Category: All
Владимир Шибалић:ЖАЛ ЗА СЕЛОМ
У долини дрема сеоце малено,
Пуно јесењих боја, шарено.
И речица кроз њега споро тече,
Па светлуца од месечине свако вече.
Напуштено оно усред Шумадије,
Као да је баш оно срамота Србије,
А не сиви бетон, чемерни град,
Где владају смрт, јад, и глад.
Још се увек њиме мириси проносе,
И поветарци пољима спокоје доносе.
Но људи, пак, на њега заборавише,
И корене за тричарије продаше.
Шумадијо, горка сузо моја,
Стиде те се деца твоја.
Мораво, мајко, што протичеш тихо,
Сети ли се тебе икад ико?
Колико ће трајати ова сва агонија?
Пуста нам остаде сва Србија!
Земља ратара, земља сељака,
Гробна јој је одавно ископана рака.
А ја дишем за дан тај
Да ми се рођени врате у завичај.
И срцем ћу испевати тужна песника
Жал за селом колико је велика.
Коментар Милана Живковића: Стварање је проток енергије…
ТАЈНА ЗЛАТНОГ ПРЕСЕКА: Веза између културе Лепенског вира, Винче и средњовековне српске културе
Предраг Милосављевић упростио Еуклидову конструкцију златног пресека и померио границу свесног познавања златног пресека за око 3.300 година у прошлост, сместивши је у културне тековине народа балканског Подунавља, а не, како се до сада сматрало, у епоху античке грчке. Куће Лепенског вира и египатске пирамиде грађене по истоветној конструкцији
Београђанин Предраг Пеђа Милосављевић је још као дизајнер „свратио“ у свет геометрије и физике и довео у питање константе ових наука које су хиљадама година биле светиња.
Златни пресек заснован је на томе, да је однос мањег дела геометријске дужи према већем делу, исти као и однос већег дела према целини. Све ствари у природи у својој основи садрже златни пресек, као вид савршене природне поделе, симетрије и равнотеже. Анатомија човека је у потпуности подређена законима златног пресека и односима блиских њему.
На пр. златни пресек код човека одређује се у сразмери, тако да је раздаљина између врха темена и врхова прстију на опруженој руци иста као између стопала и пупка.
Овај најсавршенији начин дељења употребљавали су стари Грци у вајарству, сликарству, архитектури, естетици уопште као и науци. Током времена, а на основу искуства, утврђен је, као један од основних закона природе.
Још су филозофи предсократовци тумачили тајну хармоније златног пресека, али су је објашњавали на свој начин. Касније, своје виђење златног пресека дао је и Еуклид и на основу његове поставке вршена су каснија тумачења.
Тајну за коју се сматрало да је изгубљена „пронашао“ је Милосављевић. Његова истраживања, како доказује, померила су границу свесног познавања златног пресека за око 3300. година у прошлост, сместивши је у културне тековине народа балканског Подунавља, а не, како се до сада сматрало, у епоху античке грчке.
– Реконструисао сам куће Лепенског вира које су старе преко 7800 година, као и слова винчанске азбуке млађа за скоро 1500 година. Слова винчанске културе установио је археолог Милоје М. Васић приликом првих истраживања праисторијске Винче, а које је објавио 1912. године – прича Милосављевић.
Велико изненађење представља новооткривена веза између геометрије кућа Лепенског вира и естетике винчанског писма.
Винчанско писмо и облици кућа засноване су на истоветној геометријској методи, на шта је раније указивао и Радивоје Пешић (професор на Миланском универзитету).
– Познавање златног пресека везивано је за античко доба, али је још египатска култура познавала тајну златног пресека, па савремена схватања теоретичара о томе да су египатске пирамиде грађене без свесне употребе златног пресека падају у воду, тврди Милосављевић и напомиње да Египћани, не само да су знали за златни пресек већ су и пирамиде засноване на потпуно истоветној основи златног пресека која је откривена и у култури Лепенског вира, а која је старија од египатске за преко 3000, а од грчке за око 5000 година. По њему, куће Лепенског вира и египатске пирамиде у основи имају исту конструкцију.
Најзанимљивији део Милосављевићевог истраживања јесте откриће везе између културе Лепенског вира (5800. г. пре н. е.), Винче (4300. г. п. н. е.) и средњовековне српске културе, упркос томе што досадашња историјска сазнања не увиђају никакву везу између становника који су преко 70 векова насељавали подручје данашње Србије.
Необјашњиво је и то да разне цивилизације, које су сматране напреднијим (Грчка, Рим, Византија, Отоманска и Аустро-угарска империја), а које су се смењивале на овим подручјима нису преузеле лепенско и винчанско тумачење златног пресека.
Наиме, Милосављевић је у задужбинама српских средњевековних лоза Немањића, Хребељановића, Лазаревића и Бранковића открио да је коришћен исти геометријски принцип, који је употребљаван 7000 година раније на простору Балканског полуострва.
Манастири Студеница, Манасија, смедеревска тврђава, куће из Лепенског вира и слова винчанског писма на први поглед немају ништа заједничко.
Оно што их повезује је примена истог геометријског принципа – златног пресека. Ту разлику или сличност, веровали или не, открио је Милосављевић.
Милосављевић је одбранио докторску дисертацију „Златни пресек и филозофија природе“ на мултидисциплинарним студијама Универзитета у Београду, на смеру Историја и филозофија природних наука и технологија.
Српско средњевековно стваралаштво, хришћанско и светосавско, према Предрагу Милосављевићу, аутентични је чувар античких грчких и римских знања.
Од описа војних направа, „словенског мајстора“ (7. век), преко студеничких цртежа (12. век) и геометрије коју је исказао протомајстор Раде Боровић (14. век), до механичког часовника Мајстора Лазара (14. век) и форме Смедеревског града (15. век), примена посебних геометријских образаца и на њима утемељених естетских приступа на најбољи начин сведочи о очувању античке учености у оквиру средњевековног стваралаштва у Србији. (…) Слични приступи који су у раздобљу између 12. и 15. века били иницирани од стране српских ствараоца (неимара, фрескописаца,…) представљали су око један век касније основу културног препорода западноевропских народа (15-16. век).
Аутор је до изреченог становишта дошао упоредним анализирањем елемената српског средњевековног наслеђа и њему истоветног западног средњевековног наслеђа из периодароманике, готике, ране и високе ренесансе. Идеја која је не само изречена, него и на један добро утемељен и аргументован начин приказана, јесте да се српско средњевековно наслеђе може и да га ја потребно вредновати на основу „продубљивања културолошких приступа и веза заснованих на мултидисциплинарним истраживањима аспеката његових оригиналних основа“, како би се на целовитији начин „сагледала и разумела лична и заједничка улога у будућим приступима заштите и унапређења националног идентитета“.
Према томе, било би корисно знати да је Црква Светих апостола Петра и Павла у Расу заснована на примени тзв. Птоломејове методе конструисања правилног петоугла; да се у основи града Рибница, у којем је рођен велики жупан Стефан Немања, налази „Метода V6/4“; да манастирски комплекс Студенице има везе са системом музичке аналогије и структуралним основама додекаедра (питагорејски символ космоса), о чему говори Платон у оквиру дијалога „Тимај“; а да је сама Богородичина црква у вези са Еуклидовим поступком конструисања златног пресека, познатог као Метода II, 11,… Први ренесансни уметник који је на непосредан начин приказао истоветан геометријски образац био је Леонардо да Винчи применивши га приликом компоновања зидне слике „Тајна вечера“ (Santa Maria delle Grazie,Милано, Италија).
Више о архитектонским и фрескописним тајнама уписаним у цркву Богородице Љевишке, у манастирске цркве Грачанице, Високих Дечана, Светих Архангела, Раванице, Љубостиње, Каленића, Манасије, преко Душановог законика и градова Ресаве, Смедерева и Београда, можете сазнати у видео-предавању др Предрага Милосављевића:
Приредила: Сања Бајић
ИЗВОРИ: Глас јавности, sanjaonica.blogspot, Матица српска, Расен
Цео текст на линку:Тајна златног пресека: Веза између културе Лепенског вира, Винче …
http://www.rasen.rs/…/tajna-zlatnog-preseka-veza-izmedju-kulture-lepenskog-vira-vince-sre…
Драган Симовић: Живот је Стварање
Наш Живот има Смисла само онда када га сагледавамо из Унутарње Стварности.
Посматрано из спољне стварности, наш Живот нема никаквог Смисла.
Спољна стварност је чиста омаја, илузија и опсена.
У суштини, спољна стварност и не постоји као Стварност.
Стварност је само оно што наше Духовно и Божанско Биће види као Стварност Стварања.
И, заиста, Стварност и јесте Стварање.
Само у Стварању постоји Стварност.
Творац је Стварање.
Живот је Стварање.
Љубав је Стварање.
Ни Творац, ни Живот, ни Љубав не постоје изван Стварања.
Сушто и Битно у нама јесте само Оно Што Ствара.
Све што не ствара, то и није наше Биће, већ паразит у нашем Бићу.
Владан Пантелић Аватарски искорак
Једини Бог нам је обећао
Он увек испуњава обећања
Да ће Мидгард земља плава
Бити најлепша у свој Васељени
Ко и када треба да сагради
Ову прекрасницу –Лепоту?
Видим и знам и видим и знам
То је твој наш и мој задатак!
Срећа већ испуњава наша бића
Урадићемо то – већ радимо!
Силницом молитвом – давалицом
У Духу Лепоту смо већ саградили!
Једини Бог нам је још обећао
Силнице-знање против вируса ума
На кога смо се силно наватали-
Клец кашљ старост бол и одлазак
Јер и Васкрсење је тамо-амо мучење
Владан Пантелић:Гледам твоју слику
(Визија са духовне планете чије су реке плави
растопљени бисери и сафири, а вечно променљиви
пејзажи плешу. Назвах је Созерцанија Светла)
Многооко гледам твоју слику
Сунце се лепо сместило у среди чела
Колико уздржаног и жестоког давања!
Колико богатства и лепоте!
Колико сласти у зрелим воћкама –
Две јабуке љуто загрижене
Послужене у сребрном пехару!
Пуштам да нам се душе прожимају
Милооко и неочекивано ми узвраћаш
И не скидаш поглед који ме убада
Ох понуда је изненађујуће богата !
Толико стихова неисписаних
Толико ноћних грчева и дрхтаја
Толико крикова чежње и среће!
Слика ми немушто пева и прича
О сновима силним који чекају свој ред
И о драгуљима из себе – рудника богатог
Колико путева и цветова ка врху планине!
Колико лета и котрљајуће морске пене
И суза-бисера војнички постројених!
И толико зракова топле љубави из срца!
Зурим у Јединога: Бога – Ти си ми Око напио!..
Десанка Максимовић: ЧЕЖЊА
Сањам да ћеш доћи:
Јер миришу ноћи, а дрвеће листа,
И ново се цвеће сваког јутра роди;
Јер осмеси љупки играју по води,
И пролетњим небом што од среће блиста;
Јер пупе тополе, и као да хоће
К небу, пуне топле, набујале жуди;
Јер у души биља љубав се већ буди,
И мирисним снегом осуло се воће;
Јер због тебе чежње у ваздуху плове;
Сву природу Господ за твој дочек кити.
Цвеће, воде, магле, јабланови вити,
Све около мене чека те и зове.
Дођи! Снови моји у густоме роју
Теби лете. Дођи, без тебе се пати!
Дођи! Све крај мене осмех ће ти дати
И у свему чежњу опазићеш моју.
Б о р к а Љ е ш к о в и ћ:Певајте док се ум не растопи
Песма дође на папир
Кад је пустимо да слети из кавеза
Који у глави и око главе носимо
Глава је оловка а графит је срце света
Песма је увек ту у нама и око нас
Ми смо увек око песме – око песме гледа нас
Уместо љубавника загрлите песме
Будите блудни у тој лепоти
Загрлите их …хиљаде… и плешите плешите плешите
Певајте их… певајте им… певајте
Грцајте их док вас крцкају
Док вас не скрцкају на најситније умове
Што ће беспомоћно пливати у лепоти
У коју сте растопили овај свет – свој свет
Онај свет, оносвет, овосвет – тосвет
Свет светли – светли свет са друге стране
Певајте плешите кроз светове!
Руски кнез о којем је сањао Његош
Капитално дело староруске књижевности „Слово о походу Игоровом“, са илустрацијама и калиграфским листовима оригиналног текста, у преводу, препеву и уз коментаре Вере Хорват, недавно су у дивот-издању објавиле издавачке куће „Штампар Макарије“ из Београда и „Ободско слово“ из Подгорице.
Свака овдашња генерација полаже испит из истог предмета као и кнез Игор и руске земље — сви ми изнова и изнова учимо шта значи бити разједињен, у оквиру самог словенског братства. Читајући ’Слово о походу Игоровом‘ учимо колико је нужно занемарити зађевице које су у историјском смислу смешне и шта би за здравље нације значио један братски загрљај”, каже у разговору за Спутњикову „Орбиту културе“ преводилац Вера Хорват која је овом ремек-делу руске књижевности из 12. века посветила године истраживања.
Еп о јуначком походу кнеза Игора за основу има реални историјски догађај, као што је то, како објашњава Вера Хорват, случај са свим књижевним делима средњег века. Догађај је забележен у летопису за 1185. годину као неуспели поход кнеза Игора Свјатославича против Половаца. Тај поход био је окончан поразом руске војске и заробљавањем самог кнеза.
Како је заљубљеник у књиге спасио рукопис
„Слово о полку Игореве“, како гласи оригинални назив спева, откривено је 1795. године у древном средњовековном рукопису у московској библиотеци Алексеја Мусина Пушкина, историчара и археографа, неуморног колекционара манускрипата.
„Мусин Пушкин био је један од највећих историографа и колекционара у Русији. На то га је инспирисала царица Катарина II која је веома добро знала колико је важно прикупљати старе документе. Мусин Пушкин је један такав, средњовековни документ пронашао у граду Јарослављу, а у њему лист на пергаменту. На веома скученом простору, на готово стенографски начин, био је исписан текст о Игоровом походу. Није било места чак ни за интерпункцију, за мала и велика слова, чак ни за раздвајање речи“, прича Вера Хорват.
Угледни колекционар је, на срећу, одмах наложио да се изради копија текста за царицу. Тако је тај изузетни писани споменик руске културе сачуван, док је оригинал заувек изгубљен кад је, током Наполеоновог похода на Москву 1812. године, у граду избио велики пожар.
Дело без пандана у светској књижевности
„Слово о походу Игоровом“ није класичан еп, о чему, подсећа Вера Хорват, говори и сам аутор на почетку свог казивања. Он наводи да се одриче старог начина епског приповедања, јер се догађаји које ће описати веома разликују од старих, златних времена, те да мора да користи чак и другачију форму да би те догађаје описао на нов начин.
„Овде се приповеда о спектакуларном поразу кнеза Игора, а разлог је то што се одважио да у свом личном интересу крене против Половаца сам, не питајући за то ни своје ближње, ни остале земље руске кнежевине. Читав спев је прожет веома трагичном нотом и жељом да се на основу трагичног догађаја и каснијег кнежевог кајања и промене мишљења дође до уједињења земаља руских, јер су само тако уједињене могле да се боре против непријатеља“, прича Вера Хорват.
Спев је вредан не само због своје поетике и специфичне структуре, него и због дирљивих лирских епизода.
„Тај спев је чиста поезија. Можемо га назвати белим или слободним стихом. Његова симболичка надоградња је таква да читаоцу остаје само да се диви аутору, ствараоцу који је познавао небројено много дела. Дело се не може разумети док се не открије са ким аутор разговара, са ким то тајно комуницира у епу. Када то откријете, схватате какав је врхунски песник био аутор“, истиче Вера Хорват која је за читаоце овог издања епа припремила и веома опсежне коментаре, односно драгоцене смернице за разумевање дела.
Према њеним речима, историчар тај спев може да прочита као историјско штиво, док песник може да ужива у стилским фигурама и да се диви образовању и свему што поседује аутор те књижевне конструкције изнад које „као да зрачи још један, невидљиви и суптилни, крајње поетизовани свет“.
Мрачно доба за руску земљу
Централни лик спева је, заправо, руска земља која болује, пати, има своје тешке и мрачне тренутке.
„То у епу постоји и дословно, јер приповедање почиње помрачењем, како на небу, тако и у Игоровој души. Друга слика је тужбалица кнеза Свјатослава, чувено ’Златно слово‘, сан у којем се јавља страшна прогноза шта ће се догодити уколико се не саставе браћа. Ту је и ’Плач Јарославне‘, тужбалица душе која вапи за тим да се ситуација поправи. Жене као колективни лик у том спеву чине многа добра свом мушком становништву, враћајући га на пут вере, правде, уједињења“, објашњава Вера Хорват.
Иако је аутор спева непознат, јасно је да је то морао бити духовник, јер су, како истиче наша саговорница, само духовници у оно време били писмени.
„Највероватније је то неко урадио по послушању. Постоји много идеја о томе ко би то могао да буде, истина је да је био веома образован и да је познавао књиге Старог и Новог завета које тада још нису биле преведене на руски. Цитирао их је из грчких изворника“, прича Вера Хорват и додаје да је врло могуће да је аутор и сам учествовао у догађајима које је описао.
Хармонија религије и митологије
Дело је написано између 1187. и 1200. године, дакле, око два века након руског покрштавања под кнезом Владимиром.
„Два века нису довољно дуг период да би се потпуно заборавили пагански елементи и народна поезија. Православље не само да је имало здрав однос према томе, него је преметнуло ту паганску симболику попут, рецимо, познатих катедрала у свету, на чијим фасадама могу да се виде разна паганска чудеса. Она служе као декорација, донекле као веза са прошлошћу, али и као нешто што хришћанина плаши и наводи га да уђе у храм као сигурни брод. У том делу се појављују разна митолошка бића која држе пажњу слушаоца (ти стихови слушали су се у пратњи гусала). То су праструктуре у људском бићу, попут неких јаких сила, али то нипошто није тенденција да се оне истичу као паганске“, објашњава наша саговорница.
Новија истраживања и анализе текста показују да се аутор дописује са великим библијским пророцима.
„Оно што аутор говори у делу има снажан одјек књиге пророка Јеремије. Ако ова два текста читате заједно, добијате димензију огледала, схватате да је аутор Библију знао напамет, да је био дубоко религиозан и да је, самим тим, могао лагодно да манипулише митолошким бићима и играма речи, а то је допринело живости самог дела“, наводи Вера Хорват.
Спев који интригира научни свет
„Слово о походу Игоровом“ је духовни споменик словенског народа, нема пандана у светској литератури и самим тим веома је интересантан научницима, много је истраживан и превођен.
Један занимљив податак у вези са тим спевом невеликог обима јесте то да је о њему написано око 15.000 научних радова. Ауторка која је по образовању историчар уметности настојала је да га сагледа из разних углова, попут скулптуре.
„Осветлила сам то дело са неколико страна, дала сам му три димензије, за које сам сматрала да су неопходне, да бих видела све оно што дело садржи, нарочито када је реч о вишезначним изразима којима обилује. Наравно, оригинала сам се држала веома прецизно, с обзиром на значај дела, на његову слојевитост и на начин изражавања самог аутора“, објашњава Вера Хорват.
Наша саговорница истиче да готово да нема језика на којем нема макар делимичног превода тог спева. Међу онима који су покушали да преведу спев био је и Петар II Петровић Његош:
„Није га довршио, али је оно што је превео одлично, видело се да је одлично познавао руски. Наравно, пребацио га је у десетерац“, каже ауторка уз осмех.
Извор: https://rs.sputniknews.com/kultura/201612181109290336-Slovo-o-Igorovom-pohodu-Vera-Horvat-intervju2/
Драган Симовић: Себичност и саможивост
Себичност и саможивост јесу два најпогубнија и најгрознија рептилска порива-осећаја у човеку, у свакоме од нас, јер праузрок свих ратова, свих злочина, свих погрома, свих разарања и свих силовања жена, кроз тисућлећа и еоне, происходе управо из ова два рептилска порива-осећаја.
Нико од нас не може да напредује и да узраста на стваралачком, душевном и духовном пољу све док не освести и не надрасте себичност и саможивост.
Надаље, себичност и саможивост бивају праузроком и свих наших болести, као и наше смртности.
Себичан и саможив човек јесте више рептил него човек, а посве је далеко од сваког божанског бића.
Чак је и љубав у огромне већине људи више рептилска него човечанска, више рептилска себична и саможива страст, него што је то истинска љубав у било којем погледу.
Љубомора је грозна рептилска сенка истинске љубави.
Љубомора је увек рептилски саможива и себична страст, будући да је љубоморан човек спреман на сваку врсту освете и злочина, једнако као и сваки рептил.
Што је већа љубомора, све је мања љубав!
Уистини, љубоморан човек уопште не познаје љубав ни у каквом виду, будући да је посве запоседнут рептилским страстима.
Човек-рептил нити може нити уме да види, осети и доживи другога, већ увек и једино види, осећа и доживљава властиту себичност и саможивост.
Чак и кад сажаљева другога и саосећа с другима, он једино види, осећа и доживљава властиту себичност и саможивост.
Човек-рептил не уме и не може да љуби другу особу зарад те друге особе, већ љуби себе у тој другој особи, и љуби своју себичност и саможивост.
Свака друга особа, за човека-рептила, јесте само предмет његове љубоморе, себичности и саможивости.
Кад умре та особа, кад напусти овај свет, човек-рептил не осећа истинску тугу због нестанка саме те особе, већ његова привидна туга бива тек израз његове властите – рептилске! – себичности и саможивости.
Тако је песниче…
Стварање је проток енергије….
из тог протока ствара се сам смисао живота и љубави ….
паразити то знају …
нису способни сами да стварају енергију него је краду ….
наш живот је пун искушенија и домаћих задатака
који нас ослабљују или пак очвршћују ….
то и јесте порука коју носи дуализам спољног и унутарњег,
видљивог и невидљивог,
материјалног и духовног…
људи у стварању носе невидљиве одоре и штитове
који им омогућују “опстанак“ у овом свету…