Љуби самога себе, па ће те љубити и Творац и Васељена.

Јер, ко не љуби самога себе, тај никога и ништа не љуби.

Љуби самога себе, и радуј се животу у свакоме трену.

Живот је тренутак један у вечности.

Један једини тренутак у свим тренима вечнога сада.

Не размишљај нити о почетку нити о свршестку, будући да нема ни једног ни другог.

И почетак и свршетак јесу само овај тренутак!

Они који ти говоре о грешности чулне љубави, никада из греха неће ни изићи.

Нема ни грешних ни безгрешних љубави, већ једино љубави што све прожимају и све испуњавају.

Пуноћа љубави јесте пуноћа вечнога живота.

Ко није љубио, тај ни живео није.

Женско тело је савршенство у свету обличја.

Нема те лепоте и дивоте која се може поредити са лепотом и дивотом складно извајаног тела беле жене.

Онај ко презире женско тело и чулну љубав, самога себе осуђује на живот у паклу.

Пакао није нигде изван нас, нигде у простору и пространствима, већ у срцима и душама нашим.

Ако си заљубљен- онда буди заљубљен; ако љубиш – онда свим бићем и суштаством љуби!

Немој рећи себи: мало ћу бити заљубљен, а мало нећу; мало ћу да љубим, а мало нећу да љубим, већ буди заљубљен и буди своја љубав, посве и до краја, јер изван твоје љубави ни тебе нема!

Ко убија љубав – живот убија!

Највећи противници Творца и Васељене јесу управо они који љубав убијају.

Колико је љубави око нас, толико је и живота у нама!

Љубав је као ваздух и вода – ни трен један не бисмо живели без љубави.

Живи смо, зато што нас љубе Творац и Васељена.

Да нас не љубе Творац и Васељена, ми ни постојали не бисмо!

Било је то, гле! у једно зор-летње праскозорје,

кад рудине миришу на мајчину душицу

а букове горе на позни липов цвет;

кад реке бејаху зелене

 а небо дубоко, чаробно и плаво,

и кад свет овај биваше

чедан, прозрачан и дивотан.

Седео сам на оштрој стени

високо над слаповима и буковима Рзава,

 чекајући да изгреје пурпурно и румено Сунце

понад висова уснулог Клокоча.

У трену када су први румени зраци Сунца

провиривали кроз малинове сенке горских висова,

 и када је наступила праискона тишина

што није од овога света,

угледао сам у модро-зеленом рзавском виру,

 дубоко пода мном про сеновитог врбака,

прелепу танкоструку и млечнопуту вилу,

златних и сребрних витица

пуштених низа обнажена плећа,

како се извија из воде у прекрасном луку,

и како се тисуће светлуцавих капљица воде

 распршују око ње,

и како,

попут лептирице или птице у лету,

поново из висина,

стрмоглавце,

зарања у зелено-модар вир

који кључа, ври и пенуша

под златним зрацима

излазећег Сунца.

 

И Бог рече:
Колико ти дадох, толико ми врати!
Мораш, човече, и ти нешто дати!

Ватра неће да пече,
нити из Праискона да запламти,
ако белутке не почнеш ударати.

Бићеш слободан онолико колико си у стању своје слабости да победиш!

Да своје мане у врлине преобратиш, да своје немоћи у моћи преиначиш!

Слобода је у духу, и онај који слободу изван духа тражи, само улудо траћи време и расипа божанско дејство живота својега!

Ако ниси спреман да се носиш са својим немоћима и слабостима, са својим манама и пороцима, онда немој ни слободу нигде у свету да тражиш!

Слободу ти нико никада поклонити неће, јер се слобода никоме никада поклањала није!

Ни Онај што је те у Љубави стварао и рађао, неће ти поклонити слободу ако је вредан ниси!

Сви они који ти причају о слободи без дела и заслуга, зацело ти спремају најстрашнију тамницу!

 

 

Посвећено   Прецима   Ратарима   Ратницима   Светлости!

 

 

Кад сељак умире, све се сневесели:

Пшеница у пољу, шљива у воћњаку…

Његова душа на међу се сели,

Тамо где је клецо при сваком кораку.

 

 

Кад сељак умире, походе га звери,

С највиших планина; из присоја гује…

Његову душу Бог сељачки мери,

На њиви-небу, где ветрови хује.

 

 

Кад сељак умире, небо се замрачи;

Пресахне поток; тихне цвркут тица…

Његова душа у цвет се повлачи,

Да се снова роди, кад никне пшеница.

 

 

 

У Великом Гају, наспрам Вршца,

у рано пролеће, 1974. године.

Човек је рођен слободан. Зачуђујуће је колико се људи у данашњем свету осећају мање вредним, колико се плаше особа које су изнад њих у хијерахији власти, посла или било чега другог. Први услов да би човек био човек је да се осећа као слободно биће без страха а не као роб уплашен и заробљен. Роб чува своје мало битисање по цену свега само да би опстао, па макар такаво битисање значило живот црва, а не човека. Живот слободног човека нема цену, и зато је такав човек спреман и да да свој живот да би и његова деца остала слободни људи. Слободног човека не треба нико да води, он осећа где мора да иде, слободан човек не тражи вођу, сваки слободан човек је вођа сам по себи.

Ноћима дугим,
вретено вртим,
мотовило шкрипи,
у круг се врти,
нана ми клупко,
унакрст мота,
џемпер ће бели,,
струк да греје,
када ти крадом,
дођем испод стреје.
Полако ћеш прстима дугим,
чешљати моје косе црне,
шапатом нежним,
чулним..
дирати било, као струне.