Драгане,
Све написано је Истина над Истином..
морамо одрасти у овом свету…
ми смо Творчева деца
која требају ојачати и
храбро закорачити
у сва животна искушенија…
нема ни назад а ни напред…
већ сад и овде..
Тешко је, и све теже бива.
И после тежег, биће још теже!
Тако је вазда бивало; тако је одувек бивало.
Важно је да не клонемо духом!
Битно је да знамо и верујемо!
Битно је да знамо и верујемо, да нисмо случајно овде –
у овоме добу, у овоме дану, у овоме трену.
Нисмо случајно, јер ни случај нисмо!
Никоме од наших предака није бивало лакше; никоме од наших потомака неће бивати лакше.
Све што је наше претке мучило, и све што ће наше потомке мучити –
то данас мучи нас!
Све што нас снађе, све што нас задеси – има неког смисла, има неку сврху.
Све што нас снађе, и требало је да нас снађе; све што нас задеси, и морало је да нас задеси!
Битно је да знамо и верујемо!
Да знамо да Бог Јесте, и да верујемо у Бога Који Јесте.
Бог Који Јесте –
у нама Јесте!
Ако кукамо и јадикујемо, вређамо подједнако и претке и потомке.
Вређамо их, јер првима је то исто већ било, а потоњима ће то исто тек бити.
Ако кукамо и јадикујемо над усудбом својом, онда подједнако збуњујемо и претке и потомке.
Једни нас гледају из прошлости, други на нас мотре из будућности – па се чудом чуде и једни и други!
Чудом се чуде и једни и други, па не могу да поверују да смо ми, такви какви јесмо –
једнима потомци, а другима преци!
И једни и други желе да нас се одрекну, јер у кукњави својој нисмо достојни ни једних ни других!
Помажимо једни друге, спасавајмо једни друге, само се не жалимо на судбину, само не кунимо никога!
Помоћи ће онај који може и жели да помогне, и помоћи ће се оном који је заслужио да му се помогне.
Није довољно само да постоји онај који може и жели да помогне, мора да постоји и онај коме је писано и дано да се помогне.
Спасавајући ближње –
себе спасавамо!
Јер ближњи, којега данас спасавамо, сутра ће, зацело, спасавати нас!
Наши су Древни говорили:
Има тренутака када најбоље себе спасавамо, онда када ближње од себе спасавамо!
Тешко је, и све теже бива!
И после тежег, биће још теже.
А ми будимо достојни Створитеља и предака својих, и са смирењем и свешћу прихватајмо све што нам из дубине вечности наилази!
Долазе дани радости,
дани милине и љубави –
радуј се, невесто моја,
у пољу жита зрела,
с вечери од румен-руја,
под звездама јасновидим!
Долазе дани радости,
дани милине и љубави –
радуј се, лепојко сетана,
очију пролетњег неба,
што тугујеш у сутон вечерњи,
под јасикама
танким и витим,
у пољу свирала ветрових!
Долазе дани радости,
дани милине и љубави –
радуј се, душо моја,
што блудиш низ далека
звездана јата,
у плавет-зеленом
прстену Вечерњаче,
тамо иза снова снитих,
иза шутње и тишине!
Још један дан остаје иза нас
Опет сунце у Јав одлази
И сутра ће на земљу иста та ватра да силази
Све је исто када си свега свестан
Да си овде вечан
Да ли то месец кружи
над главама нашим или
то затворимо очи – ми – спавачи
Да ли то сунце јутром долази
у предвечерје одлази или
то ми успавамо вид унутарњи
Да ли то звезде трепере стално
ал их даном не приметимо сви
или и оне заспу снима својим и
онда напусте свет нама познати
Да ли је цвет мириса пун
у вечности вечно исцветан или
то ми промене желимо
па га од пупољка до латица палих
пред нама – видом нашим гледамо.
Јесмо ли обличје једно
без обличја сви у свему
или ко део свега пожелимо
да сами у светове пођемо и
од свега се одвојимо а
онда се усањамо мислећи да
ко зна где пловимо а
у ствари се са једнога места
ни не померимо.
Може ли тело руку волети више
од врата свог или
влас косе је мање важна
од ноге – босе…
Да л из звона песама наших
Рађају се светови нови
Другачији, лепши, бољи
Или то жеља песме сачини
Јесмо ли баш какви јесмо
Или се обликујемо стално
да л вежбе су снови
за раст у једној једнини.
Лада је србска богиња љубави и лепоте која се међу другим народима појављује као Фреја, Изис, Афродита и многе друге. Лада живи у Ирију, свету богова и мртвих, све до пролећа, када излази и почиње период када она влада земљом. На крају лета она се поново враћа у Ириј. Иако њена владавина почиње 21. марта, Лада је, пре свега, богиња лета. Ладине животиње су петао, јелен, мрав и орао, док су њене биљке трешња, маслачак, липа и божур. Осим планете Венере, Лади одговара и сазвежђе Бика.
Лада се предстваља као девојка дуге златне косе у коју је каткад уплетен венац од житног класја, што симболозује њену функцију божанства плодности чинећи је тако аспектом Мајке Влажне Земље. На њеним грудима каткад се налазио и симбол Сунца, знак животодавне моћи. Као богиња плодности Лада има своје годишње циклусе што показује веровање да она борави у боравишту мртвих све до пролећне равнодневнице.
Познат је и обред ладарице који се у Србији врши под именом краљице. Основне одлике овог ритуала описао је Вук Караџић:
На дан Свете Тројице окупи се група од десетак младих девојака од којих је једна обучена као краљица, друга као краљ, а трећа као барјактар. Краљица седне на столицу док око ње игра коло преосталих девојака, а краљ и барјактар играју сами за себе. На овај начин краљице иду од куће до куће тражећи девојке за удају. Још једна одлика ритуала који се врше у част Ладе јесте прескакање ватре.
ЛИРИКА ВЕЧНОГ ТРЕНУТКА
Свака спољна лепота јесте пројава унутарње лепоте.
Никаква се лепота у спољноме свету не може пројавити ако нема скривене, оностране и унутарње лепоте која се налази иза те видљиве лепоте.
Видео сам жене од педесет или шездесет година које су праве лепотице, зато што је њихова душа чиста и прозрачна, зато што су смерне, чедне и продуховљене.
Оне су лепше, складније и привлачије од многих двадесетогодишњих девојака.
Све је у њих, у њиховом спољном свету, као и у самом физичком телу, усаглашено и усаображено са лепотом њихове душе: лице, очи, осмех, говор, руке, покрет и ход.
Жена је лепа само ако је лепа на свим пољима и ступњевима Божјега Стварања, само ако је оваплоћење Склада и Хармоније Вишњих светова.
Свака лепота нашег физичког тела, наше љуштуре, без унутарње, душевне и духовне лепоте, брзо згасне, утрне и ишчили.
Нема ничег варљивијег у овоме свету од видљиве лепоте без унутарњег, душевног и оностраног покрића!
Шетах са ријеком
неко вријеме, а онда
се разиђосмо.
∞
На жеравици
пуче печени кестен
– уздахну старац.
∞
Старчеву пјесму
подигнутим ухом
ослушкује пас.
књига- Путевима Славе –
Добро јутро сунце пробуђено.
Чуј, небо не плаче више,
Цвет се дуги смеши занесено
У дану пуном сна без кише.
Добро јутро сунашце. Устани!
Капи росе звоне гласно.
Низ стаблљике лако пуштени
Зраци дана складно и јасно.
То тренуци среће не пролазе;
На прозору голуби се љубе,
Крилима лаким низ стакло слазе,
Да добро јутро на њему издубе
С руског превео Анђелко Заблаћански
Чуо сам како пчелица зуји
кад мед из цвета кроз њу проструји.
Чуо сам како кишница пљушти
и како зрела пшеница шушти.
Чуо сам како ливаде зричу
како жуборе и пућпуричу.
Чуо сам како мајка плаче
и крије сузе у марамче.
Чуо сам како она певуши
када јој сунце сине у души.
Све сам ја чуо и знам шта значи
кад се отац наоблачи.
Мада ми сваки нежни звук прија,
мени је ипак најмилија
Старинска свирка мајчиног гласа
блага к’о жубор речних таласа.
СРБСКИ ЖУРНАЛ 