ЛИРИКА ВЕЧНОГ ТРЕНУТКА

(Вилењакова посвета Радмили, тајанственој и освешћеној Белој Србкињи, као и свим иним тајанственим и освешћеним Белим Србкињама.)

Сваки сусрет са лепотом, добротом и љубављу, рађа нову лепоту, доброту и љубав у нама.

И чини нас још лепшим, још бољим, још племенитијим, још узвишенијим, још заљубљенијим…

О, да знате само, колико смо ми важни и битни једни другима!

Важни и битни не само у овоме свету, већ и свим оним тајанственим и невидљивим световима с ону страну свих варки, илузија, омаја и опсена!

Колико ми лепоте, доброте и љубави шаљемо једни другима у нашим мислима, у нашим сећањима, у нашим сновима, у нашим визијама, а да тога ни свесни нисмо!

Зато се не плашите, не затварајте, не скривајте, јер лепоту, доброту и љубав убија страх, убија затварање, убија скривање, убија је тескоба у души и срцу, у духу и свести.

Лепота, доброта и љубав желе да буду посве слободне, желе да лете и плове кроз све овостране и оностране светове, кроз сва сазвежђа и звездана јата, кроз све свемире и васељене.

Љубим вас, будите своји и своје, будите оно што вам срце и душа заповедају, будите богови и богиње, јер то, уистини, одувек и јесте!

Заиста, јесте, само што још, можда, не знате – ДА ЈЕСТЕ!

(У Великом Гају, у девети вечерњи час, 7526.)

Једном сам ти ово можда написао

Сећам се веома веома јасно –

Осветљено рефлектором свести –

Тамнооког првог сусрета нашег

На небу се чула надљубави песма

Еве Анасас и витеза Адама Кадма

 

 

Ти си – магловито и стидљиво

Гледала и препознавала мене

Ја – искуснији – тебе сам познао

И радовао се  радовао  у себи

Посматрајући твој ход будући

Пут радости и знања и успеха

 

 

Можда сам те малко и гурнуо

Свакако сам те делатно гурнуо

Као санкаша низ глатку стрмину

Даље га сигурно води боб стаза

Санкаш слуша брзо препознаје

Унутарњи глас – своју интуицију

 

 

У свету Творца има много знања

Много радости среће много љубави

А све то непрекидно расте расте

И појачава се упорни зов Љубави

ДАО нас даноноћно непрекидно зове

Тихим гласом тишим од подзвука

Громовнијим од Перунове вајтмане

 

1. •  

      

     

      

     Хвала теби,

     драги Драгане,

     на инспирацији,

     на указаној части и позиву

     да оставим свој запис на овим

     твојим Светлим странама

     на којима Род свој срећем,

     језик свој чујем ♥

     Хвала за Лирски чудесни Гај

     у ком одмарам душу своју

     под крошњом старог дуба♥

     Хвала за чудесне речи оздрављења

     “ Здравље моје,

     Снаго моја,

     мој Господе свети “

     које од кад чух

     не одвојих се

     ни једног дана од њих ♥

     Жив и благословен

     нек увек и заувек,

     Вилењаче-Песниче♥

 

На овоме је свијету

мистерија једина и права,

слободна душа препуна љепоте

и сјаја од неискварене доброте.

Супротна од мрачних, пуних вјечног страха

што имају празне утрке ега без краја

са ослонцем на статус измишљених титула.

 

 

Душа, дивна у пуноћи чисте радости,

и што само помоћ’ бијелог свјетла

може дивна чуда стварати,

ту ће се гасити, нема шансу опстати,

због нељуди што прљају је тамом,

из незнања своје пакости.

 

 

Никад, искро Божја те прихватити неће

Мамонове слуге што пред њега стижу

ко глухи пјевачи да добровољно клече.

Њима, Бијела Душо, ти велика си сметња

Да само себе прикажу достојним свега.

 

 

ЛИРИКА ВЕЧНОГ ТРЕНУТКА

 

 

Без знања, без сазнања, без објава, без вести, без информација из Вишњих духовних и божанских светова о свеколиким збивањима и догађањима, један пробуђен и освешћен човек, један посвећеник, један вилењак са звезданом лиром, уистини, не може да опстане, не може да живи, не само у овоме свету, већ и у свим иним, овостраним и оностраним световима.

Болест, старост и смрт долазе убрзано и у оним случајевима када се посвећени човек, када се вилењак са звезданом лиром, када се било ко од нас искључи из поља знања и сазнања, из информационог поља планета, сунаца, звезда, светова и васељена.

Недостатак битних и суштих знања, сазнања, правих вести илити информација води у болест, у старост, у смрт.

Зато је важно, а можемо рећи и битно, да свако од нас буде окружен сродним душама и бићима, са онима који су пробуђени и освешћени; но, то може да учини и преко друштвених мрежа, преко интернета, али и преко космонета који могу сами осмислити и створити, ако су на вишим ступњевима, у својим визијама и сновима.

Повлачење у себе, затварање за ближње, за све друге и ине блиске и сродне душе – ово вам из искуства казујем – води у болест, у убрзано старење, у убрзану смрт.

Србски журнал је и осмишљен управо стога, да би се пробуђени и освешћени, да би се блиски и сродни међу собом повезали, а сви заједно да будемо повезани и умрежени у Вишњим духовним и божанским световима, повезани са Језгром Стварања и Извором Живота.

Када смо повезани и умрежени међу собом, тада смо и јачи, и здравији, и бољи и, надасве, много брже узрастамо на свим пољима и ступњевима Божјега Стварања.

 

 

 

(У рани вечерњи час, у Великом Гају, 19. рујна 7526.)

1.  

   

    

   Мали додатак….
   Крајем 11. столећа формирани су нама знани западноевропски језици …енглески, француски, немачки … тек су тад успели да са арлаукања и мумљања … пређу тај за њих говорни и писани Рубикон…. није случајно српски народ приметио да они муче .. да су неми .. и добише име Немци…
   Али по мени најбољи пример је реч БОГ у азбуковици – србици у слову Б имате и слово Б..и…О .. и … Г… све је једно
   А у енглеском језику артикулацијом речи ГАД добија се значај речи Бог Ствараоц… на овом примеру се види да су њима паразити оснивачи језика, и самих мисли и дела …

 

Како оно беше

Покушах, сећања призвати

Беше јесен, а можда и зима

Ил’ сећања моја греше

Ко све може да испрати

Кад сећања прегршт има

 

Сигуран сам да је јутром

Првим зраком, цветном росом

Пребирала нежно харфе жице

Још онако поспан, тром

Оком шарам стрмом косом

Тражим мило, драго лице

Можда ипак смирај дана

Кад стидљиво месец жмирка

Знам, сигурно, подне није

Заборав је грдна мана

Руга ти се ружно, дирка

Кад у глави гнездо свије

Чекај мало, пролеће је било

У парку је цвеће пропупало

На клупи смо сами загрљени

Некако је ведро, чило

Од радости срце пролупало

Одавно већ заборављени

 

Туга моја, моја срећа

Од пролећа рана, јесен позна

Да л’ још траје ил’ је некад било

Радост мања, тескоба све већа

За пут без повратка кад се дозна

К’о ветар, прохујало време кад се снило

10.09.2011. у 23,31

Можда је баш сада баш сада право време

О да да о да да! време је свакако сада!

За посвећење у неизрециву Лепоту….

Стиже ти сасма нежна и јака енергија

Не можеш јој никако избећи – побећи

А зашто би зашто би када је то Пут!?

 

 

Кружно – сатно протрљај сва три ока

Посматрај све око себе изнова изнова

Као да си као дете прогледала први пут:

Људе догађаје океане реке планине

Цвеће и дрвеће облаке лоптаке и кише

Зверке дивљане и птице стене и пећине….

 

 

И отвори срце још више још више

На грудима где се правоугло секу

Сварожница црвена и обзорница плава

Развуци плућа до краја као хармонику

Да Лепота испуни све алвеоле и ћелије

И певај и певај и певај и певај и певај….

 

 

И нећу ти рећи моје унутарње име!!!

Ја сам ловац на људе спремне за истрк

Из колотечине и жабокречине живота

Ловац на људске душе да буду Човек

И ти ћеш милице моја и ти ћеш као ја

И ти ћеш ловити људа да буде Човек!!!

Хвала Ти Боже Љубави и Лепото моја!!!

 

 

 

 

 

Повешћу те путем прошлости свете,
Прошлости древне, и значаја њеног.
Кроз ходнике мрачне, и тунеле сјете,
Да спознаш оно што ме држи поносног.

 

Није прошлост моја само минуле године,
Она иде много дубље, у душу моју.
Те сазнај истину кроз те холове тмине,
О мени што пјевах о српскоме соју.

 

Видиш тамо ону крв просуту,
На све стране, по зидовима овим?
А видиш ли тамо осликану кошуту?
То симбол је оне коју највише волим.

 

Грозиш се гледат’ призоре страве,
Борби, клања, и крвавих ратова?
То су моји Преци у боју због српске славе,
Гле само колико ту је пререзаних вратова.

 

Не бој се, гледај, јер истина то је,
Истина о мојим свијетлим Старима.
Сагледај оно што је по крви моје,
И схватићеш зашто србујем годинама.

 

Предак до Претка јуриша ка смрти,
Без оклијевања и страха у очима.
И знамен Сунца опет се над њима врти,
К’о опомена прошлим и садашњим душманима.

 

Је ли ти јасно сада што сам тако дичан,
Је ли ти јасно што Род свој пјесмом славим,
Што оружија, а и пера сам вичан,
И што не смијем на Претке да заборавим?

 

Крв је снажнија од сваке жеље,
Сваке мисли, религије, и суда.
Она је част и образ сваке фамеље,
Разумијеш ли сада, главо луда?

 

 

1. То је и мој осећај. Мени је од малена такав осећај према тим народима. Остао ми је урезан у сећању осећај непријатности приликом изговора енглеских речи, односно појединих гласова. Наиме, положај говорних органа, а нарочито вилице при артикулацији појединих гласова и слогова је такав да сам се осећала као да имитирам ментално заосталу особу у говору. Изговарала сам неке основне речи на неколико језика (руски, италијански, немачки, француски и енглески) и ослушкивала како звуче, пратила положај вилице и осећај који ми се појављивао. То ми је било занимљиво да радим још у основној школи. Изговор енглеских и немачких речи се одвајао од свих других. Исправније је рећи да тад и не долази до артикулације код појединих гласова, артикулације која је у својој суштини светао чин стварања јасног Тона, Гласа – а овде имамо стварање некаквих назално грлених гласова који нису светли, но су ружни…мумлању више налик. Сећам се да ми је као детету такав говор био неспојив са ликом тамо неке „лејди“ у филмовима којима смо били преплављени…Одавно већ довољно ми је да само на основу положаја усана, наусница и браде препознам Енглезе и пре него што чујем да говоре свој језик с препознатљивим акцентом. А сад јасно препознајем да то и те како има везе са овим што сте написали, јер људи који имају такво паразитско рептилско порекло по говору свом одмах буду видљиви, као и сви ми што смо.