум, ухапшен 6. октобра 1991. у Великој Писаници, непознато гдје је убијен.
58. ПОПРЖАН Јосифа РАДЕ, Србин из Цремушине р. 1926. вратио се из Тење гдје је боравио код кћери и њене породице у родно мјесто гдје га убијају хрватски екстремисти 1996.
59. РАДЕЛИЋ Андрије МИЛАН (1923) из Великог Грђевца је посљедња жртва Србима наметнутог рата и србомржње која се наставила и послије завршетка ратних дејстава. Та мржња је код појединаца досегла такве димензије да се о њој може говорити као о супституцији за религију, на што упућује и голо тијело жртве у ноћи 24/25. април 1997, на Велики Петак, жртва злочина са елементима ритуалног, сатанистичког убиства. Милан је убијен са три хица у главу из „калашњикова“ руске производње поријеклом из Мађарске које је својим активистима дијелио ХДЗ крајем 1990. Злочинца Јосипа Маријана из истог мјеста су хрватске власти ухапсиле, бранио се шутњом, а по исказима мјештана имао је саучесника који се доводи у везу са Златком Грдинићем из Павловца, хадезеовцем који већ крајем октобра 1990. задужује један од 25 „калашњикова“ руске производње довежених из Вировитице за грубишнопољски ХДЗ и код којег је пронађен читав арсенал оружја. Милан је осма жртва усташа у два рата из ове породице и посљедњи са тим презименом у Великом Грђевцу.
Ц/ СРБИ УБИЈЕНИ У САСТАВУ ХРВАТСКИХ ВОЈНИХ ФОРМАЦИЈА
60. ШКРБИНА Младена ПРЕДРАГ, 1968, из Оровца. Послије почетних немира 1991. године, Предраг је, вјеројатно не сналазећи се најбоље у новонасталој ситуацији, остао као млад полицајац радити у Полицијској станици у Новској. Крајем јула 1991. гине у сукобу хрватских и српских снага у Костајници, што је службено тумачење из хрватских извора, док друге информације то доводе у озбиљну сумњу.
Прву од њих је Милици Раделић пренио брат Емил, Предрагов дјед. Наиме, одмах послије Предрагове погибије у Оровац је дошао млади пар, иначе Хрвати из Новске којима је Предраг био вјенчани кум. Емилу су у повјерењу испричали да им се Предраг жалио да је од колега Хрвата у полицијској станици добио задатак да мора ликвидирати седморицу других колега Срба ако сам намјерава остати жив. Предраг је обавијестио Србе што се тражи од њега, они су се склонили, а он убијен на путу према положају на Банији, гдје су га тобоже убили „ћетници“.
По другој информацији коју је у Барању донијела жена избјегла из Новске, презименом Удовчић, Предрага су убили „још у ауту“ на путу за Костајницу, а ову причу употпуњује и тврдња једног од спашених Срба полицајаца коју је она пренијела, да је Предраг имао дјевојку Сњежану, Хрватицу, која је то била само „по задатку“, да би лакше био наведен на ликвидацију седморице колега. По свему судећи, Предраг није погинуо под новокомпонованом хрватском заставом, већ да би заштитио своје другове. Под том заставом није ни сахрањен у Оровцу 30. јула 1991, јер је склоњена и спаљена у кухињској пећи.
61. МИТРОВИЋ Боривоја ГОРАН, затворен 1991. због уништавања плаката ХДЗ и Туђманових слика лијепљених по Великој Трешњевици. По пуштању из затвора мобилисан је под пријетњом смрти у хрватску војску. У току 1992. са другим војницима је свратио у крчму у Питомачи, гдје му је сељанин из Велике Трешњевице Дакић (брат саборског заступника Јосипа Дакића) читавим рафалом од око 20 хитаца пуцао у ноге и затим у торзо. Ни на поновљене молбе му нико није желио пружити помоћ, тако да је убрзо искрварио и умро.
Овај попис је ажуриран са закључно 23. октобром 2011. и још увијек се нажалост не може сматрати коначним, јер је могуће да западније, даље од зоне ратних дејстава има понека жртва у серији систематских застрашивања која су захватила током рата 1991. до 1995. године читаву родословну зону, од минирања и паљевина кућа до малтретирања и пребијања српских житеља. Исто тако, није искључено да у Бјеловару или на некој другој локацији широм бивше Југославије није страдао још неко поријеклом са источне Билогоре. Оптимистичка је процјена да таквих, неевидентираних жртава нема више од пет.
Ранко Раделић
+++
ПОТРЕСНА СВЕДОЧЕЊА ИЗБЕГЛИЦА ИЗ ЗАПАДНЕ СЛАВОНИЈЕ О СТРАВИЧНОМ ТЕРОРУ УСТАША
ПУТ ИЗ ПАКЛА
• У колони дугачкој петнаестак километара, у Бањалуку је јуче и прекјуче приспело више од 5.000 Срба са подручја Вировитице, Грубишног Поља, Подравске Слатине, Дарувара, Славонске Ораховице а очекује се долазак још десет до 15 хиљада људи, жена и деце • Избеглице које су још у шоку, сведоче да је усташка солдатеска разарала и палила све пред собом а ко се није извукао, убијен је или заклан на најбестијалнији начин
ОСТАЛА ПУСТОШ
ХРВАТСКА усташоидна солдатеска опустошила је Велику и Малу Ператовицу, Велику и Малу Барну, Лончарицу, Зринску, Велику и Малу Дапчевицу, Брђане, Горњу Рашевницу, Доњу Ковачницу, Мали Грђевац, Црепушину, Сибеник, Топчаловицу, Малу Јаснивачу…
Најгоре су прошле Велика Ператовица, у којој је био смештен билогорски Штаб ТО и Горња Рашеница у којој су хрватски бојовници претрпели велике губитке.
– Падом Билогоре отворена је комуникација од Вировитице до Грубишног Поља. Остане ли тако, онда ће хрватске снаге имати нормално снабдевање, а то ће им омогућити окруживање даруварског подручја и, евентуално, напредовање према Пакрацу и Липику. Ако то остваре, мале су шансе да се одржи и окучански крај, односно слободна територија на подручју западне Славоније – каже Ненад Брујић, територијалац из Горње Рашенице.
СПАС У ЗАДЊИ ЧАС
– Из шуме смо, са положаја, гледали како кољу старце који нису успели побећи, које нисмо могли спасити. Друг до мене је гледао како му кољу оца, а није му могао помоћи. У задњем часу смо се извукли. Нас 700 је било опкољено са њих 5-6 хиљада. Курди, Румуни, Аустријанци, сви се боре са усташама, а кад се истрезне, плачу као деца, прича борац са Билогоре, по имену Тркало.
Нови талас српских избеглица из Хрватске запљуснуо је Босанску крајину. У недељу и понедељак, у Бањалуку је приспело више од пет хиљада Срба са подручја западне Славоније, који су успели да извуку живе главе из најновије, жестоке и крваве офанзиве хрватских оружника. Неђо Вујовић, члан Регионалног штаба за прихват избеглица, каже да се очекује долазак још десет до петнаест хиљада људи…
Река избеглица, у колони дугој петнаестак километара, тече са подручја општина Вировитица, Грубишно Поље, Подравска Слатина, Дарувар, Славонска Граховица… Страшна је то река – понорница што у себи носи и ваља хиљаде људских трагедија, ужас, јад и беду српског народа изложеног стравичном терору бојовника „нове хрватске демокрације“. У њој су вртлози смрти и туге, готово без капље наде…
КОНВОЈ КА СРБИЈИ
Из Бањалуке, у којој су за кратко предахнуле, српске избеглице из западне Славоније, углавном су се запутиле према Србији. У Спортској дворани „Борик“, у којој су смештени, остало је синоћ нешто више од 350 Срба нагнаних да напусте своје куће и имања махом на Билогори.
Синоћ је оповргнута веста да је конвој аутобуса и београдских таксиста, којим су се избеглице упутиле према Србији, враћен из Прњавора из безбедносних разлога. Од дежуног у Станици јавне безбедности Прњавор, Боре Ђураша, сазнали смо да је конвој имао једночасовни застој због техничких проблема. Чим су они отклоњени, избеглице су, преко Драгаловаца, наставиле пут према Добоју.
– Ухапсили су мог брата Илију, узели му 50 хиљада марака, пребили му прсну кост, поломили сва ребра на лијевој страни. Игром случаја, заробили смо неке важне муповце, па смо направили замјену. Са Илијом су били Спасоја Милашевић, Драган Мачак и Митар Станић, које су након звјерског мучења убили. Њихови лешеви нађени су на сметлишту. То хрватска власт ради Србима, док Европа о томе ћути, прича са горчином, Миленко Стојић, из Грубишног Поља.
ДОЊА РАШЕНИЦА
СПАЉЕНА ЦРКВА ВЕЛИКЕ ГОСПОЈИНЕ
ПРАВОСЛАВНА црква Велике Госпојине у Доњој Рашеници у грубишнопољској општини споменик велике вредности спаљена је на католички празник свих светих 1. новембра, рекао је јуче новинарима у Бањалуци Бранко Поповић, члан владе САО Западне Славоније.
Пре само годину дана 28. августа завршено је реновирање овог културног споменика од непроцењивог значаја. У реновирању је материјалну и стручну помоћ, како истиче Поповић допринос дала хрватска влада пре доласка ХДЗ-а на власт.
Млађен Кекеровић, из Грубишног Поља, преживео је, такође хапшење. Пребијен је, са делом одсеченог уха, дао је све што је имао, аутомобил, два камиона, 180 хиљада динара. Након опоравка, отићи ће каже, на положај.
Међу избеглицама је и Спасоја Лукић из Тополовице, који је допратио оца Љубомира и мајку Видосаву, који ће продужити за Србију, а он се враћа у завичај, да брани оно што је остало. Спасоје каже:
– Два моја друга, у најбољим годинама, су погинули. Отац је, као дете, преживео Јасеновац, а сада ово. Обећана нам је подршка, а сада на положају имамо сиротињско наоружање, наспрам најсавременијим тенковима. Ово оружје што имамо, отели смо, иначе…
УДАР СА СВИХ СТРАНА
У СПОРТСКОЈ дворани „Борик“, за време доручка, након пробдевене ноћи, разговарали смо са Мартом и Рајком Шуљ из Горње Ковачице.
– Пошла сам у папучама. Пуцало се са свих страна, ништа нисмо стигли понети. Два месеца смо живели без ичега. Само су Хрвати пуштали у трговине. Срећа је, па су деца раније отишла рођацима у Црну Гору. Са страхом чекам сваки нови дан, јер очекујем бебу – прича Марта.
ВЕЉКО ЏАКУЛА, ПРЕДСЕДНИК ВЛАДЕ САО КРАЈИНА – ЗАПАДНА СЛАВОНИЈА
ОДЛАЗАК САМО – ПРИВРЕМЕНО
Од председништва СФРЈ захтевамо да скрене пажњу међународној јавности на прогон српског становништва из Хрватске. Свету се мора објаснити да Срби не воде освајачки рат. Да није тако, онда, рецимо, Сирач и Бадљевина, хрватска села између Дарувара и Пакраца – мада у окружењу српских места – не би остала цела и недирнута. С друге стране, само на подручју пакрачке општине, спаљено је и разорено осам српских села. Тежњу садашње хрватске власти за етнички чистим простором најречитије потврђују избеглице са Билогоре, које су остале без кућа и имовине. Светска јавност мора бити обавештена о томе и свет мора да схвати шта се Србима дешава у Хрватској – каже Вељко Џакула, председник Владе САО Крајина – Западна Славонија. И наставља:
– Ми се супротстављамо тези о исељавању и пресељавању становништва. Стога ћемо захтевати да се српском народу, избеглом из западне Славоније, омогући повратак на простор са којег је истеран. Немам ништа против да се то одвија уз мирно покровитељство земаља Европске заједнице.
Ко год мисли да ће моћи да истера Србе из Хрватске, односно са њихових огњишта и имања, тај је у – заблуди. Српски народ је већ једном изгоњен из Хрватске, али се после победе, опет вратио у њу.
Ако се у року од два-три дана не реши питање српског народа у западној Славонији, онда је извесно да ће, за одређено време, бити сасвим доведен у питање будући живот Срба у западној Славонији. Али, одлазак српског народа из својих кућа, и са својих имања, може да буде само привремен. Истина, животи многих људи биће угрожени и доведени у питање – закључује Џакула.
Двадесетогодишња Дуња и петнаестогодишња Тања Иванчевић из Грубишног Поља заједно су на ратишту са својим друговима са којима су излазиле у кафиће, пре овог рата. Са њима су Драгослав и Димитрије Мачак, те Миленко Стојић, припадници ТО. До Бањалуке су дошли несвакидашњим превозом – оклопним транспортером. Кажу, боље БОВ, него пешачење.
А МОРА се људима веровати и када причају.
– Напали су нас 31. октобра, у девет часова. Ударили су са свих страна, од Бјеловара, Вировитице, Грубишна Поља, Великог Грђевца и Левиновца. Тукли су најпре вишецевним бацачима ракета, хаубицама, минобацачима калибра 120 милиметара, тенковима. Тек онда су покренули пешадију. На Билогору је кренуло више од пет хиљада хрватских бојовника. Дочекало их је 400 наших бораца. Држали смо своје положаје до два часа после поноћи, док и последњи цивил, који је хтео у збег није извучен каже Ненад Брујић, територијалац из Горње Рашенице код Грубишног Поља.
БОРБА БЕЗ ПОДРШКЕ
На Горњу Рашеницу пало је према процени Миливоја Бороте, припадника ТО, близу три хиљаде артиљеријских пројектила. После топовске канонаде, напала је хрватска пешадија, подржавана са два тенка и једним транспортером. Битку је прихватило 36 бранилаца овог српског села. Своје положаје, каже Борота, одржавали су све до 18 часова. Пре тога, лево крило се, пред тенковима, морало повући – на десном је остало само осам бораца. Одступили су тек пошто су село напустили сви цивили.
Борота тврди да Билогора никад не би пала, само да су имали артиљерију или подршку авијације.
– Да смо топовима могли да тучемо њихове артиљеријске положаје, или да су дејствовали авиони – у Бањалуку не би стизале избеглице са Билогоре. Овако нисмо имали избора. Неко се, то је мишљење већине бораца, поиграо судбином српског народа из Билогоре.
Солдатеска др Фрање Туђмана, сведоче избеглице, разарала је све пред собом. Паљене су и миниране куће; горела су цела села. Масакрирани су цивили; усташоидни хрватски оружници иживљавали су се на телима мртвих бранилаца српских села на Билогори.
Заклали су старог Милоша Јузбашу и његовог сина Милорада. Њега су везали за стожину и запалили. Убили су Зорку Вуковић, Зору и Ранка Чакмака, Јову Илића. Мртвом борцу, Душку Грежнићу, одсеклу су уши, извадили једно око, а онда му гулили кожу са руку, груди и леђа – казује Слободан Влаисављевић, додајући да је гледао како горе билогорска села Велика Бара, Зринска, Црепушина и Горња Ковачица.
Бранећи српска села на Билогори погинули су Миленко Шукић, Душко Бајић, Миливоје Берак… Тачан број мртвих каже Његован Поповић, територијалац из Лончарице, можда се никад неће ни сазнати:
– Нисмо могли извући све наше погинуле саборце. Знам да је, борећи се против усташоидне хрватске војске, погинуо Роберт Пајур, Хрват по националности, сахранили смо и Ненада Пендеља.
– Сместићем породице на сигурно и сви ћемо се, опет, вратити на положаје да до краја ратујемо против фашизма у Хрватској, али смо под условом да нам Армија да своју технику. Овако, како је до сада било, више не иде – изричит је Бранко Базета, територијалац из Лончарица.
Како ће даље „ићи“ – мало ко сада може рећи. Али, да ће се и места за борце-територијалце и места и наде за избеглице наћи – мора се веровати…
Извор: НОВОСТИ, уторак 5. новембар 1991.
