Бранко Станић

ПЕТИ ОКТОБАР… (7)

Дан када је поново ослобађана Србија

Опет смо гледали историју из првих редова. Разумели је нисмо, али осетили јесмо. Био је то дан када су једни морали да оду, а други одређени да дођу…

овако је данас

Србија, четвртак, 26. октобар 2000. године.

Јуче у 5 поподне искључена је струја мојој групи. После краткотрајне стабилизације након догађаја од 5. октобра почела су нова искључења пре десетак дана. Прво на свака три сата, па на четри, па комбинације, дању три, ноћу 4 четри. Ко би то све мог’о попамтити. Таман мислиш да си уфатио редослед кад ће бити, а кад неће бити струје а оно дође до неког поремећаја па те зајебу у рачуници. Јуче се нешто сргало у термоелектрани Обреновац, тако кажу, па чујем да су искључења дигли на девет, а укључења на три сата. Сад кад с неким разговараш не питаш га како је, већ у којој је групи – за искључење. Кад имаш, а кад немаш струје.

Још за вида отиш’о. сам до теретане. Не бих ни иш’о да ме није звала Љиља, једна од мојих нових ученица.

– ‘Ајд, отићемо у пола шест, иако сам се мало пре код Вере наждер’о мусаке – рекох јој. – Само да издинстам пилећи батак и карабатак. Извадио сам их јутрос из замрзивача.

– Како кад немаш струје?

– Па малопре сам са струје преш’о на плин. Не треба ми још дуго, почео сам у пола пет.

Љиља ми пре неки дан исприча да један Немац, заборавих му име, само знам да је политичар, захтева да Немачка и Запад испуне оно што су обећали и да престану да муче Србе, јер тек крајем децембра треба да буду републички избори. Дотле може свашта да се деси.

А од санкција укинули су нам само забрану на летење, а где да летимо кад немамо пара.

А мој колега Жића баш нема среће. Удала му се ћерка негде крајем пролећа па решио човек да ове јесени направи весеље и позове рођаке и пријатеље. Одредио и термин, 7. октобар. Позвао је и мене. Да вам право кажем заборавио сам на тај дан. Сетио сам га се тек у току следеће недеље. Кад неког од колега упитах да ли је ишао, рече ми да је Жића због нестанака струје одложио заказано славље за 28. октобар. А сада је још горе него 7. октобра.

Понад’о сам се да ће после тренинга доћи струја. Још нисам знао за деветосатна искључења. А кад струја дође не можеш да потрефиш вести у вези искључења па да се некако оријентишеш, једино кад усмено од неког нешто чујеш, а новине су бајате. У њима су вести од јуче. А то што тамо пише да ће бити ништа не важи.

Мало сам прилег’о и покрио се с два ћебета. Још нису почеле хладноће, мада су два-три јутра баш била хладна, али није ни нарочито топло. Преко дана и није лоше, још сија сунце.

Не можеш ни да дремаш, ни да спаваш, рано је, а не знам ни о чему бих размишљао. Чекам да ми се јави мој пријатељ Миливоје, археолог. Пише књигу о шабачким планинарима поводом 50 година постојања њиховог Друштва. Ја му помажем у техничкој обради.

Пред Скупштином 5. октобра

Убох у мраку један број на телефону. Добих једну моју другарицу. Ни код ње нема струје. Значи да смо иста група. Мада ни то није сигурно, шта ако су искључене две групе истовремено. Мало смо развезали причу, онако безвезе. Никога не грдимо, нити псујемо. Ни оне старе, ни ове нове. Трабуњамо тако, о љубави.

– Па шта радиш, никако да те добијем! – рече Миливоје кад најзад ослободих линију.

– Мало сам се запричао.

– Хајде, можеш доћи. Сада сам код куће.

– Ево, одмах долазим.

Миливоје је у повлашћеној групи. Код њега нема искључења.

Код мене у улици је тотална помрчина, нема светла ни на бандерама. Срећа што није облачно, па сијају звезде. Месец се још није појавио, а и да се појавио не би од њега било неке нарочите вајде. Синоћ је засветлио тако тањушном кришчицом, тек толико да видимо да још постоји.

Задржах се мало код Миливоја да чујем и вести у пола једанаест на новом РТС-у. Онај стари и не постоји. Тотално је спаљен. Ако, није ни ваљ’о. Једина невоља је што сада морамо платити и купити опрему и за овај нови РТС, а таман смо онај оправили. Додуше то још нико од нас не тражи, али доћи ће време. Не треба се тога плашити. Не могу спикери вечно седети за обичним асталима. Од старог нови РТС је задржао само сатницу. Први дневник у 5, други у пола осам, трећи у пола један’ест. Спикери су тотално нови. Никад их до сада видео нисам.

Петар Лазовић извештава да је Коштуница у Скопљу. Наш председник је још у центру пажње окружен светским политичарима. Треба то искористити док се западњаци не ‘оладе. Знају они брзо да окрену ћурак.

– Доста сам вид’о. Дајте ми оне папире што сте припремили, па да идем. – рекох Миливоју. – Уписаћу ово кад буде било струје.

– Шта можемо! Морамо чекати.

– Преживећемо и ово. Није нам прво.

Истина је! РТС гори!

Поново сам код куће. Струје и даље нема. Један’ест је сати. Јави се Вера. Рече да су сада искључења на девет сати.

Шта ћу сад? Да је бар улично светло упаљено не би било оволико мрачно.

Зграда до мене има вечно струју. И они су у неком специјалном статусу. Није ми јасно шта има тако важно у њој. Па у њој углавном живе пензионери. Истина, има тамо и нешто омладине. Но опет, добро ми дође и то. Док комшија не угаси светло кроз узани прозор из нише допире бар мало сјаја до моје кухиње.

Реко’ да вечерам. Упалих свећу да не бих јео напамет. Прогутах она два већ одавно о’лађена парчета пилетине. Откидох само мало ‘леба, тек толико да не једем само месо.

Нисам им’о више шта да чекам. У мраку распремих кревет и легох.

Шта ли раде они са ситном децом? Откуд деца знају шта значи нема струје?

И да ме звоњава сата не пробуди ко зна докле бих спав’о. Око мене помрчина, к’о и синоћ. Креснух прекидач. Ништа. И даље је мрак. Ко зна да ли је ноћас и долазила. А и да је долазила глупо би било да сам устао и одседео та три сата под упаљеном сијалицом.

Пре него што пођох на пос’о бих у дилеми, дал’ да распремим ил’ не распремим кревет. Можда опет вечерас неће бити струје, па да не тумарам по мраку, размишљам у себи. Ипак ћу да га распремим. Нећу да живим к’о животиња, у брлогу.

Изашао сам из куће у 10 до 7. Струје још нема.

Србија је обећана земља. Стално живимо у обећањима.

Много тога указује да Саудијска Арабија стоји иза опасне ескалације рата у Сирији, која почиње да угрожава и одвијање међународног авиосаобраћаја

29.10.2012. видовдан.орг

Државни врх Саудијске Арабије не само што наставља, већ штавише и из дана у дан интензивира наоружавање сиријских побуњеника (који се у страним медијима неретко еуфемистички називају „наоружаном опозицијом“). Тако се убрзаним темпом повећава како квантитет тако и квалитет војне опреме којом располаже тзв. Сиријска ослободилачка армија, односно све је шири дијапазон убојних средстава, укључујући и ПВО системе, која се испоручују антирежимским паравојним формацијама у Сирији.

СТИНГЕР НА НОВОМ ЗАДАТКУ

Између осталог, почетком септембра ове године, у Сирију су почели да пристижу лаки али врло делотворни ПВО системи кинеске и америчке производње. Њих саудијске специјалне службе масовно купују на „црном тржишту“, а потом преко територије Турске достављају сиријским побуњеничким снагама.

Међу разноврсним мобилним системима типа земља – ваздух, којима се наоружавају сиријски побуњеници, посебно се истиче амерички ракетни комплекс са инфрацрвеним вођењем „Стингер“, који се налази у наоружању армија читавог низа земаља. Тим лаким ПВО системом без тешкоћа може да управља само једна особа, а погодан је за нападе како на војне летилице тако и цивилне авионе.

Поменута убојна средстава се упућују у разне делове Сирије, али их ипак највише доспева у стратешки важне и густо насељене северозападне сиријске провинције Алеп и Идлиб, које се граниче са Турском те су отуда погодне за снабдевање и деловање побуњеника. Ту се данас одвијају најжешћи сукоби између тзв. Сиријске ослободилачке армије и регуларних снага под контролом владе у Дамаску (Сиријске оружане снаге).

УГРОЖАВАЊЕ ВАЗДУШНОГ САОБРАЋАЈА

Бројни су докази који директно потврђују опсежно снабдевање сиријских побуњеника лаким ПВО системима. Ипак, највећи значај имају саопштења о њиховом присуству и деловању која стижу непосредно из зоне конфликта, односно од учесника у њима. Само током последњих неколико дана старешине побуњеничких јединица ангажованих у сукобима јавно су износиле тврдње да су тим системима њихови борци оборили два авиона и један хеликоптер оружаних снага Сирије.

Цела ствар има и много опаснију димензију од екстерног подгрејавања сукоба у једној сувереној држави. Како наглашавају стручњаци за војна питања, испоруке побуњеничким снагама чак и ПВО система са малим радијусом дејства, озбиљно угрожавају летове цивилних авиокомпанија, те животе њихових путника. И то како у вези са одвијањем унутрашњег ваздушног саобраћаја у Сирији, тако и када се ради о међународним летовима преко територије те земље. Важно је нагласити да преко Сирије иду изузетно значајни и самим тим фреквентни интернационални ваздушни коридори.

АВИО КАТАСТРОФЕ НА ПОМОЛУ

На основу информација које су процуреле из обавештајне службе једне државе из региона Персијског залива, бојовници побуњеничке бригаде за коју се тврди да се зове „Алумна Ал Исламија“, а која делује у провинцији Алеп, већ су покушали да примене преносиви ПВО ракетни лансер HN-5 (кинески систем развијен на основу руског комплекса „Стрела-2“) против путничке летелице иранске националне авио-компаније „Iran Air“.

Срећом, катастрофалне последице су избегнуте. Но, вероватно је само питање времена када ће до њих доћи ако се настави масовно наоружавање побуњеничких јединица. Како нам сликовито показује крвави рат у Сирији који већ траје дуже од годину дана, животи цивилног становништва не представљају никакву вредност за бојовнике тзв. Сиријске ослободилачке армије и њихове иностране спонзоре. Уосталом, ми то на основну сопственог искуства већ добро знамо. Ипак, потребно је да се тога подсетимо у контексту немилих догађаја који се одвијају у Сирији. Истина о рату који се у тој блискоисточној земљи одвија, односно о његовој позадини, нашој јавности нажалост није довољно позната. А живимо у глобализованом свету где је све на неки начин повезано, па и оно што се на нас п овршно гледано не односи реално може да утиче на наше судбине.

У једном подруму у центру Сарајева у коме су муслиманске снаге током рата држале минобацаче разног калибра, припадници УН су недуго по експлозији на пијаци Маркале, 5. фебруара 1994. године, открили минобацаче ручне израде који су по свим карактеристикама одговарали бацачу из кога је испаљен хитац који је убио 68, а ранио 198 људи.

29.10.2012. Вести

Указао на нелогичност: Француски генерал Мишел Готје

Ово ће током следеће недеље, на суђењу бившем председнику РС, Радовану Караџићу, открити некадашњи мајор канадске војске Џон Расел, који је током ратних година био у саставу УН у Босни.

Намерна грешка

Генерал Готје је такође установио да је и друга истрага припадника Унпрофор на Маркалама која је спроведена после експлозије , имала катастрофалне резултате.
„Капетан Верди, аналитичар из тима Север Сарајево, Унпрофора је направио прорачуне око 15 часова тог дана, а онда је утврђено да је направио математичку грешку“, навео је генерал Готје.

Караџић је овај део своје одбране посветио расветљавању догађаја од 5. фебруара 1994. године, познатијем као Маркале 1.

Мајор Расел је био у тиму УН истражитеља који је истраживао прву од две експлозије на сарајевској пијаци, али и поред закључка који је послао команди у Загреб, да је немогуће утврдити да ли је граната испаљена са српских или муслиманских положаја, он је дан касније, посредством СНН „сазнао“ да су за тај напад одговорни Срби.

„То је била очигледна пропаганда против Срба, без доказа да су они нешто учинили“, објаснио је Расел правним саветницима Радована Караџића и изнео сензационално октриће.

„Неколико дана после експлозије, у пратњи неколико припадника УН, обишли смо подрум једне зграде у Сарајеву где су снаге Армије БиХ чувале минобацаче. Стражар који је чувао то складиште најпре нам је тврдио да они не поседују минобацаче 120 мм, али када смо почели да отварамо сандуке угледали смо их.  Реч је о минобацачима ручне израде који су били истог калибра, исте боје и заварени на исти начин као и граната која је погодила пијацу“, испричао је овај официр канадске војске.

О првој експлозији на пијаци у центру Сарајева сведочиће и канадски генерал Мишел Готје. Он је предводио истрагу УН шест дана по експлозији на Маркалама, а у свом извештају је указао на низ нелогичности у истрагама које су обавили претходни тимови Унпрофора.

Ужас: Уклањање жртава са Маркала

„Припадници француског контигента који су се први појавили на месту догађаја и из кратера су извадили ‘реп’ гранате од 120 мм чиме су битно биле умањене шансе да се сазна тачна путања и растојање одакле је пројектил испаљен.
Истражитељи из Тима Фребат 4 нису чак ни измерили дубину или угао пенетрације те гранате, нити израчунати угао пада, због чега се није могло ослонити на њихов извештај“, казао је генерал Готје у писаној изјави Караџићу која ће и бити предмет унакрсног испитивања.

Јоудри: Гранату испалили Муслимани

Један од Караџићевих сведока биће и канадски пуковник Стивен Јоудри, експерт – балистичар који је учествовао у анализи више стотина кратера насталих експлозијама минобацача разног калибра. Јоудри је такође био укључен у истрагу о експлозији на пијаци Маркале, а својим претпостављенима је након детаљне анализе изнео став да је 95 одсто сигуран да је граната стигла са положаја под контролом Муслимана.

БЕОГРАД – У току је привођење навијача групе „Екстреми“ из Новог Пазара који су на фудбалској утакмици поставили и држали транспарент о Жутој кући, пренели су електронски медији.

29.10.2012. Правда, Танјуг

Како наводи агенција Танјуг у току је привођење 19 особа.

Навијачи Новог Пазара из навијачке групе „Екстреми“ истакли су претходне седмице на утакмици осмине финала Купа Србије између Новог Пазара и Рада транспарент на трибинама на којем је писало „Решен ребус, срце, бубрег, плућа, живела жута кућа“.

Пред нама су временски услови који другачије утичу на кретање возила, пре свега због пада температуре, облачног и кишовитог времена, због чега су путеви често мокри и клизави. Ујутру, али и у осталим деловима дана може се очекивати појава магле и ситне кише, што додатно смањује видљивост. Стога апелујемо на све учеснике у саобраћају да повећају опрез, посебно у погледу брзине кретања свог возила и понашања осталих учесника у саобраћају.

29.10.2012. autoexclusive.rs

У градским срединама нарочито је важно повећати опрез у близини пешачких прелаза, зонама школа и на семафорисаним раскрсницама, због присуства деце и осталих пешака. Обавеза коришћења дневних светала је прописана Законом о безбедности саобраћаја на путевима, а у условима смањене видљивости посебно је важно придржавати се ове законске одредбе.

На ванградским деоницама саветујемо већу опрезност у кривинама, посебно оним са већим радијусом, где услед веће брзине кретања и слабијег пријањања пнеуматика на коловоз може доћи до смањења управљивости возила. Губитак контроле над возилом најчешће доводи до слетања возила са пута, налетања на друго возило или чеоних судара. Статистика показује да је у таквим саобраћајним незгодама, као и приликом обарања пешака возилом, забележен највећи број погинулих и тешко повређених учесника у саобраћају.

Посебно истичемо чињеницу да зауставни пут возила на влажном коловозу, у односу на сув коловоз, може бити дужи и за више од 50%, у зависности од брзине кретања, врсте возила, типа и стања пнеуматика. Разлика у дужини зауставног пута на сувом и мокром коловозу већа је са повећањем брзине кретања возила. Примера ради, зауставни пут на сувом коловозу при брзини од 50 км/хизноси приближно 29 м, док на влажном коловозу износиоко 45 м. Исто тако, дужина зауставног пута на сувом коловозу при брзини кретања возила од 100 км/хизноси око 9 0м, док је на влажном коловозу при истој брзини кретања, дужина зауставног пута око 155 м.

Подсећамо све возаче да је од 1. новембра обавезна употреба зимске опреме, у првом реду пнеуматика прилагођених условима снежних падавина, залеђених коловоза и ниских температура. Истичемо важност коришћења зимских пнеуматика, не само због испуњавања законске обавезе, већ пре свега због неупоредиво веће безбедности кретања коју пружају у односу на летње.

Због честе појаве падавина, влажних и запрљаних коловоза, сада је право време и за проверу исправности рада брисача ветробранског стакла и допуну течности за прање ветробранских стакала.

Апелујемо на све возаче да добра припрема за свако путовање и опрез у вожњи морају бити на првом месту, јер само на тај начин могу бити одговорни и безбедни учесници у саобраћају.

Агенција за безбедност саобраћаја

БОР – Истрага милионских малверзација у Рударско – топионичарском басену Бор је завршена и ускоро крећу привођења, саслушања и хапшења осумњичених функционера, потврђено је у врху МУП – а Србије.

29.10.2012. Правда

Како пише“Информер”, предмет истраге су махинације приликом неколико покушаја приватизације РТБ Бор, сумње да су милиони евра покрадени у процесима набавке рударске опреме, али и класична крађа бакра и злата.

– Истрага траје већ годинама. У неколико наврата је, по налогу из врха власти, заустављана, али су сада надлежни добили потпуну слободу да ухапсе и казне све одговорне – прича саговорник листа.

Он наводи да међу осумњиченима има људи из бившег и садашњег руководства РТБ Бор.

– Јавност ће бити запањена када сазна колико је десетина милиона покрадено у овој компанији. Паре нису завршиле само у приватним џеповима, већ је велики део новца одлазио у црне политичке фондове – наводи извор Информера.

Од 2006. До данас држава је у више наврата неуспешно покушавала да приватизује РТБ Бор. Први тендер за приватизацију расписан је 2006. Године, али је уговор са румунским“Купромом” поништен јер није доставио банкарску гаранцију.

Други тендер расписан је 31. Августа 2007. По почетној цени од 340 милиона долара, на коме је аустријска компанија“Атек” проглашена за победника. Међутим, продаја је пропала јер компанија није у договореним роковима платила новац за преузимање РТБ Бор.
Извор: Информер

Замислите какав би јавни скандал избио у Немачкој када би немачки канцелар у посети Чешкој изјавио како је чешко пиво боље од немачког. Или када би француски председник дао предност италијанском вину у односу на француско. Не може то да се замисли!

29.10.2012. ФБР аутор Весна Веизовић

Весна Веизовић

То је исто толико невероватно колико и да неко подигне оптужницу против бившег председника Србије Бориса Тадића, у најмању руку за издају државних интереса. Као што су рецимо Италијани ухапсили, оптужили и осудили свог бившег премијера Силвија Берлусконија, за далеко мањи преступ као што је утаја пореза а који се у Србији више и не сматра кривичним делом међу политичарима.

У Србији једино што можемо и што нам је преостало је да замишљамо, оно што је нама невероватно док је у целом свету нормално, и да се и даље чудимо испадима наших политичара који су код нас постали нормални а у осталом делу света невероватна појава.

Тако је недавно председник Србије у посети, још увек југословенској републици Македонији, искористио прилику да  заједно са председником Македоније Ђорђем Ивановим посети место Валандово у коме се одржавала већ традиционална манифестација промоције домаће ракије – Ракијада. Коментаришући квалитет македонске и српске ракије, да ли још под утиском исте или је по угледу на свог претходника и сам стекао навику улизивања европским државницима па чак и македонском, он је тамошњим новинарима изјавио да је македонска ракија боља од српске.

Но, навикли смо ми на овакве изјаве и као што рекох било би чудно да неки србски државник стане у одбрану нечег србског па макар то била и ракија.

Пре непуне две недеље, након доласка из Њујорка и „дрског“ обраћања тамошњим званичницима, дајући им до знања да Србија може и истоку да се окрене, у појединим тренуцима осетило се да би Србија можда могла и да исплива из западног блата. Посебно након фамозног интервјуа у Новостима, где у стилу великосрбијанца јасно даје до знања да ће се за Косово борити до самог краја. Верујем да су се многи запитали да ли су погрешили у процени Томислава Николића и прерано га окарактерисали као потенцијалног издајника. Али не лези враже…

Док је председник замајавао грађане својим патриЈотизмом, премијер је видевши да се спрема невоља коју ће код запада изазвати Николићев говор, одмах брже боље потрчао на рапорт код „Кети“ и прихватио руку, а успут и ко зна шта још, Хашима Тачија, не би ли ублажио ефекат и штету великосрпских изјава које прете да наруже европско-демократском путу којим Србија настоји да се креће.

Шта се заиста десило, шта је договорено и ко је све примио пацке из Брисела није познато у јавности, извесно је само да су се они јединствени еуфорични тренуци које нам је пружио председник Србије више неће поновити, јер пут којим Србија наставља да иде није ништа другачији него онај којим су је водили њени претходници протеклих година, ка демократији и западу, односно коначној пропасти и издаји.

Након повратка свог коалиционог партнера и премијера владе у Србију, са свим оним невероватним новостима и доживљајима које је несебично поделио са нама, и председник Србије мења плочу. Наговештавајући поједине делове „Тајне платформе“ коју је сам написао, он такође у својим изјавама поздравља сусрет Ивице Дачића са Хашимом Тачијем, чији је заједнички састанак означио почетак даљих преговора Србије и сада више не нелегалних структура на Космету, већ како сам наглашава привремених.

Од крајње десних ставова у којима је спреман на одустајање од европског пута ради очувања целовитости Србије, до крајње либералних у којима Европа нема алтернативу, није прошло ни две недеље. Па је тако сада већ епохална изјава „Ако затраже Косово, нећемо у Европу“, замењена „тајном платформом“ а чија се суштина најбоље огледа у следећој изјави:

„Да пронађемо неки нови модус или модел који постоји у европским државама за многе припаднике мањина и многе државе и који би могао да буде примењен на Србију, а да представља остварање онога што би Албанци желели да имају, а то је суштинска аутономија, велики степен права, да остварују приходе да их сами расподељују, да суде, истражују… али да се истовремено и Србија не мора да се лиши дела своје територије.“ 

Ова скоро па невероватна изјава у којој он помиње неки нови модел уређења у коме ће Албанци добити оно што желе, односно аутономију и отцепљење, поткрепљена је и тврдњом да је Србија испунила све услове које је Европска Унија од ње тражила, посебно ако се веома добро зна да је први и основни услов ЕУ који је постављен пред Србију – признавање независности Косова.

Једино питање које је остало председнику је: како ће то признање упаковати, а да народ то не примети. Како ће истовремено остати националиста и издајник. Истина, његов предходник је бар у једној ствари био искрен, он се искрено гнушао сваког вида национализма уопште и Србије, стога је велика дилема шта је горе лицемерје или отворена издаја.

Даље Председник Николић каже:

„Да није КиМ мислим да би Србија одавно била у преговорима, а овако остаје да уређујемо државу као и до сада, а да се надамо да ћемо бити члан ЕУ и да не губимо време, већ да са пријатељима широм света остварујемо сарадњу, јер економија је данас једина политика.“

Без потребе вађења реченица из контекста и каснијих оптужби да су новинари шљам који пермутује туђе реченице, овде председник врло јасно и директно говори о Космету као великом бремену и кочници за улазак у Европу, у срце економског колапса преко потребно задуженој Србији. Да није оваквих политичара који не могу једну чврсту одлуку да донесу и исте се држе, давно бисмо ми скинули ЕУ себи са врата и окренули јединој земљи која је истовремено и пријатељски настројена ка нама, а и у далеко бољој финансијској ситуацији од Европске Уније, Русији.

Но, да се политика садашње власти није променила ни мало од прошлих, него је само агресивнија по питању чињења уступака и испуњавања услова (којима се крај не назире) западних налогодаваца, види се опет из те две столице, истока и запада.  На прилике и понуде које Србија добија са истока не гледа се са захвалношћу, већ као на једну природну и очекивану ствар коју је Србија (ко зна зашто) заслужила да добије и ти уступци се врло олако схватају. Док се са друге стране на оно велико ништа које нама чини ЕУ, сва она понижења, цепкања, мешање у унутарњу политику, гледа са великом захвалношћу.

И док истовремено та Русија стоји као велика подршка Србије у њеној борби за очување целовитости земље, критикујући земље које су признале независност Косова и Метохије, наш председник у овој првопоменутој посети Македонији, пружа подршку свим земљама које су признале Космет, истичући да су му једнако драге и оне које јесу и оне које нису, малтене честитајући им на храбрости. И уз осмех објашњава да је реакција коју је испољио када је БЈРМ признала независност Космета била емотивна. Биће да кад се постане председник, човек остаје без емоција.  Ово је само један од мноштва примера које наша власт свакодневно чини показујући и директно и индиректно Русији да јој њена подршка више није тако битна, јер зашто би Русима била битнија целовитост Србије него што је то нама самима.

Што се тиче новца и капитала, са које стране стиже председнику Николићу није битно, само нек стиже, народ ће то вратити, територијама вероватно – јер више ништа осим тога нам није остало.

Још једна „ситница“ се није променила, па тако вели наш председник:

„За сада нико званични није тражио да признамо независност Косова и Метохије.“

Додајући:

„Неприхватљиво је да представници ЕУ у Београду кажу да су статусно неутрални, а да онда захтевају да Косово буде целовито и да Србија буде добар сусед Косову зато што то значи да они виде Косово као државу.“

Значи народе луд си! Док ЕУ и Америка виде Косово као независну државу, чије границе се не могу мењати како је нагласио британски министар спољних послова Вилијам Хејг, а чије границе је ова садашња власт успоставила испуњавајући претходно постигнуте споразуме о интегрисаном управљању границама, наш председник има образа да јавно каже да независност Косова нико није поменуо до сада. То је та „ситница“ неодољива нека сила која их вуче да од свих нас праве магарце на квадрат, није него. Још један заиста невероватан цитат коју употпуњује ове две изјаве, одговор на питање шта намерава да учини ако Брисел не прихвати његов захтев да се измени формулација о поштовању „интегритета Косова“:

„Видећемо. Када кажу да Косово треба да се очува, онда треба да нам кажу шта је Косово: држава, територија, покрајина, чији се интегритет чува. Могу да се сложим да се не цепа КиМ, али морамо да видимо како га они виде.“

Изгледа да председник заиста мисли да ми више ни не мислимо, већ све гутамо као гуске, па нам у само три реченице, две из једног истог интервјуа, говори да ЕУ Космет види као самосталну државу, чије признање нико није тражио и додаје, након што је потврдио да зна, да мора ипак да провери како ЕУ види Косово кад траже од нас да поштујемо његов интегритет.

Није ни одговор на то питање далеко, већ у току наредне седмице Србију ће посетити Хилари Клинтон и Кетрин Ештон које ће ваљда одгонетнути овај ребус у ком се нашао председник Србије. Коју ће причу причати након тога видећемо. Но, ђаво је свакако дошао по своје!

Журећи да што пре добије обећано (да учини оно што је обећао), сада већ без лажног стида, наглашава да Србија што пре треба да почне разговоре са терористима како бисмо добили тај коначни датум почетка преговора за улазак у оно из чега други желе да побегну, ал’ мало теже, други су дали динар да уђу сад би дали милијарду да изађу, наша власт даће срце наше земље да уђе, а да изађе не мора да се брине, док ми дођемо на ред коло има да се распусти.