Едгар Алан По: Долина мала то беше….


Долина мала то беше пре

У којој људи било није;

Пођоше у рат једног трена

Следећи звезде благих зена

Што с плавих кула ноћу скрећу

Стражарски поглед свој ка цвећу,

Док целог дана међу њима

Сунце у леним лежи снима.

Посетилац ће признати сада

Да тужном доли немир влада.

Све осим зрака што, све тежи,

Над магичном самоћом лежи.

Стабла без ветра, да им гиб прида,

Дрхте ко море које се кида

Око магловитих Хебрида!

Ах, нема нигде ветру знака,

Да хрпу шуштавих облака

Небом од зоре гна до мрака,

Над љубицама које мазне

Личе на људске очи разне –

Над љиљанима који крију

Безимен гроб где сузе лију!

Њишу се: – цуре капи вечне

Из мирисне им чашке млечне.

Плачу: – низ стабљике им пузе,

Попут драгуља трајне сузе.

 

 

Драган Симовић: Сваки пробуђен човек…


Сваки пробуђен човек

бива усамљен

у овоме свету,

али зато, гле!

у неким далеким звезданим световима,

с ону страну

свих омаја и опсена,

има на тисуће

незнаних пријатеља.

Драган Симовић: О, ви, далека звездана јата!


О, ви, далека звездана јата!

P1200813

О, ви, далека звездана јата!

Како је болно у свету људи,

и како је тужно бити човек,

кад нигде човека више нема!

О, ви, далека звездана јата!

Поћи ћу за вама на пут далек,

 на пут далек без повратка,

 с ону страну свих ужаса,

 свих грозота и страхота,

 света овог од опсена –

тужног света

што нестаје!

О, ви, далека звездана јата!

Часак један причекајте,

да ми крила ојачају,

да упоред с вама пловим

за даљине од пурпура!

 

Драган Симовић: Пријатељи! О, пријатељи!


Пријатељи! О, пријатељи!

 

Пријатељи! О, пријатељи!

Сви ви живите у мени,

и у свакоме од вас

 живим и ја!

 

Сви смо ми неким

тајносаним нитима божанским

заувек повезани;

и сви смо се ми већ сретали –

 ко зна колико пута –

у неким давно минулим

животима;

и свако је од нас свакоме

однекуд знан, драг и мио;

 јер сви смо ми, скупа,

један дивотан божански сан,

 који и будни

вазда сневамо!

 

Нека пријатељство наше

буде песма Створитеља;

песма испевана

на почетку свих почетака:

 у времену кад времена

 још не бејаше;

у простору кад простора

 још не бејаше;

песма која нема

ни почетка нити свршетка;

песма што се разлеже и простире

 низа далека звездана јата,

и путује ка Души

Велике Мајке,

и увире у Срце

Божанског Оца;

и нека песма –

 о, пријатељи моји мили! –

вавек изнова

ствара

 и рађа нас,

у бескрајним Прстеновима

 Вечности!

 

Пријатељи! О, пријатељи!

Сви ви живите у мени,

 и у свакоме од вас

живим и ја!

(Борис Олшански: Русалке)

Феликс Богдановић: Пољубац


Разбише се облаци, а Сунце се створи

Зракама златним, моје лице осветли

 

 

Обрис пољупца, на мојим уснама

Кроз избледели траг заблиста

 

 

И ја се сетих тренутака сретних

Узбурканих таласа и облака сетних

 

 

Пољубац избледео, као вода слана

Још увек ми на уснама почива

 

та болна ранa

Бранко Миљковић: Један малени цвет


 

Један малени цвет

још ни проговорио није

а већ је знао све тајне сунца

и све што земља крије.

 

 

 

Један малени цвет

још није ни проходо

а већ је умео сам да се храни

светлошћу, ваздухом и водом.

 

 

 

Један малени цвет

на зна да чита и пише,

ал’ зна шта је живот, шта је свет,

и мирише, мирише.

Ирена М.: Десант


 

tumblr_nb8q8hFtQe1tj0ejxo1_1280

Марширају
Чизме оловне
Чују се
Тако под теретом
Камен кад пуца
Од поплаве
Најезде бујице
Што није укорењено
Лако измени се
Отргне се
Нестане
Макне са мртве тачке
Место промени
Ново настани
Није војска под генералом
Командом његовом
Па маршира уједначено
Ко да добоши
Означавају време једно
Кад се срам
Осуђивао
Погледима испод очију
Кад лупало се
Док СВИ не чују
Наук свима
Ритам откуцаја
Срце бележи
Тако звучи издаја
Човечија
Није војска Земљу газила
Није војска ногом крочила
Генерали силни похитали
Ка висини
Неким мирним пределима
Где се њина знања у ген пренела
Па се душа жива свима разделила
Па се чело од истине узнело
То небом трење царује
Две силе неизмењиве
Одмеравају силу
Практикују равнотежу
Развијају вештину
Кад већ доле не чују тишину
Решиле и оне да се огласе
Кад већ може народ
Пропадати од досаде
Не налазећи сврху
Што не би оне
У Рајском врту

Драган Симовић: Срби и Руси наспрам Словена


Срби и Руси нису Словени.

Словени су, већ вековима, гле! најпотуљенији, најподмуклији, најлукавији непријатељи Срба и Руса.

Србомржња и русомржња рођена је управо међу словенским племенима и народима, међу Словенима јуде-кршћанима.

Најгрозније злочине над Србима извршили су ватикански Јужни Словени.

Они су, у двадесетом столећу, и биолошки и културно уништили Србство.

Они су растурили и уништили србску државу.

Они су највеће и најужасније лажи Средњом и Западном Европом ширили о Србима.

Срби и Руси немају ничег заједничког са Словенима.

Словени нису од нашег Рода.

То су нека туђинска, азијатска племена која су, пре двадесетак векова, од Срба и Руса примила културу, традицију, религију и језик.

Срби и Руси припадају Звезданој Раси, Раси Вертикале.

Словени су сушта супротност Србима и Русима, сушта супротност на свим пољима и у свему.

Ја сам давно схватио и освестио, да Срби нису Словени, а неколико година потом – да ни Руси нису Словени.

Демонизација и сатанизација Срба и Руса вршена је преко словенских престоних градова: Варшаве, Кракова, Прага, Загреба, Љубљане, Софије…

Беч и Берлин су иза тога само преузимали већ обрађен пропагандни материјал од Словена.

Словенство, свесловенство, панславизам – то су по Србе и Русе веома погубне ватиканске, јудео-кршћанске идеје.

Само неосвешћени Срби и Руси могу Словене да сматрају својом браћом.

Што се мене тиче, ја више немам никаквих опсена и омаја, никаквих илузија о Словенима!

Драган Симовић: Закон космичке привлачности


Закон космичке привлачности

 ЛИРСКИ ЗАПИСИ

Све што постане јавно, престаје бити оно што је било пре но што је постало јавно.

Само оно што је тајно, и заувек остане тајно, то бива непресушно врело песничког и стваралачког надахнућа.

Све оно што се озваничи, што се открије светини и руљи, то заувек губи своје чари и дражи, то убрзано вене и сахне.

Тако је кроз векове бивало са свим идејама, са свим религијама, са свим идеологијама, са свим уметностима, са свим учењима, са свим народним и друштвеним покретима.

Дивота је дивота само док је скривена.

Када се дивота открије, престаје бити дивота.

Некада је, у добу девичанства, постојала снажна, скоро космичка, привлачност између мушког и женског, између човека и човечице.

Зато што су обоје били прекривени велом тајне, велом тајанства, велом мистерије.

И зато што су обоје, и мушко и женско, били божанства.

Љубав између мушкарца и жене, гле! бејаше љубав између дивотног бога и дивотне богиње.

Лепота је зрачила из свакога лица, из свакога обличја.

Лепота је све обавијала и чувала.

Лепота је била онострана аура, космички штит од свих лоших утицаја из окружења.

Лепота је бивала унутра, па се из унутарњег прелива у спољашње.

Некада је свака младост била лепа, красна, племенита и дивотна.

Сваки је момак био наочит као млади бог, свака је девојка зрачила красотом и дивотом богиње пролећа.

Те красоте и дивоте у свету одавно нема.

Нема је у људима, нема је у момцима и девојкама.

Тек у понеком човеку, тек у понеком момку, тек у понекој девојци на тренутке провеје нешто од те дубоко скривене красоте и дивоте давно минулих векова.

Данас је све откривено, све јавно, све профано, све посветовљено.

Без флуида, без етера, без заноса, без екстазе, без блаженства, без звезданих титраја и трептаја.

Зато више и нема оне негдање привлачности, оне чудесне божанске устрепталости између мушког и женског.

Јер све што је откривено и видљиво, губи сваку драж, губи сваку чар, губи сваку привлачност.

Од свеукупне космичке љубави, између мушког и женског, остао је само дивљи, скоро животињски, нагон и секс.

Свако је на продају, и све је на продају.

Свако се може купити, и све се може купити.

Љубав се купује, секс се купује, брак се купује.

Нема тајне, нема флуида, нема тајинствене еротике, нема божанског заноса, нема просветљења и посвећења.

Људи се рађају у лажи, живе у лажи и, на концу, сви умиру у лажи.

Лажне су религије, лажне су цркве, лажне су културе, лажне су уметности.

Онај ко се не мири са овим и оваквим светом без сврхе и смисла, са светом деградираним и дегенерисаним, мора да потражи и препозна свој тајинствени унутарњи пут, тајинствени и онострани пут срца и душе, и да на том тајинственом унутарњем путу потражи своју љубав из снова, своју сродну и блиску душу у некој тајанственој особи супротног пола, те да се поново, као у оно доба девичанства, саставе и споје човек и човечица.

И наћи ће се!

Знам, поуздано знам, да ће се наћи, срести и препознати.

Јер, по свим галактичким, космичким и божанским законима, они се морају наћи!

Зато што је Закон привлачности, јачи од свих закона у Космосу.

Драган Симовић: Космички Орао


 ЛИРСКИ ЗАПИСИ ИЗ АКАШЕ

Пловимо на крилима Љубави, на крилима Космичког Орла.

Космички Орао је онострана праслика најтананијих (стваралачких) космичких енергија које се крећу завојито (спирално).

 Космичке животне и стваралачке енергије, које се крећу и простиру завојито, подсећају на исполинског орла несагледних белих крила.

Отуда је знамен (симбол) Орла у свих Древних.

Орао је знамен, и праслика, слободе и висине, бескраја и вечности.

Приказ Орла на стегу и грбу јесте прасећање, прапамћење Космичког Орла.

Тако се преко слике Орла на стегу и грбу призивају космичке енергије и божанска дејства из Језгра Постања, преко оностране праслике оваплоћене и приказане у Космичком Орлу.

Не могавши, у младости, себи да разјасним, дуго сам се чудио и питао: откуда Бели Двоглави Орао на стегу и грбу Древних Хиперборејских Срба?

Зашто је приказан Бели Двоглави, а не Бели Једноглави Орао?

А онда сам, изненада, у Акаши све разјаснио.

Бели Орао је због Беле Енергије Космоса.

Најтананије, животодајне и стваралачке енергије имају млечно-белу вагру (боју).

Те енергије су основа и потка свих иних енергија и дејстава у ПраВасељени.

Све друге силе и енергије простиру се по бескрајним и вечним поткама млечно-белих енергија Космичког Орла.

Све космичке енергије крећу се завојито (спирално), преко Удвојене Завојнице.

Двоглави Орао на стегу и грбу приказује наизмечно, двосмерно кретање беле енергије Космичког Орла око Осе Постања, илити Вертикале Космоса.

Када сам ово разјаснио у Акаши, тада сам схватио, да Двоглави Орао није случај, није превид, привид и грешка у виђењу, појимању и схватању Древних, већ да је то права суштина, истинска онострана праслика Космичког Орла.

Наши Древни су били велики посвећеници видовитог знања, и, они су били упућени у највеће тајне оностраних светова.

Они су видели двосмерно кретање космичких животодајних и стваралачких енергија, те су стога, на својим стеговима и грбовима, то наизменично и двосмерно кретање енергија представили у лику Двоглавог Белог Орла.

Космички Орао јесте знамен (симбол) Живота, Љубави, Слободе и Стварања.

Са Космичким Орлом можемо се повезати преко трећег ока, у стању дубоког тиховања.

Преко трећег ока низводимо се до самог језгра срца, где ће нам се пројавити Бели Космички Орао.

Тада ћемо осетити и доживети Космичку и Божанску Љубав.