Пут који се може означити

није Вечни Пут: Тао

Име које се може изрећи

није Вечно име.

Без имена, извор је Неба и Земље

Са именом Мајка је свих ствари.

 

 

Стога,

Често, ослобађамо се страсти

да бисмо видели Тајну Живота

Често посматрамо живот са страшћу

да бисмо му видели облике

Ова два вида Живота

(у бити својој) су исто

У спољном свом исходу

постану различита по имену

 

 

Оба се могу назвати Космичком Тајном

а од те тајне још у Дубљој Тајни

врата су многих Мистерија.

 

Лао Це је био велики филозоф, мислилац, едукатор и оснивач Тао – мисаоне школе у древној Кини. Његово право име није Лао Це, али из почасти су мудраца звали стари учитељ. Тачан датум рођења Лао Цеа је непознат. У предањима има пуно разлика о томе али научници стављају његов рођендан између 600 и 300 п.н.е. Лао Це-у се приписује писање „Тао Те Ђинг-а“– штива за Тао-школу, књигe Пута и Врлина. „Дао“, често се пише и као „Тао“ дословно значи „Пут“, „Велика бесконачност“ или „Тајна универзума“/извор-Википедија-

Ноћас сам био дете у Индији

Качио сам се са другом децом за Месец,

Бројао и гуркао мале беле кумулусе,

Гледао лептире велике као папагаји,

Посматрао садуе што се у птице претварају

И водом са термалног извора гасио

Ватру из уста огромног локалног змаја.

Од те воде пробудио сам се потпуно мокар.

Од воде Живота..

-2009.година-

 ИСТЕ ВАТРЕ

ЈОШ ОБЗОРЈЕМ 

ГОРЕ

 

 

Довиђења, драги, довиђења;

ти ми, пријатељу, једном беше све.

Уречен растанак без нашег хтења

обећава и састанак, зар не?

 

Довиђења, драги, без руке, без слова,

немој да ти бол обрве повије –

умрети није ништа на овом свету нова,

ал ни живети баш није новије.

Изгледа да смо сви…

сами са собом….

данас ми је показано

девет планина Србије ,

свака има срце и дух  

Повезане су

од једне до друге…

по два ,,корака,,

чинило се

да праве круг..

.и ту су и

пирамиде…

на једној  врх је светло.

Девет пута два…

 пута  два… пута два……

на једној се ,,сакрих,,,,…

…зове ме

 ,,неко,, ..

али се не одазивам …  

нећу

У белини сам и

бело светло

сам…

јасно….

 

 

 

Када се низведем

у тишину срца,

 тада ми се откривају

 највеће тајне

 овостраних

и оностраних

светова.

Јер,

тишина је,

уистини,

 живи Бог

што у срцу нашему

обитава.

„Превише је ово бола за

ово мало живота…“
Кажи то,

али одмах удахни дубоко,

замисли да седиш поред

океана,

а шкољка у твојој руци

прича причу

о светлости и радости…

 

 

Кад отвориш очи

из њих ће полетети

галебови

 и однети сву тугу…

 

 

Тако ја

кад ме умори бол

 

 

У долини реке Ибар, некада давно један српски владар по имену краљ Урош Први у знак љубави према својој вољеној, Францускињи а српској краљици Елен Анжу коју овде прозваше Јелана Анжујска, засади силне јорговане дуж клисуре поменуте реке не би ли се отмена дама осећала као код куће…

Усред долине јоргована, ни на небу ни на земљи, уздиже се велика тврђава, средњевековни град Маглич.

Многи веле да му име долази од силне магле која се често спусти испод његових темеља. Најзад, и подигнут је горе високо, „небу под облаке“.

На крајње неприступачном терену где је са три стране окружен реком а, само за пешаке, доступан је са западне стране. Пењање на Маглич увек представља праву авантуру. Ове вас очекују уске кривудаве стазе, стрме литице, висећи мост…

Гледан одоздо, делује готово недостижно, као камена краљевска круна на врху велике стене.

Град је неправилног облика, прилагођен терену на ком је изграђен. Има седам кула, високих око десетак метара као и централну, донжон кулу која је два пута виша од осталих и која се налази на највишој тачки тврђаве. “Донжон” кула је иначе карактеристика свих средњевековних градова и имала је функцију осматрачнице.

Укупна површина унутрашњости износи око 2000 квадратних метара. Град је, условно речено, преграђен тако да има два дворишта: источно и западно.

Засигурно, неопходно га је обновити и ревитализовати у сврху очувања културне баштине и развоја туризма обзиром да је заиста огоман потенцијал и потпуно самостална и одржива туристичка вредност.

Извод из текста Мирослава Бронзића

извори: Српска историја, Beautifulserbia

-интернет страница – ,,РАСЕН,,

 

 

Нећемо више тако касно

Лутат у ноћни сат,

Премда ће груд још љубит страсно

И мјесец једнак сјат,

 

 

Јер корице мач троши јак,

А душа троши груди,

Предах и срцу треба чак,

И љубав одмор жуди.

 

 

Ноћ је за љубав доба страсно,

Ал’ брзо дан стић’ зна,

нећемо више тако касно

Док блистав мјесец сја.

 

 

Славни генерали из целога света,
победници ратни, и наши и страни,
највиших чинова, златних еполета,
орденима бројним, сјајним, овенчани,

 

свесни величине и важности своје:
Коме се то они, нескривено, диве
и пред ким то тако с поштовањем стоје!?
– Пред женом из земље где хероји живе!

 

Ко ли је та жена неугледног лика?
Од куд јој на прсима то ордење сјајно?
…Ал’, чим јој се даје пажња оволика,
не може никако да буде случајно…

 

Не, није случајно! То је хероина
о којој је писала штампа целог света,
међу херојима ратница једина,
из Гвозденог пука, а не санитета.

 

Колико је ратних добила ордена,
и многи мушкарац може тек да сања…
Она је најодликованија жена
у свој историји светског ратовања.

 

Гвоздена дама из Гвозденог пука,
уместо брата, на ратиште оде,
сестринско срце, али мушка рука
и мушка храброст, кад се битке воде.

 

Када војни позив дође њеном брату,
јединцу, на коме треба остат’ кућа,
премладом, да клати може се у рату,
она се крену пут ратног беспућа…

 

Храбро се жртвова. Ни сузу не просу!
Одлучно обуче војничко одело,
чврсто стеже груди, добро прикри косу,
да нико не позна девојачко тело.

 

Из битке у битку, да брата замени,
да на породицу нe падне јој срама,
к’о да је предака, славних, прате сени,
храбро у сусрет ножу и пушкама…

 

Текоше, крвави, ратни дани дуги,
али није знала, ни хтела да стане.
Сматраше нормалним да, као и други,
заради, к’о орден, неке бојне ране…

 

И када, у чуду, саборци схватише,
да је с њима цело време била жена
и кад не хтедоше дат’ јој у бој више,
даље ју је терала у рат дужност њена.

 

Опет право у строј, у одлучне битке,
где крв на све стране као киша лије,
одлучно на пушке и на сабље бритке.
Све до самог краја рата стала није.

 

Шта је српска храброст, српско срце шта је,
целомe је свету тада показала
и мит ће о њој вечито да траје…
У ред је Срба најславнијих стала!

 

-књига Путевима Славе-