Још један дан остаје иза нас

Опет сунце у Јав одлази

И сутра ће на земљу иста та ватра да силази

Све је исто када си свега свестан

Да си овде вечан

8. гроздобера, 7526. године

Да ли то месец кружи

над главама нашим или

то затворимо очи – ми – спавачи

Да ли то сунце јутром долази

у предвечерје одлази или

то ми успавамо вид унутарњи

Да ли то звезде трепере стално

ал их даном не приметимо сви

или и оне заспу снима својим и

онда напусте свет нама познати

Да ли је цвет мириса пун

у вечности  вечно исцветан или

то ми промене желимо

па га од пупољка до латица палих

пред нама  – видом нашим гледамо.

Јесмо ли обличје једно

без обличја сви у свему

или ко део свега  пожелимо

да сами у светове пођемо и

од свега се одвојимо а

онда се усањамо мислећи да

ко зна где пловимо а

у ствари се са једнога места

ни не померимо.

Може ли тело руку волети више

од врата свог или

влас косе је мање важна

од ноге  –   босе…

Да л из звона песама наших

Рађају се светови нови

Другачији, лепши, бољи

Или то жеља песме сачини

Јесмо ли баш какви јесмо

Или се обликујемо стално

да л вежбе су снови

за раст у једној једнини.

 

ЛИРИКА ВЕЧНОГ ТРЕНУТКА

 

 

Свака спољна лепота јесте пројава унутарње лепоте.

Никаква се лепота у спољноме свету не може пројавити ако нема скривене, оностране и унутарње лепоте која се налази иза те видљиве лепоте.

Видео сам жене од педесет или шездесет година које су праве лепотице, зато што је њихова душа чиста и прозрачна, зато што су смерне, чедне и продуховљене.

Оне су лепше, складније и привлачије од многих двадесетогодишњих девојака.

Све је у њих, у њиховом спољном свету, као и у самом физичком телу, усаглашено и усаображено са лепотом њихове душе: лице, очи, осмех, говор, руке, покрет и ход.

Жена је лепа само ако је лепа на свим пољима и ступњевима Божјега Стварања, само ако је оваплоћење Склада и Хармоније Вишњих светова.

Свака лепота нашег физичког тела, наше љуштуре, без унутарње, душевне и духовне лепоте, брзо згасне, утрне и ишчили.

Нема ничег варљивијег у овоме свету од видљиве лепоте без унутарњег, душевног и оностраног покрића!

Шетах са ријеком
неко вријеме, а онда
се разиђосмо.

∞

На жеравици
пуче печени кестен
– уздахну старац.

∞

Старчеву пјесму
подигнутим ухом
ослушкује пас.

књига- Путевима Славе –

Добро јутро сунце пробуђено.
Чуј, небо не плаче више,
Цвет се дуги смеши занесено
У дану пуном сна без кише.

Добро јутро сунашце. Устани!
Капи росе звоне гласно.
Низ стаблљике лако пуштени
Зраци дана складно и јасно.

То тренуци среће не пролазе;
На прозору голуби се љубе,
Крилима лаким низ стакло слазе,
Да добро јутро на њему издубе

С руског превео Анђелко Заблаћански

Чуо сам како пчелица зуји

кад мед из цвета кроз њу проструји.

 

Чуо сам како кишница пљушти

и како зрела пшеница шушти.

 

Чуо сам како ливаде зричу

како жуборе и пућпуричу.

 

Чуо сам како мајка плаче

и крије сузе у марамче.

 

Чуо сам како она певуши

када јој сунце сине у души.

 

Све сам ја чуо и знам шта значи

кад се отац наоблачи.

 

Мада ми сваки нежни звук прија,

мени је ипак најмилија

 

Старинска свирка мајчиног гласа

блага к’о жубор речних таласа.

 

КО ЉУБИ ЖИВОТ О ЖИВОТУ НИШТА НЕ ЗНА

И ЗАТО ИМА ЖИВОТ.

КО НЕ ЉУБИ ЖИВОТ СТРАХУЈЕ ДА ГА ИЗГУБИ

И ЗАТО НЕМА ЖИВОТ.

КО ЉУБИ ЖИВОТ НЕ ДЕЛА

И НЕ КУЈЕ ПЛАНОВЕ.

КО НЕ ЉУБИ ЖИВОТ ДЕЛА

И ИМА ПЛАНОВЕ.

КО ОБОЖАВА ЉУБАВ ДЕЛА,

АЛИ НЕМА ПЛАНОВЕ.

КО ЉУБИ ПРАВДУ,

ДЕЛА И ИМА ПЛАНОВЕ.

КО ЉУБИ МОРАЛ ДЕЛА

И АКО МУ СЕ НЕ ОДГОВОРИ ПРЕТЕЋИ МАШЕ ОРУЖЈЕМ.

ЗАТО: АКО СЕ ИЗГУБИ ДАО, СЛЕДИ ЖИВОТ.

АКО СЕ ИЗГУБИ ЉУБАВ, СЛЕДИ ПРАВДА.

АКО СЕ ИЗГУБИ ПРАВДА, СЛЕДИ МОРАЛ.

МОРАЛ ЈЕ ГУБИТАК ВЕРЕ И ПОВЕРЕЊА И ПОЧЕТАК ЗБРКЕ.

ПРЕДВИЂАЊЕ ЈЕ ПРИВИД ДАОА И ПОЧЕТАК ЛУДОСТИ.

ЗАТО ИСПРАВАН ЧОВЕК ЖИВИ У ИЗОБИЉУ А НЕ У ОСКУДИЦИ.

ОН ЖИВИ ОВДЕ И САДА, А НЕ У ПРИВИДУ.

 

Избор- Владан Пантелић: ,,Ако се изгуби Правда . следи Морал!!!,,

 

 

Верујмо у себе, па ће нам и бити по вери нашој!

Верујмо да смо у свет дошли зарад неких виших племенитих дела.

Зарад дела која су по вољи Створитеља, као и свих иних духовних бића и светова.

Уз Веру иду и Знања.

Не знања овога света, која су тек од данас до сутра, већ она Суштаствена Знања која происходе из Духа Стварања.

Знања о Љубави, Знања о Лепоти и Знања о Доброти.

Знања која су Потка и Темељ Живота.

Знања из којих се рађа Божански Човек.

Човек није случајно створен од некаквога Космичког Случаја, да би проживео кратки земаљски живот у бригама, страховима, мукама и невољама, те да би, потом, отишао некамо, у Празнину и Нигдину, без сврхе и смисла.

Човек је Божанско Биће и Божанско Битије; Човек је  Божанско Суштаство.

Човек има своје посланство, има своју мисију.

Човек је од Бога, од Створитеља, од Великог Духа Стварања, послан на Земљу по Задатку.

Човек је послан!

То је оно чега морамо да се присетимо; то је, управо, оно што свако од нас, понаособ, мора да освести!

Да освести Данас, у Овоме Часу, у Овоме Трену!

Не сутра, јер сутра не постоји!

Сутра је варка, привид и опсена.

Данас су сва времена; Данас су сви векови, минули и долазећи; Данас је Вечност!

Буђење и освешћивање не одлажимо за сутра, јер нас сутра, можда, и неће бити, ако буђење и освешћивање будемо одгодили за сутра!

Зашто кажем да нас сутра, можда, и неће бити?

Зато што Тама ради на томе да нас сутра не буде!

Кад кажем Тама, онда мислим на свеколико Зло овога света, као и иних најдоњих светова; Зло које се удружује одавно, да поништи свеколику Божју Творевину, да поништи Љубав, Лепоту и Доброту; Зло које је наумило да иза себе остави само грозоту пустоши!

Ми смо у Овоме Трену потребни и Створитељу.

Створитељ је и створио Човека стога, да би Му Човек био истинити и истински СаСтворитељ.

Да би Човек притекао у помоћ Створитељу, онда када и Самом Створитељу буде бивало најтеже у борби противу Зла.

Не умишљајте да је ово само песничка пра-слика, да је ово тек једна од метафора.

Не, ово је Стварност Сушта, ово је Истина Сушта!

Морамо створити Заједницу са Богом, Заједницу са Створитељем, Заједницу са Духом Стварања!

Заиста, морамо!

Или нас, у противном, неће ни бити!

Заједница са Богом, гле, јесте Пут Светлости за Човека, јесте Пут Спасења за Божјега Човека!

ЛИРИКА ВЕЧНОГ ТРЕНУТКА

 

 

Бело Србство је већ победило паразите и рептиле на највишим ступњевима Стварања и Присуства.

Сада се полако, ступањ по ступањ, низводи на материјалну раван.

Материјализација Победе Духа Белог Србства управо је у току.

Зато је велика узбуна и забуна међу паразитима и рептилима свуда у свету.

Нема сврхе да више пратите земаљске медије те да слушате  празнословља паразитских и рептилских политичара – Дух Белог Србства јесте Победник!

Међу политичарима, како у нас тако и другде у свету, нема ни једног јединог Пробуђеног и Освешћеног.

Они су само лутке на концу, но, и конац ће се ускоро покидати.

Победа Белог Србства јесте Победа Белих Богова!