Ја сам Микос, чувар рекорда Земље и свих рекорда у твом Сунчевом систему и Универзуму. Ту сам, у шупљини Земље, пре свега да чувам историју свих живота свуда. Ово је наша врхунска сврха и сврха Библиотеке Портологоса.

Наша Библиотека је једина такве врсте у нашем огромном систему планета. Наша Библиотека је толико огромна да покрива 456 квадратних миља терена и има огромне трезоре који садрже плоче које се чувају на кристалним слајдовима који се гледају кроз наше кристалне пројекторе. Наши магацини су огромни, уређени и категоризовани, тако да можете лако пронаћи информације које тражите и преузети на разгледање. Имамо огромне транспортере који ће доставити вашу поруџбину у року од неколико минута, а затим је поново вратити на локацију за складиштење. Овако, свака ставка у Библиотеци је увек тамо где треба и може се лако пронаћи и савршено сачувати. Такве су наше технолошке способности. Јер, ми смо нацртали технологију универзума у којој боравимо, и имамо најнапредније методе очувања и складиштења и преузимања који би се дивили вашим библиотечким системима. У реду је. У реду је.

А сада, ја и моја пратња вас чекамо на прагу до Портолошке библиотеке, где бели алабастер кораци светлуцају искре уграђених кристала и дијаманата, који воде у велике ходнике наше Библиотеке која се налази унутар Земљине огромне унутрашњости

Данас вас водимо у обилазак по нашим ходницима, и показујемо како ће изгледати права библиотека у вашој будућности. Ваше будуће библиотеке ће личити на наше, јер је наша модел који ће све библиотеке реплицирати. Почећемо са спољним основама, јер постоје и унутрашњи основи. Спољашња земља је бујна са травама, цвећем, жбуњем и дрвећем; а у центру су кружне чистине са меким клупама и столицама за лежање, у пратњи малих, округлих, високих столова на којима можете подесити ваше исправе. У овим кавезима има малих извора водопада и фонтана, јер је наша вода жива и у пуном стању свести која пева. Да, наша вода пева, и док се ложите у нашем издвојеном кавезу пева вас вода живота, док пршти из наших фонтана мелодијама дубоке љубави која усклађује и балансира све ћелије у вашем телу. Из оваквог стања дубоког мироточења и слоге, седимо и опуштамо се у интервалима током радног дана.

А сада улазимо у Портолошку библиотеку, и улазимо уз кристалне степенице, где се врата отварају у универзум. Да, Библиотека је вишедимензионална! Док улазите, видите галаксију Млечни пут како лебди око вас, и можете да погледате у небеса која обухвата цео наш универзум. Видиш Звезде и Сунца и друге Сунчеве системе како се врте око нашег Централног Сунца; и осећаш део ′′ Све што је „, као што јеси….

Свуда видите људе – шетају, причају, уче, седе, реклинирају, сањају и само квасе вибрације мира. Свуда је цвеће велике живахности и фонтане и базени воде који просипају своје хорске песме. Погледаш около и видиш издвојене алкове укрштене по огромним ходницима, са најергономски структурираним столицама које те позивају да их рекреираш. Нађеш један који те зове, и седнеш и доживиш везу са овом столицом која те штимова на њену вибрацију тако да си повезан са главним оквиром унутрашњег рачунара у библиотеци. Ви сте, такорећи, ′′ озвучени ′′ са бежичним жицама, и потпуно повезани са оперативним системом, којим управљате својим мислима и осећањима, и који ће вас одвести где год ′′ пожелите ′′ да одете у нашој Галаксији. Пловиш се умом, користећи своје мисли као свој усмерени компас за координате географске ширине и географске дужине. И толико је природно да се дивиш њеној једноставности и природности. А ви путујте у свести, и истражите нашу Галаксију и Универзум ′′ из прве руке ′′ и први пут у свом потпуно свесном Људском стању.

Ово је још један аспект онога што наша библиотека нуди својим посетиоцима, уз своје кристалне слајдове свих забележених историја читавог нашег универзума. А ви сте ту кроз вибрациону фреквенцију наших речи, као што их читате и замишљате призоре у својој ′′ машти „. Желимо вам добродошлицу, и позивамо вас да уђете у било које време. Само нас позовите за улазак, јер наш позив увек излази на вас. Ја сам Микос, и ту сам да вас лично водим кроз нашу Библиотеку кад год позовете. Не треба вам ′′ Библиотечка картица „, јер је ваша идентификација уписана у ДНК ваших ћелија. Чекамо вашу посету.

ФБ профил Ненада Максимовића; Каналисала Диан Робинс – ′′ Поруке са Шупље Земље“

Мајко бога суше

И небеске ватре,

Извади нам сунца горка из очију

У њима још увек благдан снатре

Жита – наше кости; дал’ ће да узрију?

.

Без гласа, без крика,

И без чврсте воље

Повија се жито, ломи се стабљика,

Низ живот ко низ покошено поље

Вода нас магија или ова слика

Усађена ко страх сред очију.

.

Мајко бога суше, у нама је тама

Иако нам сунца у очима зру!

Д.Б: “Повратак у Црну Гору“

Златни се мач небом просече

као јабука кад се полови.

Западну страну прогута вече.

Источна у јару сунца уплови.

.

Океан се Земни небу узнесе

исток од жара собом да лади.

Хиљаде свитаца валом донесе

да запад звездама засводи.

.

Ал’ средином где „јабука“ пуче

црвљива војска се размиле.

У авети телеса развуче

Хрлећ’ звездама да свице туле.

.

Сад свитац сваки пламеном букну.

Распали се до сунчаног јара.

Црвљива војска онда устукну

сагоревајући од светлога жара.

.

Дешавање се по Земљи слика

сваком труни боја небеског.

Почињу чарке Земних силника

зомбираног им духа несвесног.

.

Увек овако изнова креће.

Журно се хрли сопственом крају.

Уз Богољубље и нешто среће

ето нас опет у цветном рају.

Заплеши ветре, зову те гране, руке моје,

Додирни облаке, загледане у реке плаве.

Засвирај ветре, жели да пева лишће моје,

Пољуби стабло бело, то тело моје је.

Заплеши ветре, земља трепери

Отворила је све очи своје

Надима груди, у срцу њеном, жар је.

Засвирај ветре, песму Исконије

Сунце љубав своју, загрлило је!

У баснама све је јасно,

ко не схвати биће касно,

негде ће га прећи неко,

није читао, шта је чеко.

.

Да је басне проучио,

мање би се помучио,

сва решења за све муке

скривена су у поуке.

.

Размишљај и питај –

али басне читај!

ПЗ: “Лет изнад детињства“

Пријатељу,

не очекуј од жене која те воли,

да у себи помири срце и ум, страст и покорност.

Не уме она то.

Она је саздана на вечитим противречностима

и ако јој покушаш то променити, сагореће.

Ћути када сузе рони,

док рукама снажно грлиш

њен скривени оклоп,

јер она водом из себе ватру не гаси,

већ ти помаже да јој здробиш

тај невидљиви гвоздени штит

испод којег се крије.

Не љуби је само уснама,

употреби и уздах свој,

да јој измамиш шапате

и гутај их.

Гутај их пријатељу!

Здроби њен скривени оклоп и ћути!

Осети тишину, упиј у себе светлост и ћути.

Добио си тајни бисер сјајни,

цени то, пријатељу мој.

Под ракитом, коју бршљан скрива,
Склањамо се ми од невремена –
Наша леђа огртач покрива,
Ти си мојом руком овијена.
.
Преварих се: ово жбуње немо
Не покрива бршљан, но хмељ неки,
Зато боље – хајде да простремо
Испод себе тај огртач меки.

Затрпава ме шума, никако да изађем

Испод лишћа и грања на чистину

И са небом се очи у очи нађем,

Да ми корачање ово поведе у висину.

.

Тамо где нећу да се ломим и саплићем

О пањеве и у стабла ударам челом,

Одакле ћу собом у време да свићем

Нашав место вредно жртве у свету белом.

.

Затрпава ме шума, никако да изађем

Испод лишћа и грања на чистину

И са небом се очи у очи нађем,

Да ми корачање ово поведе у висину.

Д.Н: Изабране песме

Фото: Никола Педовић, Г. Дубац – Гуча

Человјек јако трава,

дние его јако цвет селнии!

Јако дух поиде у нега

и Будет: истина Господња

перебивајет Вовјек!

Пред овим ладним каменом почивају тихо

кости

блаженоупокоеног протојереја Драгачевског

молера Јанка Михаиловића бившег житеља

негришорскога

кои је 36 година

безпорочно слово Божие

у храму Светога Великомученика Прокопија

сушчија в Тијању отправљао

и свега лет поживио 60

и кои се на жалост свога рода

16 Маиа 1852 у вечност преставио.

Помјани господи во Царству твоем

.

Не уписаше у камен биљег

да је Јанко цркве зидао и моловао,

да је против Турака за слободу војевао.

Остави Јанко за собом значајна дела

Па Богу на истину оде чиста образа и ведра чела.

За њега, поред нас, моле се и свеци

које је по цркци ликовао.

Р. Н. Маринковић, Н. Н. Стојић: “Карађођуше“:

Колиба шаманска

осетом давнине

допире.

Будна сањам

заборављене снове.

Ловац ме дубоким погледом краде

док рудином постељу напушта.

У походе мора!

Разливена лепота га пече,

миловање одлаже,

препушта сунцу да зарони у мене.

Да ме чува!

Он и сунце су браћа,

свако на своју страну.

Враћа се кад месец

окити колибу.

Дарује шаманки својој плен,

она њему … плес…

С. Ђинђић: Бела шаманка