Марковић Рајица: Ти Земљо записа


…. извод из песме ….

 

Ти земљо записа столетних на брегу
Мајчице слободе крвљу окупана
У твојој се фрули још славуји легу
И дечица Божја сунцем милована.

 

Непобедна стојиш у векове, вечна
Приљубљена с небом заветничком вером
Пред налетом зала стамена, одречна
Дочекујеш време вишњим непомером.

Твоја деца живе записом срдачним
И књигом живота мерећ људско лице
Поноси се мајко породом јуначним
Свих Србаља дико Божја узданице

 

Ненад Миликић: МРТВА СТРАЖА СА КОШАРА


  1. Лутајући светом земљом,
    где одавно нема мира,
    пратио сам уске стазе
    ловаца и пастира.
    Од људи сам склањао се,
    да зликовци ме не би чули,
    пут жеља доведе ме
    у ходочашће караули.

    Ал’ превари ме Божје време,
    мрак на путу ухвати ме,
    зграду свету ја угледах
    у сумраку, усред зиме.
    Љубим зидове рушевине,
    сузе не знам сада скрити,
    ја по мраку не смем назад,
    овде морам преноћити.

    Ватру палим од сувог лишћа,
    ту где беше спаваона,
    полусрушен зид заклања,
    не види се споља она.
    Покушавам да се згрејем,
    од студени док се склањам,
    ипак, не кајем се што сам дош’о,
    већ ноћима ја је сањам.

    Вук се зачу у даљини,
    и фијук ветра који дува,
    а ја сам у планини,
    не бојим се – Бог ме чува.
    Глуво доба, поноћ прође,
    тмина овде тајне крије,
    док цео свет спава, снива,
    тад се буде Проклетије.

    Оживе караула.
    Све утваре Бог да прости,
    на њима су униформе
    наше војске из прошлости.
    ,,Ко сте ви добри људи?,,
    гласом страх се мени ствара
    „Не бој се, ми смо стража,
    мртва стража са Кошара.“

    Тад угледах око себе
    свако својим путем иде,
    млади момци чедних лица
    као да ме и не виде.
    „Којим добром дође брате?“
    тргнух се на глас дечака,
    „овде ретко и дању сврате,
    а камоли усред мрака.“

    „Углавном су то шверцери
    што беже из Албаније,
    многи од њих што дођоше
    не напустише Проклетије.
    Али и њих је сад све ређе,
    због тога је овде тама,
    живи више не долазе,
    сад припада она нама.“

    „Видим наш си, нашег рода,
    како си стиг’о довде,
    Хајде реци сада нама,
    Што си дошао? Шта ћеш овде?“
    „Дошао сам“ – одговарам,
    а срце ми од страха бије,
    „да се Богу ја помолим
    на месту ваше погибије.“

    Тад утихну караула,
    у свом су послу стали,
    граничари тужних лица
    у мене су погледали.
    Уплаших се те тишине,
    уз кичму ми крену зима,
    као да сам и сам мртав,
    стрељан њиховим погледима.

    „Откуд знаш да смо мртви?“
    проговара тад утвара,
    па се смех заорио
    одјекујући са Кошара.
    „Шалим се. Знаш да јесмо.
    Свако од нас у смрти спава,
    али дрхтимо сваке ноћи,
    бојимо се заборава.“

    ,,Ето ја сам имао мајку,
    што је мене срећом звала,
    на пут често гледала је,
    мене није дочекала.
    И имао сам трудну жену,
    са њом сам снове снио,
    родила је мени сина,
    син ме није запамтио.“

    „Видиш ли оног тамо,
    сви му помреше кад су чули
    да су му горе у планини
    вукови тело растргнули.
    А јауке које чујеш,
    тај нам се вратит’ жели,
    њега су још живога,
    у ланцима к’о пса одвели.“

    „Не жали нико од нас
    што је свој живот дао,
    ја бих се опет, кад бих мог’о,
    за Србију жртвовао.
    Али не желим ћутати више
    о неправди што нас дави,
    ми смо српству све предали
    а српство нас заборави.“

    „Гробови су расути нам
    њих пазити нико неће,
    кад нас наши забораве
    ко ће за нас палити свеће.
    Само другови што су живи
    присете се током разговора
    о данима заједничким.
    Него брате сад’ ће зора,“

    „Хајде крећи, брзо иди,
    нек’ ти пут прође у срећи,
    о нама пиши, причај,
    ал’ више се не окрећи.
    Не долази, не тражи нас,
    легенда се речју ствара,
    Србију поздрави нам
    од мртве страже са Кошара.“

    Пробудих се сав у зноју
    од ватре тек дим оста,
    присетих се прошле ноћи,
    нека им је земља проста.
    Палим свећу, Бога молим,
    сузно око наду тражи,
    ја вас нећу заборавити,
    завет дајем мртвој стражи.

    Слава палим херојима Кошара!

 

Владан Пантелић: П е та У с к л и ч н и ц а С р б и ц и


Ф-ењер
Стварач сјајне и моћне Светлости
И растеривач мрака ко србица мутавости
Ооој ФењереСветиониче!

 

 

Х-леб
Љубве Милост Говор душни –
Молитва је Хлеб насушни
Ооој ХлебеНафоро!

 

 

Ц-едиљка
Цедим мудрост – сок СвеМира,
Уз цвркут с-вера који срце дира
Ооој Цедиљко!

 

 

Ч-асовеник
Срб од Вечности – ах те среће!
Узе Време – да окреће
Ооој Часовениче!

 

 

Џ-ак
Буди будан и Новог времена ђак
Сва лажна знања баци у бу-џак
Ооој ЏачеЂачеЈуначе!

 

 

Ш-тит
Знам од Лука Стреле Копља
Мача и Штита лице –
Дубина Сјај и Лепота србице!
Ооој, ШтитеШтите!

Драган Симовић: Љубав и Стваралаштво


Једино се Љубављу потврђује Смисао Живота Бића.

Ако нема Љубави, онда Живот Бића губи сваки Смисао.

За Смислени Живот Бића најбитнија је Љубав.

Из чега се рађа Љубав?

Љубав се рађа из Стваралаштва.

Биће је Сушто Биће једино по Љубави и Стваралаштву.

Ако се Љубав рађа из Стваралштва, онда се и Стваралаштво рађа из Љубави.

Љубав и Стваралаштво уздижу Човека до Бога.

Када Човек испадне из Љубави и Стваралаштва, тада и престаје бити Сушто Биће.

Човек је оно што је његова Љубав и његово Стваралаштво.

Човек од Творца и Васељене поседује Дух Љубави и Дух Стварања.

Стварамо из Љубави и љубимо из Стварања.

Како љубимо, тако и стварамо; како стварамо, тако и љубимо.

Изван наших Дела Љубави, ничега нема, па ни нас самих!

Нема ни Творца ни Васељене изван наших Дела Љубави.

Када престанемо да љубимо и стварамо, тада се руше сви наши светови у свим пространствима.

Лутали смо милионима година кроз многе мрачне и опсене светове, све док нисмо стигли до Света Љубави и Стваралаштва.

Они који вам шапућу, да Љубав и Стваралаштво нису битни – знајте! – то су ваши најлукавији непријатељи који желе посве да вас пониште као Сушто Биће.

Савремени свет јесте свет без Љубави и Стваралаштва.

Отуда толико туге, сете, патње, очаја, убистава и самоубистава у свету.

У свету какав јесте, једина су нам Утеха, и једини Смисао – Љубав и Стваралаштво!

Једино Љубављу и Стваралаштвом можемо да се заштитимо и спасемо, заувек, не само у овоме свету, већ и у свим иним световима. 

Ирена: Овом народу када је најтеже бивало до небеских двора је стигао…


  1. Овом народу
    Када је најтеже бивало
    До небеских
    Двора је стигао
    Оче
    Наш
    Који си на небесима
    Који обитаваш у душама
    Нашим
    Помилуј нас грешне
    Јер стојимо
    Чекамо
    Време боље
    Неког да пружи
    Мало воље
    Мислимо
    То је због
    Њих
    Криви су
    Они
    Који продају
    Наше дарове
    Срећу
    Тугу
    Бољке
    Нашу
    Мајку и оца
    Дедовину
    Знамо да тековина
    Може цену држати
    Ал дедовина
    Која је цена
    Наших
    Не мисли
    Не разумевања
    Не брига
    Не поштовања
    Слуђеност
    У простору
    Док узимају
    Нас држе
    На кисеонику
    Ослабљене
    Без срама
    Без воље
    Пркоса
    Душевног хаоса
    Свако време
    Своје носи
    Случајности нема
    Још се ломи погача
    Породица
    Око славскога колача
    Славимо
    Здравимо
    Плачемо
    Ил смејемо
    То радимо
    Онако како
    Само ми умемо
    Није замро жар
    Идеја мисли
    Све је ту
    Да једном
    На починак
    Одемо
    И пробудимо
    Благословени
    Морамо
    Окусити
    Све варке
    Омаје
    Опсене
    Супротна страна
    Хиљаду лица
    Има
    Спознајемо све
    Док не дознамо
    Покајемо се
    Тако чисти
    Дођемо до стања
    Оче
    Теби
    Хвала

 

Драган Симовић: Следимо Унутарњи Пут Светлости, Пут који нас води ка Свету Богова!


Постоје истинске божанске и космичке вредности које су у нашем срцу записане и сачуване.

Те вредности сведоче о нашем божанском пореклу.

Ми смо рођени као богови.

Рођени да стварамо, да живимо и да се размножавамо као богови.

Људи смо постали онда када смо напустили Унутарњи Пут Светлости.

Ово је време свеколиког распада и расула човечанства.

Човечанство је погубило све своје божанске, звездане и васељенске путоказе и вредности.

Безнађе, бесмисао, злоба, пакост, себичност, саможивост и курвалук данас владају светом људи.

Људи који су изгубили сваку сврху и сваки смисао, утеху траже у најприземнијем сексу.

За огромну већину човечанства на Мидгарду, секс је постао једина поетика, једини смисао, једина сврха и једини поглед на свет.

То је облик секса који понижава човека до скота!

Људи се све више понашају као скотови.

И Србију је то већ увелико захватило.

Београд је постао град блуда и разврата.

За огромну већину младих Срба и Србкиња скоро да нема више никакве поправке.

Они су кренули путем смрти, путем суноврата, путем без повратка.

Дивљи, бестијални, животињски секс води их кроз лудило и бесловесност до потпуног самоуништења.

О томе више не вреди ни размишљати ни говорити.

Да би нешто ново могло да се роди, све старо мора да нестане.

Човечанство мора из пепела да васкрсне попут митолошке жар-птице.

Но, све ово ваља смирено и освешћено прихватати.

Напросто, све је онако како јесте, како је морало бити.

Што смо кроз еоне сејали, то данас жањемо.

Ослонац потражимо у своме срцу и у садашњем тренутку вечности.

Следимо Унутарњи Пут Светлости, Пут који нас води ка Свету Богова.

Свет људи нека заувек остане за нама.

У свету људи, гле, нема ничег више за нас!

О античким Србима


17626607_453392284998427_145002201706949556_n

Име Сармат ниjе ни jедно друго до Срб, наjстариjе историjски познато уопштено име за Словене.

J. Шафарик

Име Срби коjе jе некада означавало словенски род све се више сужавало и данас припада само становницима двеjу Лужица и jужнословенском имену Срби.
Грегор Крек

Ако бих jа jедно заjедничко име за све словенске народе морао да предложим, било би то Срби.
J. Добровски

Име Србин jе у старости означавало словенски народ.
Г. Клерк

Словенском народу припадаjу и познати Козаци, коjи потичу од Срба.
А. Ф. Велтман

Осим свега овога кад им jе коjи цезар грозио и претио, они су га исмеjавали, па пошто и после свега тога учинисмо примирjе, они користивши се нашим раздорима, наведу на нас Гале, и побиjу нам наше легионе. А пошто смо их из Галиjе прогнали, они опет понашали су се не као поражени, него као победиоци.
Публиjе Корнелиjе Тацит

Име Венди jе страно, право име Словена jе Срби.
J. Шафарик

Словени се нису тек у 6. веку поjавили на Дунаву, него живе ту од прастарих времена као Илиро-Трачани.
К. Шулц

Главни народ свих Словена су Срби.
М. Орбини

Прво и опште име Словена jе било Сербли.
Карл фон Зеде

Срби са Балкана и Лужички Срби су jедан народ.
J. Добровски

Име Срби jе било раниjе велико обележjе за све Словене.
Кохел

Од српске империjе, коjа jе била тако велика, су настали сви словенски народи. Словени тврде да своjе порекло воде од Срба.
Баварски географ

… Ова два народа имаjу своj назив из раниjих времена, када су сви Словени имали заjедничко име и говорили jедан jезик из кога jе настало дванаест.
J. Шафарик

На почетку су се сви Словени звали са властитим именом Срби, што значи род, а странци су их касниjе, посебно Немци, називали Венди/Винди. Потпуно jе jасно, каже се да су Трачани, Скити, Венди или Венети, Трибали, Илири и др. о коjима Херодот говори у своjим делима, све по реду Срби. И за време Птоломеjа, Тацита, Полибиjа и др. говори се о Трачанима, Вендима, Антима, Трибалима, Дарданима, Илирима, коjи су Срби, jер у то време име Словени ниjе било познато.
J. Рачки

Сви словенски народи су се у стара времена звали Срби и Словени, Анти су били само jедна грана ове фамилиjе. Докле год су Словени живели заjедно и слободно, звали су се Сораби, Сорби, Срби.
Б. Калаj

Северни Словени су пореклом Срби/Венди.
М. Кромпер

Срби су били тако силан народ, од ког су настали сви словенски народи.
Баварски географ

У западноj Азиjи живели су Срби.
Срби су имали у Малоj Азиjи велико царство чиjи се цар звао Облак.
Страбон

Срби су оставили трагове не само у Италиjи, Шпаниjи, Португалиjи, него и на Сицилиjи и на обалама Африке. О томе говоре jош неки, а наjзначаjниjи jе папа Енеjас Силвиjе.
Ломански

Троjанци су били делом Срби, делом Грци из Мале Азиjе и колонисти са Крита.
Страбон

Срби коjи су после пропасти Троjе нашли спас на Балкану, опевани су у пуно епова, коjи су се jош у 18. веку могли чути у Србиjи.
J. Рашанин

Словени се нису jужно од Дунава поjавили у 6. веку, него су овде живели од наjстариjих времена, као Илиро-Трачани. Многоброjни антички сведоци, као Страбон, кажу да Илири и Трачани нису себи били страни, jер су ови народи били истог порекла, имали исте обичаjе и поредак, обожавали исте богове.
К. Шулц

Они тврде у своjим студиjама, да су не само Трачани, него и Пелазги и Илири били Срби.
Моjсиjе од Карене

Ми смо се навикли да седиште Словена само у Русиjи видимо. Дунавска долина jе осовина и центар Словена; Илиро-Срба/Прасловена или Протословена.
На Балкану су се Срби налазили пре него што jе Моjсиjе са своjим Jевреjима морао да напусти Египат.
С. Робер

Народи коjе ми прво као Словене познаjемо звали су се Срби.
Грци, Словени, Тоjче, Персиjанци, Jермени су гране jедне нациjе.
Име Сармати jе са називом Срби идентично.
Име Србин jе прво и наjпрвобитниjе име нациjе, коjа се касниjе поделила на две половине, праве Србе и Jазиге. Срби се никада нису звали Словени, него су га Jазиги касниjе добили као друго име.
Када су Словени наступили као jедна нациjа, носили су раниjе сигурно име Срби. То не значи да се они нису могли тако пре звати, него нам каже да ни Словени, ни Jазиги, ни Анти, ни Хенети, ни иначе неки други, нису стариjи и првобитниjи него они (Срби) што су могли бити.
Постоjали су више имена Керурсци, Керуети, Серуити и Сервити.
И сада смем питати да ли то нису Срби, као што jе неколико векова касниjе код Византинаца постоjала териториjа од Елбе до Висле, коjа се звала Велика Србиjа.
К. Г. Антон

Старци тврде да су Скити-Срби наjстариjи народ на свету.
J. Фресл

Илирски Срби су наjстариjи од Словена. Све што jе данас код других народа легенда, живи jош данас у овоj Илириjи као живи елемент.
С. Робер

Грци, Латини, Немци, Срби су истог порекла и били су некада исти народ.
Х. Левек

Венди, Шпори, Срби то су општа имена Словена.
К. Екерман

Словени су себе називали Сарматима.
Лавис и Рамбо

И многи други…

Ирена: Заплешимо под месечином где сенке одају тајну ноћи


Пружи руку
Допусти
Да у ноћи
Заједно
Уздигнемо поглед
Ка јатима
Сјајних птица
Где Бели Ждрали
Сакрише тајне многе
Попусти
Пред најездом
Силне топлоте
Која греје те изнутра
И допушта
Слободу
Поиграј се
Као дете
У игри
Твога живота
Схвати да озбиљност
Вреди
Само тада
Заплешимо
Под месечином
Где сенке
Одају тајну
Ноћи
Која је нема
Свираће нам
Таласи млечног пута
Вртлози почетка
Неког новог света
Спирала светлости
Кругова цикличних
Сиђи
Не бој се
Пружи руке
Мени је до тебе
Дођи упознај
Себе

 

Анђелко Заблаћански: КАД ПРОЂЕ


 Једном – кад случајно дође пролеће

И у грудима напупе ми јорговани

Ти сигурно бићеш корак иза среће

Голе, тмурне душе кô јесењи дани

 

 

 

 Једном – кад упознаш жудње истину

Неповрат кô коб куцаће на врата

И ничег неће бити чак ни у вину

Мог пролећа, твог доба од злата

 

 

 

Једном – кад ти све будем смео рећи

 Све истине, све лажи, све прећутано

 Страх неће бити мањи ни понос већи

Ни моје теби, ни твоје мени дано

 

 

 

Једном – кад ми се јесен опет врати

Твој мај ће септембру пружити руке

 Јутру сваком звониће сутона сати

И нико неће чути жудње јауке

Драган Симовић: Путуј ка Пупку Првобитног Света


Сиђи у своје Унутарње,

сиђи дубоко,

и још дубље,

и све дубље и дубље,

и путуј,

путуј ка Срцу Неба,

путуј ка Пупку Првобитног Света,

путуј ка Суштаству

Вечнога Стварања!

Путуј без престанка,

путуј и стварај,

стварај самога себе

у Безкрајним Пространствима Свести,

стварај себе у видљивим и невидљивим световима,

стварај себе с ову и с ону страну

Вечне Тишине Светова.

И када будеш сишао дубоко и најдубље,

тада ћеш појмити и схватити,

осетити и видети,

да се најдубље дубине

премећу у највише висине;

да се Дубина узводи у Висину,

као што се и Висина низводи у Дубину;

те да је Дубина – Горе,

а Висина – Доле,

а да си ти

Пупак

и Срце Вечности.