ЛИРИКА ВЕЧНОГ ТРЕНУТКА

 

 

Ако си будан, онда си свестан овога тренутка; ако уживаш у овом тренутку, онда си повезан са светлим бићима из Вишњих светова, и поседујеш моћи својих Белих Богова и Белих Богиња.

Садашњи тренутак садржи исцељујуће и васкрсавајуће моћи светлих бића из Вишњих светова.

Вечном завојницом Стварања, преко стваралачких енергија садашњег тренутка, изравно се путује кроз овостране и оностране светове ка Творчевом Извору Живота.

Уживај и живи!

Уживај, да би живео; живи, да би уживао!

Уживати, значи живети са сврхом и смислом; живети овај тренутак који је, уистини, тренутак свих тренутака.

Сваки пут ка Светлости, Љубави и Вечности води кроз садашњи тренутак.

Ко није познао садашњи тренутак, тај ни живот није познао, и никада не ужива у садашњем тренутку вечног живота.

Ти ниси дошао на овај свет да рмбачиш, теглиш и ринташ за паразите и рептиле, већ да живиш свој живот са сврхом и смислом; а да би живео свој живот са сврхом и смислом, ти мораш да уживаш у свакоме тренутку својега вечног живота.

(Негде у пољима банатским, у вечерњи сутон и сумрак, 29. гумника 7526.)

Ако можеш да сачуваш разум кад га око тебе
Губе и осуђују те;
Ако можеш да сачуваш веру у себе кад сумњају у тебе,
Али не губећи из вида ни њихову сумњу;
Ако можеш да чекаш а да се не замараш чекајући,
Или да будеш жртва лажи а да сам не упаднеш у лаж,
Или да те мрзе а да сам не даш маха мржњи:
И да не изгледаш у очима света сувише добар
Ни твоје речи сувише мудре:

 

Ако можеш да сањаш а да твоји снови не владају тобом,
Ако можеш да мислиш,
А да ти твоје мисли не буду (себи) циљ,
Ако можеш да погледаш у очи Победи и Поразу
И да, непоколебљив, утераш и једно и друго у лаж;
Ако можеш да поднесеш да чујеш истину коју си изрекао
Изопачену од подлаца у замку за будале,
Ако можеш да гледаш –
Твоје животно дело срушено у прах,
И да поново прилегнеш на посао са поломљеним алатом;

 

Ако можеш да сабереш све што имаш
И једним замахом ставиш све на коцку,
Изгубиш, и поново почнеш да стичеш
И никад, ни једном речју не поменеш свој губитак;
Ако си у стању да присилиш своје срце, живце, жиле
Да те служе још дуго, иако су те већ одавно издали
И да тако истрајеш у месту, кад у теби нема ничега више
До воље која им говори: „Истрај!“

 

Ако можеш да се помешаш са гомилом
А да сачуваш своју част;
Или да општиш са краљевима и да останеш скроман;
Ако те најзад нико,
Ни пријатељ ни непријатељ не може да увреди;
Ако сви људи рачунају на тебе, али не претерано;
Ако можеш да испуниш минут који не прашта
Са шездесет скупоцених секунди,
Тада је цео свет твој и све што је у њему,
И што је много више,
Тада ћеш бити велики човек, сине мој.

Превео: Иво Андрић

http://www.poezijasustine.rs/

Извор: фејсбук страница- србски родноверни националисти

 

 

Прошлост непрекидно нестаје
А будућност се непрекидно ствара
Унутар вечне садашњости
Знања претходних епоха
Када оптрче свој круг делатни
И исцрпе енергију за своје дело
Предају штафету новим знањима
И одлазе у трезоре Акаше

 

Служиће истраживачима прошлица
Да направе историјске паралеле
И да открију танане нити
Које повезују сва знања
Пре свега линију водиљу

 

И служиће можда –
То зна само Велики Неимар
Као подлога и духовна храна
У неком другом циклусу
И неком другом простор- времену

-2012.година-

 

…Трајанова грађевина искоришћена је приликом коначног освајања Дакије 106. године, што је резултирало експлоатацијом огромног богатства тамошњих рудника племенитих метала. Стога не трба да чуди што су после срећно завршеног Дачког рата римске позоришне представе у славу победника трајале 123 дана, у аренама се борило 10.000 гладијатора и убијено је 11.000 дивљих животиња (5).

Трајанов лекар Критон оставио је сведочанство да се ради о чак пет милиона ливри злата — 1.625.000 килограма — и десет милиона ливри сребра — 3.270.000 килограма, које француски писац Каркопино сматра неумереним, редукујући дачко богатство, пренето преко Дунава, на 165.000 килограма злата и 331.000 килограма сребра (6). Истовремено је основана римска провинција Дакија која ће више од 160 година чинити потпору спречавања продора варвара са севера. Тај Трајанов успех, заједно са изграђеним дунавским прелазом и пловидбеним каналом, те системом утврђења граница царства, умногоме је допринео креирању сентенце „Felicitor Augusto, melor Traiano“ — „Буди срећнији од Августа и бољи од Трајана“, којом се долазећим царевима желео успех у владавини Римом…“

Ранко Јаковљевић,
Трајанов мост код Кладова

Више о поменутој теми се може прочитати на следећем линку —> http://www.rastko.rs/istorija/delo/13195

Твоја реч…

 

Може да Поцепа

Небо и Сунце.

 

Може да Избрише

Изворе и Песме.

 

Да Откине

део Зреле Љубави.

 

И Поклони сан

 

зачет Пре времена

У киши Лажи…

 

Твоја реч

може да Запамти Јецај

Заборављен у кораку…

 

А Стваран…

Не бих рек’о да је тама
Ово што ме сад притиска
Дух прошлости, сенка лажна
Искра ће се јавит сама
Ко тишина после вриска
Светлост слаба али важна

Оставићу иза себе
Таму која сад ме прати
Неко ће ми већ помоћи
Да одагнам, без потребе
Силу мрака да се врати
У дубине пре поноћи

Црни облак што покрива
Звезду која срећом сија
Нетрагом ће да нестане
У прошлости да почива
Топло сунце срцу прија
Нови дан ће да ми сване

Акрап што се крвљу храни
Муком што се наслађује
Погасити хоће свеће
Мраком се од светла брани
Плам свеће га побеђује
Моја зором догореће

Дани ведри, а ноћи звездане
Морају ми брзо доћи
Надолази среће плима
И мени ће да осване
Зора свиће после ноћи
Топлина ме обузима.

КО ПОЗНАЈЕ ДРУГЕ, БИСТАР ЈЕ.

КО ПОЗНАЈЕ СЕБЕ, МУДАР ЈЕ.

КО ПОБЕДИ ДРУГЕ, СИЛОВИТ ЈЕ.

КО ПОБЕДИ СЕБЕ, СНАЖАН ЈЕ.

КО ПОТВРДИ СЕБЕ, МОЋАН ЈЕ.

КО ДОВОЉАН ЈЕ САМОМ СЕБИ, БОГАТ ЈЕ.

КО САЧУВА ПОЛОЖАЈ, ТРПЕЉИВ ЈЕ.

КО НЕ ИЗГУБИ СВЕСТ У СМРТИ, И ДАЉЕ ЖИВИ

 

-препорука –  Владан Пантелић –

ЛИРИКА ВЕЧНОГ ТРЕНУТКА

 

 

 

Људи везани за материјални свет бивају тешки као црна земља.

С таквима никада нисам могао ни пола часа да се дружим.

Прозаични су, безлични, досадни, шупљоглави и припрости.

Сва њихова виша тела су закржљала, док им је свест веома сужена, тако да не могу да разумеју ништа од онога што је изван материјалног света.

Када би у овоме свету боравили само овакви људи, дружио бих се радије са животињама, птицама и биљкама, али, с њима – никада!

Срећа је и милост, што у овоме свету постоји она златна мањина – пробуђених, освешћених, самосвојних и самосвесних – с којима сам се једино и дружио у овом животном току, од детињства до дана-дањег.

02

Када би било питање: да ли да умрем од самоће, или само годину дана да се дружим с људима везаним за материјални свет, радије бих изабрао смрт!

Страшније од витешке и ратничке смрти јесте дружење с људима везаним за материјални свет.

Свеједно, да ли су у питању мушкарци или жене!

Људи везани за материјални свет јесу тихе и потуљене убице лепоте, племенитости и узвишености, снова и визија, поезије, уметности и духовности.

(У Великом Гају, 29. гумника 7526.)

 

 

 

ЛИРИКА ВЕЧНОГ ТРЕНУТКА

 

Љубав је Биће.

Љубав је Божанство.

Кажем Божанство, зато што је и Мушко и Женско, истовремено.

Бог и Богиња, у исти мах.

Будући Биће, самосвојно и самобитно, Љубав жели да буде посве слободна.

Љубав не можемо поседовати – Она јесте, Сама по Себи и Сама Собом!

Што је већа Љубав, све већу Слободу и све веће Пространство захтева.

Велику Љубав не можемо сместити у наше мало и тескобно физичко тело.

Велика Љубав захтева наша што виша и што тананија тела.

Великој Љубави некада бива тескобно и у нашем душевном телу, те захтева још виша наша тела: Духовно Тело, Божанско Тело, Тело Свести или Тело Стварања.

Љубав је, истовремено, и Стварање – Биће Стварања.

Љубав ствара светове и васељене.

Љубав Саму Себе ствара, како у нама тако и изван нас.

Кад наслутимо или осетимо Љубав у себи, знајмо да се тада у нашем оностраном и невидљивом срцу настанило Божанство: у мушкарцу Богиња, а у жени Бог.

Не гушимо и не убијајмо Љубав својом себичношћу и саможивошћу!

Љубав не можемо сместити у кавез, не можемо је оковати и заробити, не можемо је одвојити од Извора Живота.

Љубав мора да живи Свој Живот, мора да ствара Свој Свет, мора да буде Само Своја и, надасве, мора да буде повезана са Извором Живота.

Љубав која нас је изненада походила, није наша нити било чија својина – Она је само наш веома драг и мио Гост из Вечности и Бескраја.

Ако оставимо широм отворене прозоре и двери нашега срца, заувек ће остати с нама и у нама, но, ако ли, пак, затворимо двери и прозоре својега срца, да бисмо је приграбили само за себе, одмах ће, нетрагом, побећи од нас у вечна и бескрајна Пространства Слободе.

02

Не само што немамо оно што немамо, већ немамо ни оно што имамо, будући да само умишљамо да имамо.

Ми ништа немамо, па чак ни саме себе!

Ми јесмо.

И зато имамо само оно што јесмо.

Али, када постанемо свесни, да имамо само оно што јесмо, онда нам ни то што јесмо више није битно.

Једино онај ко каже: ЈА ИМАМ САМО ОНО ШТО ЈЕСАМ, може истовремено рећи и: ЈА ИМАМ СВЕ ОНО ШТО НИСАМ.

Јер, већу слободу има онај ко каже: ЈА НИСАМ, од онога који говори: ЈА ЈЕСАМ.

Све оно ШТО ЈЕСАМ то ме у исти мах и спутава, док ме посве слободним чини све оно ШТО НИСАМ.