Хладно је
А Сунце
Изгрева
Хладноћа
Немиром обузета
Тело дрхтаво
Попустљиво
Прожима
Лагане ноте
Ветар свира
Симфонија
Која допире до слуха
Метафизичким законом
Прорачуната
Буди
Тело греје
На врховима прстију
Пружа руку
Покушава да додирне
Зрак
Талас
Да крене
Живот
Разигра чигру
Распламса ватру
Поклони се
Пред светом
Кликне
Боже
Како је све лепо
Да горе 
Нисам погледала
Ни би схватила
Поглед 
Кога је природа 
Даровала
Није слика 
Прилика
Него одлика
Стања
Унесимо боје
Тонове
У себе
Бићемо печат
Уметник
Коме није 
Потребно платно
Само прати
Природно клатно

I

Лабудицу Белу, Лабуд Бели чека

Нестрпљивост у њему, је све већа и већа

Он жели:

Жутим кљуном, да је нежно милује

Да је стидљиво белим перјем, додирује

Дуги врат, с њом да укрсти

Док месечина, светлост им прави

Да је својим крилом великим, брижно загрли

Осећања нежна, под звездама с њом да подели

II

Чист као суза је, бео као снег

Да пред њу, као лабуд прави стане

Силно зажелео је

Бела прса, поносно је избацио

Своја моћна крила, широко је забацио

Од јутра, читав дан се шепурио

Залазак сунца, на хоризонту се очитава

И птица у лету, крај дана је прочитала

Ноћ, већ увелико је преовладала

III

Коначно, ноћ мрачна паде

Донесе, месец и звезде лаке

Језеро обасјано, месечином сребрном

Око језера, мрак се спусти

Читава природа, у сну се опусти

Наступи спокој, тешким временом

А Лабуд Бели, не одустаје

Још чека, Лабудицу Белу

Да појави се

IV

Врхунац нестрпљивости, је дошао

Зашто ње нема? Њу тражити, је пошао

Лагано отисну се, ка обали мрачној

А тамо мрак, страшни се налази

Од тамо, злокобни изглед обале долази

Лабуд Бели, да Њу пронађе је зажелео

Густа трска зелена, уз обалу расте

Тамо се лети, гнезде ласте

Сада по мраку, трска је злокобна и страшна

V

Трска зелена, висока и танка

Густо расте, густа и лака

Склониште савршено представља

Два бисера жута, из трске вире

Језик рашљасти и очи криве

А реп велики, нечујно лежи

У трсци, сигурно ушушкана

Неман грозна, страшна и завучена

У мраку, добро сакривена

А, Лабуд Бели и даље жели

Према трсци, слепо иде

Лабудицу Белу, неуморно тражи

VI

Плива лагано, Лабуд Бели

Месечина, светлост му прави

Он јадан и не слути, шта у трсци се налази

Никога нема, да га упозори

Стани! Стани Лабуде Бели!

Тамо смрт, сигурна те чека!

Ни месец, на небу не жели

Да Лабуда Белог, упозори

Да зору, сачекати треба

Тада, Лабудицу Белу

Тражити треба

Док сунце, светлост му прави

VII

Али Лабуд Бели

Он – заљубљен је!

Он – од љубави слеп је!

Само, Белу Лабудицу да нађе

То, силно жели

Не види, да у смрт сигуну иде

VIII

Има много Лабудова Белих

И међу људима белих

Што љубављу заслепљени су

Што, као Лабуд Бели

И они смрт, страшну дочекали су

Док, Лабудице Беле тражили су

 

1. 

   Када би схватили…. Да…. Страх је вирус у генетском коду. Он изједа, душа на њега мирише и одаје себе у простору. Бољка овога времена-страх, туга, депресија,… Није нама дано са умом ствари да решавамо. Приземне ствари се саме стварају, ницају,… Оно што треба је креација, вечита игра чистих мисли, тада ништа страно није. А све одише чистотом, врлином и љубављу. Бољке тада не могу нам ништа, душа је чиста, ум тихује и слуша шта му поручује душа и светлост из срца. Тада нам недокучиве ствари делују блиске а ми слободни. Слобода није стање, слобода је послање… даровано нама. Сваки крај две стране, свака стаза два пута има када се не би служили приземним чулима, када би прорадила интуиција… Тада не би сваки пут био поплочан бодљама већ цветћем и његовим мирисима. Када би само схватили моћ тренутка, нултог времена,… торзиони таласи… Наши великани нису послани били да нам пишу, граде, стварају… они беху слати и шаљу се да нам покажу – Како је дивотно док машта се и снева…. Тада гнева нема, само тишина док ниче нови свет…

   

   ПЕСНИКОВА ЈЕЗИЧКА РАЗЈАСНИЦА

   Ирена је самосвојна и самобитна песникиња која има своју стваралачку и животну поетику, која има свој дубински, свестрани и вертикални поглед на свет, тако да већ заслужује да добије своју колумну на Србском журналу.

   Уместо туђинске и већ излизане (латинске) речи: колумна, ја сам се одлучио за србску реч: песнички стубац.

 

Заиста, нема ни случаја ни случајности!

Сви они медији, како штампани тако и елктронски, који ружно говоре и пишу о Србству и Србији, користе латинштину.

Без изузетка!

Додуше, има и појединих (веома ретких) латиничних медија који, повремено, лепо говоре и пишу о Србији и Србству, али, по правилу, сви они који без престанка сатанизују Србство и Србију – користе латинштину!

Писмо је знак распознавања.

Кад видим латинични медиј (мада је правилније рећи медијум, али се ова неправилност већ одавно одомаћила у србском језику), ја знам да иза тог медија, негде у дубокој позадини, стоје подмукли, потуљени и лукави непријатељи свеколиког Србства.

Мржња наших заклетих врага и душмана према нама преноси се и на све што је србско: на писмо, културу, уметност и духовност.

Понављам: нема ни случаја ни случајности!

Латинштина је национално писмо свих наших врага и душмана, од првог до последњег.

И ово још да знате: ниједан од наших вековних, заклетих и потуљених злотвора никада није ни користио неко друго писмо.

У начелу, Србин који прихвата латинштину као своје писмо, и несвесно пориче властито Србство, властите корене.

Пробуђен и освешћен Србин, гле! србску азбуку користи у преписци са својим саплеменицима и сународницима, а латинштину само онда када пише на туђем језику (енглеском, немачком, француском, шпанском, турском, итд.) чије основно писмо и јесте – латинично!

1. 

   Величам
   Друге
   Себи слуга
   Била
   Таква остала
   Није ли правда
   Задовољена
   Свима давала
   Себи закидала
   Кору хлеба
   Грумен соли
   И када боли
   Кида
   Разара
   Душу на комаде
   Боље дати
   Но да ти украде
   Тешко тада
   Искупити себе
   Вечито насмејана
   Услужна
   Гостопримива
   Док су ђоном
   Ударали
   О моја плећа
   Била сам
   Боља
   Као домаћин већа
   Причали људи
   Слутили
   Време
   Издаје
   Отимања
   Кривде
   Надала се ја
   Нада та реч
   Која из руку измиче
   Док се надала
   Време је протекло
   Бољи дани
   Мој оптимизам
   Недостатак
   Обрађених лекција
   Низале се
   И нижу
   Постадох земља
   Новог таласа
   Где поган влада
   Светом хаоса
   Бука
   Уби ми тишину
   Отера птице
   Сјајну месечину
   Сунце не сија
   Исто више
   Тишина
   Тишина
   Неосвешћени створови
   Вичем и ја
   Да се разумеју
   Гласови
   Реших одавно
   Ал наду сам чекала
   На пут се спремам
   Ко пре много векова
   Да се не би
   Прашина дизала
   Обавештавам
   Нисам само земља
   Мати сам многима
   Зато одлучујем
   Не посустајем
   При сваком
   Новом кораку
   Који начините
   Себи терет
   Постајете
   У то име
   За боље дане
   Нова зора да сване
   Чуда било
   И биће
   Никад не потрајало
   За мир у души
   Што не ваља
   Само се руши

 

(Драгани Белој Србкињи из Приједора)

Знања из Вишњих светова јесу најбоља заштита у овоме свету, те и у свим иним световима.

Знања од Творца и Васељене, Знања наших Белих Богова.

Залуд нам све богаство, мудрости, умећа и вештине овога света, ако немамо заштиту из Вишњих светова.

Овај свет је пун искушења, пун и препун видљивих и невидљивих бесова која нас вребају, који нас лове на сваком кораку.

Нашој деци морамо да откривамо и предајемо Знања и Мудрости из Вишњих светова.

То родитељима мора бити први и главни задатак у овоме свету.

Залуд нам све друго, ако својој деци нисмо предали Мудрости наших Белих Богова.

Јер, без Мудрости наших Белих Богова, наша ће деца бити лак плен бесова, видљивих и невидљивих, који владају овим светом, којих је препун овај свет.

Није битно – заиста, није уопште битно! – шта ћете својој деци предати у материјалном, али је битно – веома битно! – шта остављате својој децу у духовном.

Битно је да ваша деца буду и умоно и душевно и духовно јака, да следе невидљиву дејствену, енергетску, духовну и божанску Вертикалу.

Мудрост наших Белих Богова јесте најбољи штит, најбољи оклоп, најбоља заштита од свих искушења, напада и удара бесова овога света.

Мудрост се предаје љубављу, смиреношћу и тишином.

Мудрост је као вода, као ваздух.

Без Мудрости нема живота: ни са сврхом ни без сврхе, ни са смислом ни без смисла.

Ако својој деци не откријемо Знања и Мудрости наших Белих Богова, онда смо их залуд и рађали!

Срби најпре морају да победе страх у своме срцу, па ће тек потом победити и све непријатеље своје.

Страх нас чини јадним, бедним и нечасним; страх нас понижава до скота.

Страх је узрок нашег робовања; наше робовање је последица нашег страха.

Када се ослободимо страха, када победимо страх, тада ћемо и бити слободни.

Слобода се осваја; за слободу се бори.

Ко није спреман да се бори за слободу, тај никада и неће бити слободан.

За слободу се боримо из дана у дан, из часа у час; свагда и навек без престанка.

Слободан је само онај ко је слободан у своме срцу, у својој души, у свом духу.

Ко не снева и не пева о слободи, тај неће ни живети слободу.

Стварност је оно што носимо у себи и собом, оно што из нас исијава.

Страх није својствен бићу Србиновом.

Србин није биће страха.

Да би Србин био Србин, он најпре мора да победи страх у своме срцу.

Све после тога, гле! доћи ће само по себи.