Планински ветрови шибаjу водопаде,

кроз крила орла бели се свет.

И облак небу невиност даде,

орлићи у гнезду, спремни за полет.

.

На пропланку шумском древни запис стоји,

стеновити белег нашег постојања.

Часног кавалирства, душманин се боји

и закона Србља, из вековног здања.

.

Прасак потока старог низ брегове јури,

нижући речи завета и плача.

Вила можда спава, Ратник можда жмури…

Ал скршени трени, мозаик су стакла.

.

Нижу се зборења, шапати и лахор,

још храстове гране штите молитвеник.

И пољана божурова од витешке крви,

венац славе плете водопадској пени.

.

Спајајући срчу, бодеж и оштрице,

катане и крчаг, и хлеба и соли…

Kрљуштима бола вапај јада риче,

тврђава под водом, камена изрони.

.

И занеме све, гранит се промоли,

из траве понико на пољани борбе…

Склопи руке сестра, док се мајка моли,

за ратника – сина… Временско раздобље!

Ти гледаш водопад како се пенуши,

слушаш фијук ветра крај речних обала,

 и осећаш маглу што штипа и гуши,

 но не видиш сунце у бари сред кала.

.

Гледаш како грана за граном се суши

 и прелива јесен изнад морских вала

уморнога сунца хиљадама шара

и мре тисућ боја шумом четинара.

.

И гледаш кад јутро из ложнице ступа,

и слушаш клептање изгладњеле чапље,

 гледаш како месец млеком брда купа

и сањива роса јутром с ружа капље,

и не видиш ништа и корачаш даље

плачући што небо само сумор шаље.

.

О, мислиш ли можда, постоји лепота

далека и чудна, непојамна ником?

 Блудећи је тражиш стазама живота,

очајно је кличеш својом грубом виком,

а вретено своје Парка кад размота,

смућен ћеш чезнут’ за слућеном сликом

незнане лепоте

.

 Чуј, у теби све је:

тобом цвет мирише, тобом сунце греје

тобом небо плаче, тобом горе цепте,

у царству лепоте жена круну носи,

тобом поноћ блуди, тобом звезде трепте,

 тобом зло се цери, тобом самрт коси,

анђео и демон тобом с неба слећу

тобом Господ живи, светови се крећу.

-управо смо у овим данима –

Вучји дани  су светковина вукова повезана са култом предака која траје 7 дана.  Завршава се Дајбоговим даном, 11. Новембром. Празновало се и дуже код Срба и Бугара а највише последњег дана, названог растурњак или распист, када се вукови разилазе.

Растурњак је иначе дан који постоји код свих вишедневних празника посвећених прецима. Душе умрлих (које се у овом случају налазе у вуковима) су се гостиле и последњег дана се растурају.

Некада се обичавало позвати вука на заједнички обед или изнети му вечеру на раскршће. На Косову и Метохији се некада спремао посебан колач који би увече домаћин износио на кућна врата и нудио га вуку

Један од разлога слављења Вучјих дана, код нас, је повезаност нашег народа са вуком као митским претком.

Постоји и једно веома давно записано занимљиво веровање, словенских суседа, а то је, да се сви Словени понекад претварају у вукове!(Чајкановић)

Према Чајкановићу, отеловљење врховног српског бога, а он сматра да је то Дајбог, понекад се описивало и као Хроми вук или Хроми Даба. Дајбога је доласком хришћанства заменио Свети Сава.

Вука су још називали и НЕИМЕОНИК, КАМЕНИК или ДИВЈАНА.

Извори:, Википедија, Словенска митологија, и сл…

У кафанској башти две девојчице изводе

читав мали програм осталим гостима, на

радост својих мајкои и тетака.

.

Две девојчице

Док мајке разговарају

Складно певају (А)

.

Плаво девојче

Са чашом сока у руци

Глуми Мадону (В)

дистих ево опет истиче из руку

ни сам не знаш више чију мучиш муку

.

земља само земља може да те трпи

кршиш кога стигнеш ко стигне те крпи

.

и док се кроз живот тако пробауља

из новина зине плаћена читуља

.

да ли ти се нешто деси ил не деси

већ си неко други већ си иже јеси

.

М.Ц.М: Збирка песама – “Лом“

.

Мисли долазе пролазе

И нестају

Попут облака вечерњих

Осећања долазе пролазе

И нестају

Попут облака вечерњих

На језеру

А ја шутим и мирујем

Подно храстоава

Не везујући се

Ни за мисли

Ни за осећања

Јер ништа од тога

Нисам ја

Моје суштаство је

Негде иза

У пределима тишине

И шутње.

О, ноћни врт, тајанствени орган,

Луг дугих труба, лог виолинчела!

О, ноћни врт,печални караван

Храстова немих, непомичних јела!

.

Мицала се башта и шумела.

Храст беше битка, а топола – треска.

Сто хиљада листова, ко тела,

Преплитало се сред зрака јесенска.

.

Гвозден август у дугим чизмама,

Далек, с тањиром дивљачи је стајо.

Грмели су пуцњи ливадама,

Траг птичјих тела ваздухом се мајо.

.

Заћута врт, месец нагло стиже,

Десетак дугих сенки леже доле

И гомиле липа шаке диже

Сакривши птице под своје куполе.

.

О, ноћни врт, о врте пун јади,

О, бића, тако надуго уснула!

О, тренутна ватро од парчади

Звезданих, што је над главом букнула!

Зраци

Волео бих видети оно за чиме душа вапи,

срце чезне, а ум лудује.

Знам, никада га очима видети нећу.

Осећам то.

Ех, да хоће још једном

љубав да ме преломи,

као сунчеви зраци

стаклену боцу.

Усправан да стојим,

а кроз мене

свет

својим бојама

да се поноси.

*

Вековима трагам за тобом и сада, када сам те пронашао, ти ми

безосећајно кажеш: „Млада сам, није ми време.“ Па добро. Проживећу

још неколико живота да те сачекам, ионако те волим бесконачно.

Kада те угледам, свака ноћ ми се претвори у ноћ пуног месеца.

Мрсио бих ти косе и режао по врату. Не прилази ми, не брукај ме,

зацвилећу.

*

Заталасам твоју косу, узбуркам своје срце, а ти пливаш у мени.

Ту нема логике, али реалност прија. Заиста је љубав тешко разумети,

а лако осетити.

*

Љубав је светлост која храбрима доноси мир душе,

а кукавицама таму срца претвара у гареж.

*

Kако да те не волим?

Дођеш у дану без сунца,

одеш по мрклој ноћи без звезда,

а сенку своју оставиш на мени.

*

Птица ће и у кавезу остати птица, али љубав ту моћ нема, јер када

се врата кавеза отворе птица ће раширити крила и одлетети, а љубав ће

сломљених крила у страху чекати да се појави неко ко ће је из ропства

извести.

М.Н.И: “:Дневник :Душе“

Санак на врховима трепавица спава

у сну своме, шум дрвећа сања

милује га ветар лептирових крила!

.

И смеши се санак  док пале

се светла старог дебла

гошћа му је једна стигла!

.

И шири старина гране,

лишће златом кити,

кореном гошћи руке љуби,

срцем, на небо је вазноси!