Пише: Драгољуб Збиљић

          1. Сумњиви гласови за нове академике

Поводом јучерашњих (1. новембра 2012) избора нових дописних и редовних чланова САНУ желим да подсетим да одавно круже разне приче и оправдане жалопојке на никакав рад већине академика чије титуле баснословно а бескорисно плаћа овај осиротели народ у Србији.

Јучерашњи (1. новембар 2012) изборни дан у САНУ није могао да прође без јавних наговештаја чак и о трговини титулама за које се издвајају, по писању „Таблоида“, 10.000 евра!

О томе извештавају у данашњим (2. новембар 20012) издањима и „Вечерње новости“ и „Политика“, на пример.

Подсећамо на део текста из „Вечерњих новости“:

„А приче са улице пренеле су се и у холове најзначајније научне и уметничке институције. Последњих дана појединим академицима анонимно су достављана писма и дискови са материјалом у којима се тврди да у САНУ постоје незаконите радње, да је уочи избора лобирање превазишло уобичајене оквире и прерасло у отворену трговину гласовима, где је подршка Одељења коштала по 10.000 евра.

– Добио сам и ја тај диск. Не знам ко га је послао, али сам сигуран да Академија о томе не сме да ћути. Свакако морају да реагују и надлежни – Министарство просвете и тужилаштво. Неко треба да испита има ли истине у тим тешким оптужбама – сматра Часлав Оцић, дописни члан САНУ. – Помиње се и да је фалсификован потпис академика Љубомира Тадића, како би један од кандидата добио потребну подршку Одељења.

Највише оптужби у тим писмима пало је на академика Војислава Становчића, како је управо он трговао гласовима и подршкама, по цени од 10.000 евра. Он тврди да ништа од тога није истина, али каже да неће реаговати нити тужити било кога.

– Таквих прича било је и раније, али Академија никад није реаговала – наглашава Становчић. – Не знам тачно чији су интереси да блате САНУ, али мислим да су то неки утицаји који долазе изван наше земље.“

Можда је мање важно.мислимо ми, шта долази од прича „изван наше земље“, али оно што се у нашој земљи види, од САНУ и српских академика које плаћа осиротели народ, сам народ нема готово никакве користи. Или, макар,има сигурну штету, а корист је невидљив „мачак у џаку“

 

          2. Заслужена тежа робија за сербокроатисте!?

 

За друга одељења САНУ нисмо ваљано упућени, тј. не знамо, па нећемо да се мешамо ни једном речју, али за Одељење језика и књижевности, као скроман али самолустрирани стручњак од погубне сербокроатистике, знамо довољно сигурно за једно.          За оно што су вајни академици Одељења за језик и књижевност у тој највишој научној институцији Србије учинили српском језику и писму ћирилици за последњих стотинак година, тј. у 20. веку, а то настављају и у овом 21. веку, сигуран сам да би било корисно и поучно то Одељење распустити, свим члановима и животно и посмртно одузети титуле академика, живе лажне академике из сербокроатистике осудити на 20-годишњу тежу робију и забранити оснивање новог Одељења за наредних 50 година.

Па и то је мало за те вајне академике који су српски језик претворили у српскохрватски и предали сувереност српскога народа на име и власништво његовог језика, па и данас праве некакав Речник (мртвог) српскохрватског књижевног и народног језика, као да српски народ још нема свој српски језик и српско писмо ћирилицу које после хиљаду година њене употребе данас на улици нема више од 2 одсто у општој употреби. (Срамота!) А писмо се, наравно,не чува само у кабинетима академика, него много више и практичније на улици, тј. у јавним исписима по којима се види симболички и стварно српска ћириличка традиција и култура.

Наши вајни академици за српски језик и писмо и данас својим уникатним на целом свету решењем у правопису и струци за школе двоазбучјем само у српском језику практично и успешно затиру последње остатке српске ћирилице у јавној употреби и у самој Србији и на целом српском језичком простору.

Куповали или не куповали титуле, такве титуле академика у САНУ, кажу многи, немају покриће ни за н од науке.

(2.новембар 2012)

Бошко Живановић, професор српског језика и књижевности живи у селу Јеленчи код Шапца. Има 24 године и до сада је објавио три књиге песама и прозе, као и велики број сатиричних и „васпитних“ текстова у престижним шабачким новинама. До сада је био гост Радио Београда, локалних ТВ станица, члан жирија на такмичењима рецитатора, као и учесник других културних и књижевних манифестација у Шапцу. Пише за часопис за децу и младе „Витез“ из Београда, чији су уредници еминентни српски песници Добрица Ерић, Перо Зубац, Недељко Попадић…  Бошко је постао наш аутор и први текст којим се представља читаоцима СРБског ФБРепортера је приповетка „Косовски крин“ која је недавно објављена.

02.11.2012. за ФБР приредила Биљана Диковић

Косовски крин

Рат… Најцрња парада са својим оркестрима. И највеће људско зло…

Пробали смо укус рата, моја генерација и ја: мирис барута у дечијим носићима, зажарено небо са грудвама од челика, страх у очима маме и тате док са нама децом беже као кртице под земљу, опекао нам је зенице за цели живот… Живот, на који други нису мислили… Живот, за који су хтели да се што пре угаси… Ни тада ни много касније нисмо разумели зашто. Једино знам да смо још дуго бежали у кућу кад чујемо звук авиона…

Наредних тринаест година нису изветриле дим ужаса над Србијом нити погасиле свеће на гробљима, али сада добро знамо шта је био повод– Косово. Taмо и данас гину, лажно подељени “наши” и “њихови”, гину– људи, по туђој команди, продати… Под окриљем “звездица “ или чинова. Ретки који имају куда, беже. Они који немају, уз врисак погињу главу сваки пут кад рафал прошара фасаду и прозоре.

„Не брините, то нас само бране… Чувају мир…”, одзвања празан глас са телевизора… Тако из дана у дан…

Са свега шеснаест лета на раменима и она је морала у избеглиштво. Метак је отерао далеко од куће, а залутала граната отерала је кућу доврага пар дана касније. У њој су, загрљени скупа, остали отац и мајка и млађа сестра ноћи кад је смрт без најаве банула. Њу су послали да се склони у Војводину, код мајчиних и срећом је (ако се то може назвати срећа) преживела. Са њом је преживела и ова прича…

Случај нас је спојио неку годину касније. Био је уписни рок за бруцоше на факсу, гужва и главни хол носио је море студената. Као апсолвенту који је то давно прошао, није ми било нимало привлачно да се пробијам кроз масу и већ сам гледао како да је што безболније заобиђем, када ме је рука на рамену овлаш укочила:

-Извини, знаш ли где је катедра за психологију?

Већ сам био готов да изустим како на огласној табли све лепо пише, па и то да је психологија на другом спрату, како треба само мало да се потруди да прочита, како људи данас хоће све на тацни…

Међутим…

“Да” је било све што сам рекао, јер ме на препад сударише очи које преведене на мисаони језик значе: ноћ. Чекавши је испред врата поменуте канцеларије који трен касније, имао сам довољно времена да на брзину реконструишем претходних неколико минута. Била је лепа, колико год то отрцано звучало, али пет познатих чула нису могли регистровати тамне сеизмолошке вибрације које су ту и тамо потресали хармонију погледа. Очигледно је годинама утврђивала бедеме хладноће око себе, јер ме на путу до другог спрата није удостојила ни са “хвала” нити је рекла макар име. О, познавао сам ту тишину… Нека рушилачка стихија мутила се уместо ореола које данашње “чедне” девојке веродостојно накаче. Оне обично легну у кревет у осам, да би у дванаест биле код куће.

Али ова стихија није припадала њој. Само се вијорила, као барјак…У еху од два слова, хиљаде најтужнијих мисли сјурило ми се у памет, са само једним епилогом који ће ме касније данима прогањати као упоран ноћни комарац: ко или шта је погасило све животне радости у том бићу дискретнијем и од женске сиротиње, отело јој шарени папир, коцкице и избрисало боје још у пелени детињства? Тај мрак не може се настругати маскаром ни сенком, нити створити синтетички из темпере. Била је то неизлечива детиња туга која се уреже дубоко у зенице и цели век неуморно тиња, сведочећи о оштрици ужаса која их је некад давно посекла. То “да” је, схватио сам много касније, било одговор на многа будућa непостављена питања, одјекнуло кроз животе као нагазна мина чији се ехо зауставио тек у овим редовима. И пронашао пут до вечности.

Врата се отворише и затворише, сад се већ нисам двоумио како да начнем гвоздену маску.

-Чуј, код нас понекад људима надевају имена, чисто да се не збунимо кад на улици неко викне: “Хеј, човече!” или “Жено!”…

За часак сам на руб усне истерао малог демона осмеха, али се он тако брзо поплашио да нисам био сигуран није ли то само моја уобразиља. Спустила је поглед и подигла руку, сетивши се изгледа тек тад како је пропустила први параграф бон- тона.

-Да… Овај, извини. Слађа…

Него шта си… И то од већине коју овде свакодневно виђам. Само да север није провејавао кроз трепавице, можда бих те прогласио за оне користољубиве. Демантовала ме већ следећег момента:

-Па, хвала ти. Управо сам постала бруцош на буџету, не замери…

Слободном руком стидљиво показа мали црвени индекс. О, било је радости испод тих трепушки, али очигледно да овде није познавала никог, а још мање неког са ким би поделила прву студентску радост и да би се сад најрадије изгубила из целе те подневне збрке.

-Хеј, па то је озбиљна ствар, ко је за то да се прослави?

Затим је пред собом видела ђака првака са два прста “добровољца” и преврнула очима за трен. Kанда је маска мало попустила?

– Не брини, не бих јутрос доручковао да сам хтео да једем такве као ти. Знам једно месташце у близини…

Кажу да урођени сензори код девојака обично препознају лаж од истине и добро од зла. Не знам да ли се црвена лампица активирала код ње тада, али десетак минута касније, када је једно “клик” означило куцкање чаша, био сам уверен да убудуће сигурно неће.

-Ако си до сада била, свака част, али надам се да вуковац овде ипак нећеш постати…

Овај пут успео сам све да их насмејем. И очи и њу.

-Живели…

Пронашавши заједно катедру, од тог дана изналазили смо још прегршт ствари које је живот љубоморно скривао. Дуге шетње кејом, Петроварадин као викендица листали су до тад непрочитане странице дневника девојчице заточене у телу младе жене. Причала је с почетка сасвим стидљиво, затим све слободније да би повремено из ње куљала сва горчина годинама лепљена по души, неретко исплахивана сузама. Знала је и осећала да сад по први пут може и сме да говори колико год пожели, слободно, и да те речи не заглушују минобацачи нити односе дунавски ветрови. Ретко се код људи могла срести таква усхићеност којом је отварала прозоре на зиду успомена, смењивана амбисом и смехом, лепршањем руку, а која се  по правилу најчешће завршавала братским загрљајем када већ уморна клоне пред улазом зграде.

“Хвала ти. Лаку ноћ…”, писало би обично на мом дисплеју који трен касније и у те три тачкице на крају стајало би више од било које књиге.

Лаку ноћ и теби. Чврсто сањај Дунав на првој михољској месечини ове јесени…

*                    *                    *

            Речи поседују моћ. Разговори су скоро увек бољи од ћутања, али делују тек када у саговорнику oткријеш део себе. Тако си сигуран да што више сличиш са неким, боље се и разумеш са њим. Но, право разумевање настаје тек онда када тишина између вас постане пријатна.

Тако је разговор једва приметно све више уступао место управо тој безгласној причи, која се понекад сводила на банална, готово дечија питања поникла негде у дубини сфере којом смо заједно пловили. У мирно предвечерје, које се канило да зароби кеј, пресекла је тишину готово шапатом, као да се плашила да ће гласом отерати речне птице:

-Знаш, у нас никад нисмо остајали напољу овако касно…Било би превише опасно, увек су нас терали у кућу пре мрака…

-И ниси ништа пропуштала… Ноћ коју проведеш сама сматрај узалуд потрошеном.

Очи су јој пазариле капљицу околног сумрака и замутиле га у мали знак питања.

-Зашто то кажеш? Зар ниси толико њих провео шетајући сам?

-Јесам, зато ти и кажем…

Понекад ме урођена патетика привлачила као магнет. Ни овај пут нисам одолео. Срећом, била је кратка века. Као и тишина.

-Зашто се људи убијају? Одакле им право да узимају туђе животе?

Па, биће да је у нечијој помраченој свести кликнуло да, ако можемо да их стварамо, имамо  пуномоћ и да их узимамо натраг. Не, нисам то изговорио наглас. Ипак, било је то типично дечије питање, а деца се понајмање смеју разочаравати.

-Видиш, неки  то називају „политика“, кажу да новац обрће свет. Пре ће бити “поликлиника” и ту новац обрће само људе психички подобне за њу.

Можда то и није цела истина, али поред мене је био неко коме није требало разјашњење из стручне литературе, него саговорник, мелем за живу рану, дворска луда и смехотворац.

-Код тебе је све тако једноставно, на вестима су увек помињали некаква “кључна решења, дијалоге, мировне процесе, стагнације”…

Јес’, на вестима су помињали… То је као предизборна кампања: сви обећају све. Онда му дође свеједно за кога гласамо, ако ће нам у сваком случају бити боље? Не липши магарче… Но, сламку за коју се ухватила Мала Риђа чврсто сам држао решен да је не испустим све док начисто не исплива.

-Заправо и јесте сасвим просто. Прости људи па просте и ствари. Видиш, ништа компликовано…

Видим ли ја то наговештај разведравања…? Делимично. Мрак са којим сам се ухватио у коштац очито је имао савезника у њој. Али и она га је имала у мени. Па ко дуже издржи…
-Шта је у човеку тако деструктивно…? Шта нас то нагони на…?

Глас се опет насукао на тишину. Није то добар знак. Дрхтај из њега брзо се пренео на усне. Затим још даље…

-И зашто моје Косово…?

Ето, пукло је. Осетио сам да се црна река наново излива. Не помаже ту Бог зна шта и урадио сам једино што сам још добро знао: подвукла се под моје раме и пустио сам да се стихија разлије и на моју обалу… Дунав, који је све време савесно држао минут ћутања, био је само тричава речица у поређењу са тим…

 

*                    *                    *

 

Новембар је докаскао са арњевима пуним киша, севера и измаглица које се из долина река најпре преселе на равнице, затим преко ноћи неприметно настане градске улице и напослетку замуте погледе и оних најупорнијих који тврдоглаво одбијају зиму од свог прага. Петроварадин је дао све од себе да се што пре загрне једном од измаглица и нестане из видокруга града, стидећи се голотиње коју мора да отрпи до неког познијег марта. Често сам у његовој нирвани успављивао гитару. Дабоме, онда кад већ ником није потребна успаванка, па молове распарају само изгубљени лепети какве ноћне грабљивице. Ветар је узалуд вршљао тргом, мотао се око Милетића мокрог као мередов, забацивао лишће по порти катедрале, њушећи последње мирисе лета. Кишило је калеидоскопски ситно.

Евентуално је понедељак умео да приреди овакву панораму, којој смо гостовали крећући се ка студењаку. Стресавши кишобране пред вратима факса, разишли смо се и по обичају придруживали свако свом друштву: ја колегама, она књигама. Била је својски предана свему што би јој могло допринети успеху, читала је превише, слабо излазила и уопште избегавала дружења до ситних сати по местима тако типичним за млади свет који долази на студије. Многи би је већ сад окарактерисали као “штребера”, са свим предиспозицијама за тај епитет који сам, да се не лажемо, и са̑м имао у почетку.  Још првих дана  носала је и враћала хрпе књига тамо- овамо и на једној од почетних “кафа за упознавање” у малом кафеу „Филозоф“, нисам издржао да је не пецнем. Нагавши се заверенички ка њој, добацих:

-Чуј, имам пријатеља, шпедитира. ‘Оћеш ти средим за солидну кинту да натовари на приколицу оне твоје пергаменте, требаће добра потпала градској топлани сад кад је грејна сезона?

Није се насмејала. Био је то фаталан стереотип, један од носећих стубова малограђанштине. Људе проклето мрзи да загребу испод површине, то је све. Касно сам схватио грешку.

– Ха! Мислиш да си духовит?

Одговор је стигао још у питању.

-Наравно да не. Само сам помислио да је можда време да се посветиш мало више себи…

-То је моја посвета. Ако тиме желиш да кажеш како сам просечна “цвикеруша”, онда прихвати да јесам. И штребер. И бубало.

-Нисам то рекао. Зар не мислиш да је мало без везе…

Упс! Право у минско поље…

-Не мислим! А очигледно не мислиш ни ти, бандоглави створе! Иначе би и сам нешто прочитао!

Добро да су околни столови стајали празни, свакако би било радозналог окретања. Покушао сам још једном.

-Ама сачекај. Хтедох рећи како баш и није неопходно да си нон-стоп међу корицама. Ниси се ваљда заветовала некој од тих књига, ха?

Духовитост која је била у плану, изостала је. Уместо ње, иронија је зазвонила на сва звона.

-Не. Али јесам њој! Читав живот ме учила да су књиге најбољи пријатељи, а сад си и сам то доказао! Идиоте!

Она најјача водена сила пенила је на ивици капака. Гнездо стршљена опасно је претило да се разулари и на прстима тишине повукох се иза црвене линије. Да, добро сам знао којој њој је то дала обећање. Коме се једино могла заветовати на прагу куће кад је пре скоро три године коферима запечатила своје огњиште родног Зубиног Потока. Ономе ко нас једино и никад не изневери кад изневеримо и сами себе, чији лик прво угледамо, а име прво научимо и које се изговорено на било ком језику увек једнако разуме… Тамо доле, на промаји метака, док је слика мајчиног лика титрала у поплави ридања, заклела се на оно најсветије: постаће човек, али  не само споља, биће самостална, чуваће достојанство изнад свега. Јављала се редовно сваки дан, сатима плакала у слушалицу, затим уморна легала или се враћала скриптама, све док веза једног дана није давала заузеће. Родбина је већ следећег обистинила најцрње страхове.
-Слађо, сине, ти си већ велика…

Врисак! Агонија! Несвест! И само бол, бол, бол… Вечан и сједињен заувек…

-Не, нипошто не долази! И ми бежимо. И сви…

Сваки тај флеш и ехо разривали су је тектонски изнутра, понекад сами од себе, а сада је иницијална каписла била моја иронија. Из чисте непромишљености, али то је било најмање битно. Отиснуо сам само камичак са врха не слутећи да ће се до дна обрушити пола планине. Нисам се нашалио двапут на исти рачун. Ни касније, ни никад више…

 

 

*                    *                    *

 

 

Ипак, била је чудно јака. На ком врелу је изналазила снагу до данас нисам сазнао. Оно што сигурно знам је да сам крај ње одрастао за ноћ или две. Сваки разговор носио је питање, реторско, на које се заправо не очекује одговор. Или је понекад био лајт- мотив за размишљање када сати и минути остану на прагу спољњег света и када си сам себи једини друг. То је препознатљива оаза којој свако од нас неумољиво одлази било због тешког тренутка или лаке  релаксације и можда једина брава која свако друштво оставља споља. “Човек је најјачи кад је сам”, кажу. И најслабији, додао бих. Нијансе су у питању…

Хармонија је, убрзо, опет успостављена и све је текло као и пре. С том разликом што више нисам иницирао теме које би, макар и случајно, вукле “на југ”. Каткад их је сама начињала, али то је већ било нешто сасвим друго. Оно сасвим прво јесте знак да је чаша у тим тренуцима била критично пуна и пажљиво смо је заједнички одливали, никад превише нагло. Па ипак, треперио је ваздух, осећао се немир у тим тренуцима. Од тад, све је било савршено исто, а опет– друкчије. Није се дало објаснити. Одавало ју је све: покрети, расположење, чак и она снага била је, не слабија, већ превише далека да би се за њом посезало. Једино се та промена није односила на студије, што је и било за очекивати. Факултет је остао њена опсесија, испити  су завршавани, чинило се, као од шале, али заправо се та мајушна пега најбоље исписивала испод обрва. Исто као и оног дана кад смо се срели први пут.

Ћутао сам. Чекао. Очекивао да се сама, како је већ добро знала ослободи и саопшти ми кад смогне снаге. Али није. Тонула је… Сада је кап у мојој чаши претила поплавом. Наслоњени на ограду оног блесавог сата на Петроварадину, само физички гледавши у правцу Алмашке цркве, било је питање тренутка. Дан се ведрио прилично за то доба године.

-Немој мислити да не видим… Нешто те мучи, данима… Прихватам да понекад ниси спремна за причу, али, превише је ћутања…

Неко би можда очекивао напрасну, наглу реакцију, вику, чак агресију. Међутим, добро сам знао када треба подметнути шибицу под наталожено лишће. И заиста… Поглед није “откочила”, али била је поново ту, међу нама.

-Желим натраг… Кући…

Чисто, једноставно. Без сузе, која би се у кадар савршено уклопила. Северац се поигравао са црним праменом заносећи га у очи и забацујући на леђа, но очигледно га није примећивала. Знао сам да негде изнад црквеног торња и града види махање руку, плаховити Ибар и чује кикоте детињства испред  породичне куће. Да слути хук црног путничког воза како јој из распаљених зеница чупа сваку пољану и сваки хлад, сваки камен и тако знан сваки обронак. Не, није то могло стати у причу. Ни ову ни било коју… Витлао сам по глави најутешније речи, али свака је одолевала болу који се просуо као кључало уље на голе шаке. Да, најзад је свануло: све ово време утехе, дружења, маскараде било је само добра надстрешица за оно што је годинама капало по савести. Сада је најзад попустила. Без великих калкулација оцртавало се једино могуће решење. Превалила га је преко усана ветерански лако и још једном потврдила истину: највеће силе су ћутљиве у човеку, као и у природи.

-Разумем те… Можеш да одеш кад…

-Хоћу да пођеш са мном.

Велики сат изнад нас преобразио се у огромно звоно и слудео све боје около. Дунав је одоздо бљештао рефлектујући далеко зимско сунце које је одједном несносно би̏ло право у очи. Срећом, све је трајало само неколико секунди. Изненадност тих речи пресекле су ме унакрст, нисам се надао томе, али… Коцкице се брзо сабраше и да не би моју тишину погрешно протумачила, просто сам рекао:

-Наравно. Знаш да хоћу…

Па на шта сам мислио? Да је пустим саму!? Дуговао сам јој најмање толико. Поново расписах конкурс за паметне речи, али глава је већ давала “вољно” мозгу и склопљене руке којима сам је нежно обгрлио с леђа као у једном великом филму о трагедији на мору, беху једини логичан покрет. Затишје испуни сваку празнину намењену речима, ветар ми прамење њене косе просу у лице и као да и сам за трен угледах зелене ливаде Косова и по њима несташну игру девојчица високо горе у облацима…

 

*                    *                    *

 

 

Са првим снегом те зиме опростио се новембар. Ипак, није био једини који се опрашта: у црвени женски кофер стало је мало ствари и много успомена, али непресушна жеља чинила га је лаким као перце. Свеједно, кофер је био моја брига, и њен и мој. Били су безазлени у поређењу са њеним бригама. “Шкљоц!” и врата су закључана. Кључић клизну у џеп капута. Пусто степениште зграде разносило је ехо корака.

-Јеси ли сигурна да си све понела?

-Нисам. Највећи део ипак ћу донети од тамо…

Још једном се тишина наметнула као најприхватљивији разговор и подесио сам њен тајмер на најмање пола сата. Само је Слађа знала шта се крчкало у њој и ма шта да је у питању, састојака је свакако било превише. И најмања реч могла је кулминирати. Снег јој се напољу топио на лицу брже него на мом, што је само потврдило претпоставке: ћутати и ништа не питати. Како је станица кроз снежну стихију постајала јаснија, тако се и корак све више успоравао. Још један семафор… Ту смо. Празан фронтални плочник, завејан, делио нас је од улазних стаклених врата железничког хола и шалтера. Кофери су, као што рекох, били код мене, али невидљиви терет који је она носила притискао је за тле далеко јаче. Двоумила се… Или није? Поглед прикован негде на шаву покретних врата као да држи неког на нишану, уснице стиснуте у малу пресу, једино убрзано дисање одаваше да се ради о живом бићу, не о кипу. Пахуље су брзо провејавале.

-Још има времена да се предомислиш…

Покушао сам да звучим самоуверено, ни сам не знајући како би то заправо требало да изгледа. Никада се нисам сналазио у оваквим ситуацијама. Као да је сналажење сада било потребно… Уместо одговора, зањихала се као да пада, а затим најодлучнијим кораком који памтим умарширала у станицу остављајући белу бразду за собом. Нисам ни покушао да је испратим темпом, јер када уђох, већ је стајала на излазу ка перонима  са две карте у руци. Снег није стигао да се истопи на том капуту одлучним као никад пре. Прошао сам и са̑м до стајалишта за возове, спустио кофере поред клупе. Гологлава, леђима окренута, са снежним велом на тамној коси, контрастом капута и све те белине наоколо, више је подсећала на портрет мртве природе неког мајстора кичице. По филмском правилу, перон беше испражњен и сем главних глумаца још је само ветар набацивао сметове као метлом перје овде у заветрини. Стајао сам још увек иза. Гледао. Нека беда није ми дала ни корака. А само толико је фалило да јој ставим руку на раме… Можда загрлим. Можда само склоним покретни вео са косе. Пружих руку у покушају да из места савладам тај метар, али тек тада схватих да дрхтим. Био сам чврсто забундан, она гологлава. А ипак дрхтим ја! Дођавола, изгледа да ме пробила зима. Некако истовремено, синуло ми је да бих се тресао и поред ужарене пећи. Није то било од студени…

И док сам се још борио да то признам себи, из далека зачух продоран писак. Далеко са десне стране, на месту где се пруга стапала са тмурним небом, назрех дим. Одбројавање поче. Занет, нисам приметио када се окренула ка мени. Лица одлучног, сталоженог и сасвим мирног. Лако сам је замислио двадесет и пет година од овог тренутка: била је иста као сад.

-Види, знам да сам била груба последњих дана. И ако сад не желиш да пођеш…

-Још има времена да се предомислим?

Направила је паралелу мом осмеху и чврсто се бацила у загрљај који више ниједна зима неће избрисати. Стајали смо припијени ту на промаји снегова, пруга, на раскршћу путева одакле се људи разилазе, нестају у измаглици свако свога света и по правилу више не срећу. Стајали смо, као за инат свему томе, никад сигурнији  да се нећемо растајати, ма какве мећаве дувале око нас. Између два капута постало је осетно топлије. Знао сам какву душу од памука носи у грудима и да је ово довољно да је натопи амброзијом. Док се машина полако заустављала, кондуктер искочи и поздрави нас веселим гласом и војничким салутом:

-‘Бар дан, омладино! Растанци умеју да буду незгодни. Мој вам је савет да скратите.

-Уф, онда ћу морати да га продужим. Бар за једно шездесет година!, добацих уз осмех, пењући се за њом.

Насмејани, крајичком ока спазисмо збуњеног чикицу како се чешка испод капе, у чуду гледајући за нама.

Сели смо у купе. Још један писак и воз је кренуо.

 

 

БЕОГРАД – У Србију је стигао нови руски амбасадор Александар Чепурин, речено је Танјугу у дипломатском представништву Русије у Београду.
Завршио је престижни институт МГИМО (Московски државни институт међународних односа) и говори енглески, француски и италијански.

02.11.2012. Танјуг, новости.рс

Чепурин, који је у септембру напунио 60 година, током своје дипломатске каријере био је амбасадор Русије у Данској, а претходно је обављао дужност директора одељења за кадрове Министарства спољних послова Русије.

Од 2000. до 2005. године радио је као заменик директора Четвртог департмана земаља ЗНД у Министарству спољних послова, а у новембру 2005. године именован је за директора Департмана за рад са сународницима у иностранству.

Завршио је престижни институт МГИМО (Московски државни институт међународних односа) и говори енглески, француски и италијански.

„ЏЕПНИ УГОВОРИ“ ТРУЈУ СРБИЈУ

Светску, али и домаћу јавност шокирали су недавно објављени резултати француских истраживача према којима су пацови, који су храњени генетски модификованим кукурузом, много брже оболевали и имали великих здравствених проблема.
Тим поводом, домаћа јавност имала је прилике да чује и професора Миладина М. Шеварлића са Пољопривредног факултета у Београду, који је веома оштро говорио о присуству ГМ хране у Србији преко светског гиганта „Монсанто“ али и о веома јаком утицају ГМ лобија у нашој земљи.

02.11.2012. светињебраничева.рс, пише: Милан Динић

У жељи да ова тема не остане само на нивоу једног телевизијског обраћања, већ да буде продубљена, а са намером да сазнамо каква је заиста опасност од ГМ хране и колико је она продрла у наше животе, „Сведок“ је разговарао управо са професором Шеварлићем.

Шта је проблем са генетски модификованом храном?

Проблем је што имамо укрштање гена једне врсте са генима биљке и животиње друге врсте, а можда већ сада а у будућности врло извесно и са човеком. То може да буде врло лоше јер се у природи тако нешто никада не дешава и не знамо куда то води.

Резултати експерименталних истраживања исхране експерименталних животиња са генетски модификованим производима показују изузетно лоше резултате по здравље тих животиња. Немогуће је одржати прехрамбену безбедност човечанства само на бази једне генетски модификоване биљке из једне врсте биљака. Природа има богатство и ниједна лабораторија то богатство не може да замени.

Шта може да крене по злу када је реч о коришћењу генетски модификоване хране?

У другој генерацији експерименталних животиња запажају се проблеми у органима. У трећој генерацији, јављају се тумори. У четвртој генерацији јавља се велика смртност и бесплодност. Ако бисмо то пројектовали на људе, то значи да ова генерација која сада једе генетски модификовану храну, знајући да то једе или не, кроз 75 година би имала катастрофалне последице.

То су доказали многи научници и у Русији, али и на Западу. Енглески истраживач мађарског порекла, доктор Пустаји, због јавног саопштавања тих резултата без дозвола мултинационалних компанија практично је изопштен из научног света и његова каријера је уништена. Џон Фаган је 2009. радио анализу 136 до сада јавности доступних студија и научних радова који говоре о аргументима за и против генетски модификованих организама. У том раду побио је све аргументе које су мултинационалне компаније истицале у својим маркетиншким кампањама „за ГМО„.

Други проблем који се јавља јесте што мултинационалне компаније не дозвољавају да на декларацијама производа који садрже сировине од генетски модификованих биљака и животиња стоји упозорење потрошачима да тај производ садржи генетски модификоване сировине.

Зашто би неко ко производи нешто што тврди да је добро избегавао да истакне то што је наводно добро и себи направи позитиван маркетинг?!

Зашто?

Ради се о томе да су мултинационалним компанијама познате штетне чињенице о генетски модификованој храни и они, прикривајући те податке, покушавају да избегну да наредним генерацијама људске цивилизације плаћају енормне одштете због могућих штетних последица по основу конзумирања тих производа.

Када је генетски модификована храна ушла у широку употребу?

Генетски модификоване биљке су у широку употебу ушле почетком 1990-их. Данас су оне доживеле експанзију захваљујући монополу мултинационалних компанија и политичком утицају владе најјаче државе на свету која стоји иза њих. Те биљке сада заузимају око 150 милиона хектара, са образложењем да је њихова производња рентабилнија и безбедна, што научно није доказано.

Недавно су француски научници објавили резултате свог двогодишњег истраживања које су спроводили у тајности?

Њихови налази су потпуно супротни од тврдњи мултинационалних компанија. Зао дух је пуштен из боце. Ми сада, осим прехрамбено-безбедносних последица, не знамо ни какве ће последице бити по различите врсте мутација које могу да настану у природи.
Мултинационалне компаније једино интересује профит, а тиме се реализује друго Кисинџерово начело да „ко влада храном, влада људима“.

Да ли би Србија требало да се отвори за генетски модификоване биљке и животиње?

Не видим зашто би Србија са пет милиона хектара пољопривредних површина односно четири милиона хектара обрадивих површина, и са седам милиона становника себи дозволила те уцене да гаји генетски модификоване организме. Ту је прво здравствено-безбедоносни проблем који они више не могу да прикривају.

Други, агроекономски проблем је да, према мојим прорачунима, за милион и 200 хиљада хектара површина под кукурузом, а Србија је 10. извозник кукуруза у свету, ми бисмо морали годишње да дајемо 100 милиона евра само за набавку семена генетски модификованог кукуруза. То би био трошак сваке године, будуће да генетски модификовано семе кукуруза има у себи такозвани терминатор ген који онемогућава да се семе користи и наредне године.

 

Какве би то последице имало по наше пољопривредне институте и факултете?

Наши институти немају такву технологију. Дакле, та семена би морала да се увозе. Реч је о потпуно монополском положају страних компанија. Реч је о једној, и још три са њом директно или индиректно повезане компаније, чијим се генетски модификованим семеном засејава око 150 милиона хектара и планирају да заузму милијарду хектара у свету са ГМ биљкама.

Шта би за Србију значило и колико би је коштало да производи ГМ храну?

То би била и агроекономска катастрофа. Изгубили бисмо најпрофитабилнији део агропривреде – производњу семена и садног материјала, а наша семена се извозе у иностранство. Ако бисмо то овде дозволили не бисмо имали никакав морални аргумент другима да нудимо своје семе и саднице, а да га не користимо код нас. На тај начин бисмо директно изгубили 5.000 радних места у индустрији семена и садног материјала у Србији, а индиректно 50.000 радних места, односно без извора прихода за живот остало би око 150 хиљада становника.

Од када је и колико ГМ храна присутна у Србији?

ГМ храна је у Србији присутна после 2000. године. Одлуком тадашње савезне владе СРЈ прихваћен је „тројански коњ“ у виду донација САД од 50.000 тона сојине сачме за производњу концентроване сточне хране, од генетски модификоване соје. Практично је тада тај генетски модификовани производ ушао у ланац исхране стоке у Србији.

Друго, због отворености граница имали смо увоз генетски модификоване соје без терминатор гена, која се и у наредним циклусима може репродуковати.

Да ли се у српским радњама налазе производи са ГМ организмима? Да ли су они јасно декларисани?

Неодговорно би било да тврдим да је имамо, нити да је немамо. Али знам да сигурно није декларисана ако је има на нашем тржишту – чиме обесмишљавамо основно људско право да потрошач зна шта једе и да има могућност избора. Ипак, као аграрни економиста не могу да се отмем утиску да је килограм живе мере кока носиља, после периода експлоатације у производњи јаја, дакле најлошија категорија живине, скупља него килограм неких пилећих производа.

Поставља се питање шта садрже ти пилећи производи ако су они јефтинији у продавници него килограм живе мере најлошије категорије живине?!

Највише критика упућено је на рачун компаније „Монсанто„. Она послује и у Србији. Са киме послује и од када?

Та највећа и најпрепознатљивија мултинационална компанија за генетски модификоване производе, овде је присутна по основу представништва које има. На свака три месеца, као вид маркетинга, преко медија објављују огласе у којима траже регионалне менаџере, а да притом можда уопште не примају нове људе. Друго, присутна је преко агробизнис система са којима пословно сарађује. Притом, треба имати на уму да та највећа компанија има производе и који нису генетски модификовани.

Помало, као „светска завера“?

Када се ради о тим моћним компанијама у области хране у свету, оне су практично објединиле „свето тројство“: генетски модификоване организме, средства за заштиту биља укључујући и тоталне хербициде и фармацију која од свега тога треба да лечи потрошаче. Тако да имају три нивоа зараде.

Како то „Монсанто“ утиче на српску Владу?

Имају веома јак лоби.

Ко чини тај лоби у Србији?

Поједини политичари, новинари и научници. Образложење појединих научника је да Србија не би требало да остане у такозваном технолошком мраку. Подсетио бих на болест лудих крава. Тако су нам пре 30 година говорили да нема никаквих проблема да се користе конфискати из кланичне индустрије у производњи сточне хране. Када је дошло до проблема и преношења те болести на људе, онда је настао хаос у свету. Да ли нам је трагедија са јапанском атомском централом после цунамија довољна опомена да се и у државама које су изезетно добро уређене и високоразвијене може десити трагедија која изазива последице сличне трагедији после бацања атомских бомби!?

Колико земље су покуповали странци у Србији и да ли преко њих долази генетски модификована храна у Србију?

За сада не толико директно, али индиректно вероватно јесу. Одговор се крије у такозваним џепним уговорима. За такве уговоре сам први пут пре 20 година чуо од колега из Пољске. То су уговори склопљени у адвокатским канцеларијама. Физичка особа или правно лице добије новац да под својим именом купи одређену земљу. Особа која је купила ту земљу је позајмила новац и мора да га врати. После протока одређеног времена, пошто та особа не врати новац, по уговорној обавези долази до преузимања те имовине и тада се појављује онај који заправо јесте прави купац.

Када све то узмемо у обзир, прети ли Србији могућност да остане без сопствене хране?

Удара се на последње остатке система који може да гарантује елементарну самосталност и одрживи опстанак једног народа. Ми се хвалимо да извозимо кукуруз као сировину, а не „хвалимо се“ да увозимо замрзнуто месо из других земља којима извозимо кукуруз.

Али, како се испоставило, месо није једино што увозимо. Ту је и кромпир, јабука…

У условима глобализације производње и тржишта то се не може апсолутно спречити. Али, ми не радимо ништа да спроводимо кампање какве се спроводе у Хрватској и Словенији а које гласе: купујмо наше. Је’л мислите да ће Швеђани или Норвежани пре да купе страни производ него свој, без обзира на цену?!

Ми смо уништили предфармерски сектор. Хемијска и машинска индустрија су разорене НАТО бомбардовањем, а онда је то докрајчено приватизацијом. Уместо да производимо комбајне, ми смо потпуно уређен плац „Змаја“ који је производио комбајне раскрчмили великим светским ланцима који данас увозе 90 одсто производа. На тај начин извршена је окупација српског тржишта страним производима.

Дужина транспорта једног комерцијалног паковања неког производа у међународним ланцима хипермаркета у просеку је 2400 километара. А дужина транспорта неког нашег производа који купујемо са зелене пијаце, укључујући и транспорт сировина и прерађевина, јесте 80 километара. Дакле, плаћамо тридесет пута веће трошкове транспорта производа у међународним ланцима.

Како онда често видимо да је јабука из Србије скупља него јабука из иностранства?

Зато што смо урушили задругарство. У земљи која има ситну сопственичку аграрну структуру без задругарства које може да обједињује велики број малих произвођача, не можете очекивати више. Зато од српских пољопривредника највише користи имају накупци и прекупци. Захваљујући томе, ми имамо међу накупцима оне који примају помоћ из центара за социјални рад, а возе се у БМВ-у који су зарадили на грбачи српског сељака

Постоји ли у Србији стратегија пољопривреде и какве су мере које држава предузима у овој области?

Влада је 2005. донела Стратегију развоја пољопривреде, а носилац је била тадашња министарка из Г17 Ивана Дулић Марковић. Политиком Г17 око распарчавања уређених земљишних комплекса бивших великих друштвених пољопривредних комбината начињен је катастрофалан промашај, јер су уређени земљишни комплекси тих комбината били највећа конкурентска предност српске пољопривреде у односу на фармерски сектор ЕУ.
Оспоравате и начин на који се поступало са земљиштем у државној својини.

Не могу да заборавим незаинтересовано држање политичара око распрачавања пољопривредног земљишта у државној својини.

Рецимо, комплекс од 1244 хектара уређеног државног земљишта у општини Србобран који је користио ПИК „Бечеј“, након измена Закона о пољопривредном земљиштву, расподељен је тројици паора. Дакле, нису они постали закупци до 50 или сто хектара већ десетоструко више. Е сада је питање, да ли неко може да обрађује три или четири хиљаде хектара, а нема ниједног запосленог радника?! А у време транзиције отпуштено је преко 50.000 радника из сектора пољопривреде. Деценијама су држава и пољопривредни комбинати улагали у процес арондације и комасације земљишта, у системе за наводњавање, ветрозаштитне појасеве… То смо све девастирали распарчавањем државног пољопривредног земљишта.

Када би наши произвођачи добијали субвенције као амерички фармери, наш кукуруз бисмо производили не по цени од 27 већ по цени од 15 динара. А овогодишња суша у свету, укључујући и САД, показала је да све оне маркетиншке приче о отпорности на сушу генетски модификованих семена не пију воду.

 

А шта је са биодизел горивом? Да ли је оправдана бојазан да ће, ако се користе житарице у производњи бензина, са друге стране нестати хране?!

Око тога постоји велика полемика и у свету. Ту није реч само о коришћењу пољопривредних производа, већ и о води. Хиљаду кубних метара воде искоришћених у пољопривредној производњи доносе вредност од 500 долара, а хиљаду кубних метара воде у индустрији доносе приход од 10.000 или 12.000 долара. Где ће онда вода отићи?!

На јесен ће бити спроведен попис пољопривредних газдинстава. Ово ће бити први такав попис од 1960. Шта очекујете да попис покаже?

Молим све пољопривреднике да дају што прецизније податке. У противном, то ће нам се вратити као бумеранг у случају придруживања ЕУ. Јер, све што будемо умањили, за толико ће нам бити ниже базе за одређивање националних квота за производњу и извоз пољопривредних производа. Овај попис одлучује судбину српске самодовољности у производњи хране.

Како је у региону када је реч о ГМО?

Бугарска је донела закон којим је дозволила узгој генетски модификоване хране, па је под притиском јавности од тога одустала. У Румунији има око сто хиљада хектера генетски модификованих пољопривредних култура. У Мађарској тога нема. Хрватска је такође то забранила. Где год је правно неуређен и економски несамосталан систем, ту постоји могућност утицаја и заобилажења воље народа.

Јел’ имате ви проблема због овога што говорите?

Директно не, али индиректно да, у виду сугестија… Ипак, износим аргументе и са свима сам спреман да сучелим ставове „за“ и „против“.

Шта саветујете обичним људима како би били сигурни да једу здраву храну?

Купујте од оних којима верујете и који једу оно што вама продају. Довољно је да једна зграда од 20 станова ангажује три сељака да за станаре те зграде плански производе. Из те зграде седмично може да иде један ауто код тих сељака и да испоручује свеже производе породицама. Важно је да се избаце посредници. У Србији је много паразита између пољопривредника и потрошача па најгоре последице трпе управо те две стране. Мора се поново уздићи кредитно задругарство у Србији како би финансирали пољопривредну производњу са средствима по нижим каматама него што су камате пословних банака. Али морамо имати и потрошачке задруге да би избацили бројне посреднике између произвођача и потрошача.

Генетски модификована соја у Србији!

Ми данас имамо неколико хиљада хектара под генетски модификованом сојом у Србији, иако инспекција тврди супротно. На откупним местима за соју, преко узорковања, врло лако може да се утврди да ли има генетски модификоване соје.

Наша соја која није генетски модификована тражена је од угледних компанија у свету, попут компаније „Нестле“, и постиже изузетну цену на светском тржишту.

Три катастрофалне грешке српских власти у пољопривреди

Наша власт је „у име народа“ направила две катастрофалне грешке која ће имати катастрофалне последице по развој пољопривреде Србије. Сада смо у ситуацији да ова власт направи евентуално трећу грешку која би била забијање глоговог колца у срце српске пољопривреде.

Прва грешка је Споразум о стабилизацији и придруживању ЕУ. У њему стоји да ће четири године од дана потписивања Споразума купци из ЕУ стећи право да купују пољопривредно земљиште под истим условима као и наши грађани. То је апсурд ако се упореде наше и њихове плате. У старту су домаћи купци неравноправни.

Друга грешка јесте што смо брзоплето веровали обећањима циклично променљивих људи из руководства ЕУ који обмањују земље које нису у њиховом чланству, па смо поверовали да више нема додатних услова када смо прихватили Прелазни трговински споразум са ЕУ, а по којем од 2014. код највећег броја производа неће бити никакве разлике између царинских стопа Србије и земаља Уније.

Трећа грешка је што се странцима овде дају огромне погодности и подстицаји, а нашим пољопривредницима се не пружа ни најмањи део такве подршке.

А посебно ће погубно бити уколико садашња или нека будућа власт под притиском САД, због пријема Србије у Светску трговинску организацију, измени садашњи Закон о ГМО и дозволи узгој ГМ биљака и животиња, као и увоз и пласман хране од ГМ сировина.

Сточарство у Србији трајно уништено

Више сам него уверен да смо досадашњим „ад хоц“ мерама аграрне политике, од министра до министра, уништили сточарску производњу као далеко вреднији део пољопривреде. Ми смо сточарство уништили. Учешће сточарства у вредности пољопривредне производње данас је испод 30 одсто, а верујем да ће после сагледавања резултата овогодишње суше бити и испод 25 одсто. То нас ставља на дно европских земаља у овој области. Мислим да више нећемо моћи да извршимо опоравак сточарске производње, те да ће Србија постати трајно увозна земља за сточарске производе који су изузетно скупи.

У сточарству и пољопривреди мора да се ради стално, а наши „способни агробизнисмени“ који закупљују хиљаде хектара земље, живе по градовима, возе џипове и у лизинг узимају тракторе „Џон Дир“… Дакле, новац им не остаје у Србији већ иде даље. Тако је уништено српско сточарство.

„Монсанто„, највећи произвођач генетски модификованог семена у Србији преко Миодрага Костића и МК Групе

„Монсанто“ је мултинационална корпорација из САД која се бави пољопривредом и једна је од водећих произвођача генетски модификованог семена.

Основана 1901, до 1940. године компанија „Монсанто“ је била међу водећим произвођачима синтетичких влакана у САД. До 2002. била је међу 10 највећих хемијских гиганата у САД, да би се потом окренула биотехнологији. Како тврде научници, „Монсанто“ данас држи 90 одсто светске производње генетски модификованог семена.

Ова компанија је често била предмет напада научника широм света. Најновији ударац дошао је пре неколико дана из Француске, када је тим тамошњих научника објавио да су резултати истраживања на пацовима који су јели генетски модификовани кукуруз компаније „Монсанто„, показали да су оболели од тумора и имали тешка оштећења бубрега и јетре. Ова информација навела је француску владу да од Агенције за безбедност хране ЕУ тражи процену валидности налаза стручњака.

Иначе, „Монсанто“ се и раније сукобљавао са Французима који нису били вољни да дозволе његов продор на европско тржиште. Депеше америчких амбасада које је објављивао „Викиликс“ 2010. откриле су да је амерички амбасадор у Паризу 2007, након забране да генетски модификовани организми компаније „Монсанто“ уђу у Француску, предлагао „реципрочне мере“.

Производи компаније „Монсанто“ присутни су и у Србији од 2007. Председник Управног одбора МК Групе Миодраг Костић и директор мултинационалне компаније „Монсанто“ за Источну Европу Герхард Роса потписали су 16. маја 2007. уговор о стратешком партнерству којим је „МК Група“ постала званични увозник и дистрибутер Монсанто хибридног семена кукуруза, сунцокрета и уљане репице за тржиште Србије.

У јавности је у више наврата помињано да су САД Србији, како би постала члан Светске трговинске организације, поставиле услов да дозволи слободан увоз генетски модификоване хране. Ово питање поменуо је и потпредседник САД Џосеф Бајден приликом посете Београду 2009, када му је наводно обећано да ће то бити решено.

Американци хоће да Србија производи и ГМ шљиву

Недавно смо на Пољопривредном факултету имали предавање америчких истраживача о генетски модификованој шљиви која је отпорна на вирус шарке. Они су нам препоручили ту нову сорту, медено-слатку, уместо досадашњих, које нису отпорне на шарку.

Србија се удара у најрањивије и економски најзначајније делове пољопривреде. Ово је једини сегмент привреде Србије који је још увек одржив и који омогућава нацији било какву самобитност и самосталност. Удара се на кукуруз, соју, шљиву… На све оно што извозимо. На тај начин се елиминише самосталност српске одрживости.

Свако ко је боравио у САД уносио је у себе ГМ храну

Сви који смо били у САД по било ком основу током протеклих десетак година сигурно смо конзумирали генетски модификовану храну а да то не знамо, јер на америчком тржишту нема ознаке за генетски модификовану храну у декларацијама. Али једно је користити ту храну десетак или месец дана, а друго хранити се са њом стално. Замислите када би антибиотике користили током читавог живота, а не само у време када нам је имуни систем ослабио услед повремених инфекција.

Право је питање који су мотиви америчке администрације да дозволи да на декларацијама производа који садрже те сировине нема обавештења за купце. То такође злоупотребљавају мултинационалне компаније са маркетиншким образложењем: „па нећемо ми ваљда да трујемо наше становништво“.

Право питање је – коме је намењена та храна? Сигурно није намењена мултимилионерима.

ГМ биљке које детектују експлозив у минским пољима

Постоје и генетски модификоване биљке које мењају боју уколико их засејете на минским пољима. На тај начин оне реагују на експлозив и деминерима показују где се налазе мине. Хрватска Влада после ратних сукоба на њеној територији није дозволила да се засеју те биљке јер је њихов Национални савет за биолошку сигурност рекао да не постоји могућност да се у слободном простору контролише деловање тих генетски модификованих биљака на екосистем.

Странци могу, ја не могу?!

Не само што продајемо обрадиву земљу странцима, него и воду. Колико је до сада тога распродато и где нас то води?

Нажалост продали смо све природне ресурсе, иако сматрам да је то противуставно јер природни ресурси не би смели да буду предмет продаје. Својевремено, када је вршена приватизација „Књаза Милоша“, разговарао сам са тадашњим директором Агенције за приватизацију и он ми је рекао да се не продају водни ресурси него капитал фирме. Када сам предложио да ћу, ако је то тако, да направим конзорцијум који ће да скупи 10 милиона тадашњих марака и да поред фабрике „Књаз Милош“ направимо другу, још модернију фабрику и да са истог извора вучемо воду и плаћамо надокнаду колико и други произвођачи, речено ми је да не може.

Нису спорни само водни ресурси, већ и, рецимо, бушотине за нафту у Србији, које су такође дате по једној врло ниској цени у односу на цену која се добија у другим земљама.

Извор: „Интернет Сведок“

****************

ПОВЕЗАНИ ТЕКСТОВИ:

Шта једемо у Србији: У претходних пет година увезли 40.013.073 кг меса у Србију, а провера на ГМО храну врши се у земљи порекла!?

02.11.2012. ФБ страница Канцеларија Косово Метохија

Била је планирана и масовнија посета гробљима у местима Ђаковица, Урошевац, Сува Река-Мушутиште, од које се у међувремену одустало, јер аутобусима није одобрена пратња КПС-а, која се иначе организује у сарадњи са ЕУЛЕКС полицијом.

Напомињемо да полицијска пратња није одобрена ни аутобусима којима ће се обићи гробља у Приштини, Обилићу, Призрену и Косовској Митровици. Међутим, Срби са Косова и Метохије, настањени у централној Србији су и поред тога одлучили да посете гробове својих најмилијих у овим местима.

За даље информације: 011  311 10 19

Основни смисао активности је да се повећа присуство свих српских институција на Косову и Метохији и да се непосредним повезивањем општинских структура обезбеди материјална и духовна сарадња у области привреде, образовања, културе, здравствене заштите и свих осталих сегмената друштвеног деловања, са јасним циљем потврђивања територијалног интегритета државе Србије.

Прва фаза акције подразумева заједничку посету градоначелника и председника општина из централне Србије Косову и Метохији, како би се остварили лични контакти и стекла непосредна сазнања о ситуацији у општинама јужне српске Покрајине.

Програм ће почети 03. новембра.2012.г., у суботу, у 10 часова, окупљањем градоначелника и председника општина у Краљеву, одакле ће се кренути за Косово и Метохију.

Централни догађај је потписивање “Повеље о намерама“ у Косовској Митровици, у недељу, 04.11.2012.г. у 12 часова, чиме ће бити остварени сви предуслови да скупштине локалних самуправа донесу одлуке о братимљењу. Скупу ће се обратити представник Канцеларије за Косово и Метохију, владика Рашко-призренски, владика Липљански, председник СО Косовска Митровица Крстимир Пантић…….

У наредној фази Канцеларија за Косово и Метохију би задржала улогу координатора, по потреби, а све остале активности у вези са међусобном сарадњом преузели би органи локалних самоуправа.

ПОСВЕЋЕНИШТВО ЈЕСТЕ ПУТ НАВИШЕ

Посвећеник следи сварожницу. Сварожница је по Богу Сварогу. Још се може звати и усправница, сунчева оса, божанска оса, илити вертикала.
Песник бира праисконе песничке речи, зато што је у речима животно божанско дејство, у речима је Светлост, у речима је Бог Створитељ, у речима је Велики Дух Стварања.
Посвећени се Песник, следећи сварожницу, сусреће са својим Великим Прецима.
Преци свих наших предака, које ја називам Великим Прецима, јесу наши Богови.
Ми смо рођени Одозго, рођени од Великих Предака, рођени од Богова.
То је Истина Сушта, све друго су опсене и лажи.
Лажи су да смо ми, еволуцијом, постали од нижих врста. Реч еволуција, када се на србски преведе, значи успињање, уздизање, узрастање.
Ми нисмо последица никаквог узрастања илити узлажења; ми смо одувек били, и јесмо, савршени!
Зато што су савршени Они чији смо ми потомци!
Од самог почетка без почетка, па све до свршетка без свршетка, ми, уистини, јесмо савршени.
Када уђемо у Биће Времена, онда постоји само овај трнутак, који је кроз све векове само овај тренутак, само ово, једно те исто, вечно сада.
Када беседим о Србству, ја вазда на уму имам Србство по сварожници, Србство у Светлости, Србство у Бићу Времена, а то значи у Вечности!
Када певам о Србству, то су Велики Преци Срба Аријеваца. Реч Аријевац, значи отмен, господствен.
Реч Аријевац, значи још и Племић! Бити Аријевац, значи бити Племенит! Значи бити Редак, бити Посвећен. Они који не осећају језик, који не препознају језик, који нису усаображени са Бићем Језика, погрешно тумаче реч Аријевац. Њихово тумачење речи Арија, Аријевац јесте далеко од Истине!
Моје Србство, као што рекох, није Србство по обзорници. Обзорница је од речи обзор, обзорје, а то је србска реч за хоризонт, а од хоризонта је изведена реч хоризонтала.
Србство по обзорници јесте привид, варка, опсена. То је Србство у свету вештаства, а вештаство је србска реч за материју.
Србство по обзорници живи у опсенама, у преварама, у лажима. Србство у вештаству само граби и отима.
Србство у вештаству обитава у себичности и у саможивости.
Моје Биће и Битије Сушто нема ничега заједничког са Србством у вештаству, са Србством које само граби и отима; граби и отима од Оца, од Мајке, од Великог Духа Стварања, од Природе, од ближњих, од људи.
Племић илити Аријевац вазда и свагда даје.
Даје Богу Оцу, даје Богу Створитељу, даје Божанској Мајци, даје Великом Духу Стварања, даје Природи, даје ближњима, и даје свим људима добре воље.
Давање јесте Смисао.
Смисао у Богу, у Духу Стварања, у Вечноме Животу.
Стварање значи Постојање, Бивање и Бивствовање.
Стварање је Прво Божје Начало.
Истина је Друго Божје Начало.
Љубав је Треће Божје Начало.
До Љубави се долази кроз Стварање и Истину!
Никада још нико није дошао до Љубави заобишавши Стварање и Истину!
Ко другачије путује упада у Царство Опсена.
Царство Опсена јесте изокренуто пресликано Царство Божјега Стварања.
Ако неко жели Вечан Живот у Створитељу, само нека путује Путом Стварања!
Моје Србство јесте Оно Србство које срећем и препознајем на Путу Стварања.
Пут Стварања јесте Пут Навише!
Онај ко путује Путом Стварања може се још звати и Ратнком Светлости. Ратником Светлости у праизворном значењу те речи.
Многи користе ову двојницу Ратник Светлости, али они, уистини, не знају шта значи бити Ратником Светлости!
Бити Ратником Светлости, значи бити у Створитељевој Светлости, у ПраСветлости, у ПраСуштаству!
Ратник је Светлости вазда усаображем са Тројним Началима Божјим.
Он је у Стварању, у Истини, и у Љубави.
Срби Аријевци, а то су они који долазе из Будућности, увек полазе од Љубави, а никада од Мржње.
Мржња је највећи непријатељ Ратнику Светлости.
Штавише, Мржња поништава Ратника Светлости, зато што Мржња поништава и Стварање и Истину и Љубав!
Србин Аријевац љуби Род, љуб Родину, љуби Све, а не мрзи никога и ништа.
Он јесте Ратник Светлости, јесте Велики Посвећени Ратник, али, он никада не мрзи!
Србин Аријевац, Ратник Светлости, заувек мора да ишчупа Мржњу из Бића и Битија својега!
Ако не ишчупа Мржњу, остаће у власти Мржње, остаће у власти Таме!
Ако не ишчупа Мржњу из Бића и Битија својега, онда ће из Бесмртности пасти у Смртност и у Трулежност, онда ће из Бића пасти у НеБиће, онда ће из Суштаства пасти у Ништавило.
Посвећеништво, заиста, јесте Пут Навише.
А Пут Навише нема ни почетка нити свршетка.
Нема ни почетка нити свршетка за Онога који путује Путом Навише!

Д. Симовић

ФБР СПОРТ: НЕМАЊА СТАНИМИРОВИЋ – Портрет спортисте аматера

Физичка култура и спорт Портрет спортисте аматера, уређује Б. Гајић

Бранко Гајић:

НЕМАЊА СТАНИМИРОВИЋ – Портрет спортисте аматера

Професор физичког без посла који се бави бадминтоном и фудбалом

НЕМАЊА СТАНИМИРОВИЋ (1989) из Шапца се упоредо бави бадминтоном и фудбалом. Члан је Бадмитон секције Соколског друштва Душан Силни Шабац и ОФК Јелен из Јеленче, члана међуопштинске фудбалске лиге ФС Мачванског округа.

У бадминтону, у појединачној конкуренцији је међу 10 најбољих у Србији.

У фудбалу игра на позицији офанзивног десног бека или бочног везног, стандардан је првотимац и један од најбољих играча. У овај клуб је дошао лета 2011. године из ФК Фортуне из Шапца.

Немања је управо дошао са првенства Србије у бадминтону које је одржано у Крагујевцу претходног викенда и зато није наступио у задњој утакмици свога клуба.

Довољно разлога за један интервју.

– Немања, где си био за овај задњи викенд, какво је то такмичење било и како си прошао?

– Прошлог викенда сам био у Крагујевцу на последњем првенству Србије у овој календарској години Х Трофеј Крагујевца у бадминтону КГ ОПЕН 2012. То је сениорско такмичење, где долазе најбољи играчи из целе Србје. Што се тиче резултата на турниру, освојио сам сребрну медаљу у конкуренцији мушког дубла, што је велики успех, док сам у синглу и микс дублу завршио учешће четвртини финала.

– Какав је то спорт бадминтон, у чему су његове специфичности, његове чари, шта те је привукло овом спорту, од када се бавиш овим спортом, каква је седмична динамика рада, односно колико имаш тренинга и мечева у току седмице, како је организован и какви су услови рада у твом клубу, односно бадминтон секцији, како је организовано такмичење у овом спорту и какве резултате имаш?

– Бадминтон је спорт сличан тенису. То је олимпијски спорт. Доста људи има предрасуде према бадминтону, мислећи да је то првенствено женски спорт, спор, досадан… али верујте ми да је све потпуно обрнуто од тога. Бадминтон сам почео да тренирам као клинац, када сам имао око 11 година. Тренирао сам више спортова и некако је на ред дошао и на бадминтон. Ишао ми је од руке па сам решио да се мало више посветим њему. Тренинзи у мом клубу су на жалост ретки, што због недостатка сале, што због недостатка опреме… Што се тиче мојих резултата у бадминтону, тренутно сам осми у Србији у сингл категорији, у мушком дублу сам трећи, док сам у миксу на седмој позицији. Верујем да би пласман био и бољи да су тренинзи бројнији и квалитетнији…

– Каква је седмична динамика рада у фудбалском клубу и како усклађујеш обавезе према оба клуба? Постоји ли још неки спорт који упражњаваш?

– У фудбалском клубу су организована три тренинга недељно, у припремама смо имали и по пет-шест тренинга недељно, али у задње време су се и овде тренинзи проредили а ја сам био прилично уредан. С обзиром да су фудбалски тренинзи рано поподне, а бадминтон тренинзи касно увече није ми никакав проблем да ускладим време и да стижем да тренирам оба спорта. Не, не постоји више спортова. У данашње време тренирати и један спорт је чиста реткост а о два да и не говорим.

– Имаш ли још који хоби?

– Углавном спорт уопште ми је хоби, волим да пробам што више спортских игара. Вероватно да нисам такав, никад не бих отишао на бадминтон.

– Омиљена књига, филм, мелодија?

– Књиге не читам, а што се тице филмова и мелодија, тренутно не могу да се сетим неких посебно, али рецимо да су ми комедије главне међу филмским жанровима.

– Како управа, тренер и саиграчи из фудбалског клуба реагују на твоја повремена одсуствовања са тренинга, па и одлучујућих утакмица због бадминтона?

– Увек је тешко, посебно у клубу као Јелен, када играч изостане са неке утакмице, било да сам ја или неко други јер имамо танку клупу и мали фонд играча. Али срећом такмичења у бадминтону нема пуно током године, па су одсуства са утакмица ретка а и људи ме разумеју.

– Да ли си некада тестирао своју физичку спремност и на ком нивоу су твоје физичке способности, рецимо трчање, скок у даљ, склекови, трбушњаци, или колико пута за време једне утакмице претрчиш од шеснаест до шеснаест, или чак до корнер линије, колико одприлике претрчиш за време једне утакмице?

– Као сто сам рекао, тренутно нисам у неком нарочито квалитетном тренажном процесу а у Јелену нисам био када је било тестирање, тако да не бих знао моје могућности. Мисли да имам просечну брзину и да сам солидно спреман. Што се тице трчања од шеснаест до шеснаест или до корнер линије, рекао бих да је веома често. Од мене се очекује да вршим притисак на противницку зону одбране, да нападам, а у исто време да играм и одбрану, тако да сам принуђен да што чешће трчим из одбране у напад и да тако за деведесет минута направим доста шпринтева од шеснаест до шеснаест, па и до противничке корнер линије.

– Дружиш ли се са саиграчима у ове две спортске средине, јеси ли тамо и у другим клубовима, међу судијама и др. стекао познанике, другове и пријатеље?

– Да, наравно. Имам доста другова и другарица из спорта.У фудбалском клубу су ме лепо прихватили и у њему сам стекао доста другова, док у бадминтону има пуно више људи и самим тим и више познаника.

– Немања, можеш ли да издвојиш по један леп и незабораван догађај, ситуацију, тренутак из оба спорта?

– Што се тице бадминтона рекао бих освајање сребрне медаље сад за викенд. То ми је прво финале, прву пут сам имао осећај како је играти у финалу. Надам се да ћу следећи пут отићи корак даље. А што се тиче фудбала, могао бих да издвојим утакмицу у баражу летос, коју су сви одиграли као један и обезбедили опстанак у лиги и освајање турнира у Крнићу пред почетак сезоне.

– Имаш ли, осим задовољства, и неке материјалне користи од бављења са ова два спорта?

-Не. Задовољство и драж такмичења су једини мотиватори тренутно у оба случаја. Али, никад не реци никад. Ако бих напредовао, не бих искључио и профсионално бављење спортом.

– Какве су ти амбиције и планови, мислим на развој каријере у бадминтону а какви у фудбалу?

– Амбиције су увек велике, првенствено у бадминтону. Тренутно се борим да уђем у репрезентацију (бадминтон), да обучем дрес са грбом Србије… А што се тиче фудбала, тренутно немам неки посебан циљ. Желим једноставно да временом напредујем. Најбитније ми је да се добро игра и побеђује. Стварно добро играмо али резултата нема. Желим да опстанемо у лиги.

– Имаш ли неке узоре из ова два спорта и у другим областима живота?

– Наравно да имам. Узори су ми Денис Бергкамп и Ли Цонг Веј, наравно први је фудбалски а други бадминтон узор

– Постоји ли код тебе, осим љубави, и свест о потреби бављења спортом, под чијим утицајем се формирала та свест и колико су у томе учествовала ова два клуба и претходни фудбалски клуб?

– Наравно да постоји. Највише ми је помогао факултет у томе. Често смо тамо учили о самој потреби бављења спортом. Није битна само љубав, већ спортом људи треба да се баве и због свог здравља и других свари које представљају потребу човека. Знаш како кажу “ Ниједан лек не може да замени спорт, али спорт може да замени сваки лек „.

– Да ли се у овим клубовима говори о фер плеју, колико домаће васпитање утиче на понашање играча на утакмици, колико жутих а колико црвених картона си добио у фудбалској каријери?

– Ретко кад се виђа фер плеј у спорту, посебно у нижим лигама где је битније да се победи него било шта друго. Педагогија некако слабо долази на дневни ред таком да оно што се понесе од куће и из школе то је то. Што се тиче жутих и црвених картона, морам рећи да их не добијам често. У каријери сам добио можда укупно 3-4 жута картона, док црвене још нисам, и надам се да ће тако и остати.

– Немања, шта имаш завршено од школе, имаш ли посао, јеси ли приметио везу између учења и рада и бављења спортом?

– Завршио сам факултет у Новом Саду за професора физичког васпитања, надајући се као и сви да ћу наћи посао након факултета- Али на жалост и даље сам без посла у својој струци… Веза је танка, посебно због тога сто људи мисле да знају пуно и да немају више шта да уче, али увек човек може да учи и научи нешто ново. Велика је разлика између онога што се учи теоретски и примене тих знања у пракси а то није добро…

– Брачни статус, емотивна веза, планови?

– За сад не размисљам о томе, првенствено сам се посветио тражењу посла. Биће касније времена за то.

– Имаш ли неку поруку за крај овог разговора?

Наравно да се захвалим теби чика Бранко за овај интервју.

Хвала и теби, момче. Желим ти да наставиш мисију физичке културе и спорта и оствариш све своје снове. Јер, спортисти су пр(а)ви људи.

СРЕЋНО!

 

Неки дан читам како је неки доктор, неурохирург, школован на Харварду, активно се бавио својим послом, годинама оперисао људе и онда, једнога дана, пао у кому.

Кад се пробудио, саопштио је својој дјеци, жени, пуници и шефу своје масонске ложе, да је био у Рају.

02.11.2012. магацин.орг

Значи, док су они мислили да он лежи као клада, да су му дани одбројани, док су лелекали око кревета у скупом апартману (апартман има изолацију и смије се наглас кукати), дотур се сретао са неким лијепим женама и вишим бићима – то су докторове ријечи. Ови су мислили да је излудио, хтјели да га врате назад у кому, да се још мало изкомира (накомирише) не би ли дошао себи и престао да лупа глупости (причати о Рају и Паклу, у тој модерној држави, лупетати о загробном животу и облацима у високоплаћеној научној заједници, може проузроковати губљење статуса и привилегија, плате у фунтама и кућице у цвијећу), али овај се није дао, побјегао им је из стационара, преко леја са ружама и ограде од старог енглеског кованог гвожђа (какву само Енглези знају да искују) и – написао књигу.

Е, сад, и та књига ће да донесе неки динар, па се породица мало одобровољила, као, мало ће да шврља са стране, ал ће да се врне кући, у научно јато, међу нобеловце и ловце на лисице, међу Серове или Сирове, како вам драго, мислим, како читате ту енглеску ријеч – Сир. И тако ће ти Серови или Сирови, да мало сачекају, па ако овај и даље буде бушио, лудовао и узнемиравао научну, атеистичку и гностичку јавност, искључиће га из свих могућих Голф и Кантри клубова, избацити га из свијета доктора; биће одстрањен као шенуо из друштва ових и оних научника, из свих тих Удружења које су основали људи који вјерују у Дарвина, односно, мајмуна, у Велики прасак илити Ајне гросе шприцен и капитализам, односно, империјализам.

Комуниста који воли паре, то је монструм 21. вијека, то је чудовиште за нова времена, за Ново вријеме. Социјалисти који се куну у Сороша, па то је да ти се душа заледи од страха и стида. Е, ти су одлучили да Доктору стану за врат, да му покажу да нема зезања са науком. Не море један дан вако, други нако.

И тако ће тај Енглез, који је чачкао људима по мозгу и нервима, сада морати да нађе други посао, јер му више неће бити дозвољено, с обзиром да износи неразумне, неуравнотежене и узнемиравајуће ствари у јавност, да пребира по вијугама и гура руке у сиву масу и месни нарезак.

Тако то бива данаске. Такво је доба. Мада, увијек су људе бацали у тамнице када су говорили истину. Сјетимо се и Кочићевих ријечи о слободи и истини и како прође онај ко ју љуби; њих се увијек вриједи сјетити. Значи, ништа се није промијенило, увијек постоји неко ко баца у тамницу и неко кога бацају. Доктори су, рецимо, одлучили да педерастија није болест, да се људи тако рађају и донијели одлуку да сви морају тако да мисле ако хоће да раде као психијатри, психолози итд. Изношење супротних, полемичких, ставова, није дозвољено или се, у најмању руку, сматра неукусним и неозбиљним; потезати то, кобива, тако јасно и сасвим дефинисано питање (а дефинисано је, као што рекосмо, 1973. у Америци, а 1995. у остатку свијета, с тим да су признали одређене менталне поремећаје везане за хомосексуализам – егодистона, неприхваћена, хомосексуалност и ситуациона (затвор). То, кобива, лијече.

Један је тако, вођен истом логиком, рекао да је он педофил од рођења и да искрено воли дјецу – и у Холандији су му дали да оснује странку. Касније су је, бржебоље, забранили, али остала је порука – свака болест, страст и девијација у Новом свјетском поретку има своје мјесто и неће се називати болешћу, него реалним стањем на терену.

Тако су некад рекли и ово: Ако не вјерујете у Дарвинову теорију, нема вам мјеста у модерној научној заједници, нема вам мјеста у Институтима, на Универзитетима, Лабораторијама, нема вам лагодног живота професорског, нема звања и еполета, нема нобелових награда нити вечера са престолонаследницима. Нема вас нигдје, другови и другарице!

Да скратимо, ако вјерујете у Бога, ви сте пропали. Ви сте примитивац и будала. Ви сте човјек са смањеним интелектуалним способностима. Ви сте, укратко, глупан. Правила и заблуде су ту да трају и да се поштују до имбецилности. Код нас је редовна појава да, чим причате о ћирилици, о Србима, о Дражи, одмах се четник, назадни елемент, одмах сте прекрајатељ историје; па и кад им дате доказе да су Швабе гањале и Дражу и Тита и штампали, на истом плакату-потјерници двије слике, да су тражили цвај бандитен а не једнога, опет ништа не знате, опет сте дезиноформисани националиста. Кад им кажете да свака кућа у Америци има америчку заставу на олуку или фасади, да то није ништа чудно и да би и ми Срби могли тако, опет сви – у дреку, опет испадаш шовиниста, виолиниста, алпиниста, сандиниста и шта све не…

И, на крају, кад им поменете Исуса Христа, то их жигне у срце, убоде их у живчану средину средине. На ријеч Христос, те модерне апологете свјетских хохштаплера, који се играју науке, умјетности и, понекад, журналистике; интелектуална клошарија, елитни трговци писаном ријечи, плаћени пијанци, угледне личности кривих уста, мрљавог погледа и дуванског баритона, устану као по команди и почну да ударају и млате рукама, не гледајући кога каче и гдје слијећу ударци.

Зашто их Христос толико нервира? Зашто их, рецимо, нервира констатација једног угледног научника који каже: Вјероватноћа да су овај свијет и живот на њему настали случајно, игром случаја, мања је од вјероватноће да ће торнадо који прође ауто-отпадом усисати у себе дијелове Шевролета и спојити их, саставивти од њих ауто, значи, створити Шевролета који може да се вози. Вјероватно им то личи на анегдоту, није на нивоу научне истине, па се зато гицају.

Зашто их Христос толико нервира? Зато што су га изиграли, издали и покушали да зауставе. Нервира их чињеница да нема објашњења, да један тако усамљен глас, глас човјека на земљи, постане таква громогласна и јака сила, да обгрли читав свијет и пронесе Истину, осим објашњења да је у питању био Богочовјек, а не само обичан грађанин. Како да објасне да се људи већ двијехиљаде година крсте и клањају Господу; како да објасне неизмјерну, горућу, ватрену, несаломиву љубав према Мајци Божијој, према Богородици; како да објасне да су чуда могућа и да се догађају. Како, кад они кажу да чуда нема; да чуда не постоје, да је све објашњиво, да је све могуће убацити у логику, у систем, у научни образац. Како да сад затворе све своје Клубове и голф терене, све своје скупе Универзитете и Ловачке домове и признају да су погријешили; како да признају да је овај комирани доктор у праву, и да су сви они, сви до једног, бар једанпут у животу осјетили Божију љубав на себи; да су примјетили божански дар у неком човјеку, божански глас у пјевачу, снагу у инвалиду, невјероватну енергију слијепог и његову способност да види, осјети и зна оно што други не знају и, поред здравих очију, не виде; да су се, у својим научним експериментима, сусрели са необјашњивом лакоћом и прецизношћу којом је Бог направио овај свијет.

Не морају да затварају те Клубове, поготово не морају онај који им много значи, на Руској ријеци, Бохимиан Гроув (Bohemian Grove), али нек знају да им неће проћи Содомизација и Гоморизација свијета, односно, повлачим ријеч, то им је већ прошло, већ су понизили човјека и његову душу упрљали свјетским смрадом и коломашћу; али им то неће потрајати, нећете стићи тако далеко колико сте намјерили, господо и другови. Од гована се пита не прави. Не зато што то један мали, четворопрсти колумниста, тако каже, него зато што вам Господ неће дозволити да још дуго серуцкате по његовој башти и запишавате људе. Гејм овер.

Морам да признам да сам и сам био атеиста. И то задрти. Али, та прича, Павле и Савле, давно је испричана. Оно што сам хтио да кажем је – понекад су ми смијешни ти покушаји да се објасни овај свијет, али разумијем ту потребу; ко не би желио да схвати и објасни ово око нас и ово у нама. И још нешто, важно, чини ми се: Нема разлике међу људима који иду у Цркву и који не иду. Исти су то људи, нико ту није ни добар само зато што стоји у Храму, на служби, нити је неко зао јер недељом ујутро сједи у кући и игра се са својом дјецом. Нема тога, не постоји та подјела, постоје само они који трагају и они који не трагају за Истином. Боље један дан живјети онако како је Исус учио да треба да се живи, него један дан провести на кољенима, у молитви. Ипак, одлазак у Цркву је чин послушности, чин поштовања; као недељни ручак код родитеља; ако слажете и не одете, пече вас савјест јер нисте испоштовали оца и мајку. Тако је и са Црквом, не можете рећи – молићу се ја сам, не треба ми заједница (направи ми мама ручак, јешћу ја то са фамилијом у својој кући, а сјећаћу се тебе и тате између залогаја). Не иде то, не иде, ниси сам на свијету; кад xараш по атомима, xараш у име свих, кад вршиш експерименте, имаш одговорност зрелог човјека, ниси дијете које од лего коцки прави неке нове облике. Ти, лего научници, лего физичари, мисле да ја не знам шта је њихов ултимативни циљ: доказати да нема Бога. У то се наука претворила, а култура, као стара дроља, прати је у стопу. Авангардно је и модерно (постмодерно), пљунути на икону Христа.

Још нешто, кад сам се већ залетио, порука Органима реда и закона ове државе (Републике Српске): Пустите вехабије на миру. Ако се људи моле Богу, раде земљу, живе по правилима своје вјере и учења, немате права да их дирате. Ако припремају недјела и гомилају оружје – хапсите; ако смишљају неко зло, онда ће, као и сви који то раде и планирају, без обзира које су вјере и нације, одговарати и пред људским и пред Божијим законима. Свако ко је боготражитељ, свако ко копа и тражи Истину, мора да има простора да то ради; слободу да то чини. Не може се вјера у човјека утјерати нити истјерати канxијом. Ми, Срби, морамо прво бити хришћани, па онда Срби, јер, у обрнутом случају, нисмо Срби већ марва. Нема Србије без Светосавља, зато и јесте та држава на ивици понора, јер су унуци издали ђедове. Државност Србије је запечаћена Православљем, а не неким провизорним међународним законима и правом (свједоци смо како се то међународно право крши кад затреба Англосаксонцима). И сад, порука Органима Србије: Оснујте Светосавски државни институт (СДИ); ударите јаче темеље, забодите стубове државе дубље, тамо гдје је тврдо, тврђа земља, наслоните их на стијену светосавску. У супротном, вјетри историје ће нас све одувати.

Доктор је написао књигу, а ја колумну. Ја нисам био у коми (ако не рачунамо нека пијанства која су имала сва обиљежја коматозног стања) и надам се да нећу, али сам, овако, без бендека, са четири прста и бурмом на руци, спреман да посвједочим да је Господ посреди нас. Да је међу нама и да ће бити ту, до краја свијета. Праштајте…

Аутор: Никола Пејаковић
Извор: Глас Српске

http://www.magacin.org/2012/11/socijalisti-koji-se-kunu-u-sorosa-da-ti-se-dusa-zaledi/