Хитајући ка Будућности,

враћамо се у Прошлост;

путујући ка Свршетку,

стижемо на Почетак…

Безброј завојница, кружница и токова Живота

кроз несагледна пространства вечног тренутка –

унутар Једног Суштог

испољеног у Мноштву Суштих –

што се вазда изнова отварају и затварају…

Између Будућности и Прошлости,

те Свршетка и Почетка, гле!

дешавају се,

без престанка,

рођења и смрти…

Лирски записи – јануар, 2014 –

 

Посвећено Драгошу Калајићу, ВедСрбину Реда Сунчевих ратника.

 

01

Постоји онострани и тајинствени Ред Сунчевих ратника, Звезданих витеза.

Постоји и Законик овог Звездано-Сунчевог реда који је Сунчевим зраком уписан у Галактичком језгру, као и у језгру душе сваког од ових сунчано-звезданих посвећеника.

Данас ћемо о томе песнички приповедати.

 

02

Света књига Сунчевих ратника гласи:

А –Ми смо рођени, не створени, у Језгру звезданог јата, да будемо суствараоци са Великим Ствараоцем.

Б – Ми следимо Унутарњу Првобитну Светлост; ми следимо своју Унутарњу Звезду; ми следимо своје Унутарње Сунце.

В – Наша ПраРодина није у појавним и видљивим световима; наша је ПраРодина у непојавним и невидљивим пространствима, с ону страну свега умом појмљивог и схватљивог, с ону страну свега појавног и видљивог; с ону страну свих узрочно-последичних светова.

Г – Ми смо посвећеници Великог Стварања, и ми живимо за Стварање и живимо кроз Стварање и живимо од Стварања.

 

03

Д – Ми знамо да је наш живот у овоме свету, у овоме обличју, одраз Једног Вечнога Живота који се  пројављује кроз мноштва привидно раздељених живота у мноштву привидно раздељених обличја.

Ђ – Ми знамо да је наше присуство на Земљи са Сврхом и Смислом Великог Ствараоца.

Е – Ми знамо да је Земља некада била Звезда, и да ће поново бити Звезда када ми свој земаљски задатак будемо ваљано обавили.

Ж – Ми знамо да није било времена у којем нас није било, те да неће бити времена у којем нас неће бити.

 

04

З – Ми знамо да су наши Родитељи – Првобитни Живот и Првобитна Светлост, те да су Они дејствовали кроз мноштва наших родитеља који су једно дејство и једно суштаство с нама.

Сви наши родитељи јесу синови и кћери Великих Родитеља; сви наши родитељи јесу истовремено браћа и сестре наше, јер смо сви ми од једних те истих Великих Родитеља.

 

05

И – Као што свака кап воде тежи да се врати ПраВодеану, тако и наш живот у овоме обличју тежи да се врати Првобитном Животу.

Ј – Ми знамо да Почетак Стварања јесте Садашњи Тренутак.

Почетак Стварања није се догодио у Прошлости, као што се ни Свршетак Стварања неће догодити у Будућности.

К – Велико Стварање јесте Овде и Сада – нема ни Почетка нити Свршетка, већ јесте и бива у Садашњем Тренутку.

 

06

Л – Свако тренутно обличје и сваки текући животни ток јесте подједнако битан за Сунчевог ратника, за Звезданог витеза.

Љ – Ми знамо да је све Савршено у свакоме тренутку, у свакоме обличју, у свакоме животном току.

Савршено је зато што је од Савршенства!

М – Живот је Савршен од Савршенства, ма на којему ступњу Стварања, ма у којему обличју Бивања.

Н – Ми знамо да је човек Савршенство – Мушко и Женско је Савршено.

Њ – Спајање Мушког и Женског јесте Савршенство, јер се из њиховог спајања рађа Савршени Живот у Вечноме Сада, јер се не спајају само њихова плотска тела, већ сва сунчева и звездана дејства и суштаства у чину спајања дејствују кроз њих.

 

07

О – Мушко и Женско јесу Божанска Начела Живота.

Мушко и Женско јесу Савршенства по себи, али у чину љубавног спајања они постају Првобитно Савршенство.

П – Ми не слушамо оне који говоре о првобитном  греху Мушког и Женског, јер првобитни се грех никада ни догодио није.

Р – Ми не слушамо оне који проповедају да је чулна љубав, да је плотско спајање Мушког и Женског грех по себи, јер таквога греха нема, нити га може бити.

Напротив, ми знамо да је Савршенство у љубавном загрљају Мушког и Женског, јер ће се из тог љубавног загрљаја родити Савршени Живот.

 

08

С – Ми, Сунчеви ратници и Звездани витези, тежимо Првобитном Савршенству кроз Велико Стварање као посвећени суствараоци са Првобитним Ствараоцем.

Т – Ми смо свесни да наше Стварање нема ни Почетка нити Свршетка, те да је свако Стварање са Првобитним Ствараоцем – Савршено!

 

 

Усамостанио сам се вечно стваралачки
У прекрасној Тијанији унутарњој
Где се рађају посвећују и стварају
Велики Витези Праисконог Реда

 

 

О како је лепо и моћно бити витез!
И како је лакашно ходит по ивици!
Кад ти кроз груди тече река – Љубав
И кад имаш жарне очи од драгуља

 

 

Буди потпуно искрен и истинољубив
Посматрај дуго себе и јасно разлучи
Да ли си врућеврелокрвно биће
Или су ти крвца ладноледнокрвна

 

 

Утихни шум одлучи ! И безгласно шапући
Најмоћну басму у свим световима
Која приводи Светиљци и Лепоти
Неосвешћене и осветољубиве дубине:

 

 

Творац Љ У Б А В Светлост Безкрај Вечност
Душа Знање Дух Свест Тело Мир Мудрост
Радост Захвалност Доброта Чистота Воља
Снага Лепота Песма Васкресење Стварање

1.  

   О такмичењу и надметању,

   које је толико присутно међу људима,

   да додам и ово:

   Има само једна особа

   са којом се треба надметати и такмичити.

   То је она особа коју видимо

   кад се погледамо у огледало.

   То је ЈА!

   Ако си урадио лоше,

   ради на себи да буде боље.

   Ако си урадио добро,

   уради боље.

   Ако си урадио одлично,

   уради још више.

   Тај посао нико не може да уради за нас,

   но само ми сами.

   Нису нам други мера,

   но ми сами себи.

 

Судбину побеђује

једино онај

ко смело

корача

 у сусрет Судбини.

А сви

што беже

од мача Судбине –

гле! 

Судбином

већ јесу

 поражени.

Ти си бонаца која мами
да се отисне барка на широко море,
да напне силовито једра, слободна од камених докова
и стиска тиранске жали и рђавог сидра
и плови неспутана као видра,

 

 

раскриљена , разиграна, раздељцима морских бразди
и бокова ишчипканих седефастом пеном
обгрљена модрим сомотом вала,
милује се са моруном и мреном,
далеко од топлих, учмалих лагуна,
далеко од сабљарки речи и јата безличних инћуна

 

 

а она крхка лелујаво таласа,
држећи се слабашно за малене облутке
и обалу о коју се анкер круни…
и већ је, ено, у даљини беласа !

 

 

По Нему капетану ми шаљеш морске звезде
које си изронио из тавних дубина свога бића
и шкољке у којима си скрио знамење
древних тајни Сфинги које дремају на далеком песку
и древних душа које се спознају првим видом.
По харфи моје косе твоји прсти језде

и

преплићу је лагано као свилу ноћи
у мислима мојим твоји се галебови гнезде.
Дахом својим медним оживљаваш пределе
сликане акварелом дуге
и зариш их чежњом
о неком сањаном бивству.

 

 

Ти си коњаник у гори,
што језди сребрном стазом месечине
до мога Млечног пута,
да преда мном положиш свој мач и штит
и срмом антерије се уткаш у звездано предиво…

 

 

Овај назив користи се за кип, израђен најчешће од дрвета, којим је представљено одређено божанство. Кумири су Словенима били материјална представа самих божанстава, тако да су пред њима приносили жртве и вршили ритуале. Сама реч нам је позната из руских докумената, где се користи за дрвене кипове које је Владимир подигао на брду више свог двора. Кумире затичемо и код западне гране словенских народа. Мада се тамо описују унутар храмова, за разлику од источнословенских који су на отвореном. И код Јужних Словена наилазимо на неколико сведочанстава о кумирима, о њима говоре арапски путописци али и одређени обичаји. Поред речи кумир ови словенски идоли носили су још и називе балван, кап, стукан или модла.
Текст: Душан Божић

Литература:
Луј Леже – „Словенска Митологија“, ИРО Грфос, Београд, 1984
Веселин Чајкановић – „Сабрана дела из српске религије и митологије (1910-1924)“, СКЗ, Београд, 1994

Проблеми, проблеми… Што више проблема, то више горива за ум.

Буди у присутности и Свемир ће пролазити кроз тебе, а Време те неће моћи ни додирнути ни грицнути. У присутности се налази кључ слободе од простора и времена.

Сецкати Вечност успешно је као кад пи…ш уз ветар. Онда се у глави издеси очуђење. Помере се кликери код оних који раде на кликере, а помере се чипови код оних који раде на чипове. Проблем је са онима који раде на зупчанике. Померање иде тешко…

А ја … немам други образ. Ко мени шамар по првом образу упознаће Вечност, тачније – његову испоставу која се зове – Вечно ловиште.

“Скини ми се са мртва живота“- чујем у пролазу. “У сну се не снима,“ чујем други глас. Први глас је био храпав, други гладак.

Један крупни рептил са зашрафљеним репом стоји мирно испред мог пријатеља вајара и бојара. “Дорађујем га и бојим,“ одговара на моје немо питање. “Прво сам га премазао са земљом црвеницом, затим жутицом …, а, на крају, земљом плавицом. Укупно седам слојева. Кад се све добро осуши нанећу још слој земље белице, један слој сребрне земље и слој земље златице.“

Чуо сам да један човек у Ариљу зна са змијама. Наћи ћу тог човека и предложити му размену. Нек он мене учи о спољашњим змијама, ја ћу њега учити о унутарњим змијама. Кундалини је моћ…

Ухватио сам правац и жипчим. Одједном се нађох на ивици провалије. Доле дубоко, горе високо. “Остави себе испред провалије и прескочи,“ подучава унутарњи глас. Смислих муњевито моћну прелазницу-силницу: “Вечност је мој исток и југ, Вечност је мој запад и север. Вечност је моја дубина и висина, Вечност је моја ширина и даљина.“ Намах се нађох на обали огромног Водеана.

Девојка која је изронила из пене, очију боје неба, зове се Ива. Имао сам с њом некада малу расправу. “Немој да ме зовеш –О Иво!, већ – О, Ива!“ “Не слаже се са вокативом,“ паметује моја личност, “имао сам петицу из србског,“ дајем јаку чињеницу. “Ипак зови – О, Ива!, ја сам девојка, нисам мушкарац,“ запечатила је она разговор. Прихватио сам њену жељу на уштрб граматике. Касније сам срео Иву, ћерку мога пријатеља, очију налик на драгуље, и испричао јој догодовштину са Ивом која израња из морске пене. “Молим вас,“ рекла је учтивим баршунастим гласом, “и мене зовите – О, Ива!“ Зваћу сваку Иву као што су ми рекле – наредиле пенаста и драгуљаста Ива. Не занима ме граматика. Уосталом граматику не поштују ни политичари, нити водитељи са телевизије или радија. Они су јавне личности које треба, поред осталог, и да покажу народу лепоте језика, чист и исправан говор, правилан акценат. Нећу да будем већи папа од устоличеног папе.