Под Банатом лежи, моје родно место,
и кад тело иде, душа ту је често.
У њему је свемир, запалио дане,
па се стари кравар, спрема за аманет.
Не немој да свираш, оне тужне песме,
пашњаци су ведри и ветар се веје.
Опрости ми село, сваки корак нови,
без тебе је живот, залуд да се бори.
Једне кобне ноћи, песму ја сам снио,
о љубави вечној и о сузи бистрој.
У њој се и тужни радују,
мртви још увек станују.
Када затворим очи и ноћи се предам,
и под ратном гором, тебе смрти не дам.
И кад сумрак вазда, под Иђошем сине,
родиће се песник, да о селу пише.
Болне своје ране, дижем у висине,
под Иђошким брегом, једна кућа дише.
У њој живот тече и песме искалише,
умрем ли и одем, Иђош ће да дише.

Фото: Иђош; Википедија

Кад се у оку нађе цвет,
Лепши ти је свет.
Кад неком поклониш цвет,
Улепшаш му свет.
.
Поклањајмо оно што се може
И Бог ће да помаже,
Па ћемо имати много више,
Тако у животним писмима пише.
.
Улепшајмо некоме бар један дан,
То поручује сан,
Ако умемо да улепшамо и ноћ,
Радост ће доћ!
.
Са срећнима, бићемо још срећнији.
Срећан је који добро чини.
Ко пружа, даје и друге весели,
Имаће све што пожели.
.
Улепшајмо свет свима око нас,
Нађимо начин за спас.
Свима који су тужни и незадовољни,
Помозимо да буду бољи.

Фото: Фб страница – Flawers and Nature

На Егини светли као порфира са трона
међу кедрима и биљем еденским,
тамо, сред мора, где буре смирују звона,
исцелитељ је међу зидинама келијским.

У храму, што је Сион земаљски,
животворан, фрескописан, блажен,
агнец Христов и Приснодјеве Марије,
почива Син Тракије, Свети Нектарије.

Ткиво земаљско болешћу морено
једино њен Сочинитељ лечи
и одабира најбоље међу једнакима
да проповедају Његове речи.

Свет у болезни, прелешћу гнојан,
иго му на плећима од срца већи,
клепала звуци, сузна многа лица,
ал’ им риза старца крепост, узданица.

Саркофаг сребрени, олтар за сабрање,
круна је мученика, из ког миро точи,
иконе у цвећу, вере то су клице,
радују се звезде, очи мироноснице.

На Егини светли као порфира са трона
међу кедрима и биљем еденским,
тамо, сред мора, где буре смирују звона,
исцелитељ је међу зидинама келијским.

Агнец Христов, лекар саноходац,
видалац многих позлеђених рана,
чувар молитве с позлаћеног свитка,
Свети Нектарије – напитак бесмртника.

фото: Свети Нектарије егински: Википедија

У једном чудесном свету живели су светли људи. Срећни, радосни, задовољни. Стварали су чудесне грађевине, прелепе баште, кипове и грнчарију. У камену су уписивали своју паметарницу и облутке чували у храму. А он је био величанствен. На провидним стубовима, од драгог камења, је био скоро провидан кров. А испод, светлуцави кипови њихових божанстава. Около су се шћућуриле њихове камене куће у складу са природом. И велика, родна имања.

И тако вековима и миленијумима они су живели, радили, градили, стварали. А онда једног дана научењаци пронађоше начин да стварају жива бића, па и човека. Глави Светли свештеник се томе противио. Говорио је да људи имају душу, која је од Бога дата. Да је то честица Бога која обитава у људском телу, и да је и од овог и од оног света. Али научењаци, занесени науком, наставише по своме. Међутим, ти вештачки људи су кратко живели, стално су били болесни, а из очију им је излазила нека црна туга. Звали су их Бездушни.

И тако временом, вредни научењаци су направили много тих бездушних људи. У почетку их је доброта и велика љубав светлих одвраћала од неваљалстава. Али, како је њихов број све више растао, они су испољавали своју вештачку природу. Били су покварени, лажљиви, охоли. Ма све оно што по нашој вери чини грех. Били су све завиднији јер они ништа нису умели да створе, нарочито не нешто лепо. Само су отимали и крали, и због тога се нису кајали.

Светли су се организовали и утврдили у велике, камене неосвојиве градове. Али они нису имали толико деце и нису били тако бројни. Данима су уздизали своју душу, китили се свакаквим врлинама и никоме нису желели зло. Али, кад је враг однео шалу, сви су колективно решили да оду у други свет, да напусте вековна огњишта и препусте природу бездушнима. И тако и би.

Бездушни су прво запоседали њихове куће и имања. Онда су међусобно почели да се убијају и да краду. Пошто ништа нису умели да створе остали су неразвијени и тупави. А и природа је плакала за Светлима, па је сада било мало хране, а њихове грозне и покварене мисли су створили тамну реалност. Стварно је било тешко и ужасно живети у таквом свету. И све се то умножавало, по целој планети.
После много времена Светли су дошли својим васионским бродом да виде родну планету. Кад су видели ту страву и ужас, они су је окружили непробојном границом, да случајно не загади нешто у свемиру. Отишли су тужни и несрећни што је један тако леп и чудесан свет нестао, јер шта је планета без живота и човек без душе.

Фото: Фототека Србског Журнала

И хтела бих вечерас,
Боже мој мили,
написати Ти песму
што Љубављу зрачи,
Радошћу прича
и Осмехом опија…
Ал` туга ме ноћас,
Боже мој мили,
туга од света
што пут свој не зна,
туга ме и суза ме боли
за људима блиским
што давно једном
заборавише волети…

Фото: Фототека Србског Журнала

О предивни храсте даноноћно стојећи учитељу
Који својим стаблом сварожницом – усправницом
Живиш – казујеш Правду Божију – највећу истину
А са многим гранама лишћем цветовима и жиром
Зрачиш обзорницу – водоравницу – Љубав Божију
Сварожницом и обзорницом знаниш тајинство крста

У пресеку црвене сварожнице и плаве обзорнице
Видим љубовно свезнајно и свевидеће око Божије
Које даје вид Камену Биљци Зверци Човеку и иним
А мени продорни благослов у свих двадесетдва ока
Којима лако откривам и јасно видим живу мрежу
Нашу вечну Мајку – Васељене повезницу – грлилицу

О наш Једини Боже храстолико пројављени у Тијанији
Нека твоје снажно мирно стрпљиво и милосно биће
Научи свеколика бића и мене дивотним врлинама храста
Кореном – ослонцу снази чврстини поверењу сстрпљењу
Стаблом – раст ка Небу плодном и свактрено стремљење Теби
Крошњом – напуни наша срца Свељубављу делатном

И нека нас сок који гради и храни сваки део твог тела
Повеже најчвршће са свезнајним и најдубљим Суштом
Које је Неизрециво и Вечно Безкрај и Љубав Извор и Ток
Које ствара и даје Живот и покрет најмањем и највећем
И које је распрострто као истост у свему видном и невидном
И дај нам моћ стварања вечне складне и једнотне Лепоте

Немам речи да ти кажем

шта си учинила са мном.

Тражим ноћ да се склоним,

од сунца да побегнем.

Ноћ је за мене сјајнија

од сваког сунчаног дана

јер само у њој сањам

о жени плаве косе.

Сањам она слатка блаженства

која си ми погледом обећала

и чујем нежну песму

из неког далеког раја.

Видим облаке како се сустижу

и дуго гледам у ноћ.

Немам речи да ти кажем

шта си учинила са мном.

Лишће све чује!

Поред њега само светле душе могу бити,

света дела боравити!

За сва друга почињења,

таму гута њена сена!

Поред лишћа зло умире!

Раствара га свето семе!

 Носи светло и на таји 

Страха немој имати

Огањ јеси и не брини 

Шта ће мрачни просити 

.

Ишту светла дај им пуно

Ишту душе сву им дај

Ишту искру подај спремно 

Вољом Творца и не хај

.

Огањ Светла у сред дана

Жишку Душе по сред Сунца

Искру Свету по сред чела

Спремно снажно вољно дај!

.

Извор Живи у теби је

Њих сад светло топи све

Као Сунце Вампирима 

Као Звезда неживима 

.

Хтели јесу твоје крви

Е па ево пијте пијте!

У њој јесте Ватра Жива

Сунца Јара богодара!

.

Наискап сад ватре живе!

Док не спали нечист сву

И од вас сад трулих бића

створи кашу пепелну. 

.

Ко шта тражи 

то ће и пронаћи.

Ко се душом у Богу огреје 

Дух Свети у њему тад све је. 

.

Извор-Ззвезда Род

Ја сам дошла песнику у госте.
Равно подне беше, и недеља.
Напољу се вејавице злосте,
А у соби топло је од жеља.

Сунце, неке боје малинове,
Израња кроз колутове дима.
Домаћин је ћутљив.Попут сове
Посматра ме ватреним очима.

Његове су очи тако тешке.
Ко их види, занавек их памти.
Заклињем се да не правим грешке:
Не смем, не смем у њих погледати.

И тако се зачела беседа…
Димно подне у соби мрак хвата.
У високом дому који гледа
На широке Неве морска врата.

Фото: Песникиња Ана Ахматова; Википедија