Гори Небо и Земља.

Трепери и титра јара уоколо.

Ужарио се, распалио се и распламсао Сварог Тросунчани, од милоште прозван Жарко.

Усијао се и забелео Сварогов Диск – Сварогов Коловрат на Небу Свароговом.

Буди и освешћује Сварожиће на Земљи који већ тисућлећима спавају, и, као да им са висине довикује и поручује:

ЈА САМ БОГ ВАШ И ОТАЦ ВАШ!

А ПЕРУН ЈЕ СИН МОЈ ЉУБЉЕНИ – ЊЕГА ПРИЗИВАЈТЕ,  ДА ВАМ КИШУ ПОДАРИ!

ЛИРИКА ВЕЧНОГ ТРЕНУТКА

 

Одавно сам се питао: по чему се разликују Бели и Плави Вилењаци?

Шта је оно, битно и суштаствено, по чему су Бели и Плави Вилењаци различити, иако су они међусобно сродни и блиски, повезани и испреплетени на свим пољима и ступњевима Присуства и Стварања?

Одговор ми, данас, и изненада, стиже из Акаше.

Разликују се по редоследу ТРИЈУ ЖИВОТНИХ И БОЖАНСКИХ НАЧЕЛА.

Бели Вилењаци на прво место стваљају ЗНАЊЕ; на друго место ЉУБАВ; на треће место СТВАРАЊЕ.

Плави Вилењаци на прво место стављају ЉУБАВ;  на друго место СТВАРАЊЕ; на треће место ЗНАЊЕ.

И у Белих и у Плавих су веома битна, најбитнија ова ТРИ ЖИВОТНА И БОЖАНСКА НАЧЕЛА, само што Бели нагласак стављају на ЗНАЊЕ, а Плави на ЉУБАВ.

Беле Вилењаке води ЗНАЊЕ, а Плаве Вилењаке води ЉУБАВ.

02

Љубав о којој говори Плави Вилењак није апстрактна, није невидљива, није начелна, већ сушта и жива, оваплоћена и материјализована у видљивој и опиљивој Лепоти.

          ЉУБАВ НИЈЕ НЕШТО, НЕГО НЕКО!

ЉУБАВ ЈЕ БИЋЕ, СУШТО И ДУХОВНО.

ЉУБАВ ЈЕ УВЕК ОВАПЛОЋЕЊЕ БОГА ИЛИ БОГИЊЕ ЉУБАВИ.

НИКАДА НЕ ПИТАЈ: ШТА ЈЕ ЉУБАВ? ВЕЋ: КО ЈЕ ЉУБАВ?

ЉУБАВ ЈЕ ВЕЛИКО БИЋЕ – БОГ СТВАРАЊА И ЖИВОТА.

НАЈСАВРШЕНИЈЕ ОВАПЛОЋЕЊЕ ЉУБАВИ У СВИМ СВЕТОВИМА ВАСЕЉЕНЕ – ТО ЈЕ ПРЕЛЕПА ЧОВЕЧИЦА (ЖЕНА), ПУНА ЉУБАВИ, ДОБРОТЕ И САМИЛОСТИ.

ЉУБАВ ЈЕ ЛЕПОТА.

ЉУБАВ ЈЕ ИСТИНА.

ЉУБАВ ЈЕ СВЕТЛОСТ.

ЉУБАВ ЈЕ ИЗВОР ЖИВОТА.

Све што је изван и испод овога – ТО НИЈЕ ЉУБАВ!

Ово је животна и стваралачка поетика Плавог Вилењака.

 

Поклонићу ти део свога неба,

Део сунца мога,

И снове што снева душа моја,

 

 

 

Чекаћу те докле те чекати будем могао,

на староме пању крај пустога пута,

 

 

 

 

Певати арије са птицама,

и чекати само да ми душа не залута.

 

 

 

 

Нећу марити ни на умор ни на жегу,

чекаћу тихо,и сањати срце твоје,

чекаћу тихо и молити срце моје.

 

 

 

 

Небом ће се разлити разне боје,

природа променти своју ћуд,

али ја ћу и даље чекати тебе,

на пању крај пустог пута,

чекајући твоју силуету која иде

низ далеки пут.     

 

 

 

 

Чекаћу те докле чекати будем могао,

чак и када сунца не буде више,

и када небо промени свој ток,

 

 

 

 

Чекаћу те докле год моја душа ,

не одлучи да лута.

 

Кроз плаве воде очију Ђорђа Куна разазнају се разнолики светови астрала, и они приземни, густи, диму слични, и они танани, танани, наизглед јако удаљени,где светлост вечито и пречисто сија, и где умилно шуме крила легиона анђела,
крила лакша од сенки.

Радовали смо се тога дана у Сутомору и прослављали рођење његовог сина Арсенија. И кроз причу стигосмо до Историје Мученице и Историје Лажљивице. Прва је истинита прича, чиста река Воде Живота, која би подучавала прапримером и истином да је завојевачи нису масакрирали и протерали и од ње направили и на громку сцену ставили Лажљивицу. И што смо више причу освајали речи су нам се све јаче смрзавале усред јулског жара, а онда нас је притисла блажена и бременита шутња.

Арсеније је усправно дете Историје истине и он ће је поново васпостављати, храбро и снажно, целим својим битијем, како то умеју Шести наследници Првопроговараније народа,
који су оставили Библију и Ватру иза себе. И протрешће сваку померену коцкицу историје од прашњаве лаже, и стављаће је на место,припадно, дивотно.

Кроз плаве воде очију Ђорђа Куна сија љубав за сва тела планете Земље: минерале, биљке, зверке и људе. Ове благословене очи никад нису знале шта је отров мржње,
шта је лаж, шта лицемерје. Таква је и друга половина његове јабуке, тиха, тиха, ненаметна, али увек, увек, пријатељски и стамено присутна.

Кроз громовите очи Арсенија Куна Четвртог тече снага одлуке генерација виклих отварању небеса свеколиких, виклих просецању прашума густих, виклих лову и
припитому и узгоју најсушнијих пустиња, пустиња безсмисла. И нека ти, Арсеније чисти, буде увек оштар и спреман двосекли Мач Знања и блаааагости!

фото: В Пантелић – Сутоморе – 2013.година –

Зауставићу
Време
Замрзнути
Сате
Длановима
Крећући се
Међу сновима
Откривајући
Непознате светове
Непомично
Стоје

Све тајне

Жеље

Љубави

Видим људе
У истини
Маске
Немају
Злоба се искрала
Под савест
Сакрила
Немој
Туго
Љубљена
Под окриљем
Врлине
Бити скривена
Теби треба
Друга димензија
Ниси ти
За мој свет
Прављена
Слагали те
Они који
Помешаше
Свете чаролије
Па себи терет
Вратише
Колико год
Светих књига
Читали
Напитке правили
Прочитати
Могу на хиљаде пута
Слова иста
Ал дато
Је оном
Да види
А да и не чита
Написано
Свуда лежи
Невиђено
По крај пута
Неко проћи ће
Прочитаће
Дознаће
Туда идете
Милионима пута
Није вам дано
Тражи се
Божије створење
Да види

Откровење

У већини словенских језика и дијалеката, назив овога дана потиче од израза са значењем „не радити, не делати“.

По српским веровањима, свака недеља je „мали Ускрс“ (Нед. ГОС: 166). Заједно са средом, суботом, а у неким језицима и петком, чини серију „женских“ дана; додељена joj je женска симболика и персонификована je ликом св. Недеље. Посебна блискост недеље и петка објашњава се хришћанским мотивом који повезује дан смрти и дан васкрсавања из мртвих. Уп. срп. „Св. Петка je Недељина мајка“.

У недељу су одлазили у цркву, на света места, изворе, дрвеће, камење; сматрали су да je тај дан посебно повољан за магијске начине лечења, предсказивања итд.

Свуда je важила забрана привредних и домаћих радова у недељу, која обично ступа на снагу још у суботу, a престаје тек у понедељак по изласку сунца.

У српској средњовековној поуци садржана je и забрана кројења одеће у недељу: „Аште в недељу скројиши, не буде ли среће и с великом их бригом и страстију издреши“ (Радојчић Ђ. Сп., Развојни лук српске књижевности, Нови Сад, 1962:213).

У Црној Гори су, чак, избегавали и да удену конац у иглу недељом, да не би искварили вид.

Истовремено, у недељу није забрањивано чак ни обављање неких ритуалних и симболичких облика радњи, на пример, прво орање, сетва, прво истеривање стоке на пашу, полагање темеља за градњу нове куће, итд. Није забрањиван такође ни рад у корист оних којима je то потребно – удовица, сирочади, болесника (моба итд). Није сматран грехом ни изнуђени, неопходан рад за спашавање летине, стоке, итд.

Украјинци из околине Полтаве су настојали да управо у недеља насаде квочку на jaja;

Лужички Срби су сматрали да je у недељу „добро одлучити теле од вимена“.

Позитивна оцена недеље одражена je у веровањима о срећној судбини оних који су рођени тог дана: они ће бити срећни и дуговечни (луж., пол,.).

У Пољској су сматрали да човек рођен у недељу (niedzielak) поседује дар да види умрле и комуницира с њима. Међутим, у околини Холма су сматрали да, у складу са етимологијом, такви људи бивају лењи. Срби их такође сматрају лошим радницима.

 По буг. представама, рођени у недељу морају волети читање, постаће учитељи или попови.

 

Извод из текста – Светлана Михајловна Толстој: ДАНИ У НЕДЕЉИ*

Извор www.svevlad.org.rs/narodni_zivot.html

 

 

Молим се за све оне освешћене и посвећене Беле Србе, који кроз векове и светове бејаху и јесу верни Светом Србству у Светлости, и који биваху и јесу верни и одани Створитељу Сварги Сварогу.

Молим се за све Србске Ратнике Светлости, чија су дела за све векове уписана у Сунчеву Потку Рода Србскога, и који следе Пут Духа Великога, Световида од Праискони.

Молим се за све Србкиње, Мајке и Сестре, које су лепоту и дивоту своје Србске Душе даривале само изабранима и посвећенима од Рода Србскога, и сачувале, у тами векова, Свети Језик и Свети наук Белих Срба, Синова и Ратника Перунових.

Молим се за све страдалне Беле Србе, чија су страдања уткана у Звездану Потку Мајке Земље, и чије ће боли душевне и патње телесне осетити и препознати њихови мучитељи и у деведесет и деветом колену својему.

Молим се за све оне прозорљиве и видовите Беле Србе, Сневаче и Песнике Посвећене, који, од душмана најгрознијих, са Родне Груде прогоњени биваху, и који живот свој земаљски скончаше негде на земљи туђина и србомрзитеља.

Молим се за све оне Беле Србе, који се из Светлосних Небеса низведоше на Мајку Земљу, у Род Србски, да дела узвишена творе за спасење ближњих, а у Роду својему, на Родини, препознати не бејаху, и још од Рода својега увреде и ругања доживеше.

Молим се за све оне Пробуђене Беле Србе, који видеше и препознаше да су луна и крст два страшна знамена, и да се у тим знамењима скрива обмана и превара и опсена Рода Србскога, Рода Словенскога, на све векове минуле и будуће.

Молим се за све Племените Србкиње, Сербонине и Ладине свештенице, које због Светог Србства и Великог Триглава, увређене и понижене бејаху, и над чијом се чедношћу и смерношћу иживљаваше Поган од Погани, она Поган што нема ни душе ни имена, ни рода ни порода, како на Земљи тако и у Пра Васељени.

Велики Триглаве – Свароже, Световиде и Перуне!

Узнеси све њих у Пурпурно Небо Ирија,

И приведи их Великом Духу Стварања,

Да Сутворци Твоји истинити буду

У несагледном и непрестаном стварању

Све нових и будућих

Светова и Звезданих Јата!

 

 

На светим водама Словенског Истера,

у јесен позну, 7520. године.

 

 

 

Ми смо оно што сневамо.

Снови које будни сневамо

обликују наш дух,

и стварају свет у који се рађамо.

Од наших снова

 зависи наша судбина,

као и судбина свих наших  

будућих светова.

Реци ми своје снове,

 реци ми шта будан сневаш,

па ћу ти рећи:

ко си,

чији си,

одакле долазиш,

и камо одлазиш.