ЛИРИКА ВЕЧНОГ ТРЕНУТКА
(САМО ЗА ПЛЕМСТВО БЕЛОГ СРБСТВА)
Живот је вечно учење, образовање, оплемењивање и уздизање.
Твој живот има смисла само онда кад се без престанка образујеш, изграђујеш и оплемењујеш, кад си сваког следећег тренутка бољи но што си био минулих тренутака.
Ако се не образујеш, ако не радиш на себи, ако не изграђујеш и развијаш себе у личност, онда си се узалуд родио као човек.
Свет је пун и препун непросвећених, необразованих, неосвешћених и глупих људи који слушају некакво смеће од музике, који гледају некакве ријалитије, парове и сапунице холивудских, шпанских и турских корисних идиота, који се диве глупостима и простаклуку бесловесне руље и светине, али, ти мораш да изградиш и развијеш себе у личност, у господина, у племића, у витеза, и, још мораш да се уздигнеш и узнесеш понад ове жабокречине и мочваре света, да би могао, у даном часу, да се сретнеш са својим боговима и богињама, са својим звезданим прецима и потомцима, са Оцем и Мајком у Светлости Пречистој, те да залужиш Вечан Живот у Вечности.
Ако у твом окружењу и на твом путу не сретнеш никога ко је мудрији од тебе или макар раван теби, немој да се дружиш ни са простацима, већ се усамљен крећи попут носорога или степског вука, и, ако треба, умри у самоћи, но, нипошто немој да се дружиш са бесловесном руљом и светом, јер ће твој живот тада изгубити сваки смисао, и скончаћеш у каљузи света као последња псина луталица.
(Негде у пољима банатским, 2. рујна илити гроздобера 7526.)
