Са напредком изгубисмо – Главну битку!

Битку животне наклоности.

Пристали смо да животаримо на ново-настале околности.

И…Ко је крив?

 

Свако сваког бира-прстом упире  …   Ал се предаје.
Лакше је прионути,сагнути главу и тражити друге…

да покушају наше покушаје…  наћи наше путеве.
На врху остаје спуштање,…

Лако је сићи са сврхом испуњеном од победе…како се дићи кад после пада све троши се,слама,посустаје…

Напредак!

У чему се огледа – ВЕЛИЧИНА?

Кад кренемо на спавање –  Запитајмо се  –  Шта смо пружили? Да би тражили.
Отуђисмо се.

Постадосмо сами себи довољни,…
Колико напредка…,а уназад не само корак,два…

Већ читава деценија,деценије…

Ко да броји?

Кад број постајемо, јер о себи не желимо да одлучујемо и размишљамо.

Неки ВЕЛИКИ, ВЕЧИТИ  -много су смисла изрекли…

Док сами тако не кренемо, кроз њихове цитате оживимо смисао…Када крене лавина мисли,онда је ЛАКШЕ.

Кажу- Деца се више не играју кликера,ова данашња.

Научимо их!

Играјмо се и ми!

Кликер-све је у њему,  само да заигра!

Ретки су -са запада- али их има- који кажу као Чарли Чаплин  – у свом филму Велики диктатор држи говор који у три минуте сажима већину истине људског живота на Земљи и стварности у коју смо заробљени путем илузије и лажи. Говор надахњује, даје наду и подсећа нас на оно тко ми стварно, јесмо, те да је краљевство божје у свакоме од нас

„Жао ми је али ја не желим да будем владар. То није моја ствар.
Не желим да владам или освојим било кога.
Желео бих помоћи свима ако је то могуће, Јевреј, паганин, црнац, белац.
Ми сви желимо помоћи једни другима, људи су такви.
Ми сви желимо живети једни поред других у срећи,
а не једни поред других у несрећи.
Ми не желимо да мрзимо и презиремо једни друге.
У овом свету има места за свакога, а земља је богата и може прехранити свакога.
Можемо живети слободно и лепо….или смо промашили пут. .
Похлепа је затровала наше душе,
Поставила је препреке од мржње.
Одвела нас је у патњу и крвопролиће.
Развили смо брзину, али смо се затворили у себе:
Изобиље нас оставља изгубљеним.
Наука нас је учинила циничним а интелект бездушним.
Размишљамо превише а осећамо премало:
Више него машине требамо хуманост.
Више од интелигенције требамо доброту и великодушност.
Без ових квалитета, живот би био насилан и све би било изгубљено.
Авиони и радио апарати су нас приближили једне другима.
Природа тих проналазака чезне за нашом добротом за општим братством и јединством духа.
Чак и сада мој глас досеже милионе широм света,
милиони очајних мушкараца, жена и мале деце,
жртве система који муче и затварају невине људе.
Онима који ме могу чути кажем “Немојте очајавати”.
Несрећа која је над нама сада догађа се због похлепе и горчине човека који се боји људског напретка.
Мржња пролази, диктатори умиру и власт одузета од народа биће враћена народу.
Док људи умиру слобода неће нестати. . .
Војници: не покоравајте се окрутнима, који вас презиру, поробљавају, који вам уређују животе, говоре шта да радите, мислите, осећате –
који вас третирају као животиње, као топовско месо.
Не дајте се том неприродном човеку са механичким мозгом, механичким срцем. Ви нисте машине, ви нисте животиње. Ви сте људи – са свом љубави и хуманошћу..
Не борите се за ропство, већ за слободу.
Краљевство није у једном човеку или групи већ у свим људима. Вама људима!
Имате моћ да стварате машине. Моћ да стварате срећу.
Ви људи имате моћ да стварате живот слободним и лепим, да живот буде прекрасна авантура.
У име демократије искористимо нашу моћ – ујединимо се сви..
Боримо се за нови свет, пријатан свет у ком ће човек моћи да ради, младост да има будућност а старост сигурност. Обећањима да ће вам све то пружити ови нељуди су преузели власт. Али лагали су и никада их неће испунити.
Диктатори су ослободили себе а поробили народ.
Остваримо сами то обећање.
Боримо се за ослобођење света, за укидање националних баријера, похлепе, мржње и нетолеранције.
Боримо се за разуман свет науке и напретка који ће свима донети срећу
Војници! У име демократије, ујединимо се сви!
Извор: интернет страница – Акција

Прела бивају обично ноћу с вечера. То се разумије да на прело иду дјевојке и младе, и кашто дође по које и од познате момчади те се с дјевојкама и с младама разговорају и шале. На прелу се ноћу преде или домаћици на мобу или свака преља себи.

Преле су преље с вечера.
Која је више напрела?
Мајкина Ружа највише;
Стигла је вала до цара,
Посла јој царе повесмо:
„Нај теби, Ружо, повесмо,
„Опреди мене шаторе,
„Што од тог теби остане,
„Опреди себи дарове,
„У мом их двору дерала,
„На мојој руци спавала!“
Мудрија Ружа од цара;
Послала цару срдачку:
„Нај теби, царе, срдачку,
„Начини мени стан од ње.
„Што од тог теби претече,
„Начини себи дворове,
„По њима ја ти шетала,
„На твојој руци спавала!“

Извр: Караџић, В. С. 1867. Живот и обичаји народа српскога.

 

Пирамидо без мора
где су таласи снова?
Расцветала небеснице
што кријеш лице?

Замро је ветар, а
песак се и даље руши
низ звезде твоје што
остављају боје

Зажмури небеснице
док милујем ти лице

Расцветали санку
што одоре свилене
кројиш за мене,
данас
за лепоту живота,
а сутра већ
ко ће знати
зато у тишину моју сврати

Рујне зоре негују ти стас
из даљине чујем чаробан ти глас
дозиваш ме у скуте
за вечне нам минуте

Као пена
са сновима белим и
сланим сузама
угледах те
драга
међу медузама

Сањам те у мору
водене звезде што црвени
твој поглед
на мени
обузима ме целог

И Васиони светлим
од плаве ми среће
док милујем
једино нам
вече

               

Поглед блиставе ноћи
по мени се шета
за мном бледи
као сенка
разасута сета

Зажмури небеснице
да милујем ти лице

Из сна ме трже
оштрог ветра дах
Нестаде твоја сен
допливао је буђења трен

У мраку не видим сјај на небу
ни анђела крила
да дошапне ми
где је слетела
златна птица,
моја небесница.

ЛИРИКА ВЕЧНОГ ТРЕНУТКА

01

Трудим се да одагнам сваку ружну мисао.

Трудим се да одагнам сваку другу мисао, да уопште немам никаквих мисли.

Мисли разбољевају, мисли вуку ка смрти, мисли нас чине болесним, старим и смртним.

Од младости сам се вежбао да излазим из ума, да излазим из мисли, из размишљања.

То се учи, без престанка, целога живота.

Мој први сусрет са ведским мудростима догодио се још у мојој двадесет и трећој години.

Од тада ми се живот коренито променио.

У том трену сам схватио, и освестио, да су сва западна (поготову позитивистичка и материјалистичка) учења, мишљења, размишљања и философирања – омаја, илузија и опсена!

Западни човек је дубоко фрустрирано, осујећено, несрећно и трагично биће.

Живот просечног западног човека скоро да и нема никаквог смисла!

Његов се живот своди на преживљавање.

Страх влада животом западног човека – страх од смрти!

Целога живота стрепи и страхује од смрти, јер никада, преко својих позитивистичких и материјалистичких учења, неће доћи до познања да је живот вечан, да је без почетка и свршетка.

02

Синоћ сам, уз грмљавину, заспао у девет, а пробудио се јутрос у девет.

Пре него што ћу утонути у сан, попио сам чај од матичњака.

Матичњак је чудесна смирујућа, опуштајућа и исцељујућа биљка!

Ништа тако не смирује и не опушта свеколико наше унутарње биће као чај од матичњака.

Ко не може да спава, нека с вечери само попије одвар од ове божанске биљке.

Спаваће као јање васцелу ноћ!

Док сам тонуо у сан, слушао сам умилну свирку Перунових оргуља…

Грмило је свуда уоколо, а ја смирено и опуштено тонуо у сан…

03

Овде су честе грмљавине, и тада не укључујем рачунар и, ништа не радим.

Само тихујем и сневам, или спавам.

Сви дигитални уређаји су веома осетљиви на ударе грома.

Кад негде тресне гром, у трену могу да прегоре сви укључени уређаји и на десет километара уоколо!

То многи, поготову млади, не знају, а и не желе да знају.

Ми смо то учили и знали још у основној школи.

Чудим се просто, како овај нараштај нема појма о томе!

Кад год грми у нашему селу или у селима око нас, тада се искључује струја, с разлогом.

(Негде у Србском Банату, 11. дана месеца цватућих липа, 7526.)

 

Оно танано чувство ….

 као кад на концу зиме

једва осетни лахор

донесе далеки мирис

 таласавог мора и

жарног југа ….

од кога се разведре мутни

видици,

 од кога се сва студ топи,

 раствара и преображава

у зелену буктињу трава и

набујалог живота, ….

 

 

 

 

 

тако некад дрхтурава душа

наслути

слатком зебњом

љубав која ће неумитно

доћи,

да све окамењене кутке

у њој оплемени и позлати

светлим и озареним

бивством

 

Чувај се страха!

Страх је наш највећи непријатељ.

Нама се дешава управо оно чега се највише прибојавамо.

Оно чега се највише плашимо.

Све чега се плашиш – то ће те и снаћи!

 

 

 

 

 

Ако имаш Веру, Знање и Сан, и ако у теби нема ни страха ни сумње, онда си ти истински творац својих светова; онда ти се све и дешава према Вери, Знању и Визијама.

 

 

 

 

 

Замисли четири самосвојна и самобитна човека.

Први је човек Вере.

Други је човек Знања.

Трећи је човек Сна (Визија).

Четврти је човек лишен страха и сумње.

И сада, ова четири човека састави у једног човека – то мораш бити ти!

Ти мораш, у својему Бићу и Суштаству, попут галактичког алхемичара, да сјединиш ова четири човека – у Једну Личност!

 

 

 

 

 

Ако болујеш од ове или оне болести – веруј да ћеш оздравити; знај да ћеш заиста оздравити; у својим сновима (визијама) већ види себе као излеченог и здравог; никада, ни трен један, не посумњај у све то и, на концу, одагнај сваки страх од себе!

Знам, да можеш све то!

Можеш све оно што и Бог твој може!

Треба ми реч увек искрена

Што у очи ме стално гледа

Мисао ћутањем речена

Истином пелина и меда

 

 

 

 

 

 

Треба ми реч душом творена

Реч што ни пред чим не побегне

У безумљу изговорена

Сва од наде и жеље чедне

 

 

 

 

 

 

Треба ми реч лутању страна

Истином што једино плива

Од свих поплава да је брана

А увек ведра, увек жива.

 

 

„Што се тиче оних који раде против Срба,

они још увек само дувају у пепео и

не долазе до самог жара (зара, сара),

коме не треба пуно да се поново

претвори у огањ,

 јер је на тај дебели пепео већ набацано,

а задње време се на њега још више баца,

довољно сувога грања.

Тај жар је вечити и досеже до саме сржи земље

 и повезан је са самим сунцем,

а из њега букне пламен само када се

 у њега дува довољно дуго и јако,

када дође стварна потреба за прочишћењем.

Јазавци и лисице нису криви сами по себи,

јер они иду у своме чињењу штете толико

далеко колико им се пусти.

 Када су вукови одлучили да престану контролисати шуму,

 нормално је да је тада морао настати неред,

до те мере да су се лисице и

јазавци дрзнули да иду тако далеко

да нападају и саму младунчад вукова,

 па и усамљене плашљивије вукове,

који су остали ван чопора.

Већ се јасно виде пуно агресивнији и

бројнији вучији чопори,

који су далеко од расположених

да толеришу ичији присуство у близини,

а камоли покушај њиховог угрожавања.“