Перуну и Милошу,
сневачима и песницима
светова што се, гле!
у Духу рађају

Само Великим Душама верујем
Уистини ретким Душама Светлости
Што су се повремено
Низводиле у свет привида

Узимајући на се
Човечански лик

Оним Великим Душама
Што никада не бејаху
Од света
Нити у свету икада
Утеху налажаху

Кад ружине пупољке поквасе

Тешке капи топле летње кише

И на твојим уснама се скрасе

Моје слутње и ништа више

.

Којим звезданим путевима

Да скитам тражећи осмех твој

И боју твог гласа што сновима

Сасвим узима славујев пој

.

И с врхова тек уцвалих ива

Ко украде месечеве мене

У сјају твог ока које скрива

Просту чежњу заљубљене жене

Отварам своју кост да уђе мрав

И осетим се земља земљи одувек вичан

.

Даље од себе постојим распукнута реч

На коју дани као пчеле слећу

Да тренутком дочују неки луди заборав

.

Јесам док ме ствари напипавају у пролазу

Односећи ме помало свака у свој ток

.

И камен изгори од оног што сањам

Испод света које слепим тренутком као животом

Певајући изобиље свега што имах

.

Разделих све усне пределом као воће

И сад прибирам угарке и љуске празнине

Очи моје, снага срцу моме!

Гледајте у очи сунцу своме,

Видајте им искон ране!

.

Руке моје,, бреза гране,

Грлите му зраке танке

Под њима су душе птица заспале!

.

Очи моје главе друге,

У изворе шумне загледане,

Оздравите пелин траве!

.

Руке моје тобом миловане,

Водом пламном заискриле

Љубављу ти душу обавиле!

Никад нисам изрекао љубав.

Знам ја да реч појмове не чини.

Загрљај Духа угодни је љубав

што магијом душице опчини.

.

Изрећи појам овај мистични

кад ти се срж њиме не прожима

грех је велики и чин безбожни

што душу човека злом надима.

.

Када безљубни љубав тврди

и лажно се куне на верност свету

равно је молитви што Бога не види

па смери душе у башту проклету.

.

Трептај драгости кад заголица

па око светлост љубави осија

ту силу осети и цвет и птица.

У додиру с њом све узносно клија.

.

Саздан за љубав мрзети не умем.

У свему увек доброту тражим.

Злочинећег ја често не прозрем.

Ипак желим Зла да га избавим.

Док ме има нека ме има све што ће

Мојим кораком изгорети свој пут

.

Камен у молитву дижем вености

Чије ме корење од лета одваја да кунем

Крила савијена у танке руке

.

Ако се истерам из света у дрво

Пашћу висином преко мутне реке

.

Отето је само моје украдени плод

Док сам му се испрљан даљином приближавао

Да му живот на уста исцедим

.

А знам да никада нећу стићи предео

У срце да пољубим ал’ тако да се не одвојим

шљиви саборној ходом кору појим

распуклим светлом дна ока у трави

мраз свевида ватре у сну бојим

лом одласка разгран жене у глави

.

кореним свемир трнцима сретања јако

распрсјем разделбе неба из мрака

у рукокрошњи чворноват сам је тако

утеха медусном од милион корака

.

поље смо плавно бол љубаввода

пашњаци откоса свег распамет биља

страх жал је дариван од бегслобода

.

кад звали смо златозрак од душомиља

ти лудо сретна у трену страственог пада

ја клетвом срца занавек растанка јада

Не тугуј

кад играју вјетрови

пољима мојих сјећања

то они само носе

букет увелих снова

које се као морска пјена

купају у мојим чежњама

и винским чашама

пуним црвених суза

које си ми оставила

у задњем загрљају

иако су у теби спавала

сва моја надања

…била си ми драга.

.

Не брини мила моја

ја гријем хладне ноћи

којима дишем за тебе

док озебле звијезде

тужним стазама језде

а дубоке туге

у мојој души се гнијезде

чекајући да пукну

уморне зоре

и престану ноћне море

помери се Мјесече

да завирим у снове

само још ноћи ове

ми нисмо били

једини грешници

…била си ми драга.

.

Немој плакати

чекаћу

да те опет волим

киснућу у пјесмама мојим

и стиховима видати ране

и красте оне наше дане

које ниси умела скрити

чекаћу празна пролећа

с поленом маслачка

у твојим очима

и прве роде на мојем оџаку

јер то је све

што је од тебе остало

…а била си ми драга.

Насрћу жмарци, кидају дамаре срца,

бол обузме тело као на крсту Христа

.

Мозак пулсира вихорно

док клеца слабачко колено,

машта саплиће и сеже далеко

до Видовдана и небеских висина.

.

Све искључује из морфема реда.

а она је симбиоза идеала

па се крвоток урагански потреса

.

О њој је ореол саткан

у аулама Оксфорда,

равницама Стига,

божанском Олимпу,

граду светлости,

рушилачкој Содоми и Гомори,

а звезде носе у себи прекор

и духовност жара

па зато Месец звезду Даницу кара.

.

Ова небеска дрека дарује слепило

људским очима и све постаје

варка и опсена.

Тада је љубав само илузија

осрамоћена због предрасуда.

.

Зато је песник Пропорције

подигао жени славолук на уздарје,

овенчао ловором за заслужено

њено величање.

Д.П: Збирка -“Дубоки корени“

Сви јунаци ником поникоше,

У земљици заспале им душе,

А на нашем древном стаблу,

Храсту нам се зелен-гране суше.

.

Сви дивови, витезови бели

Гледају нас са онога света,

Оволика туга, јад и беда

Србски немар сада им баш смета.

.

Са зидова древних манастира

Сви владари и свеци се чуде

Кад ће ови јадни Срби

Своју савест и дух да пробуде.

.
И небеса плачу изнад нас

Болују и наши прађедови,

Зар нестају о слободи златној,

Распшени су им славни снови.