Свети Ђорђе наоштрио копље

И кренуо у одсудни бој,

Да докрајчи злу аждаху

И да спасе народ свој.

.

Још увек јаше  и праведни

Трачки коњаник,

И предводи чете древне

Пали искона пламеник.

.

Свети  ратници сишли

Са фрески и небеса,

Да нас спасу нејаке

Од бесова и беса.

.

Војске праведних ратника

Дошле са свих страна,

Да зацеле нашу душу

Пуну ожиљака и рана.

.

Молитва се раширила

По земљици целој,

И засијала у одори

Сребрно-белој.

Не вуку ме замршени говори

и приче које дуго трају,

тишину срца волим да слушам,

шапате бреза и осмехе јутра

док облаци небом што плове

поруке носе…

Узносим ти Оче пјесму

Као вјесник прољећа

Рађања и

Плавог неба

Јоргована и багрема

Жуборења мора,потока и ријека

Цвркут птица

Радости,љубави

Лакоће постојања

Веселости

О лијеп си Господе

И кад летимо и кад се боримо

И чекамо и тражимо

Лутамо и снијевамо

Пјевамо и сузу пустимо

.

Реци Оче како се повезује

Истински са душом

Живи њена мисија

Допушта и препушта

Ријеци живота по твом промислу

..

Пјевај орле и соколе

Пјевај ластавице и славују

Озелени горо мила

Злато проспи Сунце сјајно

Живот упиј у пупољке свете

Који носе чаролије

Љубичица и зумбула,Перуника

Липа,Смиља

Гдје сте виле и вилани

Једнорози и сирене

Висине неба и

Дубине мора

Травке ,звјерке

Васељено

Ширим руке

У загрљај да те ставим

И да славим твоју славу

Отмем Љубав забораву

Огрнем је вјечношћи и

Слатком опијеношћу

Сокови прољећа

Миришу,миришу…..

Нестао – отопио се лед-снег на деветом ланцу планина

У Тијању – милом завичају олистало жбуње и дрвеће

Цвркућу многе птице раноранилице умилне певалице

Процветали црвени и плави божури и жуте перунике

Рузмарин и лаванда и невен показују своје тело и лице

.

Дошао сам у родину – у грудима и топлина и милина

 Идем у врт да садим и заливам рано поврће и цвеће

Врт је најсуштије ВедСрбско огледало и његов печат

Данас по ободу имања засадитићу борове јеле јасике

Дивље јабуке јасенове храстове и сибирске кедрове

.

Исијава Јарило на истоку пун месец на западу залази

Расте данашњи дан расте и дан Златног доба и Сварога

Одох на језерце да се огледнем и оставим мали чамац

И на имању обележим велике и мале стазе и путоказе

 Около биће стубови и провидна ограда од зелене жице

.

Дивно је у Тијанији – Унутарњем пространству Тијања

Дивно је на завиајном имању у развоју – Света Тијанија

Данас ћу имање поново освештати демоне припитомити

Вед силницама Сољу Водом Ватром Мирисом и Мачем

И замолити за благослов богове Рода и Јединога Бога

.

.Облачим белу светлосну хаљину опасујем појас везени

Широм отварам двокрилна дрвена врата –пут на имање

Куда ће улазити сви путници намерници – писци песници

Витези Праисконог Реда певачи и свираи виле и вилани

Радознали научници праисконе луталице комшије рођаци

.

Расула си снове месечином у прозору
Док смешак дана носиш на уснама врелим
Све јаснији себи слутим – свиснућу пред зору
Ако с тобом будан ноћ и сне не поделим
.
Сва модрина неба по твојим грудима титра
У мојим очима поглед гладне саме звери
И знам – већ силно желим пре сунца, пре јутра
Да знојавим длановима раскрилим ти двери
.
Дотакнем ли уснама сан испод трепавица
У буђењу жене сва ноћ ће да изгори
И страшћу се разлиста најчеднија латица
У нама ће с пуно буре дан да зажубори

Још један изгоре дан као свећица у сећању

и све што је остало пепео је прах ствари

које блисташе звездом које падаше у величању

са тренутком што кроз сенке заборавом крваре

.

Јер премного се давало сјају премного љубило

у потрази за усијаним потковом од лађног злата

па се и сунце наискап узимано  у слепилу изгубило

и са собом глувим морем затворило сва врата

.

Звук се истрошио у даљине да смрт своју тамнује

на чијем дну још само прастари камен ватре ћути

ни ноћ што кроз свице прска не може да се насамује

као да је самоћа врх до кога се иде и слути

.

Све што се додиру отело у својој неизрецивости

великој колико и глад за непознатим одсјајима

небо је у које се куне као у маленкости

што живот чине живим воду изненадним токовима

.

Из рушевина се виде остаци свега што се сањало

високим стаблом кораком од седам миља

па ипак дивно се варком о паучине ослањало

и веровало у плавет ту зелену свирку биља

Хајде, Будишине стари,

на кулу водоводску

да пијеш вино хиљадугодишње

воде Спрејевине.

.

Хајде, Спрјево, теци даље,

поздрави мостове и језера,

распевај воду по стењу

и рибе у води.

.

По твоме стрмом стењу

нек радост расте.

Стазама и у трави

нек љубав цвета.

.

Реци, зашто си тужна каткад

као старица нека?

Ал’ поноси се смело

јер оста заувек млада.

.

О младим Србима нек

воде твоје жуборе

док ми на столицама меким

вотку пијемо радије.

.

*Спрјева – река у Немачкој која својом дужином тече

од Берлина кроз лужичкосрпски крај.

**Будишин – главни град Горње Лужице, административни

и културни центар Лужичких Срба, немачки Баутзен.

.

Поезија Лужичких Срба,

Приредио Предрад Пипер

Јутрос рано, спустила се из облака,

мала птица на мој трем

и одмах је запевала оно што је хтела рећи

да чујем!

.

Захвалих јој на арији коју рече ми у трен

тихо дигох обе руке

у свепростор, плави свод

и загрлих свеприсутне,

оног једног јединог!

У поноћ је моја кроћена змија шареница

Клиснула према врху седмороге хридине

Баш када прекорачих брдо врлина и зала

После тисућу дана упошћавања ега и ала

На исцеђеној капи соме и трунчици хране

Кључним упитима који буше просторе тамне

Тражим од четрдесет и два госпара суд-бине

Да отворе све моје унутарње уставе и бране

И да се од седала до неба попне жеравица

.

На троуглој заравни одакле се сужава стаза

Созерцавам мудрост двоточке десете ламе

И испирам тајинство многих пада и узлаза

.

Прелазим планинско језеро са влагом жене

Мишића упредених алхемијом мушкарца

Губим ум губим ра-зум и као да нема мене

.

Снажном тачкицом свести затварам три ока

Загледан кроз сушт качим се за вечност

Ра-скидам вековне окове са мисленог тока

.

Усијане ватре пеку шкрип уморних плућа

Док ухрамљујем утројену пажњу тешку као миом

Идем без камен-туге без лед-пркоса без поноса

Кушам најдубље облике бола језика сува и врућа

И пробијам се живно у близину Петог анђела

Ка љубав-правди и вертикали Учења Логоса

Одакле се открива или пада усред пакла врела

Препрошћавам дубоке кланце и реке-препреке

На Бистрави хватам моју змију спојену са Змијом

Дан! Плаветни дан!

Небо од паперјастих облака.

На њему срп белог месеца.

Планина врхови у даљини.

Са њих дотиче река вилинска.

Плима радости стиже са

Белог месеца и невидног сунца.

О Господе,

Благости,

Што пуниш срца вечном љубави!

Груди се отворише,

Васионе, дугом вагрене,

Улетеше!