ЛИРИКА ВЕЧНОГ ТРЕНУТКА

 

 

01

Никада ми нису били занимљиви људи од овога света, људи који су посве у материјалним стварностима овога света.

Шта су стварности овога света?

Омаје и опсене!

Зашто омаје и опсене?

Зато што је људски ум скучен и ограничен, зато што су људска чула закржљала, отупела и ограничена, и зато што људи више нису у видовитим знањима и видовитим виђењима.

Људи су толико заостали и закржљали у духовном развоју, да више ништа не могу ни да виде, ни чују, ни схвате, ни да појме што је изван видљивог и опипљивог, изван материјалног и вештаственог.

02

Иза ове појавне, варљиве и привидне стварности, постоји једна другачија, лепша а истинита Стварност која је битна и сушта, Стварност Стварања, Стварност Живота, Стварност Истине коју људи од овога света (а то је већина данашњег људскога рода) никада неће моћи ни да виде, ни да осете, ни да појме.

03

Са људима од овога света никада нисам могао ни пола часа да се дружим.

Незанимљиви су, сувопарни, немаштовити, заморни и досадни.

У младости ме ни такве девојке нису занимале и привлачиле.

Могле су да буду не знам какве лепотице, но, мене уопште нису привлачиле.

Гледао сам што пре да се удаљим од њих.

04

Ако не умеш да сневаш и машташ – ниси из мојега јата!

Сневати и маштати значи: живети у Стварности Истине, у Стварности Стварања.

Сва знања и све мудрости људи од овога света могу да стану у једну књижицу од стотинак страница, у једну једину књижицу илузија, лукавстава, обмана, превара, лажи и мржње.

Блага реко светлости и тајни
нека са твоје обале стигну људи
из тавних шума преко гробова и поља
отетих косовскиx божура
из колиба запаљених балканских студи
и нека скину главе са скела и коља

 

Мораво две обале много река
Србин те од искона разаткан чека
у твом тајновитом свету
док хук нам се и увирање твоје причињава
у ноћи пуног месеца
нек засветли сува суза из твога вира
и горка од бола лековита трава

 

Мораво у мраку клизиш ко сета
лађом дереглијом чамцем и свећом
са обалама ко рукама склопљеним
над тајном од вечности већом
и времену са исконом стопљеним

 

Док талас сећања мине и живих рана
са капије Лазарице муљ што крије
Мораво нека нас дотакну
са Грачанице и Раванице звона
из темеља из воде твоје дубоке тије

 

Мораво букагије прах и олово
Кнежеве вечере и кречу што горе
оно што смо туђину у бунилу дали
нека нам синови створе
Очеви што су могли а нису знали

 

Мирише ово вече на осмех
онако благонежно
смеши се душа твоја
Велика Мораво моја
твој титрај на уснама има
титрај што ce од свиле извија

 

И плови Мораво осмехом рекама мојим
не дај ни ветру да зачарлија
осмех што чува душу од олује
осмех што лечи душу кад болује

 

 

 

Црно им не бјеше боја,

То им бјеше симбол славе,

И лобања бијела, и кости двије,

Знамен побједе за јунаке праве.

 

 

Под барјаком тим црним,

Корача брат до брата,

У боју крвавом на пољима родним,

Да скину јарам душмански с’ врата.

 

 

Орлова знак са капа им сија,

На уснама пјесме, и борбени покличи,

У њих се уздаше васцијела Србија,

Одоре им црне бјеху призор застрашујући.

 

 

У славу Предака водише битке,

Док барјак се црни над њима вио,

Осташе у народу знани ка’ сабље бритке,

И да нико од њи’ кукавица није био.

…А тамо далеко, на ограшју тавном,
док пукови кличу под тробојком славном,
и крваво сунце док заходу бежи,
на редуту тврдом, међ’ хрпом мртваца,
с образом на пушци, један јунак лежи.
Погођен у срце зрном из шрапнела,
лежи блед, осмехнут, крвава одела,
а војничко писмо још непрочитано
једним му крајичком вири из шињела.

 

На јучерашњи  дан 1914. године почела Церска битка у Првом светском рату у којој је српска војска до ногу потукла аустроугарску војску и однела прву савезничку победу у рату

Током крвавих борби губици аустроугарских трупа достигли су 27.000, а из строја је избачено више од 16.000 српских војника, од којих је 2.107 погинуло. Аустроугарски војник и новинар Егон Ервин Киш је о тим драматичним тренуцима крајем августа 1914. записао у дневнику: „Армија је потучена и налази се у безобзирном, дивљем и паничном бегу. Једна потучена војска – не, једна разбијена руља, јурила је у безумном страху према граници…“.

https://www.youtube.com/watch?v=r_0KZmdG_pg

Хтео сам да будем јак
Само сам махнуо, крило те тамно стакло
Стиснуо срце, крио сам сузе
Знам, то беше моје слабости знак
Одлазиш, а за тобом је куцало јако
Кривио Ласту што ми те узе

 

Све брзо прође, потраја не дуже од трена
Вечност дуга те већ крије
Још само мирис собу ми краси
Пред очима к’о лађа се њишеш, моја жена,
Моја љубав, знам те из снова од прије
Упамти за тобом куца, где год да си

 

Адреса моја је иста, иста те соба чека
Можда те иста Ласта донесе
Надам се она у пет, да стигнеш што пре
Бићу ту да те дочекам из далека
Грозница сусрета већ ме тресе
Крени већ једном, волим те

12.08.2017 у 00,30 часова

 

ЛИРИКА ВЕЧНОГ ТРЕНУТКА

 

Да бисмо Лепоту видели, осетили и доживели, морамо сами да је створимо.

Да је створимо својим сновима, осећањима, мислима, речима, делима…

Ако Лепоту сами не стварамо и не исијавамо из себе, никада је нећемо ни препознати у свету.

Лепоту нам нико, па ни сам Творац, неће створити, већ морамо ми сами то да учинимо.

Човек који нема снове и визије о Стварању, никада се и неће срести са Лепотом.

Лепота је у Стварању.

Љубав је у Стварању.

Живот је у Стварању.

Изван Стварања је само Празнина и Ништавило.

Тамо где нема Стварања појављују се Црне Рупе.

У Црним Рупама нема никаквог Стварања.

Ту ничега, па ни Живота нема.

Како у Васељени, тако и у нама!

Има тушта и тма људи који су Црне Рупе.

То су предатори и паразити, грабљивци и готовани.

02

Од детета сам волео да се сликам.

Слика је за мене одувек била чудо.

У слици сам налазио и осећао Лепоту Стварања.

И сада, као негда, волим да се сликам.

Уживам у томе.

Знам да свака слика остаје заувек у Акаши.

Све што је једном нарисано, нацртано или насликано – остаје заувек!

Са свим својим сликама, гле! срешћемо се поново, негда и негда.

Било где и било кад!

Имам пријатеља који не воле да се сликају, који се просто плаше сликања.

Они су умислили, да им преко слика неко  краде енергију.

Да ће неко, незнан а опак, из неких мрачних пространстава, а преко њихових слика, да утиче на њихов живот, на њихово здравље, на њихову судбину.

Све су то мађије, омаје и опсене људи у мађијама, омајама и опсенама.

Нико нам ничим не може наудити, ако смо утемељени и учвршћени у свом унутарњем бићу и суштаству.

Ако смо повезани с Творцем и Васељеном.

Ако знамо ко смо, чији смо, одакле смо пошли, и, камо идемо.

Ко упозна себе, упознао је све светове и сва пространства.

(Велики Гај, 13. гумника 7526.)

 

 

Има тренутака

кад осећам умор и од самог живота

 који тако дуго траје,

 од живота из свих својих минулих

и будућих животних токова,

 и кад немам снаге ни за шта,

чак ни за најобичније разговоре.

Волим још једино

 да сневам и шутим

у дубокој унутарњој тишини,

 и да ослушкујем

 откуцаје власитог срца

у језгру

неког далеког

 звезданог јата.