Зов Душе, Зов Духа
Преузето са:
Пре неког времена ми дође у надахнућу увид или сећање на оно што је било пре постанка времена. Увиди и надахнућа долазе онда када они хоће. Некада ни сам не знам како да их објасним и баш у том трену самоиспитивања, схватим да се умом не сазнаје величанство. Ум је алат нама дат али је само то – алатка, она која је огромне вредности и величанствене сврхе уколико се не злоупотреби. Иако таква Божанска алатка, недовољна је за целу слику јер цела слика се живи самим суштом…а наше суштаство је несагледиво…
Део први:
Зове нас дух да се освестимо и будемо.
Шта то све значи за мене и тебе будући да живимо у реалности која није најсветлија?
То може значити много што шта али у суштини то је оно истинито буђење душе у сваком трену. Заправо већина људи и не зна шта значи бити будан. Шта је то будан човек? Па зар се не пробуди човек сваког јутра када устане из кревета?
Можда онда када сазна неке тајне ствари? Или пак онда када мисли да је преварен па одједном схвати све… Све од овога и још више. Од почетка стварања које је пре времена и простора, дакле пре материје и космоса, ми смо већ тада постали али нисмо имали овакав облик како га сада опажамо. Наша суштина је чиста енергија непознате форме и садржине и облика. Непознате јер не знамо како да је објаснимо сем речима дух, етар, плазма, душа… и још много других.
Знамо да у нама постоји интелигенција, способност мишљења и ширења енергије.
Тако је све око нас али смо то ми престали опажати онда када смо узели тела из материје и почели се бавити космосом у свим могућим знаним и незнаним пространствима.
Изашли смо од једног извора који смо касније назвали Оцем, Мајком, Животом, Ватром, Богом, Творцем, Свевишњим. Игравши се са материјом илити енергијама које су сабијене да би постале материја, ми смо ушли у незамисливо поље стварања бескрајних облика наших замишљаја.
И мноштво свега и свачега се изродило…
Мноштво свега…
Онда се из субјективног света где не постоји време и простор већ вечно покретна – непокретна енергија одвојиле нове стварности које посташе време и простор. Ми смо наставили наше игре и оне су постајале све веће, грандиозније.
Нисмо познавали тако нешто што касније назвасмо страхом. Делом даљњег тока догађаја нека бића свеснија своје улоге почеше да све јасније образују будуће светове које ћемо назвати галаксије.
У тим световима се пожелело да се искаже у новим прелепим изражајима да би се осветлила она наша прва мисао и да би јој се дало више простора. Шта је или која је то прва мисао?
Мисао потпуне једноте са Творцем- Љубав.
Из дубинског и исконског сећања на нашу прву мисао – Љубав- ми смо пожелели да јој дамо простора да се изрази. И свемир наста…а са њим и ми.
Да, ми-који себе изнова родисмо, као Творца светли зрак и израз.
И онда би прва зора када се роди време и простор.
