Драган Симовић: КАЖА О РУЈАНУ И РУЈАНИ – ИЗ ЗВЕЗДАНЕ КЊИГЕ БЕЛИХ УРА


На Белом Пупку Стриборије, на Земљи Девет Месечевих језера, окружених Вилинском и Звезданом гором, обитавало је племе Рујевита, племе Рујних ВедСрба, који су живели усаображено са Великом Мајком Природом, са Боговима и Славним Прецима својим.

 

Био је то народ посвећен у многе тајне Неба и Земље, народ у којега је цветала лепота божанског ведсрбског језика, лепота вајања камена и дрвета, лепота вилинке и поезије, лепота читања звезданих јата, лепота витештва и ратничког духа.

И догоди се, онако како се у бајкама и песмама догађа, да се роди велика љубав између песника и ратника Рујана и златоткаље и ратнице Рујане.

Њиховој несвагдањој лепоти и великој љубави сви се саплеменици дивљаху, од најмлађих до настаријих. Седобради жреци и мудраци често би позивали Рујана и Рујану у Свете гајеве, под Дрво Живота, да им предају древна знања и умећа, будући да су њих двоје већ прећутно били одабрани од целога Племена да, када још мало ојачају, преузму водство Народа Рујних Срба.

Напросто, Рујан и Рујана су били миљеници, не само својих родитеља, браће и сестара, већ свих иних у Племену ВедСрба Рујана.

Често би њих двоје, с вечери у сутон, појахали своје крилате беле коње, јездећи обалом најдужег и најширег Месечевог језера, подно Вилинске горе. То је заиста била дивотна слика коју би умео само посвећени живописац да нариса!

 

Подно румених вечерњих облака, према Сунцу на заласку, језде на белим коњима, на белим пегазима, Рујан и Рујана!

Понад њих се орила умилна песма вила и вилана, и два орла бела, великих крила, над њима пловише.

И Лада и Весна, и Љељо и Велес бејаху њихови заштитници.

И догоди се тако, а тако се вазда догађа у кажама и причама, у песмама и бајкама, да једне вечери, кад су Рујан и Рујана далеко од Земље својега Племена одјездили, упадну у заседу једног дивљег Норманског племена, које је одувек било непријатељски расположено према Племену ВедСрба Рујана.

Рујана ухвате и свежу у узе, а Рујана им некако вешто и хитро измакне, али је, ипак, у потаји, криомице, пратила дивље мајмунско племе, да би видела куда воде Рујана, те да би му љубављу својом помогла да се избави ропства, будући да су Дивљи Нормани били познати по томе што хватају младиће и девојке из околних племена, и онда их у бело робље продају.

Већ је био изгрејао пун Месец, румен и жут, када су пришли Земљи Нормана, и Рујана је видела јасно спрам месечине, како Рујана одводе у високу камену кулу, која се дизала на окомитој и стрмоглавој великој стени, уз коју нико не би могао без крила да се успење.

Сва тужна и уплакана, Рујана се у позно доба ноћи врати у своје Племе.

Одмах је пробудила седобраде жреце и мудраце, и у даху им испричала шта се догодило.

 

До у праскозорје старци су већали о томе како да избаве и спасу Рујана, али као да им је све време измицало право решење.

Тада им изненада приступи Стари Срб, звездочатац и пчелар, и рече да зна како ће да избаве Рујана.

Отрча у свој пчелињак, отуд донесе завежљај у којему бејаху бочица меда, свилен конац, потом још једно клупко нешто дебљих нити, дугачко уже и зеленкасто златкаста буба са рогом као у носорога која се зове јеленак.

Кад приђеш стени, говорио је Рујани седобради Срб, онда ћеш отворити ову бочицу меда, медом ћеш намазати рошчић јеленку, а за јелнка ћеш везати овај свилен конац и усмерити га навише према кули, управо ка прозору високе куле, потом ћеш за свилен конац везати ове дебље нити, а за те нити, на крају, везаћеш уже.

Јеленак веома воли мед, и мирис меда на рогу вући ће га напред, просто ће га омамљивати, и он ће ићи увек и вазда у правцу мириса меда, скретати неће ни лево ни десно, и тако ће стићи до Рујановог прозора, а онда ће Рујан већ знати шта му је чинити!

 

У сам освит зоре Рујана је са ланеном торбом похајала својега белог пегаза, и они који су је испраћали и посматрали како нестаје у плаветно руменакастој измаглици језера, имали су осећај да језди брже и од самога белог ветра.

Хитро се обрела подно високе стене, звиждуком је позвала Рујана, и кратко му поручила да чека јеленка који ће га избавити и спасити.

Кад је свилен конац везала за ножице јеленка, а потом медом намазала рошчић, и када га је усмерила ка прозору куле, јеленак је као стрела, као да следи сунчеву осу, убрзано кренуо уз стену ка врху куле.

Већ после једног часа, Рујан се муњевито низвео низ уже до подножја стене, где га чекаше Рујана скривена у грму, и за тили час њих двоје, а да стражари још ни приметили нису, појахаше белога пегаза, и несташе у бујним шумама Стриборије.

 

Предање каже, да су Рујан и Рујана, те исте године, у румену и жуту јесен, са својим одабраним ведсрбским ратницима, до ногу потукли Нормане и заувек их протерали иза Леденог мора.

Ирена М.:ДИРИГЕНТ


N2_9800_31

Одсуство немира
Чаролија лептира
Трансформација
Дирке клавира
Свирају антику
Ноћно плаветнило
Разлило своје мастило
Златне фењере упалило
Очекујемо превише
Убеђени да неко
Води овај свет
Да наша је мала улога
А брига велика
Јединство таласа
Омогућава преливање
Хармонија
Мирише близина
Топи се даљина
Постаје свеједно
Схватамо
Да смо нешто
Вредно
Улога сликара
Недостатак белила
Простор ошаренела
Улога композитора
Ритмичност смирена
Дивотом овладала
…
Штимовање инструмената
Очекивање диригента
Није ствар у оркестру
Већ у посреднику

ПРИВРЖЕНОСТ РУСКОГ ЦАРА


Осведочени пријатељ Србије био је руски цар Николај  Романов. О томе, између осталог, сведоче записи о дипломатским сусретима  две државе, у којима се истиче, колико су цару Николају били блиски  србски интереси.

Србија је кроз историју имала  мало искрених пријатеља , као што је то био Свети цар Николај Романов. О томе колико је последњи руски Цар био привржен  нашој земљи говоре и историјски подаци о сусретима тадашњег министра иностраних послова Русије, Сергеја Сезонова и високог србског дипломате  професора Александра Белића у пролеће, 1915.године.

Том приликом Сезонов је пренео Белићу, ставове Николаја Романова!

„Нећете ми замерити, господо, што сам пре свега Рус, и што су ми најближи интереси Русије, али вас уверавам да сам одмах после тога Србин и да су ми најближи интереси србског народа….Заслуге Србије биће стоструко награђене. После рата она ће бити неколико пута већа него што је данас!

Ето, зар је ико икад сумњао да су Босна и Херцеговина србске земље и зато се рат не може свршити а да оне не образују целину са Србијом….

Истина је да има Срба и по другим покрајинама  али они у њима неће пропасти до крајњег ослобођења . Идеали ниједног народа нису остварени одједном па не могу бити ни србски. Биће још ратова и прилика да се доврши ослобођење србског народа.  О Словенцима и Хрватима не могу вам ништа рећи.

Они се туку против вас, и ја вам изјављујем, када би било потребно, да се руски народ бори под оружјем само пола дана, па да се Словенци ослободе, ја бих пристао на то. „

Такође, велику наклоност, нашој земљи, Николај Романов је показао, и када је –  после мучког напада,  Бугарске на Србију, објавио рат званичној Софији,  у Петрограду, 19. октобра, 1915.године -објављен  манифест руског Цара , којим се објављује рат Бугарској:

„Објављујемо свим нашим верним поданицима, да се бугарска издаја словенске ствари, – мучки припремана од почетка рата, а што се сматрало за немогуће, – остварила . Бугарске су трупе напале нашу верну савезницу Србију,  окрвављену у борби против јачег непријатеља,  Русије и Велике Силе, наши савезници, покушали су да одврате владу Фердинанда  Кобуршког,  од тог фаталног корака.

Остварење старој тежњи бугарског народа, анексија Македоније била је осигурана Бугарској  другим путем, који није био у интересима са интересима Словенства.  Али, тајни, себични рачуни,  који су надахнути од Немаца, и братоубилачка мржња према  Србији- победили су.

Бугарска, наш једноверник, којега је Русија недавно ослободила  из ропства турског,  хришћанском вером и Словенством. Руски народ  гледа са болом на издају Бугарске , која нам је била до последњих дана тако блиска и са крвавим срцем извлачи свој мач, против тебе,  предајући судбину издајника  словенске ствари праведној казни Божијој. „

Извор: Српска историја.сом

 

 

Преља и кујунџија – србска песма са прела


Два се града врло бијељаху,
У једном је каранфиле Јово,
У другом је шећерли дјевојка.
Поручује каранфиле Јово,
Поручује шећерли дјевојци:
„Ој Бога ти, шећерли дјевојко!
„Ја сам чуо, да си танкопреља;
„Послаћу ти Мисирско повјесмо,
„Уз повјесмо шимширли вретено:
„Преди мени сто аршина платна,
„И к отоме, што од тог остане,
„Опред’ себи танану кошуљу,
„Те је носи, мноме се поноси.“
Кад то чула шећерли дјевојка,
Отпоручи каранфилу Јови:
„Ој Бога ми, каранфиле Јово!
„Ја сам чула, да си кујунџија:
„Послаћу ти ситну трепетљику,
„Сакуј мени статве и брдила,
„И остадо, што стану ваљаде;
„И од тога, што теби претече,
„Сакуј себи токе на јелеке,
„Токе носи, мноме се поноси.“

Бива обично ноћу с вечера. То се разумије да на прело иду дјевојке и младе, и кашто дође по које и од познате момчади те се с дјевојкама и с младама разговорају и шале. На прелу се ноћу преде или домаћици на мобу или свака преља себи

Извр: Караџић, В. С. 1867. Живот и обичаји народа српскога. Беч.

Владан Пантелић: Ч а к а л а к а р а п е в а


Сирена Чакалакара је лежала на омаленој стени, и уживала на сунцу, потпуно опуштена.

Онда је запевала тихим омамљујућим гласом, омамљијатом, коме се није могло одолети. Потом је повисила тон гледајући негде према хоризонту:
– Чиууу ћиии, чиууу ћиии, ћиууууу. Чиууу ћиии, чиууу ћиии, ћиууууу, ћиуууиии.

Сиренци су били међу оближним стенама и вирили.

Деловали су као слободни заробљеници својих друга.

Изазивала их Чакалакара изазивачица, изазивала их је њена зов песма, али и заустављала.

Њихов савршени промислух осетио је да њена данашња песма, песма чежњица, има неки други призвук, и то их је потпуно збуњивало.

Некако су знали да ова песма није упућена њима, а некако су знали да ни она више неће долазити на њихове стене са својим другама.

Одавно су приметили да је Чакалакара постала незаинтересована за разговоре, шале, игре, чак и за рађање нових сиреница и сиренаца.

Није се претерано укључивала ни у групно гајење и васпитање младих.

Није одбијала, ништа није одбијала, све је савршено обављала, али је духом била далеко, далеко у оносвету.

– Она превише гледи према далеком и високом небу, и превише мисли на Седобрадог.

 Нама, народу Сиреније,

 Седобради се јавља само кроз снове.

 Дао нам је лепоту мора да живимо безбрижно, немамо непријатеља, немамо великих гибања расположења, имамо драгост постојања и драгост у нашим односима.

Књига брзине и знања – Макијус, довољно нас подучава за свакодневни живот.

 Додуше у њој постоји и легенда да ће се Сиутац Седобради показати коме буде требало да се покаже.

 Легенде, Изреке и Предања кажу да се он већ показивао неким нашим одабраницима у далекој прошлости, и да их је поучавао разним умешностима.

Али, то су само пука предања.

 Ко зна да ли се Седобради заиста некоме јављао.

Ми Сиренци и Сирене имамо велику машту, па кад нас песма обузме, ми путујемо далеко, далеко, до Седобрадог и назад.

Нико из наше блиске прошлости није видео Седобрадог, кроз песму га само осећамо, јер он, Седобради, песму, изгледа, највише воли, и кроз њу га је најлакше в и д е т и.

– Коме пева Чакалакара? Коме пева Чакалакара?

 Милосни, Седобради, чујеш ли песму наше Чакалакаре?

Сигурно је чујеш, јер Чакалакарине очи горе ватром праисконом, праисконом ватром.

Да ли Те Чакалакара види, о, о, о, Седобради?

Шта виде Чакалакарине пламтилице, што гледају тако високо, шта виде?

Шта видиш Чакалакарааааааааааа? Шта видиииииш Чакалакарааааааааааааааааааааааааааа?

– Чииијууууу, чиијууу, чиу. Чиу! Чииииијууууууу, Ћииииииијуууууууууууииии!!

Чакалакарина песма

Чиу
Чиииу
Уј
Уууј
Чиииуујуууј

 

  1. мај 2010. у 00:13 ·

 

Милица Тасић: НУЛА ГРЕШНА


Грешка сам
Али не Попина
Самосвојна
Израсла из корена себе
Непозната себи
Округла
Сама
Немогу
Незнам
Несмем
Неумем
Дали
Ја сам грешка
Или грешка сам ја
Или незнање?
Свако има своје мане
Римујем се јер?
Или је незнање, је л’?
Видите ме!
Проста сам
Округла
Са незнањем у кругу
Ослободите ме садржаја
Ја сам необична грешка
Име ми је Грешка
Презиме Знање
Надимак Учење
И наслов је грешка
Јер је грешна нула безгрешна.

 

Драган Симовић: Лирика вечног тренутка – Куд год да кренем, срећем се са собом!


ЛИРИКА ВЕЧНОГ ТРЕНУТКА

01

Куд год да кренем, срећем се са собом.

Своје унутарње расположење пројектујем на свет око себе.

Какво је моје унутарње стање, такав је и свет у којему обитавам.

Ако сам задовољан и радостан, тада проналазим и видим само лепоту око себе.

Ако сам мрзовољан и малодушан, тада откривам и видим само лоше и ружно у спољноме свету.

02

Како у нама, тако и око нас.

Спољни свет је тек огледало наших унутарњих светова.

Спољни свет је чисто бело платно, на којему свако од нас слика оно што види у свом унутарњем бићу.

Свако је од нас сликар, а да није ни свестан тога.

Какви смо ми сликари, такво је и наше сликарско остварење – спољни свет.

03

Јутрос се, после толико времена, сретох с пријатељем из ране младости.

Присетих се доба када сам имао осамнаест лета, и када сам био очаран и задивљен љубављу.

Када сам просто летео кроз облаке и сазвежђа на крилима љубави.

На тренутке ми се чини, да смо сви ми у младости били очарани и задивљени љубављу, да смо дисали и живели само за љубав.

Да смо неизмерно веровали у љубав, и да нас је љубав водила и чувала.

Веровали смо да ће наша љубав да промени и улепша свет.

04

Све девојке за мене тада бејаху виле или богиње.

Ја сам их просто обожавао!

У звезде их узносио, звездама их китио.

О, само да су знале све те девојке шта су оне за мене тада значиле!

Био сам млад, и наиван као нико на свету.

Због те своје песничке и вилењачке младалачке наивности пробдео сам многе и многе бесане ноћи.

Те бесане ноћи бејаху дуже од века!

Ноћи туге, сете, патње и душевних боли.

Ноћи кад ми се чињаше да никада сванути неће!

(Велики Гај, 12. дана месеца липа, 7526.)

ИМЕ “РАВИЈОЈЛА”


Одакле име “Равијојла”. Није свакодневно и уобичајено. А, опет, зазвучи тако познато и блиско мојој генерацији, а још је ближе онима старијима. Име из моје младости, из времена када сам читала народне песме које су се лепиле за мене као шећерни сируп, када сам била препуна маште о белом свету који сам се спремала да освојим. Онда, то беше и тема мојих првих студентских дана на етнологији: словенска митологија.

У словенској митологији виле су значајна бића. Демонска, али веома блиска људима, привлачна и обећавајућа. Вилински моћне, кћерке жене и змаја, чудне, необичне, врзмају се око људи, од њихове лепоте застаје дах, мушкарци губе памет.

Оне су колоплет змајеве огромне снаге и женске нежности, суптилности, заводљивости и лепоте. Има их уз реке, у дубоким шумама, шеткају се по облацима, ослушкују људе кроз ноћну тишину, лутају непознатим и забаченим стазама, играју коло на пустим пропланцима.

 

Међу њима је једна, код Срба најзначајнија и најчувенија – вила Равијојла.

Сукобила се са чувеним епским јунаком Марком Краљевићем јер је устрелила у грло његовог побратима Милоша који је певао лепше од ње. Марко је побеђује захваљујући своме Шарцу, па онда је приморава да врати из мртвих и излечи његовог побратима Милоша.

Та вила из песме, сујетна као и сва натприродна и митска бића, велика биљарица и познавалац лековитости свих биљака, заштитница напуштене деце, кћерка змаја и смртне жене, полудемонска и полубожанска, која се сукобљава са јунацима, јер не трпи “лепше грло у Милоша царско”, та својеглава лепотица, ипак се покори Марку Краљевићу и закуне га Богом и светим Јованом, па постане Маркова посестрима. Марко је, иначе, често друговао са њом, а у невољи је и у помоћ позивао.

Људи који су волели народне песме и српску митологију, а очигледно, у такве људе су спадали мој деда, учитељ, и његов стари породични кум, професор књижевности (нека почивају у миру) ту своју љубав изразили су и на конкретан начин, то лепо старо име уградили су у имена својих потомака.

МОЈА МАЈКА (МАМА) РАВИЈОЈЛА

По тој вили, захваљујући куму, моја мама је добила име. Тако се име Равијојла уселило у мој живот и пре него што сам рођена и остало је њему да га никада не напусти. Та вила која је за сва времена остала да живи у нашим народним песмама била је и вила мог детињства и читавог мог живота.

Мама ме је родила. Она ме је научила првим речима. Она је од мене створила слободну личност. Она је у мене усадила љубав према животу, према људима, према лепоме, према књизи, уметности и земљи хранитељици.

Мама је волела – поштовала земљу. Њене најлепше успомене из раног детињства биле су везане за повремене боравке на имању баке и ујака. Нажалост, касније у животу никада није имала прилике да живи на њој. Прве године по завршетку другог светског рата, као двадесетогодишњакиња, уписала је Пољопривредни факултет у Земуну. Међутим, живот је за њу имао друге планове. На другој години факултета се удала, на трећој родила мене, а то је значило прекид студија.

Давала ми је снагу какву земља даје свему што живи на њој. Знала сам да могу да јој верујем, да ће и у доба највећих суша и недаћа обезбедити воду за моје корење и омогућити ми да опстанем и наставим да идем даље. Појила ме је својом безграничном и безусловном љубављу и подршком

.

Мама је била лепа жена, наравно за мене најлепша на свету. Поседовала је не само физичку већ и неку магичну унутрашњу лепоту која је зрачи из ње. Лепа, образована, свесна себе, а при том потпуно лишена сујете. За њу су сви били у праву, али када је нешто желела или је сматрала да је потребно да се уради, на свој тих и ненаметљив начин била је бескрајно упорна. На крају је увек била победник. Злоба и завист за њу нису постојале. Људе није делила на добре и лоше. Имала је разумевање за све. Веровала је да је сваки човек добар, а на шта га животни услови усмеравају то је друго питање за које је имала пуно разумевања. Тиме је пленила све око себе.

Лако је прихватала људе и они њу. Била је пријатељ са људима разних националности и језика. Она сама, веома лако је учила стране језике. За оно на шта су други користили године и деценије, њој су били довољни месеци. Течно је говорила, готово без акцента, француски, немачки и енглески, а када су је животне околности приморавале у потпуности се споразумевала на италијанском, албанском, македонском, па чак и есперанту.

У зрелим годинама нашла сам могућности да парче земље прилагодим некадашњим њеним интересовањима, да уживам у плодовима рада сопствених руку. И назвала сам то парче земље њеним именом. Јер и сама сам нашла мир у некадашњим њеним жељама.

 

ИМАЊЕ “РАВИЈОЈЛА”

То парче земље названо именом виле јесте вилински простор. Сремска земља обилато врати све што се у њу стави. Земље, воде и сунца има доста. Када се у њу уложе рад и љубав, та земља нас награди лепим плодовима.

Стара сремска кућа, прилагођена савременим захтевима живљења, уз савремена купатила, повремено укључивање клима уређаја, фрижидер и шпорет, компјутер и интернет, терасу за одмор и фонтану испред, близу Дунава, у помало бајковитом селу Крчедину, довољна је да зароби човека, да му замени сва чудеса белосветска, да му поклони мир кога нема у увек ужурбаној метрополи.

Од комшија који држе краве нити је тешко ни далеко набавити обично стајско ђубриво. Уместо отрова којима се биљке штите од разних штеточина, сасвим је у реду опколити леје и читаво имање разним врстама лековитих и зачинских биљака. Замислите, зачинске биљке, које су састојци неких чајева и побољшавају укус јела, једноставно одбијају штеточине. Њихови мириси постали су заштитници краставаца или парадајза, салате или блитве, јагода, руколе или грашка.

Ето тако сам направила средину из које могу директно да уберем воћку или поврће и да га загризем у башти, да осетим његов потпуно природни укус и мирис, да уживам у плодовима свога рада без посредника. Добила сам, како се то данас каже “органску храну”. А та органска храна није никаква новооткривена мудрост, то је само природна храна, чист производ природе, без учешћа савремене технологије, ако не рачунамо машине које су ситниле и припремале земљу за сејање и сађење.

Знам, моја мајка је жива једино у мом живом сећању, али имам утисак да својим рукама испуњавам неке њене давнашње жеље. Ако је истинита она стара изрека да су мртви живи све док их се живи сећају, ја сам на свој начин наставила неке старе мајчине жеље, кроз свој рад наставила њено постојање. Тако ће и она трајати док ја трајем. И зато волим ово парче земље и ову моју велику башту сећања, али и башту која ми даје више него што могу сама да потрошим.

 

Извор: интернет страница  – Вила Равијојла

 

Драган Симовић: Лирика вечног тренутка – Наиђе време кад ништа не знам


ЛИРИКА ВЕЧНОГ ТРЕНУТКА

01

Наиђе време кад ништа не знам.

Не знам да ли заиста не знам, или ми се само чини да ништа не знам!

Сад кад би неко питао било шта, а што је у вези са људима, појавама, збивањима, законима и стварима од овога света –  не бих умео буквално ништа да му одговорим.

Ништа, буквално ништа, не знам о овоме свету, нити о људима и народима овога света, као да никада нисам ни живео у овоме свету.

Питам се: зашто ништа не знам о овоме свету?

Не знам, зато што и нема шта да се зна о овоме свету.

Не знам, зато што су људи толико варљиви, непостојани, превртљиви и лажљиви, тако да ни о њима ништа не може да се зна, нити, пак, има потребе да се ишта зна!

Не знам, зато што је овај свет уистини виртуалан, зато што је уистини – илузија, омаја и опсена.

Све је пролазно, смртно и трулежно у овоме свету, тако да не треба траћити ни време ни енергију на истраживање и проучавање било каквих појава, дешавања, феномена, појмова, учења и знања овога света.

Све је то магла и дим!

02

Више знам о оностраним световима, него о овоме свету.

На тренутке ми се чини, да све знам о блиским и далеким оностраним световима, док о овоме свету, у којему тренутно обитавам, дословце ништа не знам!

Зато што је овај свет чиста пројекција неких оностраних светова.

Овај свет није стваран, већ се у њега само пројектују слике из неких невидљивих а оностраних светова.

У овоме свету се приказују филмови снимани у неким световима с ону страну великог звезданог обзорја дешавања, с ону страну свих илузија, омаја и опсена.

Никакве стварности нема у овоме свету!

У овоме свету постоји само слутња, наговештај и предосећај стварности из неких оностраних светова.

Стварност је у Творца и Стварност јесте Творац!

Верица Стојиљковић: Предео


Прилика  плава шумом корачала

Без шума из шуме изашла

Путањом међу жбуновима кренула

Комад земље ван времена и

Простора  – лечитељ  заборава

Прилика  бела седела  

Прилика плава име  изговорила

Пре но што га се и сетила

Бела прилика се осмехнула,  

Облак бели над обе се прилике спустио

Дрхтаји срца стари покрећу свет нови

Тама оде ….скинуо је један сан

Једна осмица и једна седмица

Лете небом изнад главе

Прилике беле и прилике плаве

Комад земље ван времена и

Простора  – учитељ бројања