ЛИРИКА ВЕЧНОГ ТРЕНУТКА

(СКИЦА ЗА ПЕСНИЧКИ ПОРТРЕТ МИЛИЦЕ ТАСИЋ)

Истински се обрадујем, кад год се појави неко ново песничко име.

Јер, у сваком новом песничком имену, и самога себе препознајем из времена кад сам ја био млад песник, и кад сам тек започињао да освајам нове песничке просторе и светове.

Подршка, бодрење и сокољење, старијих и искуснијих песника, мени је тада пуно значила.

А то пуно значи и сваком другом, новом и младом песнику.

Ја у начелу подржавам, бодрим и соколим свако ново песничко име, јер је таква моја животна и стваралачка поетика, такав је мој песнички поглед на свет.

Недавно се на Србском журналу појавила једна млада и даровита песникиња, по имену Милица Тасић, коју сам одмах запазио.

Запазио сам њену зрелу и мисаону, рефлексивну лирику, лирику срца и душе, лирику оностраних, тајинствених и мистичних дубина.

Милица је нова србска песничка вила.

Кажем СРБСКА ПЕСНИЧКА ВИЛА – што Она и јесте – будући да је талентована, надарена, образована и мудра песникиња лирске вокације.

Њена поезија је слојевита, вишезначна, вишепросторна, вишедимензионална, са рефлексивним и дубинама и висинама.

Лирско песништво Милице Тасић је ванпросторно и ванвременско и, надасве, мистично.

Мистично у оном изворном значењу те речи, а што значи: тајинствено, скривено, онострано.

Мало је таквих, даровитих и образованих песникиња попут Милице Тасић у овом декадентном времену кича и шунда, кад надри-песници и надри-уметници представљају србску културну елиту; а србска културна елита овог времена јесте елита медиокритета, не-талената и снобова.

Милица Тасић је расна песникиња и расна Србкиња – самосвесна, самосвојна и самобитна Србкиња.

Ја је свим срцем и свом душом подржавам и поручујем јој, да ћемо на Србском журналу радосно објавити сваку њену песму.

Милице, само напред и навише!

(Велики Гај, петог дана месеца цватућих липа, 7526.)

ЛИРИКА ВЕЧНОГ ТРЕНУТКА

01

Језгро Србства јесте Бело Србство.

Бело Србство је Дијамант Србства.

Бело Србство је Есенција, Суштаство Србства.

Ја тако видим, тако осећам и, знам, да тако јесте!

Бело Србство је Златна Ризница Рода.

То је Свето Семе Србства.

Дијамант Србства држи – и вазда изнова рађа – свеколико Србство, свеколики Род.

02

Језгро Србства је безсмртно.

Оно је вечно.

Одувек и заувек!

У њему је Светлосни Запис васколиког Звезданог Рода.

У њему је Тајна Живота.

03

Самосвесно Сварогово Бело Србство обитава у Језгру Звезданог Јата.

Оно руководи световима, сазвежђима и звезданим јатима, с ову и с ону страну Великог Обзорја.

Кроз Њега води Пут ка Извору Живота.

Из Њега се све рађа, како у видљивим тако и у невидљивим пространствима.

04

Освешћени Срби и Србкиње морају имати високу свесност, високу свест о Свом Посланству.

Они морају знати, они морају бити самосвесни, да су Посланици Сварога Свебоха и Роде Мокоши.

Они су Сејачи Светог Семена – Свароговог и Родиног Семена Живота.

Њихова је Света Дужност да рађају Духовне Исполине – Духовне Горостасе.

05

Првобитни Бели Срби са Белим Србкињама – у Древности, у Праисконији – изродише Беле Богове и Беле Богиње.

У Ноћи Сварога ми смо све погрешно видели, појимали, схватали и тумачили, па смо тако поверовали, да су Бели Богови са Белим Богињама изродили Беле Србе и Беле Србкиње, а, уистини, било је обрнуто: Бели Срби су са Белим Србкињама изродили Беле Богове и Беле Богиње.

Наши Праискони Преци јесу Родитељи Наших Богова!

Наши Богови су Прворођена Деца Наших Првобитних Предака.

06

Путујући ка Будућности, ми се враћамо у Прошлост.

А Прошлост је Полазиште, Извориште, Нулта Тачка Времена, Простора и Пространства.

Сви Путеви Ка Будућности воде Кроз Будућност до Прошлости.

Прошлост није ИЗА нас, већ ИСПРЕД нас, ПРЕД нама!

ЛИРИКА ВЕЧНОГ ТРЕНУТКА

Долазим из Вечности и путујем ка Безкрају.

Кад стигнем до Безкраја, враћам се ка Вечности.

Ја сам син Оца Сварога Свебоха и Мајке Роде Мокоши.

Од Оца сам наследио Вечност и сва Небеса Очева, а од Мајке Безкрај и сва Пространства Мајчина.

Моја браћа и моје сестре – то су све звезде и сва сунца у свим овостраним и свим оностраним световима и пространствима.

Све што видим, чујем и осећам – ТО САМ ЈА САМ.

Није било Времена у којем ме није било, нити ће бити Времена у којем ме неће бити!

Вечно долазим и одлазим и, снова се враћам.

Долазим да бих отишао, а одлазим да бих се вратио.

ЈА ЈЕСАМ, И ЈА БИВАМ!

Пре него што одаберете плац на којем желите да изградите своју кућу, важно је да проверите да ли да ли је живот на њему пожељан или не. То није све, потребно је да изведете и одређене ритуале и то од копања темеља до постављања црепа.

Мирно стадо

Бирајући место за нову кућу, будући власници настојали су да уоче повољне и неповољне знаке, које им упућују оностране силе. Веровали су да су срећна места на којима могу да живе и животиње. Да би то установили, довијали су се како су знали. Понекад би на одабраном месту заградили овце и остављали их да преноће. Тамо где је стадо полегало и мирно спавало, по дубоко укорењеном веровању, било је погодно место за подизање новог дома.

Шта се крије испод камења

У Мачви и у Шумадији узели би четири камена и ставили их на места где би требало да буду четири кућна угла. Наредног дана би завирили испод њих. Ако би под сваким каменом пронашли животињу или инсекта, сматрали су место срећним и отпочињали би зидање. Уколико не би ништа нашли, преместили би камење. Поступак би понављали све док се не би појавио повољан знак, а ако га не би било, одустајали би од градње на том земљишту………

Итвор: интернет страница  – Расен

Лирика вечног тренутка

01

Праву србску повесницу данас може да зна сваки Србин, само ако жели.

Истиниту ведсрбску традицију од лажне јудео-хришћанске традиције данас може да разлучи сваки Србин, само ако жели.

Све што је столећима и тисућлећима скривано од Срба, данас може да открије сваки Србин, само ако жели.

Сваки Србин може данас – као што је одувек и могао – да следи свој унутарњи пут и да дође до истине о себи и својим прецима, само ако жели.

Да, само ако жели!

02

За наше незнање, у зрелим годинама, нема оправдања.

У раној младости, за наше незнање има оправдања, али у зрелом добу – нема никаквог оправдања!

Сваки онај који ми каже, да није могао – из ових или оних разлога – да се образује, знам да лаже и себе и мене.

За наше незнање и необразовање нема никаквог оправдања.

Јер, ако живимо у незнању, онда смо, свакако, изабрали да живимо у незнању.

Можда не знамо да смо то бирали, али смо, зацело, баш то бирали!

Незнање је душевна и духовна смрт.

Незнање је узроком свеколике наше патње и свих наших страдања.

Најбеднији су они који не знају, те још, поврх свега, и одбијају да знају.

03

Има оних у којих је страх од знања једнак страху од смрти.

Огромна већина људи више воли да живи у незнању, него у знању.

Зато што се плаше знања.

Страх од знања јесте страх од одговорности.

Онај који зна, бива одговоран.

Што више зна, све одговорнији бива!

Људи се плаше одговорности, зато и бирају незнање.

ЛИРИКА ВЕЧНОГ ТРЕНУТКА

01

Бело Србство је истинска, истинита, права и једина србска елита, кроз сва столећа, кроз сва тисућлећа.

Но, уместо тврде и рогобатне туђице елита, користићемо ведсрбску реч ПЛЕМСТВО.

Племство је оно што је племенито.

Племеито је оно што је узвишено, што је саобразно са Духом Стварања и Извором Живота.

Оно што се данас у Србији назива србском елитом, то су србски измећари.

Србски изрод се проглашава за србску елиту, да би се понизило Србство, да би се понизио васколики србски род.

Тај србски изрод и измет одавно влада Србијом.

Влада у последњих стотину лета.

Но, кад мало размислим, тај србски изрод и измет већ столећима влада Србијом и свим иним србским земљама.

Бело Србство је културно, духовно и ратничко србско племство.

Две касте Белог Србства чине праизворно и праисконо србско племство: каста духовника и стваралаца (брамана) и каста ратника (кшатрија).

02

Србска част одликује обе ове касте.

Част и вертикала, а вертикала је сварожница!

У Ноћи Сварога обе ове касте бејаху скривене негде у дубинама таме, тако да нам се чињаше, да су посве ишчилеле, да су заувек нестале.

Благодарећи Белим Боговима, ове касте су, ипак, сачуване и, сад васкрсавају.

Још нису сасма васкрсле, али полако васкрсавају!

Васкрсавање је некада тренутачно, а некад поступак.

Ниједан род, ниједан народ не може да опстане, не може да живи, без ових двеју касти: касте духовника (песници, уметници, научници и сви ини ствараоци) и касте ратника – чувара рода, племена, народа, државе, реда и поретка.

Без брамана и кшатрија сваки је народ мртав!

03

Јутро Сварога полако расте, и племство Белога Србства, васкрсавајући и изнова се рађајући, ступа на Позорницу Рода и Васељене.

Како нараста племство Белога Србства, тако се лажна србска елита – а то је, већ рекосмо, умишњена елита измећара и испрдака – повлачи у сенку.

Све србске елите у последњих не знам ни сам колико векова, бејаху изродске и измећарске.

Њих су стварали гмазовски владари из сенке – преко Ватикана, Беча, Берлина, Лондона и Загреба.

У последњих стотину лета, све лажне србске елите бејаху, превасоходно: кроатофилне, усташофилне, германофилне и хазарофилне.

Све те лажне србске елите, елите измећара и испрдака, бивају заражене вирусом усташо-југославенства и ватиканског космополитизма.

Од тог их вируса може само смрт излечити!

04

Савремене а лажне србске елите – елите изрода и измећара из Београдског круга двојке – данас се препознају по латинштини и кроатофилству.

Ти изроди и измећари, који себе називају србском елитом, презиру и мрзе све што је изворно србско – од самог србског имена, па све до србског писма и србске културе, духовности и традиције.

Њихов поглед на свет, њихова стваралачка поетика и животна философија – то је латинофилство, кроатофилство и усташофилство.

Они су либерали, мундијалисти, глобалисти, србофоби и русофоби.

Русофобија је одувек ишла руку под руку са србофобијом.

Сваки србомрзац је истовремено и русомрзац!

Тако је бивало, тако јесте и, тако ће бити.

За ову песму, сачињену од басми – силница, заслужан је мој деда Никола, уважени и Богу окренути ратник солунац. Он је, можда једини у Тијанији, у том времену, имао храбрости да око поноћи пролази поред Манитог вира, где су људи привиђали виле и друга ноћна створења. Деда је увек носио изрезбарен дренов штап и капу шајкачу којом је прекривао чело, у торбици је имао жуту меденицу са вола дешњака, а понекад је у левици имао и пушку једноцевку. Ходао је чврсто, смирено и лако, ума усмереног на врх темена, а ноћу је гледао испред ногу. Да онемоћа виле, вилане, криваке или караконџуле, ако су се купали у Манитом виру, или ако би му се нашли на путу и покушали да га зајашу, безгласно је шапутао:

Ћилимице – осмице, покажи им лице;
Сликописом фарбам косе и убрзавам откосе;
Прамајко Свемајко, видик им заклони – моли те твој Рајко;
Ожеднели извори, ожеднели извори.

Моја нада – чудиша, опасана пламеном, чува ме од лудиша;
Носим орах рђавид да вам обневидим намере;
Дајем несебичност, еликсир у еликсиру – узимам себичност;
Ја сам будан, али, нагнутог ума, спавају моја су-је-верица, ври-шталица и не-верица.

Распоп језик имам ја, а он бића не одваја;
Дођите у Мир – мој светли храм;
Носим чизме зубате што хватају ципеле рогате;
Носим лонац и два крста које мешам са три прста.

Нећу грке шептелије, волим крушке са крушке;
Ја сам лубеничар и знам да проценим човека; боље него воденичар.
Имам једног мочворца, он ми буди моћ Творца;
Ја сам из Тииијааања, смирујем ветрове и опречне светове.

Разграђујем тачку, да из ње изађу ватрени тигрови – а сваки личи на мачку;
У дослуху са циљем – бацам неиздрж, низдину и невид;
Звоним са стишјекњавим звоном са овна пред-водника;
Треће око ми је јуродиво и исијава кошчате зраке.

Ој, криваци, ви сте моји барјаци!
Ој, вилани, моји братани!
Ој, виле, вилице, моје сестрице!
Ој, оле, уле, караконџуле, правим лом – ииип аооом!!!

Знао је мој мудри и храбри деда Никола, и пренео их мени, још много басми- силница, које су могле потпуно да онемоћају све врсте разуларених ноћних сила, да одмах зауставе и одледе гавран црне градоносне облаке, да призову ласице и жутокљуне птице косовке, или да смире шарку и склупчају поскока. Прича се да су га томе, још у раној младости, научили његови родитељи – отац Вујица и мајка Анка. Многокраки, малчице и зли језици, распрострли су другу причу по свој Тијанији, и она се, као чудница, потпуно одомаћила. По њој – силницама га је научила страшна, једноока, полуонострана, ноћна зверка –дрекало, у замену за живот и слободу, када га је мој деда Никола, једне глуве ноћи, на препад шчепао. Те ноћи деда је пекао ракију тијањицу од шљива рануша, у чувеном казану чучавцу. Када је преложио казан и распалио ватру, а била је дубока ноћ, уморан, мало је приспао. Тргао га је јаснозвон у глави који најављује опасност. Нечујно се подигао и примакао отпозади отвореном ложишту где је ватра мирно горела. Угледао је склупчано и заспало створење које је привукла ноћна ватра, а опио миомирис ракије тијањице, која је лечилица, храбрилица, снагодајница, а најбоља је на свем свету за прављење чудодејствујућих мелема. Деда Никола је снажно притиснуо створење, а једном руком је дохватио распаљено дрво из ватре и запретио:

У твоје око завртећу ужарени кочић
На челу ће ти остати рупа налик на лончић!

…

Сутрадан је моја баба Обренија закрпила његово исцепано одело и додатно му опрала ране на рукама и грудима са тијањицом. Обоје су мало више потегли из чутурице да отклоне накнадно пристигли страх. Била су то црвена чворновата времена. Пацолики мали људи, изникли из петокрака као отровне печурке, свашта су радили да понизе старе ратнике, посебно солунце и обилићевце. То су покушали и са мојим дедом. Тога дана деда се пред њима испрсио, разгрнуо кошуљу и показао на грудима три плавоцрвене зарасле бразде, потом промрмљао басму у себи и гледао их право у очи. Мале силеџије су се следили, потом немушто откравили и нетрагом отишли. Нисмо их касније видели као да су у земљу пропали.

А дрекало? Није се више ноћу чуо онај страшни урлик од кога су звониле шерпе и тепсије окачене о брвна, који је плашио децу и терао их да се шћућуре у крилима својих мајки или бака, и ледио људима крв у жилама. Појавио се сасма друкчији звук, милозвук, који је опустио људе и децу. Почели су да исчекују ноћ да би слушали нове одјеке. Нико није знао чија је то песма. Једни су причали да је дрекало променило свиралу у грлу, други су говорили да је то зов белих вукова који су се у то време појавили на брдима, а трећи су тврдили да се тако дозивају и тако причају беле веверице, које су, такође, први пут тада виђене у Тијанији. Свет је Лепота.

Одакле до мог ува допиру ти звуци
Кад нит славуј пева – нит се буди ћук
Ни мртве деце мајчински јауци
Већ уморног бића најтамнији мук

Одакле у поглед пале су сене
Кад небом се месец игра пун жуди
А негде већ свићу зоре румене
Можда тама душе којој бол суди

Одакле на длану ми сан трновит
Кад нит спавам – нит сну будан сам вичан
А срцем не лута ни јед тајновит
Можда тек буђењу бес јако сличан

Ево причам с живота кореном –
И с људима земљом затрпаним,
Кроз дубине скривене копреном
И чујем свог стабла древно име,
Његову круну, гране кô претке
И цео слив, све притоке реке;
А ја се клањам свакој тој сени:
Њихова дела – моји су гени.

Пољем иду опрезни кораци,
Као епско перо речи крију,
У њему позорно слободни знаци –
Истине или лажи за Русију,
Хамлет руског духа – вук самотни –
Лабудовом песмом наду иште,
Отвореног ока урлици пиште;
Чујеш, то комади су поцепани.

Говоре ми корени мог стабла:
„Ова земља генерације хлади,
Скупља мрве нашег распадања
Да израсте моћ добрих из глади –
Руски дух – подићи из дубине…“
Дубине – где вечна је жива вода,
Где из корена ничу ведрине
И кроз круну иду у нигдине

С руског превео Анђелко Заблаћански