ВЕЛИКИ ДАО ЈЕ НАДОШАО,
У МАГНОВЕЊУ ЈЕ И ТУ И ТАМО.
СВЕ СТВАРИ ДУГУЈУ ЖИВОТ ЊЕМУ,
А ОН ИМ ЈЕ ОПЕТ НА РАСПОЛОЖЕЊУ.
ОН ДОВЕДЕ ДЕЛО ДО КРАЈА,
АЛИ ГА ИПАК НЕ ПРИСВАЈА.
ОН ОДЕВА И ХРАНИ СВЕ СТВАРИ
А ИПАК ЊИМА НЕ ГОСПОДАРИ.
УПРАВО СТОГА ШТО ЈЕ БЕЗ ГЛАСА,
ИЗГЛЕДА СИТАН И МАЛЕНА СТАСА/
Нека свако од нас пронађе властити пут, и нека свако следи своју унутарњу звезду.
Нека свако од нас води свети рат са самим собом, и нека свако оствари своје најлепше снове.
Нека је свако од нас срећан, радостан и благословен, чак ако је и противник мој!
Путовао сам и путовао многим и најудаљенијим овостраним и оностраним световима, и свуда сам увек налазио себе, само у различитим обличјима, временима и стањима.
И нигде се не могах сакрити од себе, јер сам самога себе сустопице пратио, ма камо и куд год да пошао.
Могу бити Све и Свја, а могу не бити Нико и Ништа – то ми је сасвим свеједно, у овоме часу и на овоме месту, јер живот нема нити почетка нити свршетка.
(У Великом Гају, пред поноћ, 30/31. гумника 7526.)
Расула се љубав
Зар не видиш Сунце
Зар не видиш звијезде
Лепршају свуда на дохват су руке
Спреми се Роде
На новом путу
Богови нас воде
Уткали су стазе
Посули их цвијећем
Напаћена душа у љубав узлијеће
Васкрсава биће
У Свијетлост трепери
Спреми се Роде
И путеви су спремни
У очима ти небо вишње,
Усне попут набујалих вала.
Ех, да тај сам што ти санак чува,
Витез што брани те од зала.
Умилним гласом разбуди уснулу
Долину смрти што родина се зове.
Нек’ он вјесник буде наде
У боље дане Србинове.
Динарски стас, око струка појас,
Закићен шебојем, и другим цвијећем.
Поносит ход пољима родним,
А ручица њежна свија клас по клас.
Погледај ме, засјени,
Позови ме у краљевство твоје.
Отшкрини капије Ирија твога,
И буди ми оно што је само моје.
У Краљевим горама затече освајача
ноћ као ова.
Лелујало је биље првог мрака
као танушне крунице мака
и позивала туђинце сова
на мегдан са планинском помрчином.
Вукодлаци, утваре и слепи миши
почели су шуму да плаве
као што су одвајкада,
а пузавице и гомиле тешких клада
пред најездом су дизале уставе.
И у та времена незапамћена
за руке су се хватале гране
као и сада
и владао у гори мир истоветан,
пун злокобнога свтлуцања
као да негде прогорева метан.
Све је било исто. И – можда –
душа Царевога војсковође
била је као душа
словенскога неког праправожда,
и биће истоветна ноћ планинска
кад нов освајач
опет у коју туђу гору дође.
И ПУТОВАЊЕ ОД ХИЉАДУ МИЉА
ПОЧИЊЕ ПРВИМ КОРАКОМ.
БИТИ ИСКРЕНО ВОЉЕН ОД НЕКОГ,
ДАЈЕ НАМ СНАГУ.
НЕКОГА ИСКРЕНО ВОЛЕТИ,
С ДРУГЕ ПАК СТРАНЕ,
ДАЈЕ НАМ ХРАБРОСТ.
У ЦЕНТРУ СЕБЕ ИМАШ ОДГОВОР:
ТИ ЗНАШ КО СИ ТИ И
ТИ ЗНАШ ШТА ЖЕЛИШ.
ЛИРИКА ВЕЧНОГ ТРЕНУТКА
Данас ми се, са висова Златара, јави Иван (Јушковић) Храст.
Ово што сада пишем, гле! биће и његова и моја онострана поетика.
Шта ће бити његово, а шта моје – не знам!
Просудите сами!
ТАЈНА ДУХОВНОСТ ДРЕВНЕ ШУМЕ
У сваком од нас, од почетка свих почетака, постоји духовна и онострана веза са праисконом древном шумом у којој до звезда бејаше израсло Дрво Живота.
Око Дрвета Живота, а преко корена, стабла, крошње, грана и лишћа бејасмо сви повезани и умрежени у једно биће и једно суштаство.
Знали смо сва знања, све тајне и све мудрости, знали смо их и живели.
Умели смо сами себе да лечимо, исцељујемо, васкрсавамо и изнова рађамо.
Стварали смо лепоту и љубав и сејали звездано семе живота по сазвежђима и звезданим јатима.
Око нас су се рађали све нови и нови светови, и отварала све нова и нова, како овострана тако и онострана пространства.
Живели смо животом белих богова и белих богиња.
Свако од нас, и дан-дањи, носи у свом срцу и свом суштаству пра-слику древне шуме, а у језгру наше душе обитава и светлосни, дејствени и звучни запис васељенске духовности рођене у древној праисконој шуми.
Древна шума и духовност древне шуме повезује нас са свим видљивим и невидљивим световима и васељенама, са свим овостраним и оностраним сазвежђима и звезданим јатима.
Када уђемо у било коју шуму у овоме свету, када се својим бићем повежемо са унутарњим и невидљивим бићем шуме, тада откривамо у себи, у свом суштаству, ту древну шуму, у којој и данас обитава Дрво Живота, и у којој и дан-даљи живи један део нашега бића и суштаства.
Свака шума коју видимо и осећамо јесте пра-слика, јесте одсјај и одраз оностране и невидљиве древне шуме скривене у дубинама звезданих јата, израсле на почетку свих почетака око Звезданог Пупка Васељене.
(У Великом Гају, касног поподнева, 30. гумника 7526.)
ЛИРИКА ВЕЧНОГ ТРЕНУТКА
Мени је мој отац, горштак и прекаљени ратник са трима ранама из рата, говорио:
Или буди свој, или умри!
А онда је, увидевши да је био преоштар, пришао мени, помиловао по глави и, загледавши ми се у очи, уз осмех додао:
Ако ниси свој, свако ће ти лупати чврге и завртати уши.
А бићеш свој само онда ако си неустрашив и јак у срцу.
Не дозволи да те ико бије, ма колико био јачи од тебе, али ни ти немој никога да бијеш, сем кад се браниш.
02
Тукао сам се, као дете, много и често, поготову у школи.
Но, увек је то бивало у одбрани.
Никада никога нисам први нападао, никада никога нисам изазивао, али, кад би неко насрнуо на мене, кад би почео да ме вређа и псује поганим речима, био сам веома жесток, ма колико да је тај неко бивао крупнији и снажнији од мене.
Кући сам често долазио раскрвављен и поцепан, но, никада се никоме нисам пожалио, поготову не оцу.
Тајио сам боли и патњу у своме срцу, борио сам се са самим собом, и, чекао прилику кад ћу да вратим мило за драго онима који су ме тог дана истукли.
Уколико би они који ме нападају били много крупнији и јачи од мене, гађао сам их каменицама, циглама и свачим што ми до руку дође.
Некима сам и главе разбијао, те због тога бивао строго кажњаван у школи, од наставника, но, упркос свим казнама, никада нисам дзвољавао да ме ико бије.
После неког времена, када су дечаци из мојега окружења схватили да сам жесток и ратоборан, престали су да ме дирају и изазивају, чак су се трудили и да ми се приближе, те да ми вајни пријатељи постану.
Људи су по природи својој подмукли, погани и зли, али, када схвате, да сте ви вук, да сте ратник, да бијете и гризете жестоко у одбрани, тада се, подвијених репова, повлаче у своју љуштуру, престају више да вас изазивају и да се бију с вама.
03
Древни су знали:
Очеви васпитавају синове, а мајке кћери.
Тамо где мајке васпитавају синове, а очеви кћери, ту нема ни синова ни кћери!
Отац представља вертикалу, а мајка хоризонталу.
Деца су јака и неустрашива, усправна и часна по оцу, а осећајна, маштовита и милосрдна по мајци.
Од оца наслеђују знање, мудрост и част, а од мајке осећајност, љубав и душевну лепоту.
Када се приме све племените врлине, подједнако и од оца и од мајке, тада деца постају потпуне, самосвојне и самобитне личности.
То су, уистини, будући богови и богиње!
(Негде у банатским пољима, у рано јутро, 30. гумника 7526.)
ЛИРИКА ВЕЧНОГ ТРЕНУТКА
Ако си будан, онда си свестан овога тренутка; ако уживаш у овом тренутку, онда си повезан са светлим бићима из Вишњих светова, и поседујеш моћи својих Белих Богова и Белих Богиња.
Садашњи тренутак садржи исцељујуће и васкрсавајуће моћи светлих бића из Вишњих светова.
Вечном завојницом Стварања, преко стваралачких енергија садашњег тренутка, изравно се путује кроз овостране и оностране светове ка Творчевом Извору Живота.
Уживај и живи!
Уживај, да би живео; живи, да би уживао!
Уживати, значи живети са сврхом и смислом; живети овај тренутак који је, уистини, тренутак свих тренутака.
Сваки пут ка Светлости, Љубави и Вечности води кроз садашњи тренутак.
Ко није познао садашњи тренутак, тај ни живот није познао, и никада не ужива у садашњем тренутку вечног живота.
Ти ниси дошао на овај свет да рмбачиш, теглиш и ринташ за паразите и рептиле, већ да живиш свој живот са сврхом и смислом; а да би живео свој живот са сврхом и смислом, ти мораш да уживаш у свакоме тренутку својега вечног живота.
(Негде у пољима банатским, у вечерњи сутон и сумрак, 29. гумника 7526.)
Ако можеш да сачуваш разум кад га око тебе
Губе и осуђују те;
Ако можеш да сачуваш веру у себе кад сумњају у тебе,
Али не губећи из вида ни њихову сумњу;
Ако можеш да чекаш а да се не замараш чекајући,
Или да будеш жртва лажи а да сам не упаднеш у лаж,
Или да те мрзе а да сам не даш маха мржњи:
И да не изгледаш у очима света сувише добар
Ни твоје речи сувише мудре:
Ако можеш да сањаш а да твоји снови не владају тобом,
Ако можеш да мислиш,
А да ти твоје мисли не буду (себи) циљ,
Ако можеш да погледаш у очи Победи и Поразу
И да, непоколебљив, утераш и једно и друго у лаж;
Ако можеш да поднесеш да чујеш истину коју си изрекао
Изопачену од подлаца у замку за будале,
Ако можеш да гледаш –
Твоје животно дело срушено у прах,
И да поново прилегнеш на посао са поломљеним алатом;
Ако можеш да сабереш све што имаш
И једним замахом ставиш све на коцку,
Изгубиш, и поново почнеш да стичеш
И никад, ни једном речју не поменеш свој губитак;
Ако си у стању да присилиш своје срце, живце, жиле
Да те служе још дуго, иако су те већ одавно издали
И да тако истрајеш у месту, кад у теби нема ничега више
До воље која им говори: „Истрај!“
Ако можеш да се помешаш са гомилом
А да сачуваш своју част;
Или да општиш са краљевима и да останеш скроман;
Ако те најзад нико,
Ни пријатељ ни непријатељ не може да увреди;
Ако сви људи рачунају на тебе, али не претерано;
Ако можеш да испуниш минут који не прашта
Са шездесет скупоцених секунди,
Тада је цео свет твој и све што је у њему,
И што је много више,
Тада ћеш бити велики човек, сине мој.
Превео: Иво Андрић
Извор: фејсбук страница- србски родноверни националисти
