Тражио сам божанску светлост
У очима људи;
И тражио сам љубав у срцу
Оних које сам на путу сретао;
И тражио сам Душу Велике Мајке
У свим мајкама које сам
У свету препознао;
И тражио сам Бога живога
У свеколикој творевини Божјој;
И био сам очаран и задивљен
Лепотом свих бића и ствари
У Васељени и иним световима!

Свуноћ пројдо на то тесно

сокаче, сокаче,

То сокаче на карамфиљ

мирише, мирише.

А на ћуше нова врата

имаше, имаше,

А на врата дилбер мома

седеше, седеше,

У рукама топ карамфиљ

држеше, држеше,

Васдан би га у рукама

држало, држало,

А у вече под појаса

турало, турало,

Турајући том би топу

зборило, зборило:

“Како вене топ карамфиљ

у недра, у недра,

Да увене хаџи Коља

за мене, за мене!“

.

“Песме и обреди укупног народа српског“

Прелска, варошка песма

Сакупио Милош С. Милојевић

Хоризонти далеки зову моје име,

Сећања у грудима разапињу ме,

Као галебових крила пркос ветру,

Као младог стабла љубави према небу.

.

Вуче ме тамо, у даљине

Свет још неоткривен

Зенице ока твог дубине

Ка благу груди својих идем.

.

Обриси острва на пучини

Свежина загрљаја твог к`о оаза у пустињи

Пољубац камена са стопалом

Плес мора са обалом.

.

Мирис ловора као нежни дар

Твоја љубав моју напаја

Једно за друго смо звезда далека

У мом оку ти, у твом оку ја.

.

Спајају нас даљине

Света почетак смо и крај

Своје лице откривам

Док у твоје немо гледам.

.

Док нас Месец ноћу покрива

Док нас Сунце јутром открива.

Ноћ преварну у дан претвараш

Тихо, без звука, невидно тами

Док сплећем нам прсте и платно правим

Од погледа у сунце управљених.

.

Бледило зоре у румено бојиш

Осмесима дугом нанизаним

Док сликам шуме и пропланке

Са срнама и јеленима заспалим.

.

Песмом душе изворе будиш

И корење трава милујеш

Док путујем пространствима

Очију твојих!

Ја сам уистини

онај

о којему кроз

векове

и светове

певају и сневају

јасике и облаци

на дашку вечерњем

у сутон румен

и снен

.

у сутон румен

и снен

Како бих писати могао Немици ја

кад само на тебе мислим!

Ја у немачкој речи нашао не бих

што мисли моје тако би рекле

.

Ко нежна реч српска

што ми је једног дана рече

да је се сећам, дуга лета:

„Мој драги, ја те волим…“

Поезија Лужичких Срба

Неко време ромиња ситна киша.

Посматрамо мрава који и поред кише

Упорно иде уз дебло јеле.

.

Гле мрава мили

Ка врху вите јеле

Упркос киши (В)

.

Нешто ниже

Дуга колона мрава

Хита за њим (А)

 

Јабука је једнакост и поређење,  замена за светлост сунца и митски симбол плодности. Народно стваралаштво препуно је лепих израза као: „Лепа ко јабука“,  „ Румен ко јабука“, „Ти си моја јабука од злата“  јер,  јабука је симбол оног што је највредније човеку.

Јабуке од злата су у власништву Перуна и његово су и крајње најубојитије средство – округла муња. Девојка која има ову јабуку, громовита је,   сестра је грому јер с њим се игра и надиграва.  То је сунчева девојка каже словенска митологија.

У божанским световима  свадбе се одвијају у граду, на грани од облака,  и та митска предаја девојке је, не само прасловенска, него и балтословенска.

Невесту просе многи, но ко добије јабуку, тај добије девојку.

Са врха дрвета света, или из пауновог репа, труси се злато. Девојка га носи златару, он од њега  кује кључ којим се отварају граду врата.

У алхемији  златна јабука је симбол  сумпора а код Келта симбол знања, спознаје, младости и здравља.

У неким тумачењима  симбол  је земаљске жеље  јер је облика Земље а само злато представља Сунце – савршенство, нешто што не тамни.

У нордијској митологији, у граду Асгарду, постоји врт у коме расте дрво које рађа златне јабуке,  и њега негује и чува лепа богиња Идун. Идун свакога дана бере јабуке, и даје их другим божанствима, да би били вечно млади.

У старохелмској митологији,  Ладон је чувар хесперидских  јабука, на „дрвету живота“ у Атлантовом врту, које су боговима небеског Олимпа омогућавале вечиту младост и безсмртност. Отуда је ова „забрањена“  воћка  свето дрво бога Сербона, иначе Херакла и Аполона, бога Сунца.

Између осталог, енергетско поље човека надраста своје физичко извориште, у зависности од човековог духовног напретка, и може да нарасте и допре ван граница простора и времена, и да тако делује и дотиче „на даљину“ ,  а облика је јабуке. Овакво поље има и сама планета Земља.

Зато је златна јабука симбол и духовног живота, односно духовног напретка човека.

.

-слободна интерпретација текстова – приредила Верица Стојиљковић – Извор- Институт Руђер Бошковић; Текст Весне Рогановић-Политика; В. Чајкановић; Србски Журнал, Васељенска ТВ; и сл…..

Лепота, гле! душе сетне
Скривена од света таме
У тишини обитава
Уз обзорја понад горја
Словилан Бели Вук

Чопор дивљих паса
У ноћи пунога Месеца
Цвили урличе
Завија

На светим водама
Истера

А племе Белих Вукова
Узмиче к обзорју века
Пред овим накотом
Пасјим

Што Вучју
Земљу им Свету
Већ опогани целу

Пада нека тиха светлост на биље, на танке руке

Које подижем за птицом излетелом из сна.

И тренутак се пресијава и дели на славолуке

Описане ужареним жицама у мом гласу без дна.

.

Све што момислим оживи и постаје свој свет

Кроз који се пробијам до свога заноса од свих даљина.

Данас кад за тугу неће да зна ниједан цвет,

Дајем свом одјеку за право да га сања тишина!

.

Док поглед испиран небом распуклим као ружа,

Свако дрво у мени има свој корен и лист,

Јер ветрови су моја глад што се бескрајем пружа

До оног предела где сам заборава камен чист.

.

И време што као човек кривудавом путањом пролази,

Отима ме за свој руб и обећава један висок град.

Моје је све што са сунцем у пламену залази

И оставља за собом јеку живота кроз пуцањ и пад.

.

Само ствари без сенке под додиром да ме жаре

Кад их пун заласка надом позлаћујем певајући сјај.

Видим како се у чудесни замак претварају кровињаре

А пут до њега је ове песме сваки дрхтај.