ЛИРСКИ ЗАПИСИ
Племенитој и Дивотној Ј. М.
01
Од детета сам осећао присуство виших духовних бића.
Они су моји водичи, они су моји чувари.
Без тих бића не бих ништа учинио, и без тих бића не бих опстао у свету.
Та бића ме прате сустопице на свим путевима мојим.
Прате ме и на јави и у сну.
С њима певам, с њима пишем песме, с њима се животу радујем, с њима тугујем и патим, и с њима љубим сва бића у свим световима.
Сваки човек има своје водиче и чуваре, и сваки је човек под заштитом из виших духовних светова.
Али је само редак онај, који бива свестан тога.
02
Све време ме прати Жена од Светлости.
У својим најтежим и најболнијим тренуцима, могао сам јасно да видим Жену од Светлости.
Она је високо понад свих иних бића из духовних светова, негде високо у небеским пространствима.
Чини ми се, да је Она надређена њима, да Она њима руководи, да их Она усмерава.
Она се појављује само у оним тренуцима када се налазим између живота и смрти, када сам у великој опасности, када се заглавим у понорима упоредних светова, када нисам ни овде ни тамо, ни у овом ни у оном свету.
03
Жена од Светлости јесте сва у светлости.
У светлости белој, у светлости плаветној, у светлости ружичастој, у светлости љубичастој – у свим овим ваграма светлости у исти мах.
И све те вагре светлости титрају и трепере, и све се преливају, прожимају, претапају и стапају, творећи дивотну ауру светлости што попут венца искричавог, бљескајућег и љескајућег, овенчава свеколико небо на обзорју.
04
Она је истовремено све: и мајка, и сестра, и невеста, и драгана, и кћи.
Она је сва од топлине и милине, сва од лепоте и дивоте.
Она је све у свему, – празнина и пунина, дубина и висина, простор и време, време и вечност, јава и сан.
Она је Првобитна Светлост која се пројављује у Жени од Светлости.
Њу некада осећам и доживаљавам као Прамајку, као Свемајку – као Велику Мајку свих бића суштих у свим световима суштим.
05
Да, сви смо ми вођени.
Ја верујем, осећам и знам, да сам вођен.
А ако сам ја вођен, онда смо сви вођени.
Јер, што се дешава само једном од нас – дешава се свима нама, дешава се сваком од нас.
06
Кад год чинимо племенита и узвишена дела, тада узрастамо у светлости, тада узрастамо у духовним световима, тада се Извору Живота примичемо.
Без племенитих и узвишених дела, ми бисмо брзо усахнули и свенули.
Наша би лепота намах ишчилела.
Наше би биће у таму потонуло.
Што чешће понављамо племенита и дивотна дела, тиме све више животодајне светлости из себе исијавамо.
Са исијавањем животодајне светлости из себе, ми учествујемо у Божјем Стварању.
Стварамо нове животе, нове светове, нова звездана јата у којима ћемо једном, ко зна када, да бивамо и обитавамо.
