Плава луна ведрим зраком у прелести дивно тече
испод поља звјезданије у прољећну тиху вече,
сипље зраке магическе, чувства тајна нека буди,
те смртника жедни поглед у дражести слаткој блуди.
Над њом зв’језде ројевима брилијантна кола воде,
под њом капље ројевима зажижу се ројне воде;
на грм славуј усамљени армоничку пјесну поје,
мушице се огњевите ка комете мале роје.
Ја замишљен пред шатором на шарени ћилим сједим
и с погледом внимателним сву дивоту ову гледим.
Чувства су ми сад трејазна, а мисли се разлетиле;
красота ми ова божа развијала умне силе.
Него опет к себе дођи, у ништавно људско стање,
ал’ лишено свога трона божество сам неко мање;
претчувствијем неким слатким ход Дијанин величави
душу ми је напојио – све њен в’јенац гледим плави,
О насљедство идејално, ти нам гојиш бесмртије,
те са небом душа људска има своје сношеније!
Слух и душа у надежди пливајући танко пазе
на ливади движенија – до њих хитро сви долазе!
Распрсне ли пупуљ цв’јетни али кане роса с струка –
све то слуху оштром грми, код мене је страшна хука;
затрепте ли тице крила у бусењу густе траве,
стрецања ме рајска тресу, а витлења муче главе.
Тренућ ми је сваки сахат – моје време сад не иде;
силе су ми на опазу, очи бјеже свуд – да виде.
Док ево ти дивне виле лаким кроком ђе ми лети –
завид’те ми, сви бесмртни, на тренутак овај свети!
Ход је вилин млого дични на Аврорин када шеће,
од сребрног свога прага над прољећем кад се креће;
зрак је виле младолике тако красан ка Атине,
огледало и мазање презиру јој черте фине.
Устав’ луно, б’јела кола, продужи ми часе миле,
кад су сунце над Инопом уставити могле виле.
Прелесницу како видим, загрлим је кв бог вели,
уведем је под шатором к испуњењу светој жељи.
При зракама красне луне, при свјећици запаљеној
пламена се споји душа ка душици раскаљеној
и цјеливи божествени душу с душом драгом слију.
Ах, цјеливи, божа мана, све прелести рајске лију!
Цјелителни балсам свети најмирисни аромати
што је небо земљи дало на усне јој стах сисати.
Совршенство творенија, таинствене силе боже,
ништа љепше нит’ је када нити од ње створит може!
Малена јој уста слатка, а ангелски обрашчићи –
од тисуће што чувствујем једну не знам сада рећи!
Сњежана јој прса округла, а стрецају светим пламом,
дв’је слонове јабучице на њих дубе слатким мамом;
црна коса на валове низ рајске с игра груди…
О дивото! Чудо смртни ере сада не полуди!
Б’јела прса гордија су под црнијем валовима
но планина гордељива под вјечнијем сњеговима
на излазак кад је сунца са равнине цв’јетне гледим,
кроз мрежицу танке магле величину кад јој сл’једим.
Играм јој се с јабукама – два свијета срећна важе,
к восхиштењу бесмртноме лишеника среће драже;
зној лагани с њеном косом с занешене тарем главе…
Друге среће, мало важне, за њу би да, и све славе.
Не мичу се уста с устах – цјелив један ноћи ц’јеле!
Јошт се ситан не наљубих владалице виле б’јеле;
свезала се два погледа магическом слатком силом,
као сунце с својим ликом када лети над пучином.
Луна бјежи с хоризонта и уступа Фебу владу,
тад из вида ја изгубим дивотницу моју младу!

[Пјесма је написана 1845. Први пут је објављена у „Босанској вили“ 1913.]

Виче соко у планини, где је овај свет отиш’о?
Пробуђен сам из сна лепог, пре 20 и нешто лета,
Довикује му стари медвед, преспавао си време цело,
Трчи лисац међ природу, окупљају дружину целу,
Кад то човек виђе тада, оде код њих без страха,
Носи човек око врата, знак Бога Сварога,
На лицу му је благи жал, што се Мидгард гаси,
На то се орао накостреши, и гласно крикну,
Соко стаде, поразмисли, шта је добро учинити сада,
Вук рече ајмо скупа, да по њима ударамо?
Стало му је до живота, ал’жртва биће дата,
Сада соко, орао, гавран, вук, медвед, лисац, змија,
У своју дружину уврстише човека паганина,
Као некада давно, сетише се савезу старом,
Када човек на свом ату јуришаху кроз Паганију.
Тог тренутка савез стари не би више сан,
Родноверни човек здружи се са животињама,
Миленијум, два у заборав оде тада,
Враћа се земља стара у руке чувара,
Кад то виђе природа снажна,
Ветрови, шуме, пољане, воде,
Почеше се надати о царству староме,
Човек скупи велику војску, у бој крену читава Европа!
Свак се својег оружја лати, и чекају кад ће војску послати,
Удариће страшно са свих страна, у срце још младе Европе,
Колевке народа, Аријевског рода, Срце одабраних!
Народ исти разделише и начинише оргомни затвор,
Од Јонског мора па све до Северне Двине,
Гле!!! Зачу се крик из висина а са неба ватра љута,
Огроман се пламен креће к’нама!
То се поражени феникс родио из Мидгарда,
Не прође много, ми видесмо тада једног змаја и вилењака,
А са неба светло осветли, и Бог Сварог директно се обрати!
У оклопу златном и перима фауна,
Од тигрове коже и плаштом од сатира,
Мач му је бели челик каљени,
Исти онај к’о у Кнеза Милоша,
Тренутак прође и прича причи заврши,
Тад соко даде наредбу своју,
За Мидгард, за нас који живети знамо,
Да очистимо туђе па да Мидгард обновимо!
Човек у очи погледа сокола,
Наредба иста као некада давно,
Нека се види лепо ко са врха планине
Европска ЦИВИЛИЗАЦИЈА опстаће!
И сви мислише како нада је нестала,
Али сокол има поглед оштар,
Иста су породица орао и он,
Знају за доброту која је у сржи Код.
И као орлова напад, соко се спреми,
Да начини он први потез тај, знај крв ће дати многи наши,
Јер жртва мора бити испуњена!