Неки цар, ратујући дуго с непријатељем, мораде једаред преноћити у некој качари. Кад се у зору пробудио, лежећи на слами, опази више себе паука, који је хтео да се успне на неку гредицу.

Кад је био близу гредице, опусти се и падне. Цар се сад још већма загледа у паука, који је поново почео свој посао, али и сада дође донекле, па опет падне.

Тако је покушавао паук и трећи па и четврти пут да се попне.

Цар се још више загледа да види шта ће бити до послетка.

Па шта је било? Паук се десет пута дизао и падао, али се ипак свога посла није оканио. Мало се одмори, па и једанаести пут поче се пети. Тада га послужи срећа и он се попе куда је хтео.

Цар скочи с постеље и узвикне:

„Много ли сам научио од ове мале животињице! Сад видим шта вреди истрајност. И ја ћу тако да радим. Та зар нисам и ја десет пута нападао непријатеља и нисам га могао надвладати!“

Цар, поучен овим примером, нападне непријатеља и једанаести пут и победи га.

Извор: интернет страница – ризница српска  – књижевност

Необјављена књига – Кија Ма Мудра

Плава плоча  Тијаније 1

Пази на своје вукове
Стражирај их од оваца
Они су чувари силе виталнице

Плаве плоче Тијаније 2

Имати С А Н
И уловити САН
САН је сваког
САН-истиноловца

Плаве плоче Тијаније 3

Лечи људе додирујући их Истином

Тако добијаш згушњавајућу снагу да исцелиш Свет

Када исцелиш Свет – исцелио си себе

Власи расплетене
Куд сте пошле саме?
Зар ветар да зањише
У љубавној тишини?

Милујем вас тихо
Тако одвојене
Свакој посебно
чежње дар дадох

Пусти ветар!
Нек’ се смири!
Зар да зањише
у љубавној милини?!

Полако ћемо, драга моја,
Усне спајати
Неће нас нико одвајати!

Шапућем ти једно
Разумеш дах тај
Да бићемо једно
У првом зраку рај

СТРУКТУРА ТЕЛА ЧОВЕКА

9. Дух

8.Тело Највише форме – Дух ПРАВ (Божанско у човеку)

7.Тело Душе (Гранично за комуникацију Душе и Духа)

6.Тело Карне

5. Креативно (мислеће) – Душа СЛАВ
6. Звездано (астрално)
7. Димензионално (енергетски канали)
8. Јав (физичко тело) – Тело Јав

1.Заштитно (аура)

Воља – Моћ силе „Ја“ управља свим телима.

Потомци Родова Расе Велике у овом животу, никада не треба да стварају у глави мрачне, безумне и хаотичне Слике, тј. да Образују Реалности Тамног Света, у којима се манифестују зло и окрутност, паразитизам и нерад, лаж и обмана, страх и безверје, угњетавање и крај света.

Главна ствар је – не стварати мрачане врсте бића за нову Обликовану стварност јер то уништава не само креирану у Чистој Души мирну Живу реалност, већ онда уништава и самог човека, који је створио тај Мрачни Свет, који га одводи после смрти до капија Пакла.

Словени су разликовали три стања телесних система:

Равнотежа – то је РА (светлост, сјај.), то јест, у систему постоји доминација светлости над материјом и она напредује.

Мракобесје – када се Материја налази Без Ра (без светлости), односно у систему доминира материја над светлошћу и она деградира.

Стагнација (мир)– то је када су светлост и материја у систему једнаки и ни један од ових елемената не претеже. Систем је без кретања.

————————————————————————————-

5.1. Пут први. Уздизање у свету Славе

Прва фаза (циклус).

Прва 3 дана након смрти

„Ближи се време одласка човека из Света Јав“.

Прво, њему као да сузе очи, све је покривено маглом, тело је испуњено болом, урањања у хладну језу, дрхтавицу. Умањује се слух, али то само окружујући Свет постаје нечујан, а изунтра настаје зујање,прелазећи у звоно, од необичне експлозије настаје распад и гашење искре у празнини.

Умирући почиње да осећа да лети у неку цев и при томе он се врти, а цев се сужава (ове сензације човек осећа, зато што је кретање Душе почело од ниже чакре (Извора) гениталија, а енергија, пристигла на сваку пратећу чакру је запечаћена – отуда и осећај сужавања тунела) и он осећа на себи притисак. То се пробија централни енергетски канал и људска Душа лети по Харамну (Сушумна), каналу по кичменом стубу који се осећа као тунел или цев.

И он лети кроз овај канал и стиже до раскрснице. У подручју срца је тачка коју осећамо као раскрсницу пре раскрснице. Директно он види Белу Светлост, десно – зеленкасту, лево – плавичасту. Треба да се креће право ка Белој предвечној Светлости (Чакри Рода) смештеној на крају тунела. И он лети право и притисак на њега се појачава, постаје скоро болан, он се окреће, али лети ка Светлости.

(Ако је човек у животу тешко болестан, онда чакре (три ниже посебно) су празне и умирући много пре тренутка смрти већ може да буде ван свог физичког тела и да буде у вези са њим само посредством сребрне нити.)

„Чим Душа излети из кичменог стуба кроз горња врата свог тела (грешник не лети кроз тунел он излази из тела кроз доња врата), отвара се невероватан простор  пред њом.

Она види себе са стране“. „Нашавши се ван тела и прво шта пита његова Свест је – да ли сам мртав или нисам? Где сам то ја? – пита  се његова Суштина, АКО ТАМО ЛЕЖИ МОЈЕ ТЕЛО?

Она лебди као да је у истим пределима места пребивања, са људима који су у животу али то више није та област Света Јав у којој је она живело раније“**.

Умрлом изгледа, да може да пружи руку и узме било коју ствар из некадашњег свог окружења али познати за њега Свет, више га не примећује и на њега не реагује – а то је због тога, што је напустивши своје тело прешао у област Међусветова названу  „Ивицом Света Јав“,  из које касније умрли прелази границе светова по пролазу названом код Славјана „Калинов мост“ –  стиже у област  „града Сунца“  који се налази у области Ивице Света Јав.

„Гледајући себе у новим условима и фокусирајући се детаљно на било који део свог новог тела он открива, да је постао прозрачан, да је његово ново тело само игра светлости“.

Умрли, на пример, може да се фокусира на руке или дланове. Он, налазивши се на „Ивици Света Јав“, добро види остављени иза зебе Свет Јав, своје рођаке, своје лежеће  физичко тело, може бити и лекаре који покушавају да га оживе –  он чак чује о чему они говоре.

———————————————————————————

* Али, та осећања се јављају само код оних код кога је некако недовољно развијена свест, а код других се то не дешава.

** И ту сада његово тело лежи сасвим близу. „И овде је важно да се задржи јасноћа мисли. У том тренутку свест није испуњена утисцима, звуцима, сликама, мирисима и лако види Саму Себе што и јесте реална Стварност.

Свест и блистав шеснаестодимензионални ум – су нераздвојни!“

Али умрли још до краја није схватио да он више није у Свету Јав већ да је стигао у простор Међусветова који се наслањају на те Светове па  тако људе и ствари он може да види одмах и са свих страна и изнутра, да се креће, он такође може готово тренутно и да види било коју област Света Јав са ивице Међусветова.

Он мора само да схвати да је то својство тог простора.

Даљи успех у потпуности зависи од развоја његове Душе. Ако је у њему развијена самосвест свог „Ја“, као божанске светлосне искре, ако је још при животу спознао Свет Светлог Нава и формирао неопходно за живот у том Свету тело, она се одмах преводи у следећи хармоничан шеснаестодимензионални свет Лега.

Да би били у стању да се тако управљамо, неопходно је да напорно радимо овде, у нашем четвородимензионалном постојању.

Развој самосвести свог Духа („Ја“) би требало да почне још током живота, много пре смртног часа – али у наше време, таква духовност је ретка и зато већина, губи на тренутак појављујућу самосвест остајући на Ивице Света Јав.

Од тог тренутка, па све до деветог дана (како код кога, све зависи од развоја Душе) почиње да се формира тело неопходно за прелазак у други свет (то је код оних код којих то тело није формирано још за живота).

Ово тело формира се под утицајем енергија и зрачења звезде Маре (Богиње Смрти) а такође се користи енергија која долази од погребних обреда, које спроводе рођаци и пријатељи.

Када се прекинута свест опет врати човеку, буквално у року од неколико сати након смрти, среће дух Вечности који изгледа пред њим у било ком облику (Хришћани виде старца или самог Христа, Будисти—Буду, Кришнаити—Кришну, Словени своје божанске Претке и тако сваки по својој Вери, тако како одговара нашем животном окружењу).

Многима који не верују ни у шта,  у сусрет долазе давно мртви рођаци. Умрлом детету могу да се појаве његови родитељи, мајка или отац. Они упућују умрлом поздраве и упутства, али ако се свест умрлог није развила, он поново може да урони у Таму незнања. И онда га само погребни обред (трећег дана) живих рођака и пријатеља дозива памети.

Превео: Душан Ми

Има тренутака кад доживим праисконо блаженство.

Ти тренуци долазе некако изненада, обично за дугог тиховања негде у природи или после дубоког песничког надахнућа.

Тада истински – свим срцем и свом душом – љубим сва бића и све светове.

Тада свима праштам – све!

Све увреде, све патње, све боли – праштам!

Сви су ми мили и драги, сви су ми род рођени, сви су једно са мном.

У један једини тренутак блаженства стаје цео живот, стаје цела вечност!

Ноћ пунога Месеца.

Небо, бистро и јасно, осуто плавим звездама.

Свежина вечери из поља, шири се подно крошања сневајућих липа, јасена и ораха скривених у властитим сенкама.

Зрикавци једнолично зричу.

Хукање сове допире про даљина.

Месечина, мека и млечно-бела, просута рудинама и стазама.

Седим, тихујем и сневам.

Не иде ми се на починак.

Не спава ми се.

Лепота белих ноћи, ноћи кад липе цвату, и кад понад крошања моћних и мирисних липа броди пун Месец –  огроман, румен и блед.

Каква милина!

Каква дивота!

Овај тренутак вечности, гле! остаће записан међу звезданим јатима и кроз тисућу лета!

Најконтраверзнији лик из животињског царства; негативац из многих бајки у којима је био оличење препредености, зла и подмуклости. За већину он представља шумског крволока од кога се леди крв, нарочито при пуном месецу, а с’ друге стране, са аспекта историјске митологије, представља велику мајку. Колико су бајке уз које смо васпитавани имале удео да ова врста данас постане чак угрожена у неким крајевима, нисмо сигурни, али да је у великој мери уопште ВУК омражен, то свакако. Колико међутим истине може бити у бајкама, или легендама, сасвим је извесно.

Не постоји нико ко не зна за легенду о настанку града Рима, тј. браћу Ромула и Рема које је одхранила вучица. Стари народи су добро познавали вука, једнако га се плашили и поштовали. И ако многи грчки и римски писци о њему говоре са одбојношћу и нетрпељивошћу, које је Изегрин вазда изазивао, у старој германској митологији, Вотанову животињу више цене него што је презиру. Касније, хришћанство је потиснуло високу песничку митологију старих народа, претворивши Вотана у ђаволског дивљег ловца, а његове вукове у псе, који на крају постају вукодлаци.

Па ипак, кроз сва та времена, презир према вуку проткан је потајним страхом пред страшним и надприродним способностима ове животиње -тако је у нашем народу било уобичајено мушком детету дати име Вук, не би ли га то сачувало од урока.

Добра организованост вучје заједнице је са стратешког аспекта у човеку од давнина изазивала дивљење. Вук наиме може да живи као самотњак, у пару или чопору. У заједници (чопору) раде узорно тимски, потпомажући се међусобно и комуницирајући различитим завијањем. Зими, када је снег дубок, сакупљају се у веће чопоре у којима иду по трагу својих претходника, баш као што су чинили Индијанци у рату, да би заварали непријатеља својим бројним стањем; али и да би идући у колони пртили снег ради лакшег кретања.

Све то никако не илуструје стару латинску да је човек човеку вук, као ни чињеница да је овај шумски разбојник иначе породично биће, доживотно одан својој вучици, која у томе ни мало не заостаје за њим.

 Еее, да је човек човеку вук…!

Слично куји, вучица је добра и нежна мајка. Своје вучиће брижно чисти, лижући их, а доји их дуже него што је то уобичајено код куја, бринући се и касније када им млеко није једина храна, да увек буду сити. Њена позорност не попушта ни трена када има младе, и зато их често премешта, чим у нечему наслути опасност за њих. Увек сам тврдила да је матерински инстинкт једина особина која се током процеса еволуције није уопште изменила, и једнака је у свих мајки, ма којој врсти припадале. Ако изгуби своје младунце, вучица тешко прихвата губитак, дубоко жалећи. С’ друге стране, ако дође до губитка мајке, младе ће прихватити друга вучица, која ће се о њима старати, баш као мајка, и дојити их. Зато се каже да вучићи имају онолико мајки, колико и тетки. Иначе, своје младе вук и вучица подижу заједно у оквиру породице.

Вукови су познати и као велике скитнице. У зависности од природе терена, у стању је да прелази од 60 (планински предели) па до преко 100 km дневно (по равници). Током ратова, пратили су кретање војске. Догађања на просторима бивше Југославије током 90-их година, указују на податак да су вукови мигрирали са терена где су постојала ратна дејства на оне мирније, где их није било.

Као припадник канида, вук је интелигентна животиња. За разлику од свог племенитог рођака пса, он је звер и као такав, не да се условљавати и манипулисати; његови поступци су последица инстинкта, захваљујући чему се вешто прилагођава свакој ситуацији и много јаче (безрезервно, посесивно) може да се веже за човека, ако га овај одгаји.

Кризно стање вучјих популација проблем је свих земаља централне и западне Европе. Ситуација је најгора у Шведској и Норвешкој где је ова врста дословно пред истребљењем, и преостале јединке могу се набројати на прсте обе руке. Слично је и у Немачкој, те је европска заједница почела да финансира такозване “ light“ пројекте који имају за циљ ревитализацију вукова на њиховим доскорашњим стаништима. Вероватно најтемпераментнији, и најбројнији – италијански ловци су својој земљи можда и највећа препрека на путу до решења овог проблема. Генерално, оно што је свугде проблем јесте убедити  локално становништво да не треба уништавати вукове, јер их сматрају штеточинама. То је покренуло у неким земљама програме за едукацију, али и мере које обезбеђују обештећење у случајевима када се догоди да вукови нанесу штету.

Тако у историји коју исписујемо ми људи, као господари поверене нам Планете пролазе вукови.

Дивна створења, способна за приврженост и жртву, носиоци веома важне улоге у природи. Ни зли, ни опасни, они су оно што јесу: мудри и моћни, симболишу дивљину, одани својој заједници.

А када нађу себи пара, тј. када се једном сретну и заснују породицу, вук и вучица остају заједно до краја живота.

Када један од њих угине, други остаје самотњак.

Ако сте икада чули песму вукова у планини, били сте у прилици да чујете звук исконске тајне, попут оне из шума шкољке…

Кажу да једино планине живе довољно дуго да могу заиста разумети њихову песму. Стари горштаци су говорили да „нема горе без вука и ‘ајдука“.

А некада је живео у усамљеним, мирним и дивљим пределима, нарочито у густим, мрачним шумама, мочварним превојима и пространствима јужних степа. Сатеран у гетое, вековима прогоњен од нас са срцем Црвенкапе, што на миру хоћемо да беремо цвеће, без бојазни од сусрета са сопственим страховима, броји своје (надајмо се НЕ) последње дане оном истом исконском снагом  којој човечанство може само тежити. Малодушност и ускогрудост  људски родтера на инфериорне и деструктивне поступке уништавања оног што је старим, ишчезлим цивилизацијама, попут рецимо индијанске, представљало узор и врхунску тежњу ка савршеном складу.

Ако заиста волите, куца ли у Вама вучје срце ?

Одлазећи у природу,  ми му долазимо у дом.  Може се догодити да мотри на вас, али на одстојању.

Зато што је владар својих простора неустрашивог срца,

с љубављу, 

Извод из текста Гордане Атанасијевић

Извор: интернет страница- Клуб активних уживалаца природе – Београд