1. 

   Колико год желели да имамо, не можемо имати више од онога што нам је у срцу. Како мислили, тако сневали, како сневали тако на јави бивало. Ако усмеримо себе на унутарње светове, на оне знакове које суште биће нам казује – живећемо животом којим желимо. Жеља није нагон, испољавање људског прохтева. Она може бити суштина живљења. Када се одрекнемо свега добијамо све, јер тада они најнижи прохтеви бивају спутани, потиснути. Ми нисмо вођени тим ниским побудама барем не би требали. Биће је бит свега ако успе да дозове оно што је на почетку имало. Није битан циљ него пут којим ћеш доћи до њега. Путеви су многи али само један смер води срце,… Битно је само умети читати знакове поред пута…

 

Најдуже сам путовао

до срца својега.

И најжешће битке

са самим собом

водих.

И највеће патње и боли,

гле!

души својој 

наносих.

И све што бих другима чинио,

мени се враћало;

и све што би други

мени чинили,

њима се враћало.

И када сам,

најзад,

после векова лутања,

стигао до срца својега,

победивши самога себе у срцу својему,

тада сам,

у трену једном,

схватио:

да ја

ни једног јединог непријатеља немам

изван себе

самога!

1. 

   Драгане Песниче,

   Управо тако …

   добро ведаш…

   када одапнемо животну стрелу

   у правом смеру…

   ка … стваралаштву, смислу, љубави …

   онда се сви наши енергетски токови

   директно прожимају са Творцем

   и буди се наше Више Ја….

   тада осећамо и добијамо сигнале и знаке

   из нашег праузрока…

   веселимо се томе

   и добијамо неопходну веру и снагу

   за даље битисање на нашој Гаји…

   Биће све ово добро …

   Свако Добро.

   

 

1. 

   Драга Свамила,
   Закључница Када схватимо и разумемо да је Све Једно, онда нам постаје “свеједно“ ….. није никакав пасивизам или пак одустајање од живота …. та закључница је управо изведена после много борби, крви,зноја,труда,спознаја… тек тако рањен и уморан од тих изазова и искушења … почињеш да разумеш да си Ти у ствари све време био у борби сам са собом… ти си у тим борбама хтео да промениш спољну слику света … да исправиш ове или оне неправде… увукли су се немири, неспокојство, нестрпљење у душу…. али гле парадокса… то тако мора да буде… Сви ми морамо да прођемо те животне препреке … тај пут је дуг и трновит ……. Тек кад усвојиш појам да ти је “свеједно“ онда добијаш радост, весеље и лакоћу живљења … разумеш да спољне слике света требају баш да буду овакве какве јесу … успео си да вратиш своје Више Ја у њедра, срце види јасније и лепше свет око нас… тек тада се истински и искрено радујеш животу … нестала је тамна чемерна слика коју су нам нон стоп сервирали у наше умове и срца… извадио си отров из душе … црви и паразити су заувек изгубили свог домаћина … они нападају само слабе, болесне , трупце од тела… а беже од радости весеља и светлости …. Што рече наш Песник морамо да превазиђемо садашњост, смртност и да својим мислима и делима отворимо врата Вечности и Бесмртности.

   

 

 

Ма нисам ту негде

у пролазу двора

прашина из душе, из очију трина

стресем се од бола и од патње Рода

увек нова, чиста ведуна мог кова.

 

 

 

Можда љубав јесте оружје мог мача,

сабље постојања

јер верујем нисам од тог првог плача

немоћна, нејака тако храбра била

да победу носим свога битисања.

 

 

 

Тврдог кова јесам тврђа од ораха

и ако ми очи љубав Рода носе

у том погледу све вас разоружам

 

 

 

Стојим на раскршћу века овог сада

завирујем, чистим пра давне легенде

увек пред очима једино ми блиста

мога Рода војска истине одиста.

 

 

 

Увек имам снаге и када је немам

И ако сам жена моме Роду битна

А за друге можда и нисам баш битна,

Знам да моја душа, љубав и поштење

Битно јесте мени моме битисању.

 

 

 

Мој зов жене вапи нашему устројству

Нашем коду давном што никад не бледи

Устај Роде мили, обриши прашину

Да усправно стојиш пред прецима својим

Да позовеш Роде све што твоје јесте

Од пра давнина до данашњих дана.

 

 

 

Еј ја јесам битна живот победила

и умела јесам да га опет родим

Ко уме да ствара он уме да тражи

Од искре Живота чаробну истину.

 

 

 

Моја жеља блиста у крошњи јавора

Пробуди се Роде да спознаш истину.

Ми сами, у свакоме трену, одлучујемо о томе, да ли ћемо бити смртни или бесмртни.

Ми сами, у свакоме трену, или потврђујемо или оспоравамо свој вечан живот.

Све зависи од нас самих, односно: све зависи од наше свесности и свести.

Вечан живот, живот без почетка и свршетка, нисмо од Творца добили безусловно, већ – напротив! – условно: да свагда и увек изнова, својом свесношћу и свешћу, или потврђујемо или оспоравамо свој вечан живот.

Стваралачке могућности и уз њих стваралачку слободу што смо Творца добили, нема ниједно друго биће у свеколикој Васељени.

Ми сами, својим стваралаштвом и непрекидним стварањем, припомажемо Творцу у стварању нашег вечног живота.

А што значи: уколико ми сами не припомажемо Творцу у стварању нашег вечног живота – а стваралаштво и стварање се увек одвија кроз свесност и свест – онда ће наш живот из вечности пасти у безвечност, из непролазности у пролазност, из бесмртности у смртност. 

Дакле, колико смо у стваралаштву и стварању, а с тим у свесности и свести, толико ће и наш живот бити вечан.

У противном, наш вечан живот ће бити само једна заувек пропуштена прилика, само једна опсена нашег неосвешћеног стваралачког духа.

Вечан живот, уистини, морамо да заслужимо: кроз стваралаштво и стварање, кроз свесност и свест!

1. 

   Није сасвим тачно …. да треба човеку да буде свеједно…
   Садашњи тренутак није пун, aкo га не живиш како ваља –
   / ако дођем у стање, да ми је све свеједно …а то значи да би свако, себи, требао да буде довољан – јер шта ће му ишта??????. неће бити ни радости…. ако оно што желиш  …дође – а ипак се нешто жели…
   Ионако је свеједно – то није тачно!
   Ја не осећам тако а верујем ни многи други – или не разумем – ја то видим као равнодушност – а ту љубави нема… а када љубави нема… то је с м р т вечна…

 

Њене сузе, на длан скупих

На највишу планину света, пешке се запутих

 

Када до врха, стигао сам

Црно Небо, погледао сам

 

Небо, црно било је

Да језу и страх, представљало је

 

Тамо на врху планине, хладно било је

Да Сузе њене, на длану мом заледише се

 

Принео сам длан устима

И топлим дахом, смрзнуте Сузе одледио сам

 

Љубавне речи, тада изустих

Сузе њене, на Црно Небо испустих

 

Тако су од Суза њених, настале Звезде

А од даха мог, Месец

 

1. 

   Узесте ми
   Најлепше године
   Мога тела делове
   Присвојили
   Моје дарове
   И кад остаде
   Го камен
   На једном пропланку
   Изврнусте истину
   Кажете
   Ја сам-
   Отимала
   Себи даровала
   Децу од
   Њиних раздвајала
   Муком туђом
   Себи присвајала
   Ја сам-
   Неман што
   По земљи шета
   Што исти
   Ваздух дише
   Ја сам-
   Гора од авети
   Мене нико не заустави
   Крви жедна
   Битке гладна
   Ја сам-
   Изрод
   Проклињете
   Мој пород
   У неверици
   Да још инатно стојим
   Постојим
   Моје нечињење
   Вас дотукло
   Док још
   Гмижете
   По Светој земљи
   Ја ћу остати иста
   Са тишином у мислима
   Самоуништење следи
   Изједа Вас изнутра
   Оно што мене
   Није дотицало споља
   Зато хајмо
   Да се поздравимо
   Да се више не сретнемо
   Путеви се укрштали
   Време је
   Да се све исправи
   Сваком по заслузи