ОГЊИШТЕ – Владимир Шибалић


10003072_678900565510536_2128226399_n

Огњиште у Срба бјеше кућни храм,
Крај њега се подиза’ јуначки сој.
Уз струне гусала поносно се клицало,
И спремало за сваки љути бој.

Данас више огњишта нема,
Многа је пепео модерног прекрио.
Нико се више за бојеве не спрема,
Свак’ се од њих у мишију рупу скрио.

Само ревносни и ријетки данас
Памте пјесме древне што уз огањ су се плеле.
Свако сад у моди тражи спас,
Стидећ’ се оног у што су се генерације клеле.

Распламсајмо поново огњишта ватре,
Традиција кажњава немарне нестанком.
Ех, да се Срби опет корјенима врате,
И наново стану нацијом јаком…

Коментар Радмиле на ,,Вилењакова онострана поетика (7),, Драгана Симовића


О, Песниче…

зар нисмо дошли на овај свет

да се у сред његове таме

присетимо Лепоте и живимо је

дајући је несебично као Светлост

себи и свима с којима јесмо.

 Патња и бол су неминовни,

ал ми и нисмо ни дошли

на годишњи одмор баш овде

у овом одсудном часу,

но да се уради посао

којег смо се прихватили

јер смо ВедСрби и ВедСрбкиње.

Мила Душо

 

Угао


Њиме се може представити читав дом, а сама реч за пребивалиште људи коју употребљавају Јужни Словени произилази управо из корена *kǫt. Овај део куће представља границу између познате унутрашњости и непознатог, које се налази споља. Тиме сам угао бива у стању неодређености као граничник између знаног и незнаног.

Слично прагу, међи или раскршћу. Управо зато ће у куту бити вршени разноврсни ритуали. Превасходно они који се тичу граничних обреда у животу појединца, зато се дете полагало у углове, млада би их чашћавала по уласку у нови дом, док би мртви били полагани с главом према углу. У њима би се полагали и сви ритуални предмети кориштени током године, попут врбе којом се шибало или последњег снопа. Такав кут у коме су вршени сви главни ритуали међу Источним Словенима носио је назив предњи, свети односно красни угао, а поред њега ту су и угао са пећи, женски или задњи и угао код врата.

Међутим угао је уједно и тачка која је најудањенија од центра куће, а будући границом њега ће походити и различита бића граничног простора, попут кућног духа – домовоја. Исто тако у куту ће бити настањена и змија чуваркућа која отелотворује претке. Ова повезаност предака са домом који су настањивали увиђа се приликом задушница и других презника посвећених прецима у којима се они чашћавају посредством углова.
Текст: Душан Божић

Литература:
Татьяна А. Агапкина – „Угол“, „Славянские древности“, том V, Международные отношения, Москва, 2012

Фотографија: Красный Угол

Извор: фејсбук страница –Српска родноверна жупа „Луг Велеса“

 

Драган Симовић: Вилењакова онострана поетика (11)


ЛИРИКА ВЕЧНОГ ТРЕНУТКА

(САМО ЗА ПЛЕМСТВО БЕЛОГ СРБСТВА)

 

 

Живот је вечно учење, образовање, оплемењивање и уздизање.

Твој живот има смисла само онда кад се без престанка образујеш, изграђујеш и оплемењујеш, кад си сваког следећег тренутка бољи но што си био минулих тренутака.

Ако се не образујеш, ако не радиш на себи, ако не изграђујеш и развијаш себе у личност, онда си се узалуд родио као човек.

Свет је пун и препун непросвећених, необразованих, неосвешћених и глупих људи који слушају некакво смеће од музике, који гледају некакве ријалитије, парове и сапунице холивудских, шпанских и турских корисних идиота, који се диве глупостима и простаклуку бесловесне руље и светине, али, ти мораш да изградиш и развијеш себе у личност, у господина, у племића, у витеза, и, још мораш да се уздигнеш и узнесеш понад ове жабокречине и мочваре света, да би могао, у даном часу, да се сретнеш са својим боговима и богињама, са својим звезданим прецима и потомцима, са Оцем и Мајком у Светлости Пречистој, те да залужиш Вечан Живот у Вечности.

Ако у твом окружењу и на твом путу не сретнеш никога ко је мудрији од тебе или макар раван теби, немој да се дружиш ни са простацима, већ се усамљен крећи попут носорога или степског вука, и, ако треба, умри у самоћи, но, нипошто немој да се дружиш са бесловесном руљом и светом, јер ће твој живот тада изгубити сваки смисао, и скончаћеш у каљузи света као последња псина луталица.

 

 

 

(Негде у пољима банатским, 2. рујна илити гроздобера 7526.)

Владан Пантелић: Пут Срца


Два су пута човековог давања –
Први води преко срца други преко клинца
О човече! Пази како мислиш и дајеш!
Благо оном који чистим срцем даје
Јер свој тврди тунел ка Вишњем
Све више смера и дуби и шири
И сваки пут више угледава и открива
Светло унутарње царство Свевида

 

О човече! Пази како мислиш и дајеш!
Срцем ако дајеш срцем ти се враћа
Обогаћено – умилно и испуњавајуће
Из света Давања света нашег суштаства
Ако дајеш тврдосрцо – преко клинца
Враћа ти се назубљен и изгужван добитак
Баш онако како си мислио и дао
Огледало своје нико варати не може

 

Пази како мислиш и дајеш! О човече!
Ако срцем не дајеш немој ни давати!
Срцем дано у Дужицу се уписује
Затамњено око светлост избељује
Срцем дано у Дужицу се уписује
У тамној ноћи душе лампу упаљује
Срцем дано у Дужицу се уписује
И твоје СрцеВатра отвориће свака врата

 

.Перунов Ратник: РОДНОВЕРЈЕ


Родноверје није примитиван повратак у прошлост, то jе наставак светлих времена у коjим су живели наши преци. То је наставак велике и заборављене културе. То је повратак нашим хиперборејским и аријевским коренима. Родноверје је очување традиције и њено преношење потомцима. Родноверје није клањање идолима, као што многи мисле. Родноверје је поштовање и разумевање сила природе, које нас окружују, као што су окруживале наше претке. То је наше јединство са природом, са спознајом да ми нисмо ни господари природе нити смо врхунац стварања како нас уче пустињске религије и теорија еволуције, већ смо део вечног царства природе. Родноверје је поштовање наших корена, Рода, Богова, предака, земље, родитеља, другарства, супружника…

Родноверју нису потребни закони библије, курана и талмуда, као у јудаизму, хришћанству и исламу. Родновер живи и поступа по савести а не како уче семитске религије. Нису нам потребни хладни, камени храмови за поклоњење Боговима.

Природа је наш храм, шума наш олтар, свод су му небеса.

Ми не морамо да верујемо у Богове, јер знамо да постоје. Не молимо и не тражимо опроштај од наших Богова, не клечимо пред њима, већ их славимо. Они нас не сматрају робовима, као у хришћанству. Богови су преци наших предака. Тако да, ми Срби нисмо робови, већ смо деца Богова.

 

Виљем Јејтс: Беле Птице


Волео бих да смо драга, беле птице изнад мора!

Нас замара чак и блесак угашеног метеора;

У срцима нашим звезда на обзору сиње ноћи

буди драга бол и тугу, који никад неће проћи.

 

Заморни су ти сневачи, љиљани и руже красне,

ах, не сањај, драга моја, метеор што брзо згасне,

нити блесак плаве звезде у вечерњиј првој роси:

Волео бих да смо птице које морска пена носи!

 

Сним острвље, Данаанско, наш завичај валовити

где нас туга и пролазнозст никад неће походити;

Љиљан, ружа, и гнев и бол нестали би за час тили

када бисмо беле птице изнад морске пене били.

 

 

Невенка Нена Мисић: Живот


Где год поглед срећу прати

снове, стварност

луча врати.

 

Својим даном

свесна јесам

да све зоре ја сам хтела

као ветар кроз олује

или дуга после кише

увек срца раздраганог

осмех моју душу краси.

 

Волим име које носим

волим децу мога рода

као свако туђе дете

мом је срцу вазда било

Љубав срећа у погледу.

 

Све радости прошлих дана

желим рамом да урамим

Све недаће и несреће садим

већма уз пелцере чуваркуће

мога дома да ме бодре

да очврснем

Јер наш живот увек јесте

мелодија нашег зова.

 

Некад горе међ звездице

Онда зачас над понором.

То је прича живот што се зове

 

 

Драган Симовић: Вилењакова онострана поетика (10)


ЛИРИКА ВЕЧНОГ ТРЕНУТКА

 

 

Наши преци биће наши потомци, баш као што ће и наши потомци једном бити наши преци.

Тако се животни, еволутивни, космички и стваралачки круг нашег присуства и битисања вазда изнова отвара и затвара.

Свако од нас снова и снова тражи и налази своје љубави из ранијих живота, те у сваком наредном животном току изнова трага за једном те истом сродном душом.

Наше драгане из овога живота бејаху нашим драганама и у свим ранијим животима, само што ми тога ретко када бивамо свесни.

Јер, удвојене сродне душе јесу сродне и удвојене још на самом почетку свих почетака, а то значи да су одувек и заувек створене да буду сродне и удвојене, и да се вазда изнова траже и налазе.

Управо у томе и јесте највећа дивота, чаролија и мистерија бесамртне и вечне љубави!

(У Великом Гају, иза поноћи, док зрикавци око мене складно и умилно зричу, 2. рујна илити гроздобера 7526.)