Драгољуб Филиповић: КОСОВКА ДЕВОЈКА



Лепа к`о сан Равијојле Виле,
чедна као звезда са истока,
бледа к`о вез покрова од свиле,
сетна као мирис босиока,
с венцем туге испод три увојка
– пољем ходи Косовка Девојка.

Кондир носи и прелива мртве,
тражи млада заручника свога.
Сузом кваси по Косову жртве,
сваког жали као рођенога.
Ветар душе, сахне крви врело,
црна земља, почиње опело.

Клекну млада… плину месечина…
Са Голеша чудни сјај се осу.
Прах завеја посмртничких чина.
Бледи месец целива јој косу.
И те ноћи, на Лабу крај моста,
тужна врба света сеја поста…

Коментар Ирене М.: Сећам се…


  1. Сећам се…
    Имала сам око седам година. Када ми је дека поклонио једну књигу(још увек је чувам).Издање је старо преко сто година,наслов књиге „Ковиљка“. Прича о девојци поменутог назива.
    Дека је то наследио био од оца.Јако рано сам научила да читам и то сам волела.
    Али књига је била стара и корице за детиње очи тада не беху примамљиве.
    Онда ми је казао-Да је књига лепа само када има историју своју.Нове могу да се купе али су без емоције читалаца бивших.Ту је сав жар и сврха.Читајући оно што су од давнина читали,…Кретала се из руке у руку,она је тада била једина занимација…
    Ја сам могла да наставим традицију читања и оживљавања читатеља…Од тада не купујем нове књиге.Тражим оне са ДУШОМ!
    Знам да ме дед гледа од горе и поноси се том мојом истрајном одлуком.
    ЗАХВАЉУЈЕМ НА ПОДСЕЋАЊУ ПЕСНИЧЕ!

 

Драган Симовић: Ведсрбске свете књиге


Схватио сам у једном трену, и намах освестио, да су све саме обмане, преваре и лажи у књигама које сам у младости читао.

Прочитао сам читаво брдо књига обмана, превара, лажи и опсена.

Како сам улудо протраћио све те младалачке године читајући погрешне књиге!

Сад знам: требало је да читам искључиво књиге песника, повесничара и списатеља од Рода Белих Срба, а све ине књиге, поготову књиге туђина са Запада, да избацим заувек из своје кућне библиотеке!

Истинито је и уметнички лепо само оно што је писано, рисано и стварано на ведсрбском језику!

Све друге књиге, на свим другим језицима, јесу тек мање или више успешне обраде и прераде светих ведсрбских књига.

Они који ми не верују, сами ће, пре или доцније, доћи до овог познања!

Келтска богиња Дана – Радован Дамјановић


x_c6493bfc
 
У овом одељку видеће се да чак ни Роберт Грејвс (који није Енглез) не може да до краја разуме келтски језик, јер не види његову везу са српским. Такође ће се видети шта значе „острвска“ имена Бран и Бели, као и још нека…
 
И каже Грајвс на једном месту Туата(Teyтa) де Данаан, била је заједница племена и око 15. века пре Христа они освајају Британију и Ирску. Ту су дошли са простора Грчке, преко Данске! Лепо, кажем. Ако су ишли из Грчке за Данску, то је баш она територија разних Србија. Од југа ка северу. Ти што су дошли у Британију потицали су од богиње мајке Дану а ја ћу разумети од Дане. С обзиром да се ради о Белој богињи, бићу слободан да кажем да је то богиња дана – Дана. Променивши пол, Дана је постала дан а тиме се изгубио осећај да се ради о жени!
 
А да је заиста и дан могао да буде женског рода, сведочи нам зора, почетак дана. Имамо и женско име Зора, са мало дужим о, да се зна кад кажемо ево Зоре, да мислимо на жену, а не на свитање! И дозволите ми један мали искорак – како „наши“ језикословци (трбухозборци) објашњавају овај икавски облик. Јер, кажемо свитање а не светање. По њима, свит (свет) није српска реч. А како онда свитац светли ?!
 
 
Има једна добра паралела, данас се где-где још каже „луда Наста“ за жену, а у ствари испрва се говорило „луди Настас“. Јер кад су Срби ушли у Карађорђевом рату и ослободили Београд, исекли су све Турке које су могли да спазе, изузев некаквог „Турчина“ Настаса. Био је окружен чопором паса и они су га свуда пратили. Срби су видевиши то чудо, схватили да је Настас луд, и оставили га у животу. Овде су се догодиле, у легенди, две метаморфозе. Прво, по имену, Настас је вероватно Цинцарин, али пошто су га затекли код Турака, он је „Турчин“! А за мање од сто година у нашој поштапалици Настас се преобразио у Насту. Тако и ова наша богиња постаде дан.
 
Да останемо још мало у овом искораку. Свитање, сам његов почетак на санскрту звучи, гласи – ужас. За неког је то најлепши део двадесетчетворочасовног циклуса, тренутак кад се ноћ дели од дана. Значи најлепши део зоре је ужас; то је онда нека врста нај суперлатива. Кад хоћемо да будемо фини, за лепотицу не кажемо да је лепа у …, већ кажемо УЖАСНО лепа! Е Грејвсу, Грејвсу! Прошао си поред Дане не знајући да је бела зато што је дан.
 
Путује он даље кроз лавиринт песничког мита, и ево шта налази тумачећи острвска имена: за име Бран ево шта каже – „Бран што значи врана или гавран…“. И ово нама Србима изгледа као нешто обично, и шта ту има да се објашњава, јер разлика је само у једном слову и то безначајном. За нас је нестабилност Б и В и њихово мешање у историјском смислу обична ствар. Сервија – Сербија. Па Бран може да буде и Вран. И сад погледајте: вран, вран(а), (га)вран. У овој краткој реченици, кад се овако постави, „једначина“ све врви од врана.
Али, Грејвс је писао Историју… наравно на енглеском и зато не може да види сву једноставност ове „једначине“. Јер, врана је на енглеском кроу а гавран рејвн. Док на српском, видели смо, обе птице зовемо скоро исто! Даље он каже да је култ Брана увезен од Егејаца и тиме се несвесно примиче нашем Полуострву. Али оно што је потпуно лудо у овој причи је да он има увид, боље рећи, некакву претставу о словенском језику (језицима), али их, сходно владајућем учењу, доследно трпа међу најмлађе језике. Ево примера: … „Јевреји су карактеристично изменили једно несемитско име Белили у семитско Beliy ya׳al („одакле нико поново не долази“, то јест, Подземни свет) – са значењем „Синови уништења“. Словенска реч бели, „беле боје“ и латинска реч bellus у значењу „леп“ такође су изведенице из њеног имена. Првобитно је свако дрво било њој посвећено а гојделско bile – „свето дрво“… “
 
Промашајима никад краја. Јер кад помиње келтске војводе, и изричито каже да се зову Бран и Бели, он не зна да су то обична, наша имена!!! Ту свакако иде и име Брен, које је само мало промењен Бран.
 
Нормално, не знајући словенску митологију, Грејвс самим тим не зна за Белобога и Црнобога, који могу да буду само различите пројаве једног божанства. Јер, у рату треба да буде бео за нас, а црн за непријатеља. Дакле не ради се овде о простој подели на бело и црно као добро и зло. Не, јер зло само по себи, док се не усмери на неку страну, за нас и не постоји. Бран или Вран је онај што нас брани, и црн је. Али његово црнило за нас је добро а за њих лоше. И зато се код Белог може наћи паралела са Видом, заштитником ратника, јер без вида, уочавања непријатеља, нема ни борбе. И ту је сад јасно као дан, видно црно на бело, одакле вуче оно латинско белум – рат, од дана, од вида, од белог!
 
Како вам сад звучи Грејвс: Бреније и Белин се , уопште говорећи, могу сматрати боговима Браном и Белијем, а Бели је у велшким Триадама описан као отац Аријан род („Сребрни точак“)…
 
Тек кроз појам сребрни точак Грејвс долази до светлости и белог! Очигледном паралелом Месец – Сунце, значи путује од Руме за Београд преко Зајечара. Само зато што не схвата или не препознаје српски као стари језик! И зато он није могао знати да је Бран – Вран у ствари црн, а да је и Брен у том тамном подручју као што је и медвед брн, брун (в. Медвед), мрк, скоро црн!
 
У четвртом поглављу које се баш згодно зове Бела богиња, Грејвс каже: „Пређимо на детаљније историјско испитивање Данајаца. Дану, Данај, или Дон, који се у римским записима појављује као Донус, божански је отац Котија, светог краља Котијаца, лигурског савеза племена, по коме су котијски Алпи добили име. Кот или Котије је широко распрострањено име. Котис се појављује као династичка титула у Тракији око четвртог века пре нове ере, а сматра се да су Катини и Атакоти северне Британије, као и многан Кат- и Кот- племена која су настањивала простор између Британије и Тракије, од истог котског стабла. Такође је постојала котска династија у Пафлагонији, на јужној обали Црног мора. Изгледа да су сви они добили своја имена по Великој богињи Котито, или Котиди, којој су биле посвећене оргијастичке светковине у Тракији, Коринту и на Сицилији.“
 
Има један народ који још увек каже окотити (родити), а за рођено каже скот! Велика богиња Коти-то и Коти-да, живот. Може ли лакше, лепше и једноставније од овог? Не може, али је потребно знати српски. У средњесрпском скот је животиња као и у савременом спском, с тим што данас скот значи и увреду. Крмчија Светог Саве има одељак о скотолоштву, полном спаривању човека са скотом. Мисли се наравно баш на животињу. Кад смо већ код овога да кажем и каква је казна за то дело: наложи се велика ватра па се и скотоложац и скот (животиња) баце у њу.
 
У прасрпском скот је могао да буде сваки рођени створ, па тако и човек! Јер данас кажемо, на пример, животиња, дакле нешто што је живо (не мисли се на биљке), али и за људски живот кажемо живот, али га не повезујемо са животињом. Дакле, живот нам није асоцијација на животињу.
 
Да ли у светлу овога можемо да размишљамо о имену шкотског народа на овај начин: да ли су Скоти једноставно они који су рођени!?
 

Ирена М.:Аналогија


67b24-2017-02-112b19-46-31Низ лице
Суза кану
Капка паде
Одломи се стена
Чудна
Разломи се на комаде
Лавина се снажна
Спрема
Планине под најездом
Дрхте
Снежни пламен
Неће да устукне
Вулкани јавише
Земљотрес да пројави
Гротло мора
Да се расчисти
Реке мора океани
Сањаше осеку
А плиму на јави
Негде далеко
На путањи планета
Јави се нова
Стара смета
Механика сата
Зависи од зубца
Зато стално савршено куца
Дал тако почело
Дал тако завршило
Свако коло
Зависило
Чекало
Док се није на њега
Пренело

Светислав Стефановић: Музичке визије


Јецају и струје месечеви зраци;
Ко сребрна харфа месечина свира;
Пливају и тону маглени облаци,
Ко акорди пуни кроз царство етира.

 

Трепте тихе воде, и с чежњом дубина
Упијају у се звукове што жедне,
Дршћући ко круне воденога крина,
Под дојмом блаженства мистерије једне.

Расклапљу се у сну очаране шкољке;
Издишу површјем, ко од злата пена –
И с немоћи тихом једва слатке бољке
Дршће месечина звуцима Шопена.

Феликс Богдановић: ЖЕНА


О Боже, како је та жена била лепа!

 

 

Седела је снисходљива и сетна

Поред кристалне реке на месечини

Косу златну је слободно распустила

Поглед према мени је упутила

 

 

И ја прочитах: жариште снова

У њеном лику, пламени огањ

У срцу, како стидљиво гори

Kроз њене зенице плавих очију

Драган Симовић: Васкрсавајте и увек изнова рађајте саме себе!


Започните дан с вером у себе, с вером у своје дарове, моћи, визије и снове.

Не сумњајте у себе, чак и када грешите!

Али, у свакоме трену и будите свесни: кад грешите, а кад не грешите!

Грешке се исправљају, исправљају знањем и радом на себи.

Своје мане, кроз знање и рад на себи, преводите у врлине.

Идите корак-по-корак!

Не журите, не брзајте!

Радите упорно, стрпљиво, темељно и смирено.

Све можете, само ако желите!

Ако не желите, онда ништа и не можете!

Слаби смо и немоћни, зато што су нас васпитавали да будемо слаби и немоћни.

Сами смо изабрали: незнање, бесловесност, нерад, слабост, немоћ…

Живимо у свету неосвешћених и бесловесних људи.

Људи који преживљавају од данас до сутра.

Људи чија се животна поетика, чији се поглед на свет, од рођења па до смрти, врти само око дебелог црева.

Али, ви – будите богови и богиње самима себи!

Васкрсавајте и увек изнова рађајте саме себе!

Владан Пантелић: Пројављивање Вечности и исцељења


Дванаесто мудрованије из Тијаније

 

 

Данас сам радио са Витезима Праисконог Реда. Рад смо започели у рану зору. Витези су мудри, дисциплиновани, брзо схватају, не причају много, нечујни су. Поделио сам их у дванаест група, а свака група је бројала по дванаест витеза, а

са сваком групом сам делатно тиховао на слику мудраца са Истока, по дванаест  минута, укупно 144. минута. Свака група је радила три рада по четири минута. Сваки члан групе радио је први алхемијски рад за болесног пријатеља или познаника, други рад за себе, трећи за целу живећу заједницу планете Земље. Живећу заједницу чине минерали -физико тело, биљке – етерично тело, животиње –

астрално тело, и људи – каузално тело планете. Рад са сликом је игра свести и игра истине. На слици се исказује вечност као светлуцава потка која одржава свет.

 

Узели смо угушћену пројављену вечност са слике, разредили је у шакама, и распрснули по свој Тијанији унутарњој, а Тијанија исцељује и сија као чисто злато.

 

                                                                                * *          

 

Тијанијац одраста на Манитом виру, где се налази отвор за Оносконију. Ту сам и

ја пропливао, а ту су пропливали и велики витези – Мансанман Остварени, Крсташ од Умља, Витез од Плавог Грала и други. На Манитом виру се обрела ових дана Ива Владика из Под-гори-це, моја пријатељица из многих живота. И Ива је витез, храбри летач на параглајдеру. Полетела је са врха Овчар-планине, тачно са места где се рачва праискона струја. Прелетела је Јелицу планину и кренула према Тијанији, желећи да дође до Храста мудраца, али је изгубила ветар и приземљила се на Манитом виру. Тако је судбина хтела, можда због тога што сам се ја ту задесио са мојом екипом. О, дивна моја Иво! И ти, као и ја, испробавамо се у многим водама: речним, морским, језерским, подземним, брзим, мутним, планинским, равничарским, ванземаљским. Ово лутање проширује опажање, посебно ако укапираш општу нит која провејава кроз свако лутање и сва учења.

 

* * *

 

Прошле године срео сам Иву на Јадрану. Пливала је као делфин, а из воде је изашла овенчана морском пеном. Личила је на нимфе коју су сретали Прасрби када су лутали морима и океанима на својим лаким лађама. Њене плаве очи личиле су на крајичке неба, или на два жива морска кликера. Њен недефинисани загонетни осмех зачарао је мушке сирене – сиренце, а боме и људе. Једног тихог сунчаног предвечерја издефинисали смо недефинисани осмех:  1. све је добро, 2. нико није крив за нашу судбину, 3. може се бити истовремено у прошлости, садашњости и будућности, 4. ми смо вечна душа у вечном физичком телу, 5. живот је Лепота – све лепша и лепша, 6. ти си ја, ја сам ти, 7. много што-шта није важно, али може да те веже ако му то дозволиш, 8. сви смо ми Једно, 9. Бог је увек ту, у свакој нашој мисли и радњи, и с тога је страх непотребан, 10. воли све, воли свакога; још више воли, воли заувек … јер – све је живо.

 

* * * *

 

“Која гора Иво, која гора Иване,

која  гора Иво брате разговора нема?

Романија Иво, Романија Иване,

Романија Иво брате разговора нема.“

 

* * * * *

 

Када се гледају слике,

 или предели,

са подлогом вечности,

све се лагано претвара

у пројављену вечност,

исцељујућу, дивотну.

Када се дубље тихује

види се само вечност,

 јер ничега другог,

осим вечности, нема

 

08.01.2014. године

 

 

 

Драган Симовић: О белом вилењаку и праисконом ловцу на снове


ЛИРСКИ ЗАПИСИ
Песник Вилењак (2012.) 
01
У сваком пробуђеном и освешћеном човеку,
налазим и препознајем себе.
 И сваки пут се истински обрадујем, кад год се
сретнем са тим незнаним и тајанственим
човеком у којему ћу препознати себе.
Иако смо незнани, далеки и тајанствени један
другом, ми се, ипак, однекуд одавно знамо.
Знамо се, зацело, из неких ранијих животних
токова, из давнашњих тајинствених
пространстава СрбИрије, из времена-
правремена када су сва ведска, европска и
аријевска племена обитавала и живела заједно –
као Један Род, као Једна Звездана Раса.
 
02
Има један пробуђен и освешћен човек, по
имену Варг Викернес, чије поетске чланке, и
лирске записе, читам са искреним, тајинственим
и дубоким уживањем.
У његовим надахнутим и освешћеним записима,
налазим и препознајем самога себе,
препознајем своје песничко биће, препознајем
своју лирску словенску душу, препознајем своје
праисконе снове и визије.
Читајући Варга, као да читам самога себе –
 али једног новог и другачијег себе! – са
нордијским тајинственим, оностраним и
бајковитим искуством.
На тренутке ме Варгови сликовити лирски
записи подсећају на руске прасловенске бајке и
каже, или, пак, на древне србске митолошке
приче и приповетке.
 
03
Одувек су, и од сваке власти, бивали прогоњени
они који буде и освешћују племена и народе.
Зато и није никакво чудо што прогоне и Варга
Викернеса.
Он је опасан по све оне мрачне владаре из
сенке, који су наумили да поробе европски
стваралачки ум и дух, те да од божанских и
словесних бића, племена и народа, створе
потрошачка крда и стада која се ни по чему
неће разликовати од иних бесловесних и
животињских врста.
 
04
Варг је, управо по својим надахнутим и
освешћујућим чланцима и лирским записима,
одавно запажен и присутан у Србији, и то
превасходно међу пробуђеним и освешћеним
ВедСрбима, који се враћају србској древној
Вери, србским Боговима, србском Предању и
србском Миту.
Његови чланци и лирски записи, у преводу и
препеву Александра Маслара, делују тако
поетски и уметнички снажно, изворно и
 
самосвојно, тако да, на тренутке, имам утисак,
као и стваралачки доживљај, да Варг Викернес
пише на древном србском језику.
Овим сам, наравно, желео да подржим
Александров посвећенички рад на превођењу
(и препевавању) Варгових поетских и лирских
дела.
 
05
Иако Варг и ја имамо доста тога заједничког у
појимању и виђењу, у поетици као и у
мировозренију, ми се, зацело, у нечему и
разликујемо; али су то оне тајинствене и
оностране разлике које нас узајамно обогаћују
и оплемењују.
Разлике су, између осталог, и у томе –
што је Варг нордијски, викиншки трагалац и
посвећеник, а ја ведсрбски, прасловенски,
песник, тајинственик и ловац на снове.
Не знам какав бејаше пут, и каква животна
судбина, Варговог племена, али моје племе, и
племе мојих предака, биваше у вечном и
непрестаном рату против злих врага и душмана,
у непрестаном посвећеном и светом рату, који
је давно започео и који још (увек) траје.

Vikernes looking aside, wearing a camouflage hat

Варг Викернес (2009.)