Ценим иглу када везе док је води вешта рука

поштујем и када штрика на џемперу шару фину

Али сасвим је безвезе и сместа ми буде мука

чим угледам како чика спрема иглу за вацкину

.

Волим кад ми мама шије нову сукњу или блузу

гледам иглу како лети и то стварно буде дивно

Али боље да је бије него што ми боцка гузу

зато, боца кад запрети, ја заурлам превентивно!

У једном чудесном свету живели су светли људи. Срећни, радосни, задовољни. Стварали су чудесне грађевине, прелепе баште, кипове и грнчарију. У камену су уписивали своју паметарницу и облутке чували у храму. А он је био величанствен. На провидним стубовима, од драгог камења, је био скоро провидан кров. А испод, светлуцави кипови њихових божанстава. Около су се шћућуриле њихове камене куће у складу са природом. И велика, родна имања.

И тако вековима и миленијумима они су живели, радили, градили, стварали. А онда једног дана научењаци пронађоше начин да стварају жива бића, па и човека. Главни, Светли свештеник, се томе противио. Говорио је да људи имају душу, која је од Бога дата. Да је то честица Бога која обитава у људском телу, и да је и од овог и од оног света. Али научењаци, занесени науком, наставише по своме. Међутим, ти вештачки људи су кратко живели, стално су били болесни, а из очију им је излазила нека црна туга. Звали су их Бездушни.

И тако временом, вредни научењаци су направили много тих бездушних људи. У почетку их је доброта и велика љубав светлих одвраћала од неваљалстава. Али, како је њихов број све више растао, они су испољавали своју вештачку природу. Били су покварени, лажљиви, охоли. Ма све оно што по нашој вери чини грех. Били су све завиднији, јер они ништа нису умели да створе, нарочито не нешто лепо. Само су отимали и крали, и због тога се нису кајали.

Светли су се организовали и утврдили у велике, камене неосвојиве градове. Али, они нису имали толико деце и нису били тако бројни. Данима су уздизали своју душу, китили се свакаквим врлинама и никоме нису желели зло. Али, кад је враг однео шалу, сви су колективно решили да оду у други свет, да напусте вековна огњишта и препусте природу бездушнима. И тако и би.

Бездушни су прво запоседали њихове куће и имања. Онда су међусобно почели да се убијају и да краду. Пошто ништа нису умели да створе остали су неразвијени и тупави. А и природа је плакала за Светлима, па је сада било мало хране, а њихове грозне и покварене мисли су створиле тамну реалност. Стварно је било тешко и ужасно живети у таквом свету. И све се то умножавало, по целој планети.

После много времена, Светли су дошли својим васионским бродом, да виде родну планету. Кад су видели ту страву и ужас, они су је окружили непробојним светлосним плаштом, као границом, да случајно не загади нешто у свемиру. Отишли су тужни и несрећни што је један тако леп и чудесан свет нестао, јер шта је планета без живота и човек без душе.

Док је као и увек

Смех мој

У углу усне тражио

.

Ја сам њом

Маглу дотицала

.

И схватила

Да је он изненада

Непостој постао.

.

Уздаси тешки

Крај најавише

.

Док ми се бол

Гледајући га

Сломљеног

У вреле сузе

Растапала.

.

Одлазећи полако

Погнуте главе

Са нечујним јауком

У даљини сам чула

Виолину како јеца

У музици живота

.

Док је сутоном

Боровина мирисала.

Тутњава немира

Оборила наду сваку.

И Гле!

Дођох у свет опсене

Са тешким болима душе

И немирима од века

Певача сневајућег

.

И не слутећи туго

Да ћемо самоме себи

Највећа опсена бити

.

И да са собом самим

Никуда нећу стићи

Јер нигде ни био нисам

На почетку беше Тишина

на почетку беше Светлост

на почетку беше Додир

на почетку беше Склад

.

А онда у ту Тишину

ту Светлост

тај Додир

и тај Склад

паде прва Реч…

.

Прва од многих

.

И ту би крај Почетку.

Спавају копачи ноћи

До њих не допире

глас дневног светла

.

Муче се у свом сну без времена

и обарају крчаге из којих даљине потеку

да им надвисе црна плећа

.

Ветар ни сан да им заљуља Море

ни слух да им запљусне

.

А кад вечерњача предео у осмех рани

излазе из себе као из љуштура

подижу очи у којима

лепећу неке тамне птице

.

.Глад варком нахране

.

И кроз тунеле мрака копају пут

до неке давно потонуле

звезде

.

Узалуд

Фото: Никола Педовић, Горњи Дубац – Гуча

На тргу се размакнула здања.

Лишће клена сад звезду целива.

Ноћас је ноћ неког пировања.

Врт празнични у весељу плива.

.

Пиротехник кад у шуми немој

Хитне небу сребри сјај до сјаја –

Фантастичном пуцњу ноћи –немој

Песниче да верујеш до краја.

.

Одлетеће, згаснуће ракета,

Потамнеће сјајна хрпа она…

Светли вечно тек срце поета

У чедноме бездану стихова

Чистога ума

растварамо све мисли

издисајем

*

Јасној свесности

не везујући се

хрлимо

*

Планета Земља

у синхронијском јединству

грли сва бића

*

У срцу нам Земља

толико људских патњи

због заблуде

*

Све невоље

претварамо у светлост

грлимо све живо

*

Једно смо са Земљом

једна свест, један ум

Ноосера

*

Дишемо са Земљом

превазилазећи свој его

ноосферски смо активатори

*

Зачарани сан

печати и пехари

-праг да се пређе

*

Спиралним кистом

плава Олуја ствара

златни код неба.

Јутрос смо осванули заједно

Тијанија унутарња и ја

Тијанија – земља моја најмилија!

Певају птице певалице

Оне увек певавају

Само ја одлазим и долазим

.

Јуче сам дошао после дугог лутања

Дошао сам са сврхом и суштом

Дошао сам да поново одем!

Опет певају птице певалице

Певајуће молитве узносице

Ја одлазим и долазим птице остају

.

.А где је та раван којој одувек тежим?

И где се налазе сврх и сушт?

На Тибету – у Миларепа култу?

Можда у пећинама Хималаја?

У испосници Свете горе атонске?

Или у пустињи Антонија Великог?

* * *

Место Поглед изнад родног дома

Заплетене ноге у Лотосу радости

Испред – девет плавих ланаца планина

У души сва светилишта света

Ако хоћеш до циља да стигнеш

Не одлази нигде – нигде не одлази

Немојте ми говорити,

немојте ме саветовати,

да чаробњак свог живота будем,

да радошћу обасјам сваки трен,

да Бога хвалим што ми живот даде.

Немојте ми говорити

кад су ми ближњи своју муку свезали у чвор,

кад људи пате свак у удесу свом.

Немојте ми говорити

да страсно о цветању певам

кад ми песма изнутра не пева,

кад ми најмилији под земљом труну,

кад ме боле спомени непреболни.

Немојте ми говорити

да главу песком покријем,

да не видим и не чујем

кад сузе дечје теку и пеку,

кад гладни и убоги вапе

у овој земљи на крсту распетој.

Немојте ми говорити

да лепоте и чари снивам,

да погроме у заборав скривам,

немојте ми говорити,

кад се јека чује са земље свете.

кад црни гласови сустижу се

са равна Косова и Метохије,

кад растурена гробља лелечу,

кад зли накот на туђем царује

и здушно гаси огњишта српска.

,Немојте ми говорити о радости

кад ме у сновима јауци прате,

кад крици кроз време отуд одјекују,

крици из Јасеноваца и Јадовна,

из јама и затрвених рака,

крици мученика мога рода,

никад не опојаних и неожаљених,

никад освећених и непосвећених.

Немојте!

Умем и ја јутром да се озарим

и михољским летом касним,

знам се зраку рујном да обрадујем,

умем осмех да дам детету незнаном,

умем да просветлим из таме днева

јер љубав ме за свет овај свезала.

Али немојте ми говорити

да душу варам и бол јој узмем

јер дрво живота горке плодове рађа,

а бол се онај патњом одазива.

Немојте ми говорити

јер и ја сам ова земља

сто пута рушена и убијана,

добра земља, скромна и родна,

дивна земља песама и јунака.

И ја сам ова земља заробљена

у којој силни данас зло семе сеју.

ја сам овај род и народ

и његове сузе, понос и бол,

ја сам све што клија и мре.

И зато, немојте ми говорити

да се болом болу не одзивам.