Category: All
Верица Стојиљковић: Зором гледам на језеро
Зором гледам језеро … непрегледно
Видокруг… небо светло водом спојено
Не постоји граница у даљини
Као Свемир да је застао у трену
Ветрови још спавају у тишини
Поглед и поглед… душа сусрет
Са руке полеће птица
Звук лаган, крила прхут
О, где неста,…душо.. док птице погледах лет …
Прекида се питања звон
срце уз срце стаје
застаје живот у ходу свом
срце и срце и око и око
се препознаје…
ти…ја… овде би рекли
у времену скок…
ти … ја … јава као у сну
жар светли
речи се не говоре
а душа и душа… чују!
И душа уз душу, у души, путује
Тамо, где све Једно опет постаје!
Драган Симовић: О духовности и о религиозности
ЛИРИКА ВЕЧНОГ ТРЕНУТКА
Духован човек није религиозан човек.
Духовност и религиозност нису једно те исто, како то већина људи мисли.
Духовност је много шира и дубља од религиозности.
Духовност произилази из знања, а религиозност из убеђења.
Духован човек људима од овога света делује као религиозан човек, али, у бити и суштаству, он је изнад религиозности, он је с ону страну религиозности.
Духован човек зна, и стога њему није потребна никаква религија – напротив! њега би, КАО ЧОВЕКА КОЈИ ЗНА, свака религија, свака религиозност, само спутавала и сужавала.
На другој страни, религиозан човек јесте човек који не зна оно што зна духован човек, и зато он мора бити религиозан, мора бити верујући.
Он има само веру у Бога Створитеља, али нема знање о Богу Створитељу – ОН НЕ ЗНА ДА БОГ СТВОРИТЕЉ ЈЕСТЕ ОНАЈ КОЈИ ЈЕСТЕ, ВЕЋ САМО ВЕРУЈЕ ДА (МОЖДА) БОГ СТВОРИТЕЉ ЈЕСТЕ ОНАЈ КОЈИ ЈЕСТЕ.
Драган Симовић: БЕЛИ СРБИН ЗНА, И ЖИВИ ОНО ШТО ЗНА
ЛИРИКА ВЕЧНОГ ТРЕНУТКА
Ја знам свог Бога Створитеља, јер сам повезан с Њим одувек и заувек.
Са својим Богом Створитељем, Господом Сварогом Свемогућим, живим, разговарам, сневам и певам, вазда и увек.
Ми се никада не раздвајамо – никада и не можемо бити раздвојени!
Он је свакога дана, свакога часа, свакога трена са мном.
С Њим полазим на починак, с Њим се будим, с Њим свагда васкрасавам и с Њим се навек изнова рађам.
Мој Бог је свуда са мном: у мојему срцу, у мојој души, у мојему духу, у мојој свести, у мојим сновима и визијама.
Знам и своју Богињу – Прамајку Роду!
И с Њом сам једном засвагда повезан, преко свих сазвежђа, звезданих јата, светова и пространстава.
И Њу, Љубав и Радост моју, у духу и срцу и суштаству својему налазим кад год пожелим – а вазда то пожелим!
Сварог и Рода јесу Једно Биће, Једно Суштаство, Једна Душа, Један Дух, Једна Свест.
БЕЛИ СРБИН ЗНА, И ЖИВИ ОНО ШТО ЗНА.
РЕЛИГИЈА ЈЕ ЗА ОНЕ КОЈИ НЕ ЗНАЈУ.
Ковање
Већ и сам метал носи велику светост, јер је поникао из утробе земље, па се тако особа која га обликује и сам процес такође сматрају светим. Ковачи су одувек поштовани, јер поседују вештину да укроте сиров материјал и уз помоћ огња произведу нове предмете. Тако и у нашем народу постоји веровање да је ковачки занат мистичан а да је ковач чаробник, човек који управља мистичним силама. Око израде магијских предмета ковачи су морали пратити низ поступака, ковање одвијало у ноћи пуног месеца не изговарајући ни реч, док би ковачи били голи. Такође женама је било забрањено бавити се овим занатом осим у посебним приликама када би заједно са мужем и оне ковале. Сви предмети који учествују у ковању добијају посебну моћ, на пример наковањ се користи и као магијска заштита од злих сила тако што га ковач на одређени дан удари чекићем, а верује се да вода која се прелије преко наковња и скупи постаје лековита.
Текст: Милош Костић, Душан Божић
Литература:
Ш. Кулишић, П. Ж. Петровић, Н. Пантелић – „Српски митолошки речник“, Нолит, Београд, 1970
Mircea Eliade – „Kovači i alkemičari“, GZH, Zagreb, 1982
Радомир Р. Подунавски – „Традиционално Балканско вештичарство“, Еsotheria, Београд, 2007
Слика:
Душан Божић – „Ковање“
хаџи Никола Новаковић:ПРОЛАЗНОСТ
Прохујао је живот
младост, срећа и лепи дани
у прошлост су се скрили,
остала је успомена
какви некада смо били
Давно бејасмо деца,
сада смо себи страни
и никога нема више
од патњи да нас брани
Несташе сва драга лица,
сва што волела су нас,
бол душу нам кида –
залуд тражи се спас.
-2009.година-
Драган Симовић: ЈА САМ БЕЛИ СРБИН – ЈА САМ БЕЛА СРБКИЊА
ОБЈАВЕ БЕЛИХ БОГОВА ИЗ АКАШЕ
Зашто је важна Свест, Самосвест и Свесност о Белом Србству?
Зато што преко Свести, Самосвести и Свесности бивамо повезани са Боговима, са Прецима, са Акашом, са Мајком и Оцем, са Великим Духом Стварања.
Када кажемо: ја сам Бели Србин, или, ја сам Бела Србкиња, ми тада преко унутарњих титраја и трептаја, које производи та чаробна реч, бивамо усаображени и усагалшени са титрајима и трептајима виших светова, виших духовних, тајинствених и оностраних светова, сазвежђа и звезданих јата.
То је мантра, то је космичка јавка (лозинка), то је тајни кључић који откључава врата скривених божанских одаја нашег Пра-Бића и нашег Пра-Суштаства.
Ако сте Бели, зашто се онда стидите, бојите или плашите да кажете: ја сам Бели (Србин), ја сам Бела (Србкиња), када ви то, уистини, и јесте!
Упамтите: ви сте Бели!
Ви сте Бела Раса из виших звезданих светова!
Нама су кроз векове сви наши душмани најжешће ударали на Славу, Част, Понос, Достојанство и на Дику (Дика је наш Древни Бог Поноса и Достојанства!), па смо од тог вековног ћушкања, ушуткавања и убијања Свести, Самосвести и Свесности заиста и постали ушуткани, страшљиви и плашљиви, те више не смемо ни јавно да кажемо ко смо и чији смо!
Победимо све душмане наше, победимо их за сва времена, у овоме трену, у овоме тренутку вечности; победимо их својом Свешћу, Самосвешћу и Свесношћу и рецимо себи: ја сам Бели Србин, ја сам Бела Србкиња!
Када само три пута ово јасно и гласно изговорите, после тога ће то тећи само од себе, као горски поток у пролеће који се слива низа стене и планине.
Тако ћете, у једном једином тренутку, победити све своје страхове и стрепње, све тескобе и мучнине, све осујећености и фрустрације наших предака који кроз многе векове нису смели гласно и јасно да изговоре своје име, нити да кажу ко су и чији су.
Све док не смете да кажете: ја сам Бели Србин, ја сам Бела Србкиња, ви носите у своме срцу страхове и фрустрације свих својих предака који су столећима робовали или под Турцима или под Латинима.
Оног трена када будете јасно и гласно рекли: ја сам Бели Србин, ја сам Бела Србкиња, тада ће, кроз вас, кроз ваше срце, истовремено бити ослобођени и сви ваши преци, и моћи ће, у оностраним световима, да се узнесу на више ступњеве Стварања и Присуства.
Сњежана Прлић: Малена ода
Славим те, Животе,
У зрацима Сунца
Што продиру свуда
И расвијетљавају ми биће.
Љубим те, Животе,
У налетима вјетра
На моје топле усне.
Захваљујем Ти, Животе,
На обиљу осјетила
Којима све покрећеш.
Грлим те, Животе,
Попут магле
Која чврсто обухвати
Равницу до подне.
Славим Те, Роде,
Чија сам карика
Малена и далека.
Бултони: УПЛАКАНА ПЕСМА
Написах ти песму и сам се исплаках
Нестварно је шта се деси, па ме страх
Да те нисам миловао, рекао бих сан је био
Додир меки, загрљаји топли, уздах
Не није сан био, пепео и прах
Још осећам дах кад сам те пољубио
Није бол, само слатка рана од љубави
Још ме нико, тако усрећио није
Вулкан гори у недрима мојим
Отишла си ал’ ме не остави
Склопи очи па ћеш да уснијеш
Тајно место у мислима својим
Где живимо, срећа ти и ја
Газимо цветно поље, прсти уплетени
Нежни звуци, то нам Амор пева
Стреле у срцима, љубавна погибија
Биће да смо једно другом суђени
Небо ће да потврди, гром удари и муња засева
14.08.2017 у 01,16 часова
СРПСКЕ НАРОДНЕ ТУЖБАЛИЦЕ
Драган Симовић: У Стварању је Љубав
ЛИРИКА ВЕЧНОГ ТРЕНУТКА
01
Ако знаш, ако живиш по законима Творца и Васељене, теби онда не требају ни религија ни црква нити било какви теолози, богослови, жреци и свештеници.
Ти знаш!
Ти си рођен у Знању!
Ти јеси и биваш!
Ти си повезан са Стварањем!
У Стварању је Смисао.
У Стварању је Љубав.
У Стварању је Живот.
Живи Живот и буди Живот!
Не лутај од вере до вере, од религије до религије, од цркве до цркве, од храма до храма!
Све је у теби.
Све је у твом бићу и суштаству.
У теби је све оно што тражиш изван себе.
Што није у теби, није ни у спољноме свету.
Ако имаш Љубав – наћи ћеш Љубав; ако живиш Живот – ти јеси Живот!
02
Дружи се с онима који су слични и блиски теби.
Пронађи своје јато, и буди у свом јату!
Не тражи ни пријатеља ни друга изван својега јата – наћи га нећеш!
Немој да се завараваш.
Немој да упадаш у омаје и опсене вајних а лажних мудријаша овога света.
Људи од овога света, пуни лажног знања, гле! баш ништа не знају!
Упамти: можеш да се дружиш и пријатељујеш само с онима који су из твојега јата и од твојега рода и племена.
Ако на свом путу не можеш да нађеш Белог Србина или Белу Србкињу, па да се дружиш и пријатељујеш с њима, онда не тражи пријатеља ни међу инима, јер их тамо, зацело, никада наћи нећеш!
(Негде у пољима Србског Баната, 17. гумника 7526.)
