,,У свету овом, срешће се многи светови, бића, многе цивилизације!,,
Будим се, а у глави ми одзвања мудрост коју, старина изусти.
Јутро је, роса бљесак светла шири свуда око мене уз песму птица, које се, истински радују новом дану. И, одмах ми промаче једна мисао:,, Зашто и људи не чине то, када им је дато више него што је дато птицама? Тек би они требали певати и радовати се животу, радовати се постојању!,,
Ех, шта ли све човек треба, а, не чини!
Када мало боље размислим, можда бих сада требао застати са питањима, и , почети уживати у погледу испред и око себе, јер, можда је ово посебан дан, ко зна?!
Да, сунце, дивотну слику осликава светом, и боји је најлепшим бојама космичке енергије. Јутрос, као да се цео космос у истом трену пробудио, и примиче се, да слуша песме птица, доносећи са собом све боје које има.
Признајем, никада до сада нисам ову лепоту видео!
Осећам, да ми дах поскакује, осећам, срце подрхтава у грудима, као да нешто осећа, а, радује се, као да, у лепоти испред мене, има нешто што је оно дуго чекало.
Шта ли је то?!
Светло, које изненада надјача сва светла, и све боје, бљесну попут звезде, кристално Беле Звездице, и поче да расте, да се шири испред мене, према мени. Желим , да, та светлост вечно остане испред мене, да је гледам, да је чувам… желим!
-Ледане, пробуди се!
Чуо сам, Лану, и њен узнемирен глас ме одведе негде…
-Где сам? Лана, где смо?
-Имаш грозницу, Ледане, мора да си сањао …
-Нисам сањао сестро, нисам! Било је то стварно, овде, сада, управо сада,…Чекај, облачно је? Нема сунца, цвркута птица?
-Ледане, ти гориш, имаш грозницу, морам да те лечим, смири се! Хајде, дај да ти помогнем да устанеш, морамо до извора ,,Сињег потока,,. Тамо ћу те умивати и хладном водом….
-Лана, не!
Огласи се љутито храст!
-Не чини то!
-Ућути старино, нећеш ми ти говорити шта ми је чинити!
И, заплакала је! Моја сестра сузе лије!
-Лана, зашто плачеш?
Док је покушавала да ме подигне са земље, ухватио сам је за руку, и поново упитао, зашто плаче?!
Само се чуо њен јецај, јецај који ми срце разара.
-Лана, молим те, не плачи, боли ме!
-Устани, брате, мораш до извора!
Устани, Ледане, устани, брате, устани…
Није могла више, и пала је на колена испред мене, јецајући …
-Ти старино, ти , ти можеш, а, нећеш да помогнеш! Проклет да си!
-Лана, мора тако, мора!!
Ледан мора назад, мора, Лано снаго моја! Не кукај, не јецај, вратиће ти се брат!
Знаш, снаго, да је дошло време, и, исто тако знаш, да ће ти се брат вратити.
-Нее, не, не, старино!
Успео сам да устанем и седнем, некако, и још да се приближим, Лани, и да је, напокон чврсто загрлим. Јецала је у мом загрљају, док је својим рукама чупала биљке око нас, као да бесни, као …
Подигао сам јој главу својим рукама, да јој видим лице, и, запрепастио сам се. Моја сестра изговара бајалицу, са којом жели да промени судбину.
-Неее!!!
Викнуо се храс!
У истом трену, и гром пуче, и као да се силе сударише!
Храст је зборио нешто, можда магију, не знам, моја сестра друго, а, громови треће. Свако нешто чини, а, ја опет улазим у сан, онај исти, где птице цвркућу, где светло сија најдивнијим сјајем, где…
Све је нестало око мене, и громови, и храст, нема ни моје, Лане, све нестаде!
Сада и збуњен по мало, јер, не знам шта је сан ,а, шта стварност?!
Осећам лакоћу у телу, могу да устанем, значи ,немам грозницу. Да, сигурно је оно био сан!
-Ни један, ни други свет није сан. Оба си живео, оба имаш још!
-Соколе?!
-Пријатељу мој, отпратићу те до оних ,,Златних врата,, али, брзо, мораш пожурити!
-Нећу, Соколе, нећу! Хоћу да знам, где је, Лана? Ако ни један свет није сан, онда је моја сестра остала у великом болу, а, ја то нећу дозволити!
-Лана ће те поздравити код врата, Ледане. Пођимо!
Испред врата заиста је стајала моја сестра, у необично лепој, бљештавој, плавобелој дугој хаљини, и, са једва благим осмехом.
-Тужна си, а, тако лепа вила не сме да буде тужна!
–Брате, морам да те испратим, али, обећавам ти, сачекаћу те овде поново!
Твој поновни долазак овде неће бити као раније, са бродом, биће као нов, млад живот. Вратићеш се у незнању ко си, да би узрастао, за нове битке, које, по све морамо сачекати, јер, ти си ,,одабран,,!
Пратићу те, у сновима, у збивањима, даваћу ти знакове, то смем, али, од више од тога не.
-Радмило, Нора, Сана,…
-Већ су отишли, далеко, пут далеких светова. Њихова узрастања су достигла ту моћ, да, мењају, граде, руше светове.
-Зашто плачеш, сестро, ако је ово мој пут узвишења?
-Вратићеш се у времену, у ком је све лаж, илузија, разврат. Вратићеш се у времену, у ком немам крила да те понесем, јер, човек ће све у незнању испрљати. Вратићеш се као чедо људске расе, а, вилин свет ће бити далеко. Одлазимо на север, одакле смо први пут кренули, једина чистота је сачувана високо и дубоко, у планинама ,,Свете Земље,,.
Твој дневник ће једног дана будити твој ум, јер, остављаш га себи, потомку Вечности.
-Не тугуј, мила моја! Обећавам ти, наћићу те, ма какав ме свет сачекао!
-Збогом, брате мој!
– Збогом, сестро!Златна светлост је однела мог брата, пут најдивнијих звезда, пут безкрајног живота, пут Светла и љубави, пут ратника, Небеског пространсва.
Лана!Наставиће се…..
Будим се, а у глави ми одзвања мудрост коју, старина изусти.
Јутро је, роса бљесак светла шири свуда око мене уз песму птица, које се, истински радују новом дану. И, одмах ми промаче једна мисао:,, Зашто и људи не чине то, када им је дато више него што је дато птицама? Тек би они требали певати и радовати се животу, радовати се постојању!,,
Ех, шта ли све човек треба, а, не чини!
Када мало боље размислим, можда бих сада требао застати са питањима, и , почети уживати у погледу испред и око себе, јер, можда је ово посебан дан, ко зна?!
Да, сунце, дивотну слику осликава светом, и боји је најлепшим бојама космичке енергије. Јутрос, као да се цео космос у истом трену пробудио, и примиче се, да слуша песме птица, доносећи са собом све боје које има.
Признајем, никада до сада нисам ову лепоту видео!
Осећам, да ми дах поскакује, осећам, срце подрхтава у грудима, као да нешто осећа, а, радује се, као да, у лепоти испред мене, има нешто што је оно дуго чекало.
Шта ли је то?!
Светло, које изненада надјача сва светла, и све боје, бљесну попут звезде, кристално Беле Звездице, и поче да расте, да се шири испред мене, према мени. Желим , да, та светлост вечно остане испред мене, да је гледам, да је чувам… желим!
-Ледане, пробуди се!
Чуо сам, Лану, и њен узнемирен глас ме одведе негде…
-Где сам? Лана, где смо?
-Имаш грозницу, Ледане, мора да си сањао …
-Нисам сањао сестро, нисам! Било је то стварно, овде, сада, управо сада,…Чекај, облачно је? Нема сунца, цвркута птица?
-Ледане, ти гориш, имаш грозницу, морам да те лечим, смири се! Хајде, дај да ти помогнем да устанеш, морамо до извора ,,Сињег потока,,. Тамо ћу те умивати и хладном водом….
-Лана, не!
Огласи се љутито храст!
-Не чини то!
-Ућути старино, нећеш ми ти говорити шта ми је чинити!
И, заплакала је! Моја сестра сузе лије!
-Лана, зашто плачеш?
Док је покушавала да ме подигне са земље, ухватио сам је за руку, и поново упитао, зашто плаче?!
Само се чуо њен јецај, јецај који ми срце разара.
-Лана, молим те, не плачи, боли ме!
-Устани, брате, мораш до извора!
Устани, Ледане, устани, брате, устани…
Није могла више, и пала је на колена испред мене, јецајући …
-Ти старино, ти , ти можеш, а, нећеш да помогнеш! Проклет да си!
-Лана, мора тако, мора!!
Ледан мора назад, мора, Лано снаго моја! Не кукај, не јецај, вратиће ти се брат!
Знаш, снаго, да је дошло време, и, исто тако знаш, да ће ти се брат вратити.
-Нее, не, не, старино!
Успео сам да устанем и седнем, некако, и још да се приближим, Лани, и да је, напокон чврсто загрлим. Јецала је у мом загрљају, док је својим рукама чупала биљке око нас, као да бесни, као …
Подигао сам јој главу својим рукама, да јој видим лице, и, запрепастио сам се. Моја сестра изговара бајалицу, са којом жели да промени судбину.
-Неее!!!
Викнуо се храс!
У истом трену, и гром пуче, и као да се силе сударише!
Храст је зборио нешто, можда магију, не знам, моја сестра друго, а, громови треће. Свако нешто чини, а, ја опет улазим у сан, онај исти, где птице цвркућу, где светло сија најдивнијим сјајем, где…
Све је нестало око мене, и громови, и храст, нема ни моје, Лане, све нестаде!
Сада и збуњен по мало, јер, не знам шта је сан ,а, шта стварност?!
Осећам лакоћу у телу, могу да устанем, значи ,немам грозницу. Да, сигурно је оно био сан!
-Ни један, ни други свет није сан. Оба си живео, оба имаш још!
-Соколе?!
-Пријатељу мој, отпратићу те до оних ,,Златних врата,, али, брзо, мораш пожурити!
-Нећу, Соколе, нећу! Хоћу да знам, где је, Лана? Ако ни један свет није сан, онда је моја сестра остала у великом болу, а, ја то нећу дозволити!
-Лана ће те поздравити код врата, Ледане. Пођимо!
Испред врата заиста је стајала моја сестра, у необично лепој, бљештавој, плавобелој дугој хаљини, и, са једва благим осмехом.
-Тужна си, а, тако лепа вила не сме да буде тужна!
–Брате, морам да те испратим, али, обећавам ти, сачекаћу те овде поново!
Твој поновни долазак овде неће бити као раније, са бродом, биће као нов, млад живот. Вратићеш се у незнању ко си, да би узрастао, за нове битке, које, по све морамо сачекати, јер, ти си ,,одабран,,!
Пратићу те, у сновима, у збивањима, даваћу ти знакове, то смем, али, од више од тога не.
-Радмило, Нора, Сана,…
-Већ су отишли, далеко, пут далеких светова. Њихова узрастања су достигла ту моћ, да, мењају, граде, руше светове.
-Зашто плачеш, сестро, ако је ово мој пут узвишења?
-Вратићеш се у времену, у ком је све лаж, илузија, разврат. Вратићеш се у времену, у ком немам крила да те понесем, јер, човек ће све у незнању испрљати. Вратићеш се као чедо људске расе, а, вилин свет ће бити далеко. Одлазимо на север, одакле смо први пут кренули, једина чистота је сачувана високо и дубоко, у планинама ,,Свете Земље,,.
Твој дневник ће једног дана будити твој ум, јер, остављаш га себи, потомку Вечности.
-Не тугуј, мила моја! Обећавам ти, наћићу те, ма какав ме свет сачекао!
-Збогом, брате мој!
– Збогом, сестро!Златна светлост је однела мог брата, пут најдивнијих звезда, пут безкрајног живота, пут Светла и љубави, пут ратника, Небеског пространсва.
Лана!Наставиће се…..
