* Тамо далеко: Видо – из серије „Људи говоре“

Четворочлана екипа ТВ Београд уредник серије Недељко Јешић, редитељ Мика Милошевић, сниматељ Миленко Јовановић и тонац Ивица Штифанић „бележила“ је камером и магнетофоном узбуђења и оживљене успомене учесника Првог светског рата. Стари ратници одају почаст својим саборцима пред спомеником борцима славне Дринске дивизије, пред спомен-костурницама на Виду и Зејтинлику, на броду заустављеном на часак над безданом „плавом гробницом“…

03.11.2012. извор: ДАН ВЕТЕРАНА- ВИДОВДАН, за ФБР приредила Биљана Диковић

На тим местима страдања и славе, ратници се сећају својих некадашњих доживљаја: куда су пролазили, како су преживели, шта су осећали „тамо далеко“, како су кренули у одлучујућу битку за ослобођење и повратак привремене изгубљене домовине. Говорили су о томе: инж. Милорад Јевтић, један од 1300 каплара; Живојин Лазић, митраљезац Дринске дивизије, који је на овај пут понео у тканој сељачкој торбици и свој ратни дневник; Томо Андрић из Коњуше код Осечине, бомбаш са Кајмакчалана, са сачуваном војничком чутурицом из оних најтежих дана; Петар Спасић из Беле Паланке, који је 1916. на острву Виду два месеца лебдео између живота и смрти; Радојко Ђоковић, из Ужица, болничар Дринске дивизије, који каже да га и сад душа боли за оним несрећницима које је гледао како умиру а није им могао помоћи; Михаило Миленковић из Пиносаве, који је кренуо с војском у повлачење као избеглица, а вратио се као ратник; потпуковник у пензији Миленко Спасић, који је командујући јуришном четом при пробоју солунског фронта, за показану храброст одликован златном медаљом Обилића…

* Учесници: Живојин Лазић, Малиша Бешевић, Петар Спасић, Радојко Ђоковић, инж. Милорад Јевтић, Томо Андрић, Милорад Прелевић, Ђорђе Паљић.

* Сценаристи Недељко Јешић, Мика Милошевић; сниматељ Миленко Јовановић, тонски сниматељ Иван Штифанић, монтажер слике и музике Милорад Ајдић, редитељ Мика Милошевић, уредник Недељко Јешић

* Премијерно емитовано 05.01.1983, Редакција образовног програма.

Како данас функционише наш здравствени систем – да човек остане нем када прочита ову и сличне приче, страшно је да се такве ствари догађају а да нико за то није одговарао. Искрено, истина је да на жалост то биће најрођеније које оде са овог света због лекарског немара и грешке нико и ништа не може вратити, нити њиховим најрођенијима надокнадити ненадокнадив губитак, али бар о томе можемо писати да се такве грешке не би понављале… Ако неко буде имао слуха да чује ове речи… У наставку је јако потресна прича о девојци која више није међу нама…

02.07.2011. извор: тамарапап. вордпрес блог, за ФБР приредила Биљана Диковић

ОПШТИНСКОМ ЈАВНОМ ТУЖИЛАШТВУ  ПОДНЕТА ЈЕ КРИВИЧНА ПРИЈАВА ПРОТИВ ЛЕКАРА КЛИНИЧКОГ ЦЕНТРА ВОЈВОДИНЕ, КЛИНИКЕ ЗА НЕУРОЛОГИЈУ:

•   Прим. др сци. мед. Слободана Гвозденовића
•   Асис. мр сци. мед. Тамаре Жикић-Раби
•    Др. мед. Мирослава Илина

ЗБОГ  НЕСАВЕСНО ПРУЖЕНЕ ЛЕКАРСКЕ ПОМОЋИ

[Члан. 251 Кривичног Закона Републике Србије]

ПОДНОСИЛАЦ ТУЖБЕ ЈЕ: МАЈКА МАРИЈА ПАП 

08.01.2008. – Моја ћерка Тамара Пап рођена 03. јула 1979. године у Новом Саду је на послу након наглог окрета главе на леву страну осетила јак бол на десној страни врата и у пределу потиљка и вртоглавицу. Попила је Диклофенак и мало јој је било боље, али се други дан увече бол поново појавио у потиљку, врату и чеоном делу.

10.01.2008. – Јавила се у Општу праксу у амбуланту на Лиман, код др Делић, као терапију добија 3 х 1 ампулу Мовалиса.

14.01.2008. – поново одлази у општу праксу код др Швоња која мења терапију, преписује терапију бола и не упућује Тамару на даљи преглед, без обзира на погоршање стања, главобоља је веома јака, повраћа, не може да једе и има благо повишену температуру.

15.01.2008. – Ујутру након туширања, стање се веома погоршало, Тамара је потпуно дезоријентисана са веома јаком главобољом. Позивам Хитну помоћ и колима Хитне помоћи одвезена је на одељење Неурологије КЦВ. На пријему је др Илин који јој даје Бенседин и још нешто и шаље је на ЦТ главе који је на брзину одрађен. Стање се благо поправља и са снимком поново долазимо код др Илин. Тада је са лежећих колица, пошто није могла да хода, пребацују на седећа колица. Тамара такође има проблем са равнотежом и глава јој стално пада, али она упорно покушава да седи усправно и говор јој је отежан. Др Илин је врло нељубазан и на непрофесионалан начин, говори нам да он из свог искуства закључује да се Тамара прави и да има неки проблем, па да на овакав начин жели да скрене пажњу на себе. Пред њом говори да уколико не устане из колица и не престане да се тако понаша, да ће је послати на психијатрију. Након тога захтева да остане сам са Тамаром у ординацији (напомињем да и медицинска сестра која је до тада била у ординацији излази напоље). Након 15–20 минута, позива нас да уђемо у ординацију, Тамара плаче и видно је узнемирена и понавља да хоће да иде кући. Пошто ми ово стање веома личи на шлог, шапућем доктору да је мој супруг имао излив крви на мозак са 47 година, који се након неког времена смртно завршио, али др Илин на то уопште не реагује, само ме је погледао и питао ме да ли Тамара има момка?. Преписује терапију и препоручује магнетну резонанцу вратног дела кичме, физијатра и психолошки профил. Стање јој је мало боље, може да говори и хода и нашим колима је довозимо кући. Након доласка кући почиње јако да плаче, говори како је др Илин један манијак, да ју је малтретирао и да јој је свашта рекао. Смирујем је да ће ми касније испричати, али на жалост, никад није успела да ми исприча шта се десило у ординацији.

16.01.2008. – После подне одлазимо у Општу праксу у амбуланту на Лиман, поново код др Делић која је веома збуњена током Тамарине болести и пошто Тамара данима не може да једе и повраћа, смета јој светло, даје јој инфузију и упут за инфективно одељење. Око 19 часова стижемо на Инфективну клинику. Дежурна докторица након детаљног прегледа, саопштава да Тамара није случај за инфективну клинику (посумњала је на менингитис) и предлаже да Тамара остане на клиници да јој ураде пункцију лихвора из кичмене мождине. Тамара то преплашено одбија уз објашњење да ће је сигурно ако јој налаз буде добар однети на психијатрију код др Илина. Стање је мало боље, али и даље има јаку главобољу.

17. и 18. 01. 2008 – Стање је непромењено, узима прописану терапију и водим је у приватну ординацију, да буде брже, на препоручену магнетну резонанцу вратног дела кичме.

19.01.2008. – У после подневним сатима, стање се погоршава, позивам Хитну помоћ, не излазе на терен, али ми дају савет шта да јој дам од терапије и да их позовем уколико јој не буде боље. Након додатне терапије, мало јој је боље.

20.01.2008. – За време ручка Тамара примећује да нема добру координацију десне руке. Зовем Хитну помоћ и око 16.30 стижемо на одељење Неурологије КЦВ. Дежурна докторица је Тамара Жикић-Раби. У чекаоници проводимо два и по сата са Тамаром којој се стање погоршава из часа у час, више не може сама да хода, све лошије говори и десна рука јој пада. У међувремену у ординацији се налази једна жена, на коју докторица виче и након доласка возила Хитне помоћи са пацијентом који је довезен, жену шаље напоље  да сачека, жена је веома љута и говори да докторицу треба неко да прегледа. Један младић у белом мантилу у пролазу на наше коментаре нам иронично говори: „Ала имате срећу кучка је вечерас дежурна“, на шта смо сви у чекаоници згранути. Око 19 часова најзад улазимо у ординацију. Докторица је веома нервозна, виче, не дозвољава ми да испричам шта се Тамари дешава претходних дана, пошто је „деконцентришем“ и она тако не може да ради. Морам да нагласим да је комуникација са Тамаром потпуно немогућа, пошто она само мумла. На докторкино питање да ли би могла да напише своје име, Тамара узима оловку левом руком, иначе је дешњак и црта кружиће. Докторици скрећем пажњу да је Тамара дешњак и да ми је супруг имао мождани удар од ког је преминуо, али ми она одговара да се не мешам у преглед, јер ће ме истерати напоље. У ординацију је ушла и старија ћерка која је рекла да је Тамара на послу дуже радила и да је преморена. На шта докторица одговара: „Ја радим и по 36 сати, па шта онда?“. Тамара панично покушава да нешто каже, докторица виче да је не терамо да говори када не може и исписује нам упут за Инфективно одељење. Након изласка из ординације, Тамара и даље покушава да нам нешто каже и закључујемо да мора да пишки. Обраћамо се сестри за тоалет која бесно говори да не може у  тоалет на Одељењу и да се снађемо. Изводимо је испред зграде, момак, ћерка, још један наш пријатељ и ја држимо Тамару да би пишкила у траву испред клинике, крајње понижавајуће. На Инфективној клиници прима нас веома љубазан лекар и уз кратак преглед закључује да Тамара није за Инфективну клинику, али да је неће пустити да оде док се не утврди о чему је реч и да ово није први пут да пацијенте са Неурологије шаљу код њих да их они даље упућују на додатна испитивање. Тамару примају у болницу, ваде крв и шаљу је на ЦТ мозга. Након тога ваде јој ликвор из кичмене мождине. Тамара је веома уплашена и плачљива. Доктори ми дозвољавају да останем код ње до неког доба.

21.01.2008. – Око 9 сати колима Хитне помоћи Тамару, одвозе на Институт у Сремску Каменицу на магнетну резонанцу главе. Око 11 сати стиже налаз и докторица нам саопштава да Тамара има шлог и да ће је пребацити на одељење Неурологије. Тамара је у веома лошем стању. Након неког времена пребацују је на клинику за Неурологију, где нас медицинске сестре примају и кажу да ће Тамару водити др Слободан Гвозденовић и да ће је погледати ујутру пошто је он већ отишао кући. Остајемо цело после подне, нико је не прегледа, добија инфузију и после краја посете одлазимо кући.

22.01.2008. – Око 8 часова старија ћерка и ја долазимо код доктора Слободана Гвозденовић. Прима нас у своју канцеларију веома бесан на своју колегиницу (Тамару Жикић-Раби) за коју каже да нема појма о медицини уз мноштво псовки и погрдних речи на њен рачун. Позива младог лекара-стажисту, којем након објашњења ситуације говори „Ево шта се дешава када неко не зна да постави дијагнозу.“ Тада нам говори да је Тамарино стање веома озбиљно, да може да се деси да она остане одузета и без моћи говора и да морамо да је поново водимо на магнету резонанцу – у приватну ординацију ВМР која се налази у близини клинике. Говорим да је Тамари рађена магнетна резонанца у Сремској Каменици на шта он одговара да ће налаз можда добити и за пет дана. Одговарам да су налази дошли са њом, али др Гвозденовић каже да није све снимљено и да ће и он ићи са нама. Пристајем на снимање, иако знам да је то за Тамару велики стрес и не знам да ли је то и заиста било потребно. Доктор нас саветује да се склонимо да нас она не види. Поново јој раде пункцију ликвора из кичмене мождине. У међувремену долази докторица Тамара Жикић-Раби и каже нам: „Ето дошло је до мале грешке.“!!! Тамару гурају на носилима-колицима (пешке) по грбавом путу до ординације ВМР у улици Хајдук Вељкова (код Сајма) где је извршена магнетна резонанца. У току снимања три пута сестра улази у собу за снимање и даје јој Бенседин пошто је Тамара била веома немирна и отимала се. Након изласка из просторије где се врши снимање, прво питање доктора Гвозденовића особљу ове ординације је било „Да ли су регулисали рачун?“ Ми смо се склонили да нас Тамара не види (по препоруци др Слободана Гвозденовића), а она нас је очајнички тражила погледом. На паркингу испред ординације питам доктора, који држи налаз у рукама да ли је Тамарин живот угрожен, на шта ми он одговара „Ма није, сада имамо све налазе, добиће терапију и биће све у реду, ма договорићемо се“. Тада нисам схватила шта то треба да се договарамо. Саветује да не одлазимо код Тамаре, да је не узнемиравамо и да је пустимо да се одмори и да треба да раде још неке анализе. Ипак после подне долазим код Тамаре која је уплакана и даље на редовном одељењу има температуру, доктор није ту, добија за вечеру насецкану сланину и хлеб. Покушавам да јој дам нешто да поједе или попије, она све одбија и делује као да јој је свеједно шта се дешава око ње. Сестре ме опомињу, да напустим собу, јер није време посете.

23.01.2008. – Долазимо око 8 часова на одељење и не затичемо Тамару у соби и бакице које су биле са њом нам говоре да је Тамари позлило у току ноћи и да се налази у шок соби. Доктор Гвозденовић нам каже да Тамара није одреаговала добро на терапију и да је око 5 часова пала у кому и да ће бити пребачена на Одељење Неурохирургије, где ће извршити потребну операцију. На нашу молбу медицинске сестре су нас пустиле у собу Интензивне неге, где затичемо Тамару на апаратима са огромним флекама – црвенилу по целом телу. Око 10 часова панично питамо доктора Гвозденовића због чега је већ не пребацују на Неурохирургију, а он лежерно са шољицом кафе у рукама одговара: „Па морамо да откуцамо отпусну листу.“ Око 11 часова, колима Хитне помоћи Тамара је пребачена на одељење Неурохирургије. Одмах по пријему докторка Хајдуковић нам саопштава да је донета јако касно, да јој је стање јако критично и да су шансе да прежи минималне. Оперисана је тај дан, није долазила свести и након 6 дана, 29. јануара преминула.

Недељу дана након што је Тамара умрла старија ћерка и ја одлазимо код доктора Слободана Гвозденовића на Одељење Неурологије, да тражимо објашњење зашто се све тако аљкаво дешавало и какве ће мере предузети јер је он шеф одељења. У ходнику доктор се прво прави да нас не препознаје и пита „А Ви сте?“.  На оштро реаговање старије ћерке прима нас у канцеларију где водимо непријатан разговор. Говори нам да је дошло до грешке његових колега, мада ми мислимо да је и његова, а да он никада неће сведочити против њих. То се некада тако једноставно деси, то нам је судбина. Да можемо да се жалимо али немамо где, јер су они сви једни уз друге, да буквално не можемо ништа. Једино да водимо приватни суд који ћемо сигурно изгубити, јер нам нико неће хтети вештачити, само ћемо ми сами то поново преживљавати. Шокирани не знам ни како смо напустили Неурологију. После таквог разговора ћерки је позлило па је муж исти дан морао водити код лекара. На Одељењу Неурохирургије, где је Тамара преминула тражила сам налазе и извештаје, али лекару нису хтели да ми дају. Накнадно сам на наведеном одељењу, кришом, без знања лекара добила Тамарине снимке без описа. Извештај са снимања магнетне резонанце из приватне ординације ВМР, добила сам након трећег одласка у ординацију и сумњам да су преправљани.

Због не пружања скоро никакве медицинске помоћи мом детету је одузето право на живот.

Две године мој живот као и живот моје старије ћерке се претворио у страшну мору. Поред страшне туге и бола мучи ме и велика немоћ пред неправдом која нам је учињена. Сваке ноћи мучи ме и то да се такве ствари дешавају и даље и другим људима. Ја Вас молим да предузмете одговарајуће мере, проверите знање и психолошки профил др Мирослава Илина. Знање уопште о медицини др Тамаре Жикић, која је као стручњак са групом лекара радила 2003. године рад под називом „Фактори ризика исхемичног можданог удара код младих људи“, а када пред собом има таквог пацијента она то не препознаје и то је за њу „мала грешка“. Какав је морал и докторска етика др Слободана Гвозденовића када прво псује а затим покрива своје колеге, води нас на тешко и јако скупо снимање код свог пријатеља и после тога не предузима ништа у циљу лечења пацијента.

Молим вас да проверите опште стање неурологије КЦВ да се не дешавају „мале грешке“ које уништавају људске животе и целе породице и да се то више никада никоме не догоди.

За све време трајања ове агоније нисам била сама и за све горе наведене тврдње имам сведоке и који ће уколико буде било потребе сведочити.

Подносилац тужбе:

Мајка МАРИЈА ПАП

ОДГОВОР НА ТУЖБУ ГЛАСИ:

    РЕПУБЛИКА СРБИЈА
    ОСНОВНО ЈАВНО ТУЖИЛАШТВО У НОВОМ САДУ
    Број: КТ 1392/10
    Дана: 14.10.2010. године
    НОВИ САД
    МК/ЗШ

   

МАРИЈА ПАП
    НОВИ САД

     

    Поводом Ваше кривичне пријаве поднете овом тужилаштву против прим. др. сци. мед. Слободана Гвозденовића, асис. мр. сци. мед. Тамаре Жикић-Раби и др. мед. Мирослава Илина, због кривичног дела из чл. 251 Кривичног законика, који сте Ви означили у кривичној пријави, мада из садржине кривичне пријаве произилази да се у конкретном случају у пријава односи на кривично дело тешка дела против здравља људи из чл. 259 ст. 4 у вези са кривичним делом несавесно пружање лекарске помоћи из чл. 251 ст. 3 у вези са ст. И Кривичног законика, извештавамо Вас да је решењем овог тужилаштва од 14.10.2010. године, одбачена Ваша кривична пријава, јер не постоји основана сумња да су осумњичени учинили наведено кривично дело.

    Уколико сматрате другачије, имате могућност да у року од 8 дана рачунајући од дана пријема обавештења, Основном суду у Новом Саду против пријављених због наведеног кривичног дела поднесете захетв за спровођење истраге.

    Заменик јавног тужиоца
     Милена Којић

 

КОСОВСКА МИТРОВИЦА – Око 300 Срба из северне Косовске Митровице јутрос је на Задушнице посетило православно гробље које се налази у јужном делу града, наводи се на ФБ страници Канцеларије владе Србије за КиМ.

03.11.2012. агенције Бета и Танјуг, Новости.рс, Вести, РТС

Око 300 Срба на гробље у јужном делу Косовске Митровице стигло уз пратњу Косовске полицијске службе. Уништено и оскрнављено готово 90 одсто надгробних споменика, покрадена ограда…  Они кажу да су Задушнице једина прилика када уз пратњу полиције безбедно могу посетити гробове својих преминулих рођака и пријатеља.

НИ ДО ГРОБЉА

Од посета гробљима у Ђаковици, Урошевцу, Сувој Реци и Мушутишту се одустало, „јер аутобусима није одобрена пратња Косовске полицијске службе која се организује у сарадњи са полицијом Еулекса“, саопштила је Канцеларија за КИМ.

Готово да нема обележја на коме вандали нису оставили траг, са гробља су однели све што се могло однети и продати, а оно што није, поломљено је.

Кроз сузе, док пали свеће, онемоћала старица каже „када сам била на Духовске задушнице споменик је стајао усправно, иако су слике моје породице рање биле поломљене, знала сам да ту почивају и палила им свеће, а данас је на њиховим гробовима само гомила поломљеног мермера“.

Многобројни Срби пренели су посмртне остатке на гробље у село Рударе, код Звечана, где се сахране обављају од 1999. године, а они који су трајно напустили Косово, вратили су се после неколико година да пренесу и у новој средини, где им преци нису живели, сахране своје најмилије.

У Косовској Митровици инцидената није било, а простор око гробља обезбеђивали су италијански карабињери.

***

Зденка Живковић је обишла гроб свог сина чији је споменик срушен још пре неколико година, али како каже, сваки пут кад дође постоје нова оштећења.
“Ово је криминал, ужас..страшно је шта раде…ова слика треба да обиђе цео свет, да сви виде шта раде, како ломе српске споменике. Сваки пут кад дођемо све је више и више уништено“, рекла је Танјугу Живковићева.

Драгослав Миладиновић јутрос је обишао очев гроб на гробљу у јужном делу града.
“Срушено је све, и споменик и ограда …све је покрадено …не само мом оцу већ су многи споменици уништени. Ово је срамота. Доћи на ово гробље је заиста да се човек разболи од језе и туге“, казао је Миладиновић Танјугу.

Душанка Нешић, такође, каже да су споменици на гробљу сваки пут све више уништени.
“Споменик је делимично срушен у првом налету, а сада је скроз порушен – уништена је и плоча и ограда…. Кад видите равно поље…. туга… кад дођете овде не можете да се смирите,” казала је Нешићева.

У јужном делу Косовске Митровице на српском гробљу уништено је око 90 одсто споменика и тамо се умрли Срби не сахрањују од 1999. године, док у северном делу града на албанском гробљу нема ниједног оштећеног споменика.

Срби данас поводом задушница обилазе гробља у Приштини, Обилићу и Призрену у организацији Канцеларије за Косово и Метохију.
Полицијска пратња није одобрена ни аутобусима којима ће се обићи гробља у Приштини, Обилићу и Призрену, наводи се у саопштењу.
Канцеларија за Косово и Метохију је данас, поводом Задушница, организовала посету гробљима у Приштини, Обилићу, Призрену и Косовској Митровици, док се од обиласка гробаља у још четири места одустало „због изостанка пратње косовске полиције“.

******

ПОВЕЗАНИ ТЕКСТОВИ:

Канцеларија Владе Србије за КиМ: САОПШТЕЊЕ

Српски логораши који си преживели пакао у хрватским логорима током рата огорчени су на пресуду Жупанијског суда у Загребу петорици хрватских војника, који су злостављали и мучили Србе у логору Керестинец.

03. 11. 2012.  Ђ. Баровић – Вести

„Овом пресудом хрватски суд је показао да је далеко од правде и правичности и да је заправо у служби прикривања злочина почињених над Србима у Хрватској и БиХ“, изјавио је председник Савеза логораша Републике Српске Бранислав Дукић.

Он је оценио да би Тужилаштво за ратне злочине Србије требало активније да се укључи у овај процес, како би ови предмети на крају били процесуирани пред судовима у Србији.

Загребачки суд је изрекао казну затвора од 3,5 године Стјепану Кларићу, бившем команданту логора Керестинец, на две године осуђен је Виктор Иванчин, а по годину дана затвора добили су Дражен Павловић, Жељко Живец и Горан Штрукељ. Они су у логору који је био право мучилиште злостављали 34 особе, припаднике бивше ЈНА и грађане српске националности од краја 1991. године до маја 1992. године.

 
Тортура у 222 хрватска логора

„Српски логораши су огорчени овом пресудом, јер у Савезу логораша РС имамо велики број регистрованих логораша који су прошли не само кроз Керестинец, већ кроз 222 логора у Хрватској“, рекао је Бранислав Дукић.

Оптуженима су претиле казне и до 20 година затвора, али је судија Марјан Гарац у скандалозном образложењу навео као олакшавајућу околност њихово учешће у рату, држање пред судом и лоше имовно стање.

Председник Српског демократског форума Вељко Џакула, који је своје присуство на обележавању прославе „Олује“ у Книну образложио обећањем хрватског председника Иве Јосиповића да ће се убудуће српске жртве третирати на бољи начин, за „Вести“ сада каже да га Јосиповић ипак није издао.
– Не сматрам овакву пресуду издајом Јосиповића, јер он нема ингеренције, већ заслугом Владе Хрватске која очигледно не одустаје да се за ратне злочине суди по двоструким аршинима. Немам сумње да су којим случајем оптужени били Срби да би добили максималне затворске казне. Правосуђе у Хрватској се очигледно није озбиљно прихватило посла процесуирања свих ратних злочина што је основна идеја председника – сматра Џакула и додаје да ће то бити могуће тек онда када се на оптуженичку клупу изведу и наредбодавци.
 
– На суђењу Мерчепу, Јосип Манулић је признао да је државни врх знао да се чине злочини и без њиховог процесуирања суштински неће доћи до суочавања са прошлошћу Хрватске.

Директор Далматинског комитета за људска права Тончи Мајић каже да је образложење пресуде скандалозно, али и једино логично.
– Свако ко познаје прилике у Хрватској зна да пресуда није могла бити другачија. Уосталом, човеку који је недавно осуђен за гнусно силовање, судија као олакшавајућу околност је навео управо учешће у рату. Плашим се да се на овај начин остварује идеја Фрање Туђмана да Хрватска постане феудална заједница у којој ће постојати две касте: заслужни и они други – истиче Мајић.

Мучења у црној соби

Током седмомесечног поступка, пред Судом је испитано око 80 сведока, углавном жртава. Мучења ухапшених Срба, углавном из Загреба и Сиска, почела у тадашњем војном затвору у Загребу, а жртве су потом одведене у Керестинец, где су у црној соби премлаћиване, мучени електрошоковима, али и сексуално злостављани. Међу њима је било и десетак жена од којих је једна у логор доведена трудна, али је од последица злостављања побацила.

За једно поподне Хилари Клинтон и Кетрин Ештон су посетом Београду успеле да усагласе са републичком владом став о нормализацији односа Београда и Приштине. Нису пуно ни убеђивале власт јер је све већ унапред било договорено. Двадесет и две године борбе српског народа у јужној покрајини против америчке агресије и тероризма бачено је у воду за само пар сати.

03.11.2012. Фонд стратешке културе, пише: Борис Алексић

Нож у леђа су им забили управо они људи који су им мало пре тога, у предизборној кампањи, обећавали да неће прихватити споразуме Бориса Тадића и Борислава Стефановића са Шиптарима. Тројица представника Србије – председник државе, премијер и министар одбране, усвојили су став свог коалиционог партнера Млађана Динкића, који је још 2008. године изајвио да је „инсистирање на томе да Косово буде део Србије – колективно лудило.“¹ Све Србе који се боре за Косово и Метохију преко ноћи прогласили су лудим. Због чега Срби гину и страдају, због чега бране своју децу, огњишта и средњевековне манастире, због чега у страху и неизвесности живе у гетима окужени бодљикавом жицом, док су свакодневно на мети шиптарских терориста, када је решење било тако просто? Клинтонова и Ештонова су из Београда отишле задовољне. У Приштини су након тога могле заједно да славе са Хашимом Тачијем познатијим међу терористима као Змија.² Додуше и у Београду су се грлили и љубили, па је премијер сав срећан, успео да заради пољубац баронесе Ештон. Нови тројни пакт закључен између САД, ЕУ и њихових шиптарских сателита добио је потврду нових квислинга у Београду.

Овакво „коначно решење“ први је најавио премијер. По њему влада је решена да у овом мандату дође до „коначног решења за Косово“.³Премијер је том приликом истакао да постоји висок ниво јединства у власти по најважнијим питањима, а то су „наставак реформи и наставак европских интеграција“, те да на том пољу „не треба губити време“. Први човек владе је одмах након састанка са Хилари Клинтон и Кетрин Ештон најавио чак и могућност заједничке интеграције Србије и „Косова“ у ЕУ!⁴

Председник државе је након посете представника САД и ЕУ подржао став премијера да треба одмах решити питање Косова и Метохије јер „очеви не смеју деци да остављају проблеме које сами могу да реше“ и јер би „одлагање решења било агонија за Србију.“⁵ Говорећи о односима Београда и Брисела, он је поручио да ће Србија испунити све услове који су пред њу стављени, и да ће се можда до краја године стећи услови дајој буде додељен датум почетка преговора о чланству.⁶ Да подсетимо, услов ЕУ је и „територијални интегритет Косова“.

Целу позадину посете Хилари Клинтон и Кетрин Ештон Београду и најновије ставове власти по питању јужне српске покрајине, добро је објаснила Наташа Кандић, директор Фонда за хуманитарно право, речима да „има истине у томе да Србија нестаје, али и да се мора признати да се неке ствари ипак померају набоље“.⁷ Кандићка је у документацији државне безбедности вођена под америчком обавештајном службом, и за њу померање на боље подразумева потпуно потчињавање Београда Вашингтону.

Иван Вејвода потпредседник Маршал центра – експозитуре НАТО пакта у Србији, поводом сто дана владе и њеног става према Косову и Метохији истиче да је најбољи политичар у Србији министар одбране, као и да је посета Клинтонове и Ештонове Београду пресудна за аутономију Севера у независном Косову.⁸

Саветник председника државе, Марко Ђурић који се иначе јавно хвали да је био члан „Отпора“, поводом недавне посете представника САД и ЕУ и њиховог договора са владом, најављује да „стижу долари“.⁹ САД ће најновије уступке Београда и његово одрицање од јужне српске покрајине (чије залихе лигнитног угља саме вреде више од 1000 милијарди евра) платити шаком долара.

Иако представници републичке владе истичу да ће коначно решити питање Косова и Метохије, те да овај проблем неће оставити будућим генерацијам, истина је сасвим супротна. Званични Београд оваквим потезима даје сагласност на фактичко признање независности јужне српске покрајине и елиминише непремостиве препреке из угла међународног права које има Вашингтон у процесу наметања независности. САД имају проблем јер су извршиле агресију на СРЈ без мандата УН. Оне су употребом претњи и силе чије резултате међународно право третира као апсолутно ништаве, принудиле Србију на уступке по питању КиМ. Републичка влада најновијим пристанком на услове Вашингтона елиминише ове препреке. Поред тога одустајањем од борбе за Косово и Метохију зарад приближавања ЕУ, званични Београд разбија национални дух који је претходне генерације Срба надахнуо Косовским митом и коначно довео до ослобођења Старе Србије. Како је тај дух изгледао можемо да видимо и из речи Михајла Пупина оснивача Националног комитета за аеронаутику САД који ће касније прерасти у НАСА. Поводом годишњице ослобођења Косова и Метохије Пупин пише: „Ово је најсветлији Видовдан од Косова, па наовамо, цео низ од 525 година; сваки Србин који доживи ову славу, доживео је најславнији дан у српској повесници и треба да благодари свевишњем Богу што га је створио у најславнијем добу од почетка Српства. …Али немој, рођени брате мој, заборавити да у новоослобођеним српским крајевима живи српска сиротиња. Турчин, Арбанас и други душмани нашег народа уништили су им све, па чак и српски дух је код њих малаксао и на изумирању је. Српско их је оружје ослободило, а наша српска љубав треба да им подигне малаксали дух и да им освежи изнемоглу душу“.¹⁰ И будуће генерације Срба би у борби за Косово и Метохију биле надахнуте овим духом, међутим по захтевима Вашингтона, званични Београд најновијим потезима спречава такву могућност. Коначно републичка влада предвођена напредњацима и социјалистима оваквим делима будућим генерацијама у аманет оставља – рат као једину опцију. Уместо да инсистирају на Повељи УН, Резолуцији 1244 и заједничким дипломатским и другим акцијама са Русијом, властодршци у Београду се по сваку цену окрећу Вашингтону и Бриселу. Њихово „коначно решење“ је пут ка сигурном ратном сукобу на Косову и Метохији јер су својим најновијим потезима елиминисали сваку другу опцију.

Упркос причама о коначном решењу косовског питања кроз Србију ће поново пролазити линија разграничења Истока и Запада. Овај пут она ће се протезати и између уже Србије и јужне српске покрајине. Србија ће поново бити место судара цивилизација, америчког хегемонизма и једноумља са једне стране, и слободног – мултиполарног света предвођеног Путиновом Русијом са друге стране. Запад је свестан те чињенице и након „коначног решења“ косовског проблема наставиће са слабљењем Србије, изазивањем криза у Војводини и Рашкој области, али и на други начин. Стратегија Русије предвођене Путином има за свој циљ супротно решење – јачање и напредак Србије. У том смислу треба тумачити и речи руског председника који је и поред потчињавања Београда ултиматумима из Вашингтона недавно најавио још већа улагања у српску привреду.¹¹ Русија тренутно не може да сачува територијални интегритет Србије на Косову и Метохији јер је од његовог очувања одустао званични Београд фактичким признањем независности. Ипак, Москва ће наставити да брани оно што Срби још увек сматрају својом земљом без икаквих услова. Не би смело другачије ни да буде. У сваком случају српски народ очекује одговор на страшно питање које је овде поставио амбасадор Александар Конузин, чији ће се одјек чути годинама у Србији – Има ли овде Срба?! Једног дана уколико као народ будемо одговорили позитивно на њега и када нам Пећка патријаршија, Високи Дечани, част, образ и национални понос буду испред Вашингтона, Брисела и потрошачког друштва, српско Косово ће нас чекати.

 

1 http://www.pressonline.rs/arhiva/read/31260/Dinkic-Bio-sam-u-kolektivnom-ludilu-zbog-vaznijih-ciljeva

2 http://www.blic.rs/Vesti/Politika/350663/Turneja-Hilari-Klinton-i-Ketrin-Eston-U-Beogradu-prijatno-u-Pristini-sreca-sreca-radost

3 http://www.naslovi.net/2012-11-01/beta/vlada-za-konacno-resenje-za-kosovo/4031449

4 http://www.nspm.rs/hronika/ivica-dacic-sad-i-eu-nas-nece-terati-da-priznamo-nezavisnost-kosova.html

5 http://www.tanjug.rs/novosti/65005/necemo-imati-bolju-priliku-da-resimo-problem.htm

6 Исто.

7 http://www.b92.net/info/vesti/index.php?yyyy=2012&mm=11&dd=01&nav_category=11&nav_id=656726

8 Прес, „Заслужили јаку тројку“, 02.11.2012. године.

9 http://www.pressonline.rs/info/politika/marko-djuric-vlada-sad-okuplja-investitore-za-srbiju

10 Американски Србобран, март 1913. године.

11 http://www.b92.net/biz/vesti/srbija.php?yyyy=2012&mm=11&dd=01&nav_id=656896

 

Да ће следећи редовни, проглашен за „судбоносни“, самит Европске уније у Бриселу поново да роди „евромишића“ могло је да се претпостави читавих 24 сата пре његовог почетка – по врло значајном форуму који је одржан на другом крају Европе – у Букурешту. Редовни конгрес Европске народне партије (на нормалном језику – европских конзервативаца), који је одржан у Букурешту, претворио се у размену гласних изјава његових главних учесника. То су биле значајне у Европској унији фигуре, какав је председник Еврокомисије Жозе Мануел Барозу, федерални канцелар Немачке Ангела Меркел и премијер Шпаније Мариано Рахој. У својим излагањима они су позивали на јачање европске интеграције, али нове – ефикасне, али – што је много важније – при том нису понудили никакве усаглашене антикризне механизме.

03.11.2012. Фонд стратешке културе, пише: Петар Искендеров

„Више Европе“ –био је лајтмотив излагања Жозе Мануел Барозуа – у овом тренутку највећег присталице реформирања Европске уније у федерацију европских земаља. На исти начин је била формулисана и главна парола конгреса водећих европских конзервативаца: „Наш одговор је – више Европе!“ Мислило се на финансијску кризу без преседана, која данас бесни читавом Европском унијом.

Међутим, како је показала дискусија, учесници партијског форума који су се баш уочи самита Европске уније састали ради дискутовања о антикризној статегији и тактици, превише различито виде њихове принципе. Јасно је да упоређење Барозуа, Меркелове и Рахоја са познатим ликовима басне о Лабуду, Раку и Штуки, који су заједнички терет вукли свако на своју страну, изгледа превише некоректно политички. Међутим, никако се не можемо ослободити оваквих поређења, иако они очигледно не могу да помогну оптимизму инвеститора и финансијских експерата читавог света.

Главни „генератор идеја“ у лагеру европских конзервативаца наравно да је председник Европске комисије Жозе Мануел Барозу. Он је убеђен да ће цео Евросавез, а конкретно еврозону, моћи да спаси само повећање нивоа интеграције – најпре у финансијско-економском сектору, уз контролу наднационалних банака и параметара државних буџета. „Европски савез не представља узрок проблема, већ је средство које је неопходно за њихово решавање“, – изјавио је Барозу у Букурешту и додао да су „нам неопходни одговорност, солидарност, дисциплина и конвергенција“, као и „поштовање европских прописа“. Као што се зна, управо под паролом солидарности и заједничке одговорности Еврокомисија и Европска центробанка (ЕЦБ) инсистирају на својим пројектима формирања јединственог банкарског савеза, издавања евробондова и солидарног откупа облигација без вредности од „проблематичних“ земаља еврозоне.

Међутим, још више аплауза од Барозуа учесници форума европских конзервативаца доделили су његовом главном опоненту – канцелару Немачке Ангели Меркел. Она има своју истину и своје рецепте за излаз из кризе, који се своде на већу одговорност оних земаља које су и надувале садашње финансијске балоне. Она је позвала на стварање „економије која је усмерена на будућност“, али је свој позив и адресирала конкретно – Грчкој, Португалији, Шпанији, и земљама Централне и Источне Европе које управо покушавају да излече своје финансијске системе. „Реформе које они врше нису увек популарне, али се решење закључује у томе да се сачува јединство“ – подвукла је А. Меркел и тако упозорила да „проблематичне“ земље морају да играју по општеприхваћеним правилима. Другим речима: ЕУ прво мора да сачека да је „стигну“ њени сопствени чланови, а тек после тога да се бави формирањем различитих европских федерација – заједничким, у ствари – немачким новцем.

Не чуди да је премијер Шпаније такође пожелео да учествује у дискусији. Мариано Рахој добро схвата да управо финансијска ситуација у његовој земљи данас представља главобољу читаве Европске уније. Амерички економиста Нуриел Рубини који ужива велики ауторитет уопште, сматра да ће Шпанија зато што је платежно неспособна пред саму Нову годину или, у бољем случају, пред пролеће 2013.године потпуно изгуби могућност да на светским финансијским тржиштима узима новац. Одмах после тога, како он мисли, због дружења са Италијом ће доћи до техничког банкрота земље и распада еврозоне. “Вероватноћа таквог исхода у најскоријих 3 – 5 година износи скоро 50%“ – сматра Рубини¹.

Јасно је да шпански премијер нема права да се сложи са оваквим оценама. Одатле и његова упорна жеља да не тражи помоћ од ЕЦБ и других европских антикризних механизама. Јер услови које међународни кредитори предлажу добро су познати по Грчкој и очигледно не доприносе јачању позиције шпанске Народне партије у самој земљи. Али шеф кабинета исто тако не може да заобиђе јадну финансијску стварност своје земље. Зато је Мариано Рахој принуђен да јавно демонстрира сигурност у сопствене антикризне снаге, при том избегавајући нагле покрете према потенцијалним кредиторима. „Ми можемо да прихватимо лекције од садашње кризе. А оне су у упорној потреби веће интеграције, – изјавио је Рахој у Букурешту, очигледно да би подржао Барозуа. Што се тиче решења постојећих финансијских проблема, шпански премијер предлаже Европској унији да преузме на себе потпуну „навигацију“ овим процесом, и са своје стране обећава Бриселу „збијање редова“.

Према подацима The Wall Street Journal-а, до „збијања редова“ Европске уније и Шпаније може да дође већ у новембру – до када ће влада земље ипак морати да се обрати захтевом за међународну помоћ. Позивајући се на изворе из Европе, ове америчке новине саопштавају да ће помоћ Мадриду бити указана не само преко ЕЦБ, већ и преко новог Европског механизма за стабилност (ЕСМ). А то, са своје стране, захтева од шпанске владе сагласност да ће испунити оштар антикризни програм, који ће се састојати не само од реформе тржишта рада, већ и од, по традицији осетљивих за владу,питања регулисања својих финансијских односа са својим регионима².

А у међувремену су ујутро (18.октобра) светски финансијски индекси забележили приметан раст. Тако је хонгконгшки берзански индекс Hang Seng одједном скочио за 0,5% и тако постигао максималну величину за период од 2.марта 2012 године³. Али – гле јада – до тога је дошло као последица информације о расту кинеске економије. Осим тога, и број новоградњи у САД-у је битно превазишао претходне прогнозе. Али су подаци европских конзервативаца ипак доспели у тај списак позитивних фактора.

Не чуди што су учесници самита одлучили од самог почетка да се осигурају тако што су изјавили да он носи „међукарактер“, а да ће конкретне одлуке да се доносе на исто таквом форуму у децембру. „Савет у Бриселу оцењује оно што је већ постигнуто. У новембру и децембру ће се одржати заседања Европског савета, на којима ће се донети и конкретне одлуке“ – у вези са тим је у свом редакцијском чланку подвукла италијанска La Stampa⁴.

Управо таква судбина очекује иницијативе које је у Бриселу објавио председник Савета ЕУ Херман ван Ромпеј. У његовом извештају је био и део о финансијама у коме није било ничег новог. У њему се радило, најпре, о формирању „јединствене финансијске структуре“ која би надзирала банке земаља еврозоне.

У почетку се претпостављало да тај надзор треба да врши ЕЦБ. Али одмах су се појавила три питања.

Прво се појавила сумња о постојању правне основе за тако значајно проширење овлашћења Европске центробанке. Изјава коју су у вези са тим припремили правници саме Евробанке је констатовала да законодавство ЕУ не дозвољава да се у рад ЕЦБ уносе такве измене⁵. Као могући излаз из ситуације предложено је да се формира нова структура која би била надзорни орган. Међутим, одмах је дошло до конфликта интереса међу члановима еврозоне и земљама које нису у њој, а чланови са ЕУ – другим речима, предлог је одмах угрозио јединство читаве Европске уније. Чак је један од оних који раде на пројекту формирања свеевропског банкарског надзорног органа – Свен Гиголд, немачки експерт из области права, признао да се главни задатак састоји у томе да се у тај посао увуку Пољска, Шведска и Румунија као земље које немају евро као своју монету. Али чак ни сами аутори рада на пројектима ЕУ не покушавају да у тај рад увуку и Велику Британију.

Најзад, постоји и трећа, изгледа најозбиљнија препрека која, по речима француских новина Le Figaro, брише „могућност брзог формирања банкарског савеза“. Ради се о позицији Немачке која захтева шира права ЕУ да контролише буџетску политику појединачних земаља, него што би то била мониторинг улога ЕЦБ. Како је изјавила Ангела Меркел, говорећи у бундестагу само неколико сати пре отварања најновијег самита, „успели смо да на плану учвршћења буџетске дисциплине урадимо много, али ми, односно цела немачка влада, сматрамо да треба да се крене још даље и да се Европи дају истинска права на мешање у националне буџете“ . А то је за сада неприхватљиво за већину земаља-чланица ЕУ, на челу са Француском.⁶

Као што је песимистички приказао насталу ситуацију један од европских дипломата који је хтео да остане анониман, „формирање органа за банкарски надзор није незаконито решење. То је, једноставно, неправилна одлука.“⁷ Уосталом, та иста констатација важи у свему не само за финансијску политику Европске уније, већ и на њено актуелно политичко поступање. Последња околност се чини још опаснија за стабилност не само Европе, већ и њених суседа.

(Наставиће се)

1 AFP 171908 GMT OCT 12

2 http://top.rbc.ru/economics/25/09/2012/671235.shtml

3 The Wall Street Journal, 18.10.2012.

4 REUTERS 0913 181012 GMT

5 La Stampa, 19.10.2012

6 The Financial Times, 17.10.2012

7 REUTERS 1910 171012 GMT

Нови ФБР фељтон који вам, поштовани читаоци СРБског ФБРепортера представљамо садржи анализе и мишљење о појединим догађајима везаним за тему економије, уваженог експерта и нашег сарадника Часлава Кузмановића. Надамо се да ће неке од анализа стања, дати одговоре на многе речене и прећутане истине о корацима које су, најчешће погрешно, правили они који су у одређеном времену били задужени да воде политику у овој области у Србији. Ово је део оног што су “заборавили” да треба да знате… Колико је тај њихов посао био успешан видљиво је и данас, сиромаштво и народа и државе, задуженост и неправилна расподела средстава довела је ту област далеко испод тачке са које се може нешто исправити. Осим, ако се не нађе неко па као Франсоа Оланд у Француској направи оштар рез и ред у економској политици Србије.

03.11.2012. за ФБР приредила Биљана Диковић

Како да млади у Србији покрену свој посао

(среда, 01. јун 2011.)

Ка новим домаћинима

Чињенице о малим и средњим предузећима у Србији • Зашто банкари воле да вам дају новац за било шта • Шта је исплатива пословна замисао • Могућности за које млади не знају • Димне завесе једног одлазећег режима

Млади су највеће жртве привредног „развоја“ у Србији (ако такав уопште постоји), али и ове цивилизације шпекуланата, која очигледно постоји и којој Тадићев режим упорно тежи.

Скоро 600.000 службено признатих незапослених (октобар 2010) чине око петину радно способног становништва. Половина неславног броја (283.996) припада младима до 34 године старости, то јест онима који би требало да стварају породицу и буду у могућности да је исхране. Ако би се броју незапослених младих додао и број образованих и способних, који је напустио земљу немајући воље и стрпљења да слуша лажна обећања режима о новим радним местима — списак незапослених био би далеко већи.

Млади имају и додатни проблем, јер већина пријављених, као и оних који раде на црно, трпе разне облике притисака и малтретирања на послу од стране „газда“ заокупљених првобитном акумулацијом (пљачком) капитала. Газдама је појам друштвене одговорности непознат.

Због тога је један од најважнијих задатака у Србији оспособити најмлађи нараштај да буду добри домаћини, професионалци и предузетници. Само тако неће бити економско робље Новог светског поретка.

Бити мајушан, а жив

Економије у транзицији већином су уништиле велика предузећа. Због тога су мала и средња предузећа (МСП) и предузетници прокламовани као окосница транзиционог развоја. Али малима је неопходно пружити организовану и дугорочну подршку, и током оснивања и током даљег редовног пословања.

Неопходност ове помоћи проистиче из основних одлика МСП а то су:

• у власништву су једног човека или мањег броја партнера
• власници су најчешће држављани Србије
• представљају најпогоднији начин за самозапошљавање и испољавање предузетничких способности те отварање нових радних места
• углавном су локалног значаја
• имају мало тржишно учешће, тј. релативно мали број купаца
• под извесним условима лако се прилагођавају захтевима тржишта
• управљање је „резервисано“ за власнике предузећа
• имају прилагодљиву организацију без јасне поделе рада и структуре
• величина предузећа је мала у односу на главне конкуренте у одређеној делатности (према обиму продаје, броју запослених, вредности имовине предузећа)
• имају мањак сопствених специјализованих кадрова за поједине сложене пословне функције од којих је најважнија функција развоја.

Помоћ малима је такође неопходна како не би губила из вида потребу везивања за одговарајуће системе у свету, глобалну поделу утицајних сфера и тржишта.

Важно је и да предузећа избегну лутања када крену трагом разних стратегија домаћег развоја на релацији пољопривреда — индустрија — саобраћај — бањски туризам и слично. А развојна дистанца у односу на оне испред нас стално се увећава.

У одсуству координације са виших нивоа догађаће се и грешке које су нам већ познате. Дуплирају се капацитети, новац се неразумно троши на изградњу сопствених објеката — иако је неискоришћених објеката, опреме и радне снаге у Србији много.

Банке ће вас радо задужити

Млади морају знати да пут од пословне замисли, преко оснивања малог предузећа па до започињања посла није ни лак ни кратак. Најбоље је да започне израдом квалитетног пословног плана.

Пословни план дефинише начин како да се оствари изабрани пословни програм. Он има три сврхе:

• да будући власници предузећа непрестано и системски сагледавају вредност пословног подухвата
• да увери друге установе (нарочито банке и друге улагаче) да је изабрани пословни програм исплатив
• да успостави критеријуме за вредновање резултата након што је програм започео, како би се редовним поређењем планираних и текућих делатности препознале невоље пре него што постану нерешиве.

Прву и велику грешку у пракси млади чине када се пословни план прави само да би задовољио другу наведену сврху. Тада се прибавља конфекцијски пословни план, јер је много јефтинији, и то од многобројних приучених мешетара који не пропуштају прилику да будућем предузетнику гарантују добијање потребног новца од кредитора, јер са истим имају „специјалне везе и односе“.

Тужна је истина да се банкарски чиновници много не брину за квалитет пословног плана приликом његове провере. Банкари ће дати кредит ионако обезбедити на више начина, а најчешће хипотеком на постојећу имовину будућег предузетника, у трострукој вредности одобреног кредита. У најбољем случају банка проверава да нема формалних недостатака и очигледних рачунских грешака.

Постоји још један разлог за такво поступање банкарских радника. У условима ненормално великог броја банака тј. вишка финансијског капитала — велика је јагма за онима који имају намеру да се задуже. Чак и плате банкара у великој мери зависе од износа укупно упосленог капитала банке. То је истина иза лаких кредита, а не да је ваш посао препознат као поуздан.

Шта је стварна пословна рачуница

Млади ће се и ретко позабавити претпоставкама на којима се заснива финансијски план пројекта. А од тога зависи финансијски и оперативни смисао покретања посла, као и могућност повраћаја позајмљеног новца.

А кључне претпоставке целе рачунице јесу 1) брзина оптицаја уложеног новца тј. трајање репродукционог циклуса, као и 2) претпоставка да ће се током века пројекта наставити улагање дела добити и то са истом, пројектованом исплативошћу.

Да се не лажемо, управо је ове две претпоставке и најтеже претворити у стварност. Поготову у привреди преоптерећеној кашњењем у измиривању међусобних обавеза између тржишних субјеката. Кашњење државе у измирењу обавеза привреди износи и до астрономских 300 дана, а уобичајен рок плаћања великих трговинских ланаца је између 180 и 250 нехуманих дана.

Због свега наведеног, од непроцењиве је вредности стручна и институционализована помоћ будућем предузетнику у изради доброг тј. остваривог пословног плана . То је пословни план који садржи у себи и симулацију разних неповољних ситуација (смањење цене производа, повећање цене материјала и сл.) како би се исправно утврдиле границе исплативости посла и у нежељеним случајевима.

Бирократа жели да се намири

Под претпоставком да је претходна ситуација успешно превазиђена, будућег младог предузетника чекају бројне административне потешкоће. Национална алијанса за локални економски развој (NALED) уз истраживачки ангажман Фонда за развој економске науке (ФРЕН) препознала је преко 200 непотребних административних процедура које представљају терет за предузеће.

Непотребне процедуре ометају улазак новог предузећа на тржиште, а додатни трошкови оптерећују постојећа предузећа.

Детаљи извршених истраживања се публикују у такозваним „Сивим књигама“, а за ову прилику довољно је рећи да се ради о непотребно утрошеним милијардама динара на националном нивоу. Колико је режиму стало до унапређења предузетништва најбоље говори податак да је од 75 препорука „Сиве књиге“, до средине 2010. спроведено само шест, док је десет делимично спроведено (или је спровођење у току).

Градске и општинске управе би морале да се много активније укључе у овај процес.

Произведено се мора и продати

Сви су чули од опсенара за израз „маркетинг план“, али ретко ко од новопечених „стручњака“ објашњава колико се овај део пословног плана заиста бави важним питањима.

Знате ли колика је производња у земљи? Колико и ко купује? Које су потребе и жеље вашег претпостављеног купца? Који купци нуде најбоље резултате? Са каквим ценама наступити? Која је доступност постојеће трговачке мреже и расположивост других путева до купаца? Знате ли обим и својства конкуренције или близину конкурентских фирми? Које начине оглашавања користити и колики су им трошкови?

Све ове одговоре, неопходне за опстанак и развој малог или средњег предузећа, предузетник не може прикупити без активне помоћи државе и њених установа као што су Институт за истраживање тржишта, базе података Привредне коморе и других.

Држава је такође незаменљив чинилац проширења тржишта склапањем међународних уговора и споразума на бази реципроцитета. Новчаним подстицајем од стране државе, учешћем у стварању информационе инфраструктуре и бизнис инкубатора, информационих центара и гроздова (кластера), битно би се повећале могућности малих и средњих предузећа за успешан раст и развој.

У нормалној земљи, предност би се морала дати онима који унапређују квалитет производа и пословања, уводе иновације, запошљавају већи број људи, а не припадницима одређене политичке странке.

Како да се посао испили

Пословни инкубатори имају за главни циљ да будуће предузетнике унапред обуче основним пословним вештинама. А када постану чланови, да им се помогне у економским, правним и књиговодственим пословима, пословним саветовањима и надгледањем њиховог бизниса — све док га успешно не развију. Овим путем се почетни трошкови посла битно умањују, што је важно за целокупно даље пословање.

Неколико градова у Србији је већ отворило пословне инкубаторе, па је сад могуће и вишеструко корисно ову праксу проширити на што већи број локалних самоуправа, разменом искустава и информација.

Пословно–технолошки инкубатор техничких факултета у Београду је добар и посебан пример делатне улоге факултета у започињању сопственог посла студената.

Пројекат „ПЛАТО Србија“, чији је један од носилаца Привредна комора Србије, такође је пример како се у једно сажима пословна мрежа, метод, тимски рад и пројекат. Циљеви овог пројекта су: повећање пословних резултата малих и средњих предузећа; подстицање духа иновација; повећање конкурентности МСП и подстицај локалног развоја; преноса знања и искуства; размена искуства; оспособљавање власника и руководилаца МСП за анализу, планирање развоја и контролу управљања; повезивање МСП са другима ван земље…

За наше предузетнике може бити интересантна пракса и искуство тзв. „еуро–инфо“ центара, који постоје дуже од двадесет година и који су основани ради подршке малим и средњим предузећима.

Битна поука у вези са поменутим центрима је да су хоризонтално повезивање на локалном нивоу и поруке према врху власти подједнако важне као и оне које стижу од стране државе.

За предузетнике у Србији важни су пре свега одговори на питања: који су могући партнери (купци, продавци, добављачи, банке, трговинска и друга удружења), какви су услови пословања, важећи правни прописи у области формирања предузећа (режими трговине, стандарда итд), као и мере које се предузимају у подстицању рада малих и средњих предузећа (извозне субвенције, пореске олакшице, инвестиционе могућности, истраживање и развој).

У условима постојања „инфо–центара“, за прикупљање свих ових података, непотребни су посредници, путовања и још много тога што смањује трошкове отпочињања сопственог посла.

Гроздови су важни

Гроздови (у новоговору: кластери) су модел умрежавања предузећа, где се на флексибилан начин покреће развој МСП и на тим основама подстиче економски развој на локалном и регионалном нивоу.

Замисао развоја гроздова је помало сложена за неупућене. Због тога се може остварити само уз истовремену сарадњу представника власти, фирми као кандидата за грозд, финансијских установа, установа за обуку и других организација.

Непосредна претходница развоју грозда су инкубатори, и тамо где постоје искуства са инкубаторима, гроздови се заиста брзо развијају. Стечена искуства развоја гроздова се могу пренети у домаћу праксу из развијених земаља окружења. Гроздови могу да повежу технологије, индустрије и уопште економију двају региона или чак више регија из више земаља.

Влада и асоцијације (коморе, удружења) битно помажу развој гроздова кроз успостављање веза, односа и дијалога тако да настаје сарадња међу предузећима и између мрежа малих предузећа, јавног сектора и невладиних организација, са свим благотворним резултатима таквог умрежавања.

Мала и средња предузећа у Србији

Велике могућности постоје, али се мора бити и свестан посебног стања у којем је привреда Србије последњих пар година — да се млади не би уљуљкали и пропустили да дају све од себе у мисији од које им зависи судбина.

Рецимо, криза српске привреде одразила се на обим и структуру кредита одобрених малим и средњим предузећима у 2010. години. Из извештаја Министарства економије и регионалног развоја види се да је кредите за ликвидност користило 14.623 мала предузећа у укупном износу од 263.451.741 евра, и 1.995 средњих предузећа у укупном износу од 341.731.343 евра.

У истом периоду, кредите за инвестиције је користило 1.376 малих предузећа у укупном износу од 74.368.504 евра и 287 средњих предузећа, у укупном износу од 75.132.114 евра.

Уочљиво је да преовлађују кредити за ликвидност у односу на кредите за инвестиције –како по броју малих и средњих предузећа која су их користила, тако и по суми која је у те сврхе употребљена. То показује недостатак капитала за редовно пословање и непостојање развојног амбијента у земљи.

Логично је упитати се који су уопште ефекти мера одлазеће Цветковићеве владе. Свакога дана се у Србији, за осам радних сати, угаси, односно престане да ради, око 20 предузетничких радњи. Последњих месеци је за неколико стотина већи број затворених од броја отворених занатских радњи.

Потпредседник асоцијације малих и средњих предузећа Србије, Драгомир Ракић, основни узрок таквом стању види у кризи која истрајава, али и високим дажбинама које се плаћају држави по разним основама. Такође тврди да и „ово ново што се отвара, то је отворено про форме ради да би се конкурисало за нешто“.

Званични подаци Агенције за привредне регистре потврђују тренд гашења пословања, не само код предузетника, већ и код малих и средњих предузећа.

У августу 2010. г. је основано 589, а угашено 1.273 привредна друштва. Истог месеца основана су 2478 предузећа а угашена 2.840. У октобру 2010. г. основано је 543, а угашено 875 привредна друштва. Предузетничких радњи отворено је 2.569, а затворено 2.626.

Питање је може ли Србија да учини пословну климу за предузетнике и мале фирме подношљивијом, јер на тај начин унапред отклања могуће социјалне проблеме.

Криза захтева прилагођавање. Ако је потребно, неке дажбине и смањити. Погрешно је мислити да повећање дажбина попуњава мањак у државној каси. То се никада не дешава. Ако се угасе мала и средња предузећа држава ће у будућности имати још више проблема са сопственим финансирањем.

У Унији послодаваца уочили су тенденцију да новоотворене фирме немају запослених или имају тек једног. То значи да се отварају само да би неке друге фирме, које су неликвидне или у проблемима, покушале да пребаце неки део своје имовине или новчана средства, пре него што буду затворена или оду у стечај.

Податак који недвосмислено одсликава стање малих и средњих предузећа на тржишту је тај да свега 10,45 одсто малих и средњих предузећа зараде исплаћује на време, а да око 15 одсто има кашњења дужа од три месеца.

Јасне могућности и режимска замајавања

Постоји домаће знање о корисним начинима учешћа државе при оснивању и развоју МСП, постоје бројне стратегије за повећање броја запослених, смањење сиромаштва, планови развоја овога или онога… Али армија незапослених и осиромашених се непрестано увећава.

То заправо значи да је економски понор много дубљи него што режим сме и да наговести. Уједно нам и доказује да без нових улагања и поновне индустријализације нема стварног напретка.

Шта у оваквим условима значи мера режима да на годину дана ослободи дажбина предузећа која запосле или пријаве већ запослене, а досад непријављене раднике? У економском смислу вероватно скоро ништа. Овој мери насешће само мање лукаве „газде“ који нису свесни да откривањем непријављених радника дају сигнал властима за нека будуће контроле и казне.

Они који буду примљени посредством ових мера, биће и отпуштени када прође њихово временско трајање. Створиће се једногодишњи привид напретка и смањења незапослености. Управо тај привид је неопходан режиму пред скоре изборе.

У политичком смислу ова мера у суштини значи прикупљање гласова. Али и још нешто. Главни циљ је заварати и отупети оштрицу незадовољства пре свега младих.

Оно што плаши сваки режим — чија је једина стварна намера даљи останак на власти — јесте снага, знање и радикализам младости у разрешавању онога „што се више трпети не може“.

Али младост може добити ту политичку и биолошку битку само ако употреби знање, мудрост и истрајност. А нема лепшег и већег изазова него бити свој домаћин.

---

Објављено као: „Како да млади у Србији покрену свој посао [Ка новим домаћинима]“, Велика Србија, јун 2011, Српска радикална странка, Земун

ПОВЕЗАНИ ТЕКСТОВИ:
Часлав Кузмановић – СРБСКА ЕКОНОМИЈА (1)
Часлав Кузмановић – СРБСКА ЕКОНОМИЈА (2)

Дан св. апостола Луке и св. Петра Цетињског уједно је годишњица једног важног догађаја у историји Српске православне цркве. Наиме,  Указом кнеза Милана од 18/31. октобра 1881. митрополит Михаило, први поглавар аутокефалне Српске цркве у ослобођеној Србији уклоњен је са свога положаја.

02.11.2012.

Дневнополитичка бура и утицај стране државе учинили су да се на безакони начин уклони један од најобразованијих епископа Православне Цркве тога времена.

Митрополит Михаило Јовановић и краљ Милан Обреновић

Време митрополита Михаила (Јовановића) и кнеза Милана Обреновића било је време велике наде и оптимизма за Србе у свим државама у којима су до тада живели. Почетку слободне државе и ослобођењу нових крајева од Турака, тј. Нишког, Пиротског и Врањског округа са једне стране, придружили су се и радосни догађаји у црквеном животу: Васељенска патријаршија је дала потпуну самосталност Српској цркви у Кнежевини Србији 20. октобра 1879. и та аутокефалност се односила и на епархије у новоослобођеним крајевима. Уз то, народ у Нишкој епархији, који је до тада припадао расколничкој Бугарској егзархији је са својим епископом Виктором и свештенством изрекао сједињење са Српском црквом и о томе је обавештен митрополит  Михаило. И касније, када митрополит Михаило буде уклоњен са престола, Нишки митрополит Виктор ће му остати веран, због чега ће и сам бити уклоњен са дужности епархијског архијереја.

Србија је у то време, дакле, била земља великог оптимизма, било је то време када је народ поштовао своје господаре, и у јужним новоослобођеним крајевима је после ових догађаја нарочито постало популарно име „Милан“, које је давано мушким новорођенчадима по кнезу ослободитељу.  Ипак, било је и сличности са нашом савременошћу: Србија, која се тада увећавала била је на неки начин сличних граница као данашња која се територијално „смањује“: Стара Србија (Косово и Метохија и Рашка област), Јужна Србија (Вардарска Македонија) и Босна и Херцеговина су биле под страним освајачима, Црна Гора је била у сличном положају као ослобођени део Србије, земље северно од реке Саве су биле под Аустроугарском и тамо су Срби имали посебну независну црквену организацију на челу са Карловачким патријархом. И, оно што је у том времену било слично са нашим временом, то је да је протекторат над Србијом имала држава која је била непријатељски расположена према српском народу. Као што је данас Србија под  де факто протекторатом Европске Уније и Сједињених Америчких Држава, тада је била под  де факто протекторатом Аустроугарске.

Карта Србије из 1878.године
Српски народ је у време догађаја о којим говоримо био подељен на неколико црквених организација:
-у ослобођеној Србији је била аутокефална Српска црква у Србији,
-изнад реке Саве, у тадашњој Аустроугарској Карловачка митрополија која је за поглавара имала патријарха у Сремским Карловцима,
-у Босни и Херцеговини и јужним деловима под турском влашћу Срби су припадали Васељенској патријаршији,-у Црној Гори су због нередовног стања архијереји били су хиротонисани од Карловачког митрополита, или, од руских архијереја,
-Беч је створио и једну чудну црквену организацију, у складу са својом политиком ометања православних: српско-румунско-русинску митрополију са седиштем у Бечу. Овој митрополији припадали су православни у Далмацији и Боки.

Владајуће идеологије и тада и данас у тим државама којима су владари Србије давали поверење биле су фаталне за народ Србије.  Није ни чудно онда, што су и тада и сада гласови независних утицајних људи у Србији били недобродошли. Интерес српског народа није могао бити идентичан интересима Аустроугарске или САД или ЕУ, тако да су владаоци Србије морали или да одбаце тесно савезништво са овим силама или да постану њихове марионете на штету сопственог народа. Ипак, понекада се у историји дешавало да српски владар прихвати да постане вољна марионета (углавном запада) у замену за неку своју уску и краткотрајну добит. Можда су највише тачке оваквог односа између западне силе и домаће власти биле у време кнеза Милана и данас у периоду после 2008. године, када за власти Србије оданост западној сили «нема алтернативу». Таква безалтернативна оданост свом патрону доводила је често до несрећних и дугорочно штетних потеза. За време кнеза и касније краља Милана, Србија је кренула у штетни по себе рат  који се завршио срамним поразом од Бугарске на реци Сливници. Подстрек Србији за ову авантуру дошао је од «савезника» из Беча.

Данас је, опет, Србија ухваћена у коло које води неко други, па је овако поражена кренула у обрачун са државама које сметају њеном патрону, а њој нису нимало непријатељске. Како објаснити то што Србија данас уводи санкције Белорусији, Сирији, него као сервилност Европској Унији и САД?

Ипак, у свим временима су постојали људи чије мишљење није одређивало то «како ветар дува» и митрополит Михаило Јовановић је један од таквих. Михаило, један од најобразованијих Срба свога времена био је изузетно свестрана и богословски плодна личност, добротвор своме народу и брижљиви народни отац. Он је написао службе св. Петру Цетињском и св. Стефану Пиперском, написао је или уредио и многа богословска и догматска дела која се данашњим професорима на Београдском теолошком факултету не би допала пошто су професори заражени јересју митрополита Јована Зизјуласа.

Како објаснити чињеницу да се после обарања митр. Михаила нису могли наћи архијереји који би изабрали новог поглавара, већ су изборни «сабор» чинили световњаци, а не свештена лица. Оданост се не може купити, а митр. Михаилу су сабраћа архијереји били одани. Иако митрополит Србије у оквиру граница нове државе, дакле, територијално поглавар цркве «проширеног београдског пашалука», његова љубав се није могла ограничити границама ове државе већ је једнако бринуо и за православне под турском и аустроугарском влашћу. Као васпитаник руских богословских школа користио је своје везе да и материјално и на друге начине помогне свештенство и народ на окупираним подручјима. Основао је «Страначку» богословију која је подизала кадар који се враћао на окупирано подручје и тамо подизао духовну и националну самосвест. Управо је ова његова брига била препозната код аустроугарских агената као опасност за Аустроугарску и кренуло се у безобзирну акцију уклањања митр. Михаила. Тадашњи посланик (амбасадор) Аустрије у Србији захтевао је да се Михаило уклони и кнез Милан је испунио његову жељу.

Акт о уклањању митр. Михаила била је атомска бомба за Српску цркву тада која се одразила на читаво њено тело. Само присутство митр. Михаила у Београду било је за његове противнике неиздрживо па су га, онако обезвлашћеног прогнали 1883. чак и из земље. Наравно, овакво безакоње није се могло представити јавности у свом голом виду, већ је као повод за уклањање митрополита Михаила узето неслагање са владом око Закона о црквеним таксама. Ипак, епископ Сава и историчар Слободан Јовановић сматрају да је ово био само изговор, а да је одлука о уклањању донета много раније.

Просто се намеће поређење између «уклањања» митрополита Михаила у 19. веку и «уклањања» епископа Артемија у 21.веку. Сличности су очигледне. Оба ова епископа били су препознати као противници режима у Србији, мада су у суштини обојица били само неравнодушни оци и пастири свога народа и противници освајачких тежњи великих држава – митрополит Михаило је сметао Аустроугарској, а еп. Артемије САД-у. Митр. Михаило је своју активност бодрења народног духа обављао на за Аустроугарску важном подручју Босне и Херцеговине, а еп. Артемије на Косову и Метохији на коме је проглашена лажна држава под америчким протекторатом. За оба ова архијереја је савезништво са Русијом било много природније од савезништва са државама запада чије су идеологије долазиле у сукоб са тежњама српског  народа. Аустроугарска је по дефиницији била спроводница идеологије Ватикана и настојања да се шири римокатолицизам, што је православнима који су живели у Аустроугарској представљало сталну главобољу. Само високом самосвешћу и оданошћу богооткривеној православној вери велики део нашег народа је током векова остао православан. Ипак, немали део је подлегао римокатоличком прозелитизму помогнутом државним репресијама, те су некада бројне православне заједнице у Будиму, Печују, Сент Андреји и другим градовима готово нестале, поунијаћене и покатоличене.

Партијарх Иринеј; Мери Ворлик

Са друге стране САД су вођене идеологијом која би по дефиницији требало да представља апсолутну слободу вероисповести, али која на делу то није. Могли би идеологију САД условно назвати хуманитаризмом. Она се у суштини своди на заштиту универзалних људских права. Једно од људских права у овој идеологији је и право на практиковање своје вероисповести, што подразумева и немешање државе у унутрашње кадровско устројство било које верске заједнице. Ипак, САД, када им то затреба, прекрше правила своје идеологије  те се умешају тамо где не би смеле. Да ли свесно или не, битан принцип њихове идеологије је одређивање двојних стандарда за вредновање, или другачије речено – лицемерје. Наопаки стандарди које САД има у оцењивању степена верских слобода били су јавно обелодањени у време када је Стејт Депармент објавио међународни извештај о религијским слободама за 2008. где је Србија оптужена као држава у којој су религијске слободе угрожене, а Косово где су цркве порушене, а верници протерани, је представљено као држава у којој цвета слобода вероисповести. Слично се десило и приликом рушења епископа Артемија, Америчка амбасада се брутално умешала у кадровска решења СПЦ, а потврду ове тврдње имамо и у депеши  Америчке амбасаде из 2010. коју је објавио Викиликс и која описује сусрет патријарха Иринеја и америчке амбасадорке Ворлик:

„Although some of his early public statements suggest that he still is finding his way amidst the tremendous responsibility of leading the SOC, his willingness to take on controversial issues such as reconciliation with the Vatican and sanctioning Bishop Artemije bode well for the future.  End Comment. WARLICK“ (10BELGRADE248)

„Иако неке од његових раних изјава наводе на то да он (п. Иринеј) и даље тражи свој пут у оквиру огромне одговорности вођења СПЦ, његова жеља да се бави контроверзним питањима као што је помирење са Ватиканом и санкционисање епископа Артемија дају наде за будућност. Крај коментара. Ворлик.“

Стране амбасаде играле су моћну улогу у српској домаћој политици, али није им се увек додворавало, што показује и пример Аустроугарске амбасаде тј. посланства и њеног шефа Хенгелмилера који је по повратку митрополита Михаила на свој престо 1889. могао само немоћно да протествује. После абдицирања краља Милана и указом Краљевског намесништва од 18.05.1889. митр. Михаило је враћен на свој ранији положај и Српска црква је добила своје правилне канонске обрисе.

Теодосије Мраовић и Теодосије Шибалић

Постоји још сличности између случаја митр. Михаила и еп. Артемија. Рушење митр. Михаила је значило и рушење читаве канонске јерархије Српске цркве у Србији. Епископи нису прихватали нову управу. Са друге стране рушење еп. Артемија је значило и рушење манастирских општежића која су била добро устројена у «српском Јерусалиму», на Косову и Метохији. Опет, нашло се и ту некакво решење од стране рушитеља, и нашли су се људи који су заузели положаје у првом случају јерараха Српске цркве, а у другом игумана рашко-призренских манастира.  Занимљивост је да је и у првом и у другом случају избор за неканонског архијереја пао на особу која се звала –Теодосије. Ипак, поред идентичног имена „митрополита“ Теодосија Мраовића и епископа Теодосија Шибалића не знамо да ли је било других сличности у карактеру. По оцени потоњег патријарха Димитрија који је био изабран за Епископа нишког у време владе митрополита Теодосија,  Теодосије Мраовић је био племенит човек, те је његово држање допринело да се спор реши „на миран начин и корисно по углед земље и Цркве“. Наиме, митр. Теодосије је, по повратку митрополита Михаила добровољно одступио са престола.

Епископ рашко-призренски Г.Г. Артемије

Још једну сличност између случаја митр. Михаила и еп. Артемија видимо у непопуларности архијереја који су довели на узурпирани престо њихове тзв. наследнике. Митрополита Теодосија је хиротонисао поглавар Српске цркве у тадашњој Аустроугарској, карловачки патријарх Герман Анђелић, док је Теодосије Шибалић постављен као паралелни Епископ рашко-призренски за време патријарха Иринеја. Патријарх Герман Анђелић је остао записан у историји као „ретко непопуларан“ у православном српском народу архијереј, како то каже у свом капиталном делу „Српски јерарси“ епископ Сава Шумадијски.  Колико је п. Герман Анђелић испуњавао налоге Бечке владе и да ли је био заговорник  европских интеграција Србије попут данашњег патријарха Иринеја, владика Сава не наводи, али чињеницу да је био изабран од стране аустроугарске власти народ му никада није опростио. Наиме, насупрот жељи српског народа и јерархије који су изабрали тадашњег Епископа горњокарловачког Теофана на место карловачког патријарха, бечки цар је поставио Германа. Пре тога Герман је био од стране Аустроугара постављен за администратора Карловачке митрополије, поред живог патријарха Прокопија кога су Аустроугари насилно пензионисали.   Са друге стране, непопуларност садашњег патријарха Иринеја међу верујућима, осим претеране присности са (сваком) Владом Србије, лежи  и у његовој острашћеној политици приближења Ватикану, као и у јеретичким изјавама у којима исповеда протестанску „теорију грана“ и оданост јереси екуменизма. Опет, и Герман и Иринеј су гонили значајне личности свога времена: п. Герман чувеног архимандрита Илариона Руварца, а п. Иринеј еп. Артемија. Прогон митрополита Михаила из земље и полицијски прогон еп. Артемија са Косова чине још једну сличност.

Државу кнеза Милана су његови опоненти често пежоративно називали «пандурском». Овакав епитет може се лако прилепити и на данашње државно устројство Србије у којој полиција противуставно прогони једног епископа са једног дела територије на други део и у којој је министар полиције уједно и председник Владе. Мада су начини прогона данас софистициранији (читај: препреденији) и тадашња и данашња власт су се грубо умешали у устројство Цркве. Кнезу Милану је био потребан само правни акт да би уклонио митрополита а властодршцима из Београда поред полиције још понешто, тј. и државни медији и неколико стратешких потеза.  Градоначелник Београда из тадашње владајуће партије, Драган Ђилас, тражи дозволу од окупатора на Косову да посети цркве и манастире Косова и Метохије са циљем да подржи «умерене чланове клира, укључујући викарног епископа Теодосија и оца Саву Јањића» (омашком у документу Викиликса написано «Јансић»), године 2010. у току кулминације рушења епископа Артемија. Наравно, канцеларија Европске Уније даје предлог шиптарској «влади» да повољно одговори  на захтев. Шта то значи кад члан владајуће партије жели неког да «подржи» видели смо у догађајима који су потом уследили.

“Djilas said he would only visit churches, in order to show support for moderate clergy members, including Vicar Bishop Teodosije and Father Sava Jansic at Decani.  The EU office informed us on February 1 that it had passed the request on to Pristina with a recommendation that the GoK look favorably upon the request.“ (Викиликс – документ 10BELGRADE162)

Можда ће неко приметити, да између митр. Михаила и еп. Артемија, ипак, постоји једна битна разлика, а то је – начин свргавања. Митр. Михаило је, на делу и формално, свргнут од стране световне власти, а еп. Артемије од стране црквене. Да, то јесте врло битна разлика, али, ко може да тврди да се у историји Српске цркве нису свргавали архијереји на правди Бога и од стране црквене власти? Да, било је и тога.

Свети Јосиф Темишварски

Начину свргнућа епископа Артемија је најсличније свргавање Епископа темишварског Јосифа, тј. светог Јосифа Темишварског. Свети Јосиф био је свргнут од црквене власти за време патријарха Пајсија Јањевца који је слао два епископа узастопно у Темишвар да заузму престо св. Јосифа. Св. Јосиф је ово свргнуће сматрао безаконим и није се повиновао тадашњем српском патријарху. И тада су, као и данас, на једном епископском престолу постојала два сукобљена епископа, једног је признавао патријарх српски, а другог верујући народ. И тада и сада су се папски емисари превише бавили на патријаршијским дворовима обећавајући брда и долине и иза леђа народа радили на унији. До измирења између институција Српске цркве и св. Јосифа Темишварског дошло је тек по упокојењу патријарха Пајсија и паралелног Епископа темишварског  Севастијана. Нови, богомудри патријарх, Гаврило Рајић (свети свештеномученик Гаврило) заузео се за признање еп. Јосифа као Темишварског епископа. Такве перипетије је имао велики борац против папске јереси и унијатства св. Јосиф Темишварски који је убрзо по престављењу називан светитељем, а канонизован је од Српске и Румунске цркве.

„Рехабилитовање“ митрополита Михаила и Епископа темишварског Јосифа и њихов повратак на престо даје наду и данашњој генерацији православних Срба да се Српска православна црква може извести из стања канонског беспоретка, у које је упала уклањањем епископа Артемија без икакве доказане кривице, у стање канонског поретка. Надамо се само да се неће толико дуго чекати, као што је био случај са еп. Јосифом – да умру сви његови узурпатори престола и патријарх који га је гонио, већ да ће се, слично као у случају митр. Михаила, узурпатор  престола добровољно уклонити са места које је против-канонски и против-природно заузео.

(Литература: Сава, Епископ  шумадијски: Српски јерарси од деветог до двадесетог века)

Објављено на дан св. апостола Луке и св. Петра Цетињског коме службу написа Митрополит  Србије Михаило.

Припремила екипа Фб странице «Православље живот вечни»

„Србија тражи аутономију за север КОСМЕТА?
Теме које ће бити на преговарачком столу у Бриселу 7. новембра јесу финансирање институција Србије на КиМ, реализација споразума о интегрисаном управљању прелазима (односно Дачић пита Ештон да умоли Тачија да призна право Србије да има своје царинике на својој административној линији – признаје границу са на силу отцепљеном Аутономном покрајином Косово и Метохија од Србије која је под окупацијом стране војске на територији државе Србије у међународно признатим границама) верско и културно наслеђе (то је наслеђе сваког Србина, не Дачића и било ког појединца и не може се о томе преговарати чије је, свакако ниједан од манастира и цркава није направио неки даљи предак Тачија већ је то србско наслеђе), сазнаје „Блиц“.

02.11.2012. фбр уредник Биљана Диковић

И тако ће „српске власти“ у будућим разговорима „инсистирати“ да „север добије територијалну аутономију“. (!?!)

Извор „Блица“ додаје и да би испуњавање споразума о прелазима требало да отпочне у децембру, када би и Европски савет могао да одлучи да Србији да условну одлуку о датуму преговора о чланству у ЕУ.
Наредна рунда дијалога премијера Србије Ивице Дачића и Хашима Тачија са посредником у преговорима, високом представницом ЕУ за спољну политику Кетрин Ештон, почеће одвојеним састанцима. Тек после ће уследити заједнички састанак. Према сазнањима „Блица“, Брисел настоји да атмосфера буде што непосреднија, тако да ће заједнички састанак имати највероватније форму радне вечере.

Инсистирамо да неко НАТЕРА ДАЧИЋА ДА ПРОЧИТА УСТАВ СРБИЈЕ! И ОБЈАСНИ МУ ДА ИМА ОБАВЕЗУ ДА ГА ПОШТУЈЕ! НЕ МОЖЕ ТРАЖИТИ ТЕРИТОРИЈАЛНУ АУТОНОМИЈУ ЗА ДЕО СВОЈЕ ДРЖАВЕ КОЈИ ВЕЋ ИМА ТЕРИТОРИЈАЛНУ АУТОНОМИЈУ!?

Члан 4

Територија Републике Србије је јединствена и неотуђива.

О промени границе Републике Србије одлучују грађани референдумом.

…

Члан 6

У Републици Србији постоје Аутономна покрајина Војводина и Аутономна покрајина Косово и Метохија, као облици територијалне аутономије.

КОСОВО И МЕТОХИЈА ЈЕ ПОКРАЈИНА ДРЖАВЕ СРБИЈЕ!

ПО СВИМ ОВИМ НАВЕДЕНИМ СТАВКАМА ПЛАТФОРМА СРБИЈЕ ПРЕДСТАВЉА ПРИЗНАЊЕ ОКУПАЦИЈЕ ДЕЛА СРБИЈЕ, ОДНОСНО ПРИЗНАЊЕ ПРАВА НЕКОМ ДРУГОМ НА ДЕЛУ СВОЈЕ ТЕРИТОРИЈЕ – ИЗДАЈУ, А ШТА КАЖЕ УСТАВ СРБИЈЕ О ТОМЕ:

Члан 51

Одбрана Републике Србије је право и дужност сваког грађанина.

Нико нема право да призна или потпише капитулацију, нити да прихвати или призна окупацију Републике Србије или било којег њеног дела.

Издаја Републике Србије је злочин према народу и кажњава се као тешко кривично дело.

************

Члан 53

Свако је дужан да се придржава Устава и закона.

Свако је дужан да савесно и одговорно врши јавну функцију.

******

Члан 90

Влада:

1. води политику Републике Србије и извршава законе, друге прописе и опште акте Народне скупштине у складу с Уставом;

**********

Даље се у вести говори о томе шта је извор листа из дипломатских кругова навео: ни од Београда ни од Приштине не тражи се у овом тренутку потпуна реализација постигнутог споразума током прошле владе. Засад, постоји предлог којим се предвиђа реализација два пилот-пројекта, од којих би један био на северу Косова, а тек треба да се договори и који прелаз, а други на прелазу Кончуљ или Мердаре.

Платформа Србије предвиђа да уместо косовских полицајаца и цариника, који ће бити на прелазима заједно са српским колегама, Еулекс има извршну улогу на прелазима. (!? где су УН!!! Резолуција 1244 УН више не постоји!?!)
Када је реч о финансирању институција Србије на КиМ, од Београда се у овој фази разговора очекује транспарентност протока новца.
Према сазнањима „Блица“, основни принципи платформе за преговоре Београда и Приштине која треба да буде завршена наредне недеље јесу: статус српске заједнице, нема разговора о независности Косова и неопходност европских интеграција Србије. Међутим, платформа предвиђа и активну улогу у целокупном процесу који је започео у Бриселу и српске заједнице са КиМ.
Битан став Београда је и да од начина решавања питања севера Косова зависе многа појединачна решења. Основни принципи платформе заправо су теме и смернице са којима преговарачи Београда одлазе у Брисел…

 

И ЈОШ НЕШТО – СА КИМЕ СЕ САСТАЈЕ ДАЧИЋ? ЗАШТО ТАЧИ НИЈЕ УХАПШЕН?

– Потернице које су наши правосудни органи покренули против лица која се терете за кривична дела тероризма – Харадинаја, Чекуа и Тачија – и даље су на снази. И наша централна и међународна – рекао је Дачић. (Глас јавности 2008.)

– Црвена Интерполова потерница може само да се повуче по налогу нашег суда, што није учињено. Међутим, друга је ствар да ли ће се оне из централе прослеђивати осталим чланицама Интерпола, пошто је обичај да се оне стопирају када је реч о највишим политичким функционерима. С друге стране ми покушавамо билатералним каналима да обавестимо остале државе да је за тим особама српско правосуђе расписало потерницу – каже извор “Вести” из полиције. (новинар.де 2008.)

ОВО СЕ У медицини зове ЛОБОТОМИЈА (главе, односно народа!) Атак на здрав разум!